Старац Пајсије - поуке

[JESSY]

Не верујте у све што чујете!

 

Св.Арсеније и Св.старац Пајсије Светогорац Не верујте у све оно што чујете  - рекао је старац Пајсије. - Неки људи настоје да тумаче све на свој начин и покушавају да убеде и друге у ту исправност.

Једног дана неки човек је дошао Светом Арсенију и рекао:

- Благослови Оче, тамо, погледајте на брду, сто змија је изашло и  скупило се!

- Сто змија? - Упита га светитеља. - Одакле?

- Добро, сто, не баш сто али педесет сигурно!

- Педесет змија?

- Двадесет пет их је било.

- А где си то видео заједно окупљених двадесет пет змија? - Изненађено ће светац.

- Ако их није било двадесет пет онда их је било сигурно десетак.

- То не може бити - рече Свети Арсеније. - Какво је то њихово сабрање?

- Пет их је било - не одустаје тврдоглавац.

- Пет?

- Па добро, две.

Затим су заћутали. Тада га упита светитељ:

- Да ли си ти их видео?

- Не! Али сам их чуо у жбуњу како шиште: «Ш-ш-ш, ш-ш-ш»!


Glogovac Monastery

[JESSY]

Немојте се егоистички самоприсиљавати да чинити
више него што можете да чините, јер то само оптерећује
(а не доноси никакву корист). Христос је отац нежни, а
не тиранин:Он се радује нашем смиреном труду.

 

[JESSY]

НЕЗАХВАЛАН ЧОВЕК ЈЕ УВЕК ТУЖАН

- Због чега многи људи, иако све имају, осећају страх и тугу?

- Ако видите човека, који осећа велики страх, огорчење и тугу, иако све има, знајте да нема Бога.
Тај човек који све има: и материјална добра и здравље, - и уместо тога да заблагодари Богу поставља још безумне захтеве и ропће, једнозначно припрема себи место у аду. Човек који зна шта је захвалност је свиме задовољан. Он размишља о томе да му Бог дарује сваки нови дан и радује се свему. Али ако је човек незахвалан, он је свиме незадовољан, ропће на северни ветар и доноси хладночу ...Није му се свидело сунце па ево сада дрхти од зиме.

- Старче, шта тиме желите да кажете?

- Хоћу да кажем да ако не примамо добра која нам Бог даје, и ропћемо, онда наилазе искушења која нас приморавају да се повијемо. Озбиљно вам говорим: ко има такав обичај да непрекидно ропће нека зна да ће од Бога добити ћушку како би у овом животу отплатио иако само део свог дуга. А ако не уследе ћушке онда је то још горе јер ће морати одмах све да плати у будућем животу.

- Значи роптање може да постане навика?

- Прелази у навику, јер за ропотом следи ропот и за жалбом жалба. Онај који сеје жалбе пожњеће страх. А онај који сеје славословље осећа Божанску радост и благослов вавек. Колико год Бог да да благослова човеку који ропће, он их не осећа. И зато Божија Благодат одступа од њега и наилази искушење. Искушење га следи за петама а благодарног Сам Бог следи Својим даровима.
Неблагодарност је велики грех, који је Сам Христос осудио. «Нису ли се десеторица очистила? А где су деветорица?» (Лк. 17, 17) – упитао је губавца који се вратио да Му захвали. Христос је очекивао захвалност од десеторице губаваца не ради Себе него ради њих самих, јер би им она донела корист.

ТАНГАЛАШКА ХОЋЕ ДА НАС ВИДИ ТУЖНЕ

- Старче, због чега моју радост нагло смењује туга?

- Нагли прелаз од радости ка тузи је најчешће због искушења. Злобни тангалашка се бори са човеком, а посебно са пријемчивим и по природи животно радосним, који тежи да живи духовним животом. Али због чега ми да дозволимо тангалашки да то ради? Зар радост није боља од туге? Зар љубав није боља од злобе?

- А ја понекад упаднем у тугу, а не знам узроке.

- Тангалашка не жели да се човек радује. Он налази начина да огорчи И оне који имају повода за то као и оне који немају. Што се тебе тиче, чини ми се да хоће да те доведе до разочарења, И све више те опкољава танким нитима. Ако би те везао конопцем онда може се рећи постоји повод за огорченост. Али се теби те танке нити чине као конопци и зато све то преживљаваш. Не мучи се без разлога јер тиме радујеш тангалашку и огорчаваш Христа. Да ли желиш да Христос буде огорчен?

- Не старче, али …

- Никакво “али”! “Нека се ад огорчи!”
- Нека се огорчи!

ТУГА ИСЦРПЉУЈЕ НАШЕ ДУШЕВНЕ И ТЕЛЕСНЕ СНАГЕ

- Старче често ме боли стомак и тешко ми је да испуњавам своје монашке обавезе.

- Ти све седиш и разговараш са својим помислима, све видиш црно и мучиш се узалуд зато и страдаш душевно и телесно. Као последица тога и стомак почиње да те боли и где потом наћи снагу за духовно? Може се попити лек и отклонити бол, али ако се не избавиш од туге стомак ће опет почети да те боли. Не примај помисли које те доводе до разочарења да не би учинио бескорисним те дарове које ти је Бог дао. Што правилније будеш гледао на ствари тим ћеш више имати мира, бићеш здравији и престаћеш да пијеш лекове.

Туга разоружава човека. Исисава све сокове душевних и телесних сила и не дозвољава да се нешто ради. Трује душу и уноси неред у тело. Удара по свим осетљивим местима на телу, изазива страх и њиме човека изнурава. Отров унинија може да обори не само човека са слабим организмом већ и веома јаког. Има овде једна сестра. Знате колико има снаге? И на духовном плану је одлична и на послушању! Може да уреди цео манастир, али због унинија ништа не ради, пропада узалуд. Тако је јак мотор, а ради без користи.

[Posetilac]

Nek mu je vecna slava i hvala Bogu sto smo ga imali. 

[JESSY]

Crkvi su potrebni svi. Svako prinosi svoju službu: i oni koji su blage, i oni koji su preke naravi. Čovekovom telu potrebna je i slatka i kisela hrana, čak i gorki maslačak, jer sve ima svoje osobene sastojke i vitamine. Isto tako su i Telu Crkve potrebni svi. Jedan čovek uvek dopunjava narav drugoga. Svi smo dužni da nosimo ne samo duhovnu narav svog bližnjeg, već i slabosti koje on kao čovek ima. Nažalost, neki imaju nerazumne zahteve prema drugim ljudima. Hoće da svi budu iste naravi kakve su oni, pa kada je neko drugačijeg karaktera, odnosno ako je malo blaži, ili malo strožiji, odmah donosi zaključak: On nije produhovljen čovek"."

[JESSY]

- Starče, kako se treba postaviti kada se u Crkvi pojave ozbiljni problemi?
- Treba izbegavati krajnosti. One nikada ne rešavaju probleme. Nekada smo mogli videti kako prodavac sipa po malo brašna, šećera, ili nečeg sličnog na vagu. Tako bi dolazilo do tačne mere i vaga bi bila u ravnoteži. Odnosno, nije odjednom sipao, niti je odjednom oduzimao mnogo. Krajnosti uvek muče Majku Crkvu, a i oni koji ih se drže muče se, jer oba kraja obično žuljaju... To je kao da jedan kraj drži demonizovan čovek, koji je duhovno drzak i na sve gleda sa prezrenjem, a drugi kraj - glupak, suludo revnosan, a uz to i ograničen. Odnosno, neko ko je duhovno drzak nikada se neće složiti sa zilotom sulude revnosti. Uvek će se gristi i tući, jer su obojica lišeni Božije blagodati. Tada - Bože sačuvaj! - obe krajnosti mogu neprestano da se sudaraju, a da "ne možeš da im nađeš kraj". Oni kojima pođe za rukom da saviju oba kraja kako bi se sastavila - usaglasila, - biće uvenčani od Hrista sa 2 neuvenjiva venca.
Pazimo da ne stvorimo probleme u Crkvi, da od malih nesuglasica ne stvorimo velike, da ne uvećavamo zlo na radost đavola. Onaj ko se zbog nekog malog problema mnogo uznemirava, pa u gnjevu potrči da bi to, tobož, ispravio, liči na lakoumnog crkvenjaka koji pošto vidi da se jedna sveća nakrivila i kaplje, žuri da je ispravi, ali pritom pred sobom gura ljude i čirake, te tako stvara mnogo veći nered za vreme bogosluženja. Nažalost, u naše vreme ima mnogo onih koji uznemiravaju Majku Crkvu: obrazovani ljudi dogmate prihvataju razumom, a ne duhom svetih Otaca; neobrazovani, opet, dogmate prihvataju zubima, pa zato i škrguću zubima dok govore o Crkvenim problemima; tako veće štete u Crkvi nastaju od njih, negoli od neprijatelja našeg pravoslavlja. Dobro je kada reka nije mnogo brza, jer inače nosi za sobom panjeve, kamenje, ljude; dobro je i kada nije mnogo plitka, jer se onda oko nje nasele komarci...
Postoje, opet, neki koji se bave kritikom jedni drugih, a ne opštim dobrom. Čovek prati svog bližnjeg više nego sebe. Gleda šta će njegov protivnik da kaže ili da napiše, kako bi ga posle bezosećajno udario, a da je on sam rekao ili napisao tu istu stvar, pozivao bi se na mnoge dokaze iz Svetog Pisma i svetootačkih spisa. Takav čovek nanosi veliko zlo, jer s jedne strane čini nepravdu svom bližnjem, a s druge ga ruši u očima vernika. Osim toga, on često seje neverje u duše slabije braće, jer ih sablažnjava. Oni koji opravdavaju svoju zlobu, tobož, ispravljanjem drugih ( umasto sebe ), ili manipulišu jevanđelskim rečima KAŽI CRKVI (Mat.18.17), pa objavljuju svetu Crkvene probleme, čak i one o kojima ne ide da se govori, neka za početak to primene u svojoj "maloj Crkvi", porodici ili manastiru, i ako im sve to bude izgledalo dobro, tada neka ismeju i Majku Crkvu. Mislim da dobra deca nikada ne opanjkavaju svoju majku
Crkvi su potrebni svi. Svako prinosi svoju službu: i oni koji su blage, i oni koji su preke naravi. Čovekovom telu potrebna je i slatka i kisela hrana, čak i gorki maslačak, jer sve ima svoje osobene sastojke i vitamine. Isto tako su i Telu Crkve potrebni svi. Jedan čovek uvek dopunjava narav drugoga. Svi smo dužni da nosimo ne samo duhovnu narav svog bližnjeg, već i slabosti koje on kao čovek ima. Nažalost, neki imaju nerazumne zahteve prema drugim ljudima. Hoće da svi budu iste naravi kakve su oni, pa kada je neko drugačijeg karaktera, odnosno ako je malo blaži, ili malo strožiji, odmah donosi zaključak: On nije produhovljen čovek"."


( S bolom i ljubavlju savremenom čoveku, str. 351. - STARAC PAJSIJE SVETOGORAC )

[Срђан Ранђеловић]

 

Када је неко жртва прељубе, Бог му отвори небеса!

 

 

 

(казивања старца Пајсија Светогорца)

Aмериканац грчког порекла, породичан човек, угледао je нестворену светлост "нестворена светлост" се назива тако јер није створена, тј. без почетка је, она је Божанска енергија, сам Бог. Највиши духовни подвижници живе у њој. Она је циљ за којим жуде сви који се подвизавају. Сматра се искуством обожења, учешћем човечије у Божанској енергији, "…заједничарима Божанске природе..".

Старац ми је испричао следећу причу: "Једном је овде дошао један лекар, американац грчког порекла. Био је православне вере, али није имао много везе са духовним животом. Није чак ни постио петком. Није ни често ишао у цркву. Доживео је једно духовно искуство и желео да о томе поразговара са мном. Једне ноћи док се молио у свом стану, "отворила су му се небеса". Једна светлост га је обасјала, нестао је плафон собе и четрдесет спратова облакодера изнад њега. Дуго се купао у тој светлости, није знао ни да каже колико!
Био сам задивљен! И то зато што сам осетио и схватио да је то било "од Бога". Било је стварно. Видео је "нестворену светлост". Шта је то урадио у свом животу? Како је живео кад се удостојио такве Божије посете?
Био је ожењен, имао је жену и децу. Онда му једног дана каже жена: "Досадило ми је да се бавим кућом, желим и да излазим". Ето, није морала ни да ради. Почела је да излази са својим пријатељицама, а и да њега сваке вечери принуђава да иду у провод. После неког времена му каже: "Желим да сама излазим са мојим пријатељицама". Прихватио је и то због своје деце. Затим му је рекла: "Хоћу да сама путујем на одмор...". Шта да ради? Дао јој је новац и аутомобил.
Након тога му је тражила да јој изнајми један стан да живи сама, а тамо је доводила и своје пријатеље. Говорио јој је, саветовао: "Како ће се осећати наша деца?". А она ни да чује. На крају му је узела много новца и отишла. Био је веома утучен!
После неколико година је сазнао да је она постала проститутка у јавним кућама Пиреја!
Био је сломљен! Плакао је! Помишљао је да иде да је нађе и избави. Али шта би јој рекао?
Онда је клекнуо да се помоли: "Боже мој... Просветли ме, шта да кажем... Шта да радим... Да се спасе ова душа...". Видиш, саосећао је са њом. Желео је да "се спасе ова душа". Није имао нити мушког егоизма, нити злопамтила, нити презира. Болео га је њезин пад. Чезнуо је за њеним спасењем. Онда је Бог отворио небеса и окупао га у Својој Светлости.
Видиш?!... Видиш?!... Он је живео у Америци. У каквом окружењу је тамо живео. Док толико нас живи на Светој Гори, у близини светих, у благодати Пресвете Богородице, а не напредујемо!
Хвала Богу! Хвала Богу!".
 

Из књиге: Отац Пајсије ми је рекао
Атанасије Раковалиса, издавач "Православна кошница", стр 27-29.
Превод са грчког Павков Сања

[мирођија]

  Невероватно потресно. И благодатно сведочење.

[Posetilac]

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije.htm

[JESSY]

О "Избору" занимања код деце

- Неки родитељи, старче, упућују своју децу на своје занимање, па их често чак и приморавају.

- Они никако не чине добро. Не треба да приморавају своју децу да чине оно што се њима допада, ако то није оно што њихову децу успокојава. Знам једног младића који је желео да студира богословију и да постане свештеник. Мајка му, међутим, то није допуштала: вршила је на њега притисак да студира медицину. Младић је научио византијску музику и почео да поје. Сам је чак конструисао један музички инструмент уз помоћ кога је одређивао гласове по канону. Музику је знао напамет. Имао је дара. Чак је и тропаре састављао, службе... Чим је завршио гимназију, положио је испите и уписао се на Богословски факултет. Његова мајка је доживела нервни слом од жалости. Долазила је после да ме моли: "Моли се, оче, да оздравим, а мој син нека ради шта хоће." Чим је оздравила, опет му није допуштала да ради шта жели. Напослетку је младић све напустио и упропастио се.

Говорим младима које виђам да размишљају о томе којом науком би желели да се баве: "Размислите о томе која наука вам се допада, како бисте се бавили оним што је у вашој природи." Ако није у њиховој природи оно чиме мисле да се баве, трудим се да сами увиде где их срце вуче, а то је обично оно што је у њиховој природи и тако им помажем. Помажем им, дакле, да следе ону науку коју воле и да изаберу занимање које је у складу са њиховим способностима, довољно је да чине оно што је Богу угодно. Има ли неко склоности према музици? Треба да постане музичар, или добар појац, који ће помагати својим животом и својим појањем свима који ће га слушати, па ће тако заволети Цркву и молитву. Има ли склоности за сликање? Нека постане сликар, или иконописац и нека благочестиво израђује иконе, које ће чудотворити. Има ли склоност за неку науку? Нека јој се посвети и нека усрдно ради.

И да видите, од малена се види ко за шта има склоности. Једанпут у манастир у Стомију дође један човек са своја два мала сестрића. Један од њих, имао је тада шест-седам година, седе поред нас и непрестано нас је нешто запиткивао. Питам га: "Шта ћеш постати кад порастеш?" "Правник!", каже. Онај други се негде изгубио. Питам његовог ујака: "Где је нестало друго дете? Да није пао негде?" Изађемо напоље да га нађемо и чујемо неко лупање у столарској радионици. Уђемо и имамо шта да видимо: даску, која је била на столу и коју смо почели да обрађујемо, и која је била већ сасвим глатка, потпуно је уништио длетом! "Шта ћеш да будеш кад порастеш?", питам га. "Правићу намештај!", каже. "Правићеш", кажем. "Нека ти је на здравље ова даска коју си покварио! Није важно!"

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

Glogovac Monastery

[JESSY]

[JESSY]

- Старче, док се молимо наш ум лута тамо – овамо, зашто?
- Зато што је то молитва без подвига. Да бисмо се од срца молили треба да се подвизавамо. Кад се повреди неки део тела наш ум се усмерава на ту болну тачку. Тако је и са молитвом, морамо осетити патњу у срцу.
- Како можемо имати то стање патње ако немамо никаквих проблема у животу, ако немамо никаквих повода за патњу?
- Можемо ако патњу другога примимо на себе и доживимо је као своју. Треба да ИЗАЂЕМО из себе и да почнемо да волимо, да почнемо осећати друге људе. Све што више неко пати за другога утолико већу утеху од Бога прима. Без ове утехе не би нико издржао.

[JESSY]

Што је човек духовнији, то има мање ”права” у овом животу.
Мора да буде стрпљив, мора да подноси неправде, мора да трпи
увреде од људи.

А духовно искварен човек, који се удаљио од
Бога, има многа ”права”: да малтретира друге, да виче и да
поступа неправедно.

Наша права Бог чува за други живот, а ми
из незнања често тражимо нека права овде…Ако нам неко нешто
приговори, ми одмах узвраћамо. А после мислимо да верујемо у Бога.
То је велика самообмана. Људска правда не значи ништа духовном
човеку, али се (духовно) искварени човек веома брине о њој.

[JESSY]

Чудо на гробу старца Пајсија Светогорца

19. фебруар 2015. - 13:26

«Од дванаесте године патио сам од опсједнутости. Живот је био право мучење. Послије чина истјеривања демона осјећао сам се као да сам испребијан. Тада је мој духовник одлучио да служи бденије у прву суботу Великог поста 1995. года у Суротију (женски манастир близу Солуна, гдје је сахрањен старац Пајсије).

Пред молитвом осјетио сам страшну борбу. Сву ноћ за вријеме молитве није ми се спавало. Стајао сам у центру храма, а око мене − монахиње. Када се бденије завршило и почео молебан, једноставно нисам могао да се савладам. Сестре су ме одвеле да се поклоним моштима светог Арсенија.

То је био први корак… Када причам о томе, коса ми се диже на глави… Осјећао сам такав пожар унутра! На крају сам се окренуо и завриштао: „Пај! Пај!“ Игуманија ме је упитала: „Пајсије?“ и савила ми главу. Тада сам се подигао и почео да цвилим. Одвели су ме на старчев гроб и тамо сам узвикнуо три пута: „Свети!“

Када сам покушао да побјегнем, ухватили су ме и присилно положили на гроб. Онда сам видио Старца, живог, који устаје из гроба као из сна. То је, заиста, био он! С брадом, у својој раси. Све је трајало један мали дио секунде.

Старац је положио своју руку на моје чело и одједном из мојих уста почео је да излази црни дим. Истог часа сам се смирио, али бол у тијелу није одмах нестао. Заспао сам. Када сам се пробудио, рекао сам: «Веома је болно.»

Четрдесет дана осјећао сам такву радост, да сам непрестано плакао. Можда је било одвећ дрско што сам стално говорио: „Боже мој, дозволи да се опет мучим читавог живота, као што сам се мучио, да бих само на тренутак осјетио такву радост.»

Са грчког: Константин Норкин

Са руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру

http://www.mitropolija.com/cudo-na-grobu-starca-pajsija-svetogorca/

[JESSY]

ЗАШТО ДАНАС НЕМА СТРПЉЕЊА?

 

Данашње стање никако не помаже свету. Некада је живот био миран и људи су били мирни, и били су веома издржљиви у стрпљењу. Данас је сва ова журба која је ушла међу свет учинила људе нестрпљивима. Некада је човек знао да ће парадајз јести крајем јуна и то му није стварало бриге. Чекао би август да поједе лубеницу. Знао је да ће тада и тада пробати смокву и тад и тад окусити дињу. А данас шта се дешава? Упреће се да донесе парадајз из Египта раније; не годе му више поморанџе које имају исте витамине. "Ама чедо моје, стрпи се мало и једи сада нешто друго". Не, он ће ти пошто-пото за Египат да донесе парадајз. А други на Криту, чим то видеше, стадоше подизати стаклене баште, не би ли раније добили парадајз. И тако, на крају су стаклене баште никле на све стране, само да би се и зими јео парадајз. Убијају се од посла, само да направе стаклену башту са свим могућим врстама биљака, како би у сва годишња доба имали свега, како не би чекали!

У реду довде. Али, они иду и даље! С вечери парадајз је зелен, а с јутра и црвен и сав набрекао! Грдио сам једног министра, говорећи му: "Рецимо да стакленици пролазе. Али да се убризгавају хормони, не би ли у једној ноћи сазрела и воћка и парадајз и све живо, па да онда оне јаднике, који већ имају неки хормонски проблем, задеси још горе зло?! Е, то стварно не разумем". И животиње су осакатили. Шта да кажем за пилиће и за телад? Оне којима је четрдесет дана, с хормонима их "нарасту" до шестог месеца. А човек све то једе. И може ли имати икакве користи? Стално, стално хормони, како би краве давале што више млека, и на крају произвођачи не могу да пласирају толику количину на тржиште. После ти дођу штрајкови, просипају млеко по улицама јер му пада цена, а свет пије млеко са хормонима. А да су све то оставили онако како им је то оставио Бог, све би уредно текло својим током и пили би здраво млеко. И са тим инјекцијама све је безукусно. Безукусне намирнице, безукусни људи, све безукусно! Тако сад ни њихов живот нема укус. Ако упиташ младе данас: "Шта вас највише одмара?", одговориће ти: "Ништа". А момак само такав. "Шта ти причињава задовољство да радиш?" "Ништа".

Докле само може стићи човек. Он мисли да ће свим тим што ради Бога поправити. Од ноћи праве дан, само да би кокошке носиле јаја. А и та јаја каква су?! Да је Бог створио месец таквим да сија као сунце, људи би сишли са ума. Иако је Бог створио ноћ да би се људи одморили, види где су сад они стигли.

Људи су изгубили спокојство. И стакленици, и та убризгавања хормона и све остало, све је то такође допринело томе да свет изгуби стрпљивост. Раније се знало колико сати хода је потребно да се стигне до тог и тог места, И знало се - онај који је имао издржљивије ноге, превалиће пут мало брже. После су измислили кочије. Мало касније аутомобиле, па авионе и тако редом. Стално се упиру да нађу што брже превбзно средство. Начинили су и неке авионе,[којима из Француске до Америке стижеш за три сата. Али, људи моји, када човек толиком брзином мења климу, ма и сама та промена има да га ошамути. Журба, журба, стално журба... Ускоро ће човека турати у метак, повлачиће окидач, метак ће излетати, распрскаваће се у парампарчард а из њега ће излазити један блесан! Може ли бити другачије? Дотле ће стићи. Права лудница