Odnos prema duhovniku...

[Ignjatije]

[Ignjatije]

Често су у прелест падали људи који су брзо напредовали у духовном животу и затим "се одушевили" сами собом. До овог стања обично не долази одмах; оно започиње, по правилу, од противречења, а затим - непослушања оним лицима која су постављена изнад нас; за мирјанина је то црквена јерархија, за монаха - игуман и духовни отац. Затим непослушање прелази у потпуно презирање свих савета и мржњу према ономе ко разобличава човека. Човек сам постаје себи идол, не може истински да се моли Богу, макар и веома дуго молитвословио. Јер права молитва подразумева осећање сопствене немоћи, а он обраћајући се Богу, подсвесно сматра да већ има све што му је потребно за спасење. И Бог за њега постаје сувишан и непотребан. Прелешћени човек у молитви стално тражи нова "запањујућа" откривења, "снажна" духовна осећања. Он као да постаје гурман својих сопствених страсти које му ђаво показује у виду високих духовних осећања. Мрачни духови иду у сусрет његовој души која је за њих отворена, иду ка његовом унутрашњем зову, и човеку изгледа да он овде, на земљи доживљава исто што и Анђели на небу; овде на земљи он зна и види оно што у рају созерцавају хорови Светих.

Овакав човек себе постепено боготвори, постепено почиње да осећа да је он некакав центар целог света. Он не може да воли друге људе, јер воли само себи и то и те како себе воли. Он воли себе са некаквим религиозним страхопоштовањем и зато га нервирају они који се не односе према њему исто тако. Често човек који се налази у прелести као да је у непријатељству и рату са свим осталим људима; он може да призна само онога ко поверује у његове умишљене врлине и његову наводну светост. Ови људи деградирају и умно, и духовно; за околину они често постају предмет смеха. Код њих понекад за време молитве у нервном, страсном узбуђењу почињу конвулзије, грчеви, цури им пена из устију; они прекидају молитву неким страним усклицима и крицима. Међутим, без обзира на овако тешко стање они се ипак не отрезвљују. Чини им се да је свет неправедан према њима, прогони их и мучи као све пророке.

У житијима Светих читамо о случајевима прелести, о визијама које су духовно обманути, прелешћени људи сматрали за појаву Спаситеља, Мајке Божије и Анђела; о захтевању околине да их поштује. Обично они који падну у прелест, као они који упадну у вучију замку, остају у њој, не могу да се ишчупају; човека од прелести може да спаси само нарочита благодат Божија. Само неки снажан и страшан потрес може да врати човеку изгубљено смирење и да васпостави усмереност његове душе ка Богу. Управо зато, ако се и дешавају случајеви исцељења, оно се одвија кроз огромне патње, дуготрајне болести или неки очигледан уплив Божанске силе. Због тога на духовном путу гордост представља највећу опасност. Да, сви греси удаљавају човека од Бога, сваки грех је тајни савез са демоном, али је гордост најстрашнија од свега. Она човека чини својим међу палим духовима; чини га јединственим духом са сатаном.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/KaVisotamaObozenjaKarelin25.htm

[Милан Меденица :)]

разлика је у томе што те здрав духовник везује за Христа а гуру за себе. најочигледније то буде у погледу причешћивања, гуру постаје препрека а духовник стимуланс. најчешће, то буде у односу духовног чеда и гуруа - мешање у живот, редовно у односе са најближима, терање на гашење односа са ближњима уместо оздрављање или здраво удаљавање. а све је то нездраво проткано фатализмом и депресијом, људи се напросто не смеју после неког времена.

 

све је то врло битно и ништа од тога није нимало маргинално, јер ако једна душа залута онда је то приоритет и највећи проблем за Цркву - тако се и Христос понаша: остави 99 оваца не би ли једну вратио у стадо.

док год не бринемо на тај начин за ближњег, који је неутврђен и слаб да се одбрани, бићемо без образа, љубави и игнорисаћемо вапаје гладних и жедних вере и Бога, а који ће бити приморани да се окрену најгласнијем - а то су скоро редовно гуруи.

 

тек су секте посебна прича, изузетно и експресно су погубне, и по душу и по психу и по тело.

[Милан Меденица :)]

Често су у прелест падали људи који су брзо напредовали у духовном животу и затим "се одушевили" сами собом.

...

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/KaVisotamaObozenjaKarelin25.htm

 

па скоро да си промашио тему, ово је дијагноза како се постаје бесомучан секташ, не чак ни гуру

[Ignjatije]

разлика је у томе што те здрав духовник везује за Христа а гуру за себе.

 

likefaceeeeeeee

 

па скоро да си промашио тему, ово је дијагноза како се постаје бесомучан секташ, не чак ни гуру

 

Uzrok je najverovatnije isti, samo je to veci stepen, onaj krajnji.

[Милан Меденица :)]

Uzrok je najverovatnije isti, samo je to veci stepen, onaj krajnji.

 

па ако тако оћеш да демагогишеш, узрок је у палој природи ал то не оправдава погрешну дијагнозу

[Ignjatije]

па ако тако оћеш да демагогишеш, узрок је у палој природи ал то не оправдава погрешну дијагнозу

 

 

Jeste to prvi uzrok, Taj tekst sa "svetosavlja" obuhvata siru problematiku od prvog, ali su ipak povezani. Kad nadjem nesto bolje postavljam odma.

[И.стојковић]

разлика је у томе што те здрав духовник везује за Христа а гуру за себе. најочигледније то буде у погледу причешћивања, гуру постаје препрека а духовник стимуланс. најчешће, то буде у односу духовног чеда и гуруа - мешање у живот, редовно у односе са најближима, терање на гашење односа са ближњима уместо оздрављање или здраво удаљавање. а све је то нездраво проткано фатализмом и депресијом, људи се напросто не смеју после неког времена.

 

све је то врло битно и ништа од тога није нимало маргинално, јер ако једна душа залута онда је то приоритет и највећи проблем за Цркву - тако се и Христос понаша: остави 99 оваца не би ли једну вратио у стадо.

док год не бринемо на тај начин за ближњег, који је неутврђен и слаб да се одбрани, бићемо без образа, љубави и игнорисаћемо вапаје гладних и жедних вере и Бога, а који ће бити приморани да се окрену најгласнијем - а то су скоро редовно гуруи.

 

тек су секте посебна прича, изузетно и експресно су погубне, и по душу и по психу и по тело.

Поптуно се слажем са Тобом, само бих допунио да "резултат" скарадног поимања духовништва, како духовника тако и његових верних чада осим, како си сликовито написао, поптуне депресије, може бити и дијаметрално супротан, у смислу необјашњивог радовања свему и свачему, без дозвољавања критичког размишљања било ког од присталица о ситинским разлозима те "раодсти". За оба екстремна психолошка стања тих људи, иако потпуно супротних манифестација, заједничко је беспоговорна послушност "духовнику", чак и, како већ наведох. у смислу промишљања, што за последицу има укидање слободе човека. Дакле потпуно супротно учењу Господа Исуса Христа.

У данашње време, чини ми се далеко је чешћа појава овог другог вида гуруизма, налик на хипи комуне, због чега је и далеко теже борити се против тако нечег, јер треба пробудити неког да размисли да ли је заиста радостан и срећан спознајом Христа у себи и око себе, или је срећан и радостан зато што га је у то убедио  "духовник".    

[Milan Nikolic]

Пре много времена читао сам изврсне духовне поуке. Увек се сетим једне од њих када се говори о овој теми.

 

Наиме, био једном један велики подвижник који је живео беспрекорно. Када је био на самрти дође му у посету један велики грешник.

 

Грешник се јадао како носи велики терет и пита овог подвижника шта треба да чини да би се спасао. А подвижник паде у прелест и каже грешнику да треба да живи као што је он живео.

 

Грешник оде уплакан и одмах потом издахну, а умре и подвижник. И једном човеку се откри да је грешник нашао милост пред Богом и принео покајање, док је подвижник осуђен на пакао.

[Ignjatije]

Velika su iskusenja kada je covek na nekom vecem polozaju, kada je dosta postovan i kada se njegovo misljenje visoko ceni. Na to nisu imuni ni duhovnici. Tada se moze pasti u prelest i saboljublje.

[JESSY]

- Treba gledati da taj otac poseduje najveci dar - dar smirenja.   Ako svestenik poseduje taj dar, znaci, on ima sve.   Ako nema taj dar, znaci, nema nista, i na to treba gledati u prvom redu.   Obicno ljudi posmatraju neke spoljasnje vrednosti, ali za duhovno rukovodjenje pastir obavezno mora da poseduje smirenje.   Neka je on i prost, neka  ne moze da odgovori na mnoga pitanja, ali ako je smiren, on ce svojim zivotom nauciti mnoge. Crkva ne odredjuje granice starosti svestenstva, ali kako mladi svestenik, koji jos sam nije naucio da hoda,  moze da bude duhovni otac? On treba prvo sam da nauci da bude pastir, a ne samo kao hriscanin, a zatim da se drzne jos nekoga da uci.

Monah ili mirski svestenik - nema znacaja.   Bog gleda na smirene: ko je smiren, taj je ugodniji Bogu, a ko nema smirenja - Bog nije naklonjen takvom coveku.   Moze da bude mirski svestenik, koji ima porodicu, ali je bogoljubiv, smiren pred Bogom, i on dobija od Boga mnoga otkrovenja i poznanja, koje dobija ne tako, kako ih je dobijao Mojsije na Sinaju, vec ga Gospod na nevidljivi nacin urazumljuje.   Gospod ne gleda na neki vid crnog ili belog duhovnistva, vec na onoga koji je smiren i drhti pre Bozijim Recima.

Duhovnik ne treba tog coveka da vodi ka sebi, vec ka Hristu.   On treba da bude po strani, koliko je to moguce, kako je napisano kod Ignjatija Brjancaninova: duhovnik je - pokazivac, koji pokazuje na put ka Hristu. Ljudi ne treba da idu ka tom pokazatelju, vec ka Hristu.   Cesto, ako duhovnik nije iskusan, nema duha smirenja, onda se trudi da ljude privuce k sebi, pripisivajuci sebi neosporni autoritet, koncentrisuci svu paznju i postovanje na sebe.   To je nepravilno, to je lazna duhovnost.  

 

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/mitropolitonufrije.html

[JESSY]

 

У склопу редовних духовних сусрета у храму Вазнесења Господњег, ипођакон Андреј Тарасјев је говорио на тему „Ко је духовник и како га одабрати“. У присуству великог броја посетилаца он је истакао да духовнике треба тражити међу свештеницима који живе са народом и дијеле његову судбину, а не међу монасима и старцима. Прота Виталиј Тарасјев, отац ипођакона Андреја, својевремено је исповедао Светог Аву Јустина Ћелијског, Епископа Данила Крстића, Патријарха Павла... „А био је обичан парохијски свештеник“,

 

http://www.svetigora.com/node/12150

[Ignjatije]

Bas lepo, poucno, pa i zabavno

[Драшко]

ПРе-ди-вно! хвала Џес!!!

 

иначе је моја фамилија по деди пријатељска са Тарсјевима, од о.Тарасјева, покојног, сам добио препоруку за ПБФ

 

Животно и некако незастрашујуће, што је мени најбитније

[Драшко]

Али мајка Гагарина, па то је предивно! јој душица