Како су комунисти уништавали привреду Србије

[ego]

Како су комунисти уништили привреду


Уместо подгревања носталгије за деведесетим, осамдесетим, седамдесетим... мора се поштено рећи да је здрава економија у овој држави последњи пут постојала 1930-тих година

Отпуштање стотина хиљада радника после 2000. године, уз гашење домаћих и довођење страних банака, тзв. тајкунизацију и остале процесе, код дела становништва доводи до жала за деведесетим годинама 20. века.

Тај жал још није попут оног за осамдесетим, које се називају и ''златним добом'' домаће индустрије. Наводи се податак да је тада крагујевачка фабрика аутомобила ''Застава'' имала око 40.000 радника, уз јадиковање за садашњих 1.500 које треба да запосли ''Фијат''.

Ипак, ни носталгија за осамдесетим није ништа у поређењу са оном за седамдесетим. Тада је било можда и преко 100 фабрика са по преко 10.000 радника.

Увек кад видим овакве цифре сетим се студентских дана на Економском факултету у Крагујевцу, 1980. и неке. Тада су нам професори говорили о 40.000 радника ''Заставе'', али у негативном контексту. Наиме, тако велика армија радника, и то уз помоћ ко зна колико хиљада запослених у кооперанстким фирмама широм земље, успевала је да произведе највише 200.000 аутомобила годишње. Као контра пример навођена нам је јапанска ''Тојота'', која је са 2.000 радника у централној фабрици, и са далеко мањим бројем запослених у кооперантским фирмама, производила два милиона аутомобила годишње.

Према томе, и ''Застава'', и ИМТ из Раковице, и ''14.октобар'' из Крушевца, и ''Прва петолетка'' из Трстеника,  и низ тих других ''гиганата социјалистичког рада'', заправо су били једна економски ужасна појава. И не само економски. На пример, као студентски новинари радили смо интервју са двојицом радника ''Заставиног'' ОУР-а ''Пресерај'', чији опис сопствених радних места је више личио на хорор филм него на фабрику с краја 20. века. Тамо је ретко ко дочекао старосну пензију. Или би их исекле пресе, или би се поразбољевали од удисања отровних испарења. Горе је било само у суседном ОУР-у ''Ковачница'', мада је много тровања било и у ОУР-у ''Лакирница'', или како се већ звао. Отрова је било тако много да се осећао и на горњим спратовима крагујевачких солитера.

Заштита на раду је дакле била мислена именица, а на екологију нико није ни помишљао. Многе реке у Србији биле су црне (не фигуративно, већ дословно), трујући немилице становништво преко воћа, поврћа, млека...

Уосталом, довољно је погледати билансе: двехиљадите, деведесете, осамдесете, седамдесете... све је то катастрофа. Здрава економија у овој држави последњи пут је постојала 1930-тих година. Уместо демагошког коришћења носталгије, сваки план економског опоравка као базну морао би да уважи ту чињеницу.

На крају тих 1930-тих крагујевачка ''Застава'' (тј. Војно-технички завод) имала је 12.000 радника. Почела је да склапа и аутомобиле, односно џипове, али то је касније скривано, из очигледних разлога. Заправо, фабрика је сем оружја још од друге половине 19. века правила на стотине производа из цивилног програма. На пример, 1890. и неке освајала је медаље на међународним сајмовима за квалитетне плугове и пегле на пару.

Или, данас звучи невероватно податак да је у Србији пре 1941. постојало чак девет фабрика авиона. Неке од њих наставиле су да раде и после рата и чак је, захваљујући старим кадровима, оборен један светски рекорд у брзини летења. Међутим, социјалистички систем је неумитно уништавао предратни потенцијал. Већ од 1960-тих домаћи ловци могли су да служе само као глинени голубови конкурентима из других земаља. Авио индустрија се неумитно гасила. Једну фабрику авиона, ''Икарус'', комунисти су претворили у фабрику аутобуса, али се после испоставило како нису способни да праве ни аутобусе.

Наравно, излишно је говорити о разлици између привреде са авио индустријом и без ње.

Чувени винари Марковићи из Крушевца освајали су 1930-тих година медаље за квалитет коњака у престоници њихове постојбине, Паризу. Вино су извозили у дугим железничким композицијама - цистернама у Италију и друге западне земље. Комунисти су Марковиће похапсили и све им одузели, уводећи газдовање над њиховом имовином на свој начин. Али, са запада су почели да им враћају пуне цистерне. У покушају да врате предратни квалитет пића, комунисти шаљу свог најбољег демагога из тог краја у сремскомитровачку казнионицу, са понудом најстаријем Марковићу, Милутину: биће пуштен на слободу ако пристане да ради у својој бившој фабрици за бедну плату. Пристао је, зато што се у Сремској Митровици свакодневно умирало, и радио је као некада, али није вредело, јер знање једног човека мало вреди у наопаком систему. Иначе, тај најпознатији демагог у крушевачком крају касније се прославио, написао је статут Савеза комуниста и још низ пропагандних дела (зове се Добрица Ћосић), док су Марковићи падали у заборав.


Тај процес одигравао се широм земље. Место некада чувених фамилија, које су генерацијама стицале богатство, преко ноћи су заузеле неке друге особе.

Или, да наведем пример највеће приватне фабрике у Крагујевцу, коју сада сви зају под именом ''Бојаџића млин''. И Бојаџиће су похапсили, постављајући своје људе на чело фирме. Испоставило се да је из области пекарске индустрије КПЈ у Крагујевцу имала само једног пекарског помоћника, и то са мало искуства. Њега су поставили за директора целог овог комплекса. (''То је твоја струка, ти знаш то...'')

У Крагујевцу се налазила и највећа фабрика хране на Балкану, ''Стефановић''. Треба ли уопште говорити о томе шта је било са Стефановићаима, ко је преузео фабрику и како је она завршила...

Укратко, комунисти су уништили економију. Њихова Југославија није била способна да створи финалне производе за девизна тржишта. Читаво друштво одједном је враћено натраг за једну епоху, тако да су се на Запад опет извозиле сировине, а са Запада су се увозили готови производи. То се на економским факултетима учи као најгори могући сценарио по једну земљу, јер се више вредности по правилу ствара у финализацији. Такође, вредност се увек прелива од оног који даје сировине ка ономе који ствара финални производ. Што значи да се разлика између једних и других стално повећава и да после неког времена ту више није реч о враћању уназад само за једну епоху.

Оних 12.000 радника уочи априла 1941. у ''Застави'' требало је да буду максимум, јер су већ од наредне декаде машине све више мењале људске руке. Не марећи за то, комунисти су систематски осујећивали процес смањивања броја радника, јер се сама суштина њихове идеологије заснива управо на злоупотреби термина ''радничка класа''. На тај начин они не само што су промашили цели један век, већ нису уочили да ни у 19. веку радничка класа нигде није постала нити већинска, нити авангардна (то су увек били образованији друштвени слојеви).

Тако су они упорно пунили фабричке хале, а празнили села, уништавајући истовремено и радничку класу (која је од првог дана њихове владавине имала мања примања и лошији друштвени статус него пре рата) и сељачку класу (упркос развоју механизације, предратна пољопривредна произовдња достигнута је тек 1959. године). То је чињено системски, ''маказама цена'', тако што су цене пољопривредних производа увек обаране испод цена репроматеријала који се користи за пољопривредну производњу.

И ту је своје одиграла њихова идеологија, за коју су сељаци били класни непријатељи. ''Не може комунизам под српску шајкачу'', говорио је писац Данко Поповић. Сељаци су најрелигиознији и најмонархистичкији део друштва, највише поштују традицију, економски су најамње зависни, осећају се слободно на својим имањима, прилично су наоружани и склони дизању буна и устанака. Обратно, радници не носе шајкаче и збијени су у ограниченом простору ограђеном бодљикавом жицом, где их лако контролишу и где им све, од напредовања и висине плате до евентуалног добијања стана, зависи од неког члана КПЈ на шефовском положају.

Дакле, да је остала Краљевина, оних 12.000 радника у ''Застави'' остали би максимум, а нова радна места, као и у другим капиталистичким земљама, стварала би се градњом нових фабрика и уопште стварањем нових компанија из разних области, које би задовољавале новостворену тражњу. Социјалистичка Југославија за то није била способна, па су ради задовољења те новостворене тражње грађани оставили силне милијарде марака у Трсту, Солуну и Истанбулу.

Штавише, социјалистичка Југославија није била способна да створи ни адекватну трговинску мрежу, која би пред домаће потрошаче изнела све те производе које домаћа привреда није била способна да створи. Тако би барем део оних милијарди остао у земљи.

После свега две деценије комунисти су толико разорили земљу да више није било посла ни на селу, ни у фабрикама, ни у трговини, нити ма где, па су због притиска незапослених 1965. године били принуђени да отворе границе. Маса становништва почела је да напушта Србију тражећи посао, мада је увек у историји, и све до 1941. године, економска миграција текла у обратном смеру - ка Србији.

Данас на сцени видимо ништа друго до одраз катастрофалне економске политике вођене од 1945. наовамо: уништени су пољопривреда, индустрија, домаће банкарство... Трговина није у функцији подстицања домаће производње, нити представља привредну грану са добрим платама за масу запослених, већ служи за богаћање мањег броја партијски подобних особа. Исти је случај и са привредним гранама насталим на новим технологијама.

Према томе, мора се почети од 1945. и радити све супротно од оног што се радило после те године. Предуслов је наравно да се најзад спроведе дебољшевизација.


Милослав Самарџић

Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2012.

[Milan Nikolic]

Бојим се да читам ово све, душа ће да ме боли.

[florenntina]

Увек кад видим овакве цифре сетим се студентских дана на Економском факултету у Крагујевцу, 1980. и неке. Тада су нам професори говорили о 40.000 радника ''Заставе'', али у негативном контексту. Наиме, тако велика армија радника, и то уз помоћ ко зна колико хиљада запослених у кооперанстким фирмама широм земље, успевала је да произведе највише 200.000 аутомобила годишње. Као контра пример навођена нам је јапанска ''Тојота'', која је са 2.000 радника у централној фабрици, и са далеко мањим бројем запослених у кооперантским фирмама, производила два милиона аутомобила годишње.

 

A sve je pocelo sa Marksovim iskrivljenim i ogranicenim stavom da je "samo covek sposoban da proizvede visak vrednosti" pa su zato nasi "eksperti" troskove radne snage stavljali na prihodovnu stranu-sto vise radnika, veci prihod preduzeca jer je veci "visak vrednosti" koji se proizvede... Da nije toliko tragicno, covek bi mogao da se pocepa od smeha...

[Crveni Baron]

Предуслов је наравно да се најзад спроведе дебољшевизација.

 

 Ovo mi je dovoljno da zakljucim da covek ima ozbiljnih problema.

[uros]

 Ovo mi je dovoljno da zakljucim da covek ima ozbiljnih problema.

Probelm sa cime tacno? I da li si procitao tekst? Tekst je izvanredan, prepun konkretnih primera o nacinu na koji su tvoji drugovi unistili tvoju otadzbinu

[florenntina]

 Ovo mi je dovoljno da zakljucim da covek ima ozbiljnih problema.

 

To ti nesto ispred ogledala?

[Crveni Baron]

To ti nesto ispred ogledala?

 Jok sejo. Ja kada cujem da neko zazire od boljsevizma koga nema nigde na planeti, ako izuzmemo one ludake iz koreje, onda odmah ukapiram da tu nesto nije u redu ... kao da neko pocne da zazire od inkvizicije na primer ...

[uros]

 Jok sejo. Ja kada cujem da neko zazire od boljsevizma koga nema nigde na planeti, ako izuzmemo one ludake iz koreje, onda odmah ukapiram da tu nesto nije u redu ... kao da neko pocne da zazire od inkvizicije na primer ...

Ima ga itekako, u glavama mnogih demagoga sarom planete, ali sto je jos gore u retorici i delima hiljada politicara, a narocito u Srbiji. Covek je 100% upravu kada to kaze, deboljsevizacija je korak broj 1 ka bilo kakvom napretku ovde.

[Justin Waters]

Глупи су ми овакви текстови који кроз изношење тачних чињеница попут ово за заставу, истовремено пласирају идеју монархизма који је наводно доприносио да се лијепо живи у краљевини. Ситуација је била истовјетна данашњој. Живјело се пристојније у пар већих градова и то одабрана елита, остатак краљевине је грцао у неимаштини и сиромаштву. Комунизам се није случајно појавио, он је био реакција на зону сумрака која је владал међу већином становништва Краљевине. То што је економија Југославије вила нешто нодрживо и јадно. то је наравно друга прича.

[uros]

Глупи су ми овакви текстови који кроз изношење тачних чињеница попут ово за заставу, истовремено пласирају идеју монархизма који је наводно доприносио да се лијепо живи у краљевини. Ситуација је била истовјетна данашњој. Живјело се пристојније у пар већих градова и то одабрана елита, остатак краљевине је грцао у неимаштини и сиромаштву. Комунизам се није случајно појавио, он је био реакција на зону сумрака која је владал међу већином становништва Краљевине. То што је економија Југославије вила нешто нодрживо и јадно. то је наравно друга прича.

Uf bre Justo, otkud ti te "istorijske informacije", iz komunisticke citanke? Naravno da je bilo hiljadu puta bolje (pre svega zato sto je bilo zdravije), ali tekst uopste nije tako postavio stvari nego je izneo ekonomske primere nekih firmi koje su bile izuzetno uspesne na internacionalnom trzistu, a koje su komunisti uspeli da ruiniraju na neverovatno brz i efikasan nacin. Dakle nije poenta to da je tada politicki sistem bio monarhija, nego to sto je ekonomski sistem bio slobodno triste, i to do te mere slobodno da o tome mozemo samo da sanjamo danas.

 

Takodje, komunizam je kod nas implantiran od strane "saveznickih" (pre svega engleskih) politickih uticaja, dok je na primer u Grckoj bio sprecen da se spontano razvije do revolucije iako je tamo bilo daleko, daleko vise zastupljen u narodu sa brojem komunistickih "ilegalaca" kome mi nismo mogli ni da prismrdimo. Veliko je pitanje da li bi komunisticki pokret preziveo kao vredan bilo kakvog istorijskog osvrta i pomena da nije bilo 2. svetskog rata, a o revoluciji nema ni govora.

[Justin Waters]

Uf bre Justo, otkud ti te "istorijske informacije", iz komunisticke citanke? Naravno da je bilo hiljadu puta bolje (pre svega zato sto je bilo zdravije), ali tekst uopste nije tako postavio stvari nego je izneo ekonomske primere nekih firmi koje su bile izuzetno uspesne na internacionalnom trzistu, a koje su komunisti uspeli da ruiniraju na neverovatno brz i efikasan nacin. Dakle nije poenta to da je tada politicki sistem bio monarhija, nego to sto je ekonomski sistem bio slobodno triste, i to do te mere slobodno da o tome mozemo samo da sanjamo danas.

 

Takodje, komunizam je kod nas implantiran od strane "saveznickih" (pre svega engleskih) politickih uticaja, dok je na primer u Grckoj bio sprecen da se spontano razvije do revolucije iako je tamo bilo daleko, daleko vise zastupljen u narodu sa brojem komunistickih "ilegalaca" kome mi nismo mogli ni da prismrdimo. Veliko je pitanje da li bi komunisticki pokret preziveo kao vredan bilo kakvog istorijskog osvrta i pomena da nije bilo 2. svetskog rata, a o revoluciji nema ni govora.

 

Ne iz komunističke stranke već iz života mojih roditelja, i mojih dedova. I majka i otac su mi rođeni u Kraljevini, a njihovi roditelji u austrougarskoj. Međuratni period je bio katastrofa za većinu stanovništva. Moja majka je rođena i do 1945 živjela u Banatu i Bačkoj, a moj otac u Mrkonjić gradu. Rođeni su i djetinjstvo proveli u ekstremnom siromaštvu. Također ne poznajem nikoga ko je rođen u Kraljevini ili su mu roditelji rođeni u Kraljevini, da su živjeli makar normalno. 

 

Ne sporim da je bilo nekih firmi koje su poslovale, ali kakve veze čitav tekst ima sa slobodnim tržištem? Niti je autor igdje pomenuo slobodno tržište. Kraljevina Jugoslavija je bila oligarhijska tvorevina i oni koji su poslovali bili su isključivo kraljevi podanici...nema tu nikakvog slobodnog tržišta već samo čisti monopol kojeg su neki imali. Ima sigurno nekoga ko potiče iz zemljoposjedniučkih porodica, ali o tome kako je u Kraljevini još je Arčibald Rajs lijepo govorio...

 

Meni ne pada napamet da kažem da je bilo bolje u Kraljevini samo zato što je poslije Kraljevine došao socijalizam. 

[мирођија]

     Наравно да је Краљевина Југославија династије Карађорђевића имала пуно лоших решења. Они су много тога упропастили,чак и превише. Наравно имало је и добрих страна.

     Али да је послератни комунизам дотукао српски народ, јесте. И дотукао и утукао.

    Наравно да нама сада не треба Краљевина по узору на владавину Карађорђевића, али да је монархија добро решење,јесте.

    Е сад само каква монархија?

    Не ретроградна,престолосвађалачка, лоповска ко и политичка. Већ нешто по мери народа и његових жеља.

    Само бојим се пусте жеље,пусти снови.

[RYLAH]

    Е сад само каква монархија?

    Не ретроградна,престолосвађалачка, лоповска ко и политичка. Већ нешто по мери народа и његових жеља.

 

Монархија либерала филантропа који ће зарад нас да се муче и скапавају, а од нас неће тражити ни хвала да им кажемо А нас власт неће доћи изборима, јер нису за демократију, али ће доћи на неки начин да никога не оштете. И поштоваће свачије слободе, ал неће газити било чију слободу

 

Мислим да је то решење за све

[Crveni Baron]

Idealan sistem ...

 

.smeha. 

[Justin Waters]

     Наравно да је Краљевина Југославија династије Карађорђевића имала пуно лоших решења. Они су много тога упропастили,чак и превише. Наравно имало је и добрих страна.

     Али да је послератни комунизам дотукао српски народ, јесте. И дотукао и утукао.

    Наравно да нама сада не треба Краљевина по узору на владавину Карађорђевића, али да је монархија добро решење,јесте.

    Е сад само каква монархија?

    Не ретроградна,престолосвађалачка, лоповска ко и политичка. Већ нешто по мери народа и његових жеља.

    Само бојим се пусте жеље,пусти снови.

 

Не треба нама никаква краљевина. Краљевина је архаични начин управљања државом који у 21 вијеку нема никакву предност. Краљевина је ту само да буде маскота, поштовање традиције као у неким европским земљама, али краљевина и извршна власт не требају никоме, злу не требало. Треба се увијек максимално дистанцирати од система власти који једном човјеку даје превише моћи. 

 

А још нам мање треба нешто по мјери народа. Не треба заборавити да је основна парола комунизма била "по мјери народа, тје свакоме према његовим потребама". Но само је питање ко ће те потребе да одреди...пошто никоме од нас не стиже факс, са небеских висина и инструкцијама шта су наше потребе по питању земаљске стране живота. Онда се ту створи неки државни тоталитатни апарат који ће да каже "ми држава знамо шта су ваше потребе", и онда је ђаво однио шалу.