Како су комунисти уништавали привреду Србије

[Grizzly Adams]

Е да, често ми падне "Подземље" на памет у овим разговорима...

[Milan Nikolic]

Друг Стаљин поново међу Грузинима

 

 

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1234598/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3+%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BD+%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE+%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83+%D0%93%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0.html

[Млађони]

 

Мислим да их им више, бар два-три Београда у САД.

 

Belgrade, Texas was formerly known as Biloxi by the local Indians. It is was a river town located on the Eastern side of Texas on the Mississippi border. It received the name Belgrade in 1837 because they had dreams of Belgrade, Texas being a successful and important port like its European counterpart. Belgrade was once a thriving community until the beginning of the Civil War, now abandoned, a cemetery remains as well as a centennial marker. It is currently a ghost town with no inhabitants.

 

Bedara...

[ego]

Друг Стаљин поново међу Грузинима

 

 

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1234598/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3+%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BD+%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE+%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83+%D0%93%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0.html

 

Грузијска православна црква канонизовала је архимандрита Гаврила, чувеног подвижника и исповедника ХХ вијека. Старац Гаврило остао је посебно запамћен по једном догађају који се средином прошлог века одиграо у главном граду Грузије.Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију одржавао се скуп на коме су говорили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.

 

У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:

 

„Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“

...

 

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346436097/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%E2%80%93-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8-r960

[ego]

Утемељивач српске војне индустрије

Невесела судбина оних који иду испред времена није мимоишла ни инжењера машинства Николу Станковића, оснивача најзначајнијег ваљевског колектива „Крушика”



Управна зграда холдинг компаније „Крушик” у Ваљеву

Ваљево – Свечана сала Ваљевске гимназије била је недавно претесна за све оне који су дошли да виде премијеру документарног филма „Мирис барута и капитал”, који као аутор потписује овдашњи новинар Слободан Раковић.

Овим филмом је испричао до сада мало познате податке о животу и раду инжењера машинства Николе Станковића (1898–1958), рођеног у Београду. Реч је о врхунском стручњаку, проналазачу и визионару који је поред изградње ваљевског „Крушика” био први приватни власник војних фабрика за производњу оружја, муниције и експлозива у Србији и Краљевини Југославији.

Међутим, како је судбина свих оних који иду испред времена непредвидива тако је и инжењер Станковић, поред свега учињеног у овој области, после доласка комуниста на власт морао да спасава главу. Отишао је у Америку са етикетом сарадника окупатора, понижен уз одузимање грађанских права и имовине да би тек прошле године био рехабилитован пред Вишим судом у Београду.

Ко је инжењер Станковић питали смо аутора филма Слободана Раковића.

– Он је био једна изузетна личност, технички надарен, образован и са предиспозицијама савременог менаџера. Умео је да искористи политичке везе свог оца Јована Станковића, који је био народни посланик, министар грађевине и професор Београдског универзитета. Све се то склопило у његовој личности тако да је успевао да у тешким тридесетим годинама прошлог века, када се распада војна индустрија Југославије, започне сопствену производњу: ручне и авио-бомбе, мине и минобацачку муницију свих калибара. Отвара војну фабрику са 1.200 запослених у Вишеграду, а две године касније гради „Вистад”, односно „Крушик” у Ваљеву, где такође запошљава 1.200 радника, а паралелно завршава и фабрику динамита (ТНТ) у Баричу. Уочи самог Другог светског рата увози линију за пушчану муницију. Он је заправо први приватни војни индустријалац у Србији, односно Југославији – каже Раковић.

Његово присуство у Ваљеву, каже Раковић, било је од непроцењивог значаја, јер поред стварања праве радничке класе и техничке интелигенције град је добио савремен концепт за даљи развој индустрије и уопште привреде.

Аутор документарног филма каже да су из Станковићеве биографије била довољна два до три догађаја па да се сврста у ред знаменитих људи ван граница тадашње Југославије. Наиме, доласком Хитлера на власт 1935. године почела је производња авио-бомби за Француску.

Тада је први пут у историји оружје са Балкана прављено и продавано за потребе неке земље са простора западне Европе. Његов нишан за авио-бомбу званично је проглашен као најбољи инструмент свих времена, а да га рат није омео највероватније би био и успешан произвођач двомоторних авиона. Инжењер Станковић је био богат човек.

Вредност његове имовине била је више милиона долара. Када је Хитлер окупирао Југославију и фабрике играчака претворио у радионице оружја, он је „Вистад” врло брзо преорјентисао на мирнодопску производњу, без обзира што је знао да ће изгубити милионе долара.

То је била нека врста саботаже окупатора, али по доласку комуниста на власт речено је да је он радио за окупаторе, па је проглашен за народног непријатеља. Почетком октобра 1944. године, са супругом и две кћерке одлази у Праг, а потом се склања у неколико европских држава да би после сталног „дувања” Удбе за вратом 1951. године отишао у Америку, у државу Тексас. Нема података шта је радио у Америци, а умро је у 60 години.

– Прича о Николи Станковићу, и поред података и детаља сабраних у мом полусатном документарном филму, није завршена. На мало необичан начин на светло дана се у последње време појављују цртежи, конструкције и решења његових проналазака које инжењери тек треба да прочитају. Није искључено да после неколико деценија поново „експлодира” неко његово генијално решење које би било драгоцено не само „Крушику”, већ и целокупној војној индустрији – каже Раковић. Он очекује да у граду на Колубари коначно једна улица понесе његово име.


http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Utemeljivac-srpske-vojne-industrije.sr.html

[ego]

Рехабилитација после 65 година

Оснивач и некадашњи власник ваљевског "Крушика" Никола Станковић, осуђен 1946. године на десет година робије са принудним радом због сарадње са окупатором, рехибалитиван је одлуком Вишег суда у Београду.

 

Тако је поништена пресуда ваљевског Окружног суда из 1946. године, којом је инжењер Станковић (1898-1958) "у одметништву" осуђен на десет година робије са принудним радом, губитком грађанских и политичких права и конфисковањем целокупне имовине.

Пресуда је донета, како пише ваљевски "Напред", због наводне сарадње са окупатором и помагањем четницима иако за те оптужбе, како је сада утврђено, није понуђен ниједан доказ.

Виши суд у Београду је прецизирао да је Никола Станковић осуђен "из политичких и идеолошких разлога, као противник комунистичког режима и имућан грађанин, све ради развлашћивања и подржављења његове имовине".

Захтев за рехабилитацију поднеле су Станковићево троје унучади, амерички држављани, потомци његових кћерки Љиљане и Зорице.

Никола Станковић је "Крушик" основао 1939. године као "Вистад" (Вишеградска индустрија инж. Станковића АД"). Основна делатност фабрике, тада и сада, је производња наоружања и муниције.

 

 

http://www.novimagazin.rs/vesti/rehabilitacija-posle-65-godina

http://revija.kolubara.info/sh/feb10/tekst/2058/

 

[ego]

Присетимо се још једног нашег готово заборављеног проналазача.

 

Србин који је изумео дирижабл

Прошло је скоро 100 година од смрти Огњеслава Костовића (1851–1916), српског конструктора и проналазача, који је први у свету пројектовао дирижабл са чврстом конструкцијом, скоро две деценије пре грофа Цепелина. Костовић је такође направио први ваздухопловни бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење, патентирао арборит, по многима први вештачки, синтетички материјал, али и уређај за вађење потопљених лађа и више типова гњурачких одела, што су само неки од око стотину изума због којих је у Русији називан „краљем проналазача“. Уједно је био и први српски балониста, односно први Србин који је сам конструисао балон и њиме летео!

Први идејни пројекат за дирижабл из 1879. године

Упркос томе, Костовић је још увек недовољно познат светској, али и нашој јавности. Ово је последица тога што се Русија тада налазила изван главних токова светске науке и технологије, као и чињенице да је наш проналазач увелико сарађивао с руском војском, па су његови пројекти дуго остали под велом тајне.

Према речима историчара Чедомира Јанића, оснивача и првог директора Ваздухопловног музеја, Костовић је припадао имућној српској породици трговаца житом, која се почетком 19. века населила у селу Врањево код Новог Бечеја. Растао је у Бечеју и Будимпешти, где је завршио гимназију и Високу техничку школу, а поред српског, мађарског и немачког језика који су се говорили у кући и окружењу, у школи је научио и француски.

 

Подводни изуми

– После студија, Огњеслав је као капетан очевог брода „Слога“ више година превозио шлепове са житом Дунавом, између немачких лука и Одесе. У Русију је дошао лета 1878, и већ тада је иза себе имао читав низ изума везаних за конструкцију бродова и хидротехничке радове под водом. Између осталог, конструисао је регулатор броја обртаја елисе приликом љуљања пароброда на великим таласима који је дуго коришћен на бродовима у Русији и више западних земаља, затим уређај за вађење потопљених пловила системом подводних балона, као и више типова гњурачке опреме. Ипак, најзначајнији Костовићев изум из периода пре доласка у Русију свакако је пројекат подморнице – каже Јанић.

Сличну подморницу, дугачку 22 метра и тешку 180 тона, Костовић је представио руском престолонаследнику Александру Александровичу октобра 1887, у Санкт Петербургу. Руске власти су биле заинтересоване, али пошто Костовић није желео да открије тајну материјала од кога је требало изградити подморницу и начин њеног погона, преговори су прекинути почетком 1880. Иако планови подморнице нису сачувани, верује се да је српски проналазач намеравао да као погон примени бензински мотор, што је тада била потпуна новина, а за градњу трупа материјал арборит.

 

Огњеслав Костовић као капетан очевог брода „Слога“, више година превозио је шлепове са житом Дунавом

– Арборит је врста шперплоче, материјал који је Костовић вероватно открио још током боравка у Аустроугарској. Састојао се од слојева танко љуштеног фурнира који су под дејством водене паре и притиска спајани посебним лепком-цементом, што је такође био Костовићев проналазак. Захваљујући том лепку, арборит је импрегниран против труљења, упијања влаге и дејстава нафте и керозина. Поред тога што је коришћен за израду најважнијих делова дирижабла, арборит је употребљаван и за градњу чамаца, буради и понтонских мостова – објашњава Јанић.

 

Унапређена летелица

Иначе, Костовић се, по доласку у Русију, уз сву борбу за остваривање сопствених патената из области поморства, прикључио и групи познатих руских стручњака и официра, који су настојали да унапреде развој ваздухопловства у овој држави. Учествовао је у покретању првог руског ваздухопловног часописа „Ваздухопловатељ“, чији се први број појавио јануара 1880, а био је и иницијатор оснивања Руског ваздухопловног друштва и његов први председник.

– Он је још 1879. пријатељима представио летеће моделе хеликоптера, махокрилца и авиона. Ипак, после неуспешних експеримената с летелицама тежим од ваздуха, а на иницијативу чувеног Мендељејева, Костовић се посвећује изради дирижабла. Идејни пројекат прве верзије ове летелице сачинио је још 1879. То је заправо била комбинација дирижабла и махокрилца, јер су на труп дужине преко 60 метара и пречника 12 метара постављена велика покретна крила. Револуционарна новина у односу на раније дирижабле, који су практично били издужени балони којима се није могло управљати, била је у томе што је Костовић предвидео чврсту конструкцију од арборита – напомиње наш саговорник.

Јанић додаје да је Костовић до краја 1881. извршио неколико измена на пројекту, од којих је најзначајнија била замена мотора на компримовани ваздух бензинским мотором од 80 коњских снага, који је посебно конструисао за дирижабл. Такође је избацио и покретна крила, и тако добио рационалну конструкцију која је скоро две деценије претходила дирижаблима Давида Шварца и грофа Цепелина.

Израда дирижабла, који је назван „Русија“, започела је 1882. у Охтенском бродоградилишту и са прекидима, због финансијских и техничких проблема, трајала све до 1888. За финансирање овог пројекта, Костовић је основао акционарско друштво, уложио лична средства и енергију, али када је било довршено око 80 одсто летелице, радови су прекинути јер је изостала финансијска помоћ руске војске, без које дирижабл није могао бити завршен.

Најважнији изум

– Бензински мотор за дирижабл је Костовићев најважнији остварен изум. Направљен је истовремено када је и Готлиб Дајмлер, родоначеник бензинских мотора, направио мотор истог типа, с тим што је овај Костовићев имао неколико оригиналних решења: док је Дајмлеров мотор из 1885. имао један цилиндар и осам КС, Костовић је имао у изради мотор са осам цилиндара у „боксер“ распореду и око 80 коњских снага. Нека од ових решења, као што је електрично паљење, хлађење мотора и подмазивање тарућих површина, примењиваће се у изради свих каснијих модела бензинских мотора – каже Јанић, и додаје да се оригинални примерак Костовићевог мотора, који је конструктор патентирао 1888, налази у ваздухопловном музеју у Моњину код Москве.

Уређај за бомбардовање

Од осамдесетих година 19. века до своје смрти, Костовић је радио на реализацији многих интересантних идеја. Тако је 1884. године предложио уређај за бомбардовање непријатељске територије помоћу низа малих повезаних балона испод којих су, преко сајли, упућиване бомбе или мине на удаљени циљ. Исте године је сам направио балон „Хелиос“ и њиме више пута летео над Санкт Петербургом, ушавши у историју као први српски балониста.

 

 

http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/174641/Srbin-koji-je-izumeo-dirizabl

[ego]

Огњеслав Костовић
 

 
На недавно одржаном аеросалону у Москви који, по правилу, сваке године привуче елиту ваздухопловне индустрије, одржана је серија трибина и предавања о почецима авијације. На велико изненађење српских посетилаца и стручњака, руски домаћини испричали су причу о једном од пионира руске авијације, истраживачу који је ударио темеље светском ваздухопловству, Србину Огњеславу Костовићу.
 
Костович Огнеслав Игнатије Степанович рођен је, наиме, 1851. у Визбургу у Аустрији. По националности Србин, живео је прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла и мада рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. 

Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи осам људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха. 

Две деценије пре Немца Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод, тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење.


 
Дирижабл је 1888. г. био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар. 

Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. 

У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме. 

Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво, по руској историји, први на свету, пре немачког инжењера Отоа. Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.


 
Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада.
 
Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”. О српским енциклопедијма да и не говоримио. У Београду не постоји ниједна улица са његовим именом, а о споменику да се и не говори. У уџбеницима такође нема ни речи о овом генијалном Србину чијем духу су се клањали и цареви и маршали. 
 
Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.
 

 
Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду. Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.


http://www.rusija.rs/vojska/avijacija/261-ognjeslav-kostovic.html