Како су комунисти уништавали привреду Србије

[Justin Waters]

Проблем код нас је неразумевање појмова. Шта је ту у ствари комунизам, тј. социјализам? Шта је то у социјализму што уништава привреду?

 

У социјализму привреду уништава то што се ограничава људска природа која тежи ка томе да мијења и ствара свијет око себе. Социјализам ограничи људску природу по неком измишљеном правилу, наметања потребе - лимита, а за стални опстанак човјечанства потребна је његова стална промјена. 

[uros]

Нека је Билбија аминовао. Није ђаво па да не могу са њим ни у једној да се сложим.

 

Када већ помињете стандарде Краљевине Југославије...па поредите је слободно. Не знам са којом државом ће те упоредити писменост становништва, и доступност основних живнотних нармирница. Не знам зашто се игнорише чињеница да је већина људи у краљевини била сиромашна и да су спајали крај са крајем, јер у држави није било правог предузетништва већ су преудзимали само они који су сарађивали са државним апаратом. 

 

Ја нисам поредио данашњи стандарад са стандардом КЈ. Већ сам одговарао егу на питање, ајд да неко данас прехрани десеточлану породицу како некад се то могло. Могло се мало сутра. Много је дјеце умирало јер је здравствена заштита у краљевини била катастрофална, и доступна на неком задовољавајућем нивоу само у већим градовима па и то је питање. Људи су рађали дјецу, коме је храна била ограничена, подеране одјеће и неадекватног животног простора. Још кад се зна да је већина становништва краљевина била сељачка популација, онда је проецнат сиромашних и биједних био јако велики.

 

Али то није поента. Краљевина је била сиромашна, а стварног предузетништва, јер је држава била олигархија са репресивним жандармеријским апаратом, и надобудним министрима...потпуно иста слика као данас. Ништа се ту није промјенило. ПА ни у вријеме комунизма, само што је у комунизму то имало друге обрисе. 

Брате, на основу чега тврдиш да је здравствена заштита у Краљевини била катастрофална? У поређењу са којом тачно државом из тог времена? Па ни пеницилин није био пронађен до 1928., шта мислиш каква је била "здравствена заштита" у једној Данској на пример у то време? Феноменална?

 

И по чијим је то критеријумима и у поређењу са којим временом/државом била сиромашна? Била је то држава у великом економском полету у поређењу са другим државама које су биле у сличној геополитичкој и технолошкој ситуацији у то време (чињеница да је популација десеткована Првим св. ратом, итд.). Ја ти наведем конкретан пример тога како је тада један шегрт успео да постане изузетно успешан предузетник, па чак и да добије државни тендер, а да није имао никакве породичне или друге "везе", да је притом то човек из моје породице о коме и дан данас круже приче, а ти враћаш на своју причу о "репресији" не обазирући се уопште на написано?

 

Променило се итекако доласком комунизма. Економски и предузетнички моментум је био сасечен у корену. Ако објективно упоредиш једну Грчку тада и данас, и нас тада и данас, било би ти јасно да би их ми данас економски достигли одавно, ако не и претекли само да није било тог енглеског Тројанског коња у виду комунизма у Југославији.

[uros]

Поента је и то веома битна да овде не би било ништа од комунизма да није било Другог светског рата и енглеских политичких утицаја, не зато што смо ми некакви природни антикомунисти, него зато што ситуација није била ни близу толико лоша као што је ти представљаш.

[Justin Waters]

Не могу да вјерујем да један либертаријанац сматра да су Енглези криви за комунизам. 

 

Ок, Енглези су покушали и прошло је. Народ је масовно прихватио патку, и какве везе са тим имају Енглези? Има много више колективна свијест народа, а не 500 000 фунти стерлинга. 

 

Није нама комунизам наметнут. Срби као и сви источноевропски народу су по духу комунистички, тј колективистички пре комунизма били. И дан данас послије пада комунизма, не можемо без комунизма - колективизма. 

 

Толико говориш против колективизма као неког неприродног стања, и сад одједном Енглези криви за колективизам код Срба. 

[Срђан Ранђеловић]

Поента је и то веома битна да овде не би било ништа од комунизма да није било Другог светског рата и енглеских политичких утицаја, не зато што смо ми некакви природни антикомунисти, него зато што ситуација није била ни близу толико лоша као што је ти представљаш.

 

У Британским редовима (као и у америчким) је било доста присталица комунизма који су сачиљавали и предавали лажне извештаје са ратишта у Краљевини Југославини. То је допринело да савезници промене свој став према нама и почну да подржавају и снабдевају само комунисте са оружјем, муницијом и храном. Има ту још много тога, али би то трајало сатима .smesko.

[uros]

Не могу да вјерујем да један либертаријанац сматра да су Енглези криви за комунизам. 

 

Ок, Енглези су покушали и прошло је. Народ је масовно прихватио патку, и какве везе са тим имају Енглези? Има много више колективна свијест народа, а не 500 000 фунти стерлинга. 

У питању је пре свега Други светски рат, па онда Енглези. Патка у виду занесењачке националне приче "боље рат него пакт" је била лукава енглеска (политичка наравно а не енглеског народа) подметачина. У томе и јесте иронија, да је цела та комунистичка екипа дошла само да покупи кајмак, и то кајмак који благе везе није имао са њима и њиховом идејом него баш супротно са идејама које су они систематски уништавали чим су се докопали власти. Да није било тог несрећног рата не би било ништа ни од енглеских утицаја (нити би они имали потребу да постоје у том облику). Оно што се дефинитивно зна 100% је да су Енглези заслужни за то што Грчка није постала комунистичка земља. Када се узме у обзир чињеница да је тамо између 2 рата било далеко више комуњара него код нас, шта је природан закључак? (позната је прича да је Стаљин јуш у Техерану давно дигао руке од Грчке али је њихове комунисте мимо његове наредбе  финансирала овдашња црвена банда због чега је 48. могла да дође још за време рата).

[uros]

Толико говориш против колективизма као неког неприродног стања, и сад одједном Енглези криви за колективизам код Срба. 

У питању су ванредне околности које су постојале пре свега због појављивања и ширења конкретне спољне појаве (нацизма), 2. светског рата и интереса великих сила које су се преломиле преко нас. То није свакидашња ситуација него врло несвакидашња. Несрећан след околности - свакако. Али никако "доказ" о некаквом аутоентичном рађању комунизма у народу, То апсолутно не. 

[Marjanovic]

Није нама комунизам наметнут. Срби као и сви источноевропски народу су по духу комунистички, тј колективистички пре комунизма били. И дан данас послије пада комунизма, не можемо без комунизма - колективизма. 

 

Толико говориш против колективизма као неког неприродног стања, и сад одједном Енглези криви за колективизам код Срба. 

Источноевропским народима комунизам је наметнут. Он је донесен на бајонетима Црвене армије и у Пољску, Чехословачку, Румунију, Источну Немачку, Мађарску...Нико их ништа није питао већ је нацистичку окупацију сменила совјетска. Да не говоримо  о побунама против комунистичке дикатуре у тим земљама, што само говори у прилог чињенице да је комунизам најгрубљом силом наметнут.  У Југославији су комунисти победили на основу антифашизма партизанског покрета који је био масован, али и игри великих сила. Нису људи (бар већина) у партизанима појма имали ни о марксизму ни о социјализму већ су се партизанима прикључивали да би се тукли са Немцима, усташама итд. Комунисти су само то искористили и велико, велико је питање да ли би икад дошли на власт без рата или евенуталне совјетске окупације. Да не говоримо сад о великом броју људи који је био у ЈВуО.

 

Друго, колективизам не значи комунизам. Јапанска економија је капиталистичка али њихово друштво и кулутра су изразито традиционалистички и колективистички, засновани на радној етици, пожртвованости и солидарности, а не на индивидуализму, егоизму итд. А то је случај и у другим деловима Азије где нпр. неолиберални модели постају доминантни. 

 

Треће, марксизам, социјализам и комунизам нису настали у колективистичког кулутури Истока, већ су плод западног просветитељства и рационализма (као и либерализам уосталом). Прве револуције (Француска револуција, Париска комуна..), Интернационале (Лондон, Париз) биле су на Западу а не на Истоку. Револуције пред крај и за после Првог светског рата нису биле само у Русији, већ и у Немачкој (Баварској), Мађарској. 

 

А што се Срба тиче, српској традицији је својстен средњи систем :

 

 "Средњи систем код Срба, опробан вековима и освећен вером и традицијом, бранио је, и до сада одбранио, српски народ од два светска зла: од картелске плутократије и насилног комунизма, а то значи од два ропства од робовања човека човеку и од робовања човека држави. Од ова два робовања не зна се које је страшније и недостојније човека. Христос се понижава у оба случаја и личност човека гњечи се и уништава у оба случаја. При Српском средњем систему пак плутократија је била немогућа а насилан комунизам непотребан и безузрочан."

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/SrednjiSistem/Nikolaj020405.htm

[ego]

У сусрет деобном билансу: како смо систематски пљачкани

Фабрике као шаховске фигуре


Из Србије је у првим послератним годинама пренето опреме за више од седамдесет четири милиона динара. Цивилна и војна индустрија су претрпеле веће штете него у рату. Планирало се чак и потапање већег дела Републике. А све у "интересу Југославије"

Када се у месецима који следе буде сводио биланс имовине друге Југославије, а "благо" делило између њених бивших чланица, рачун неће моћи да буде изведен до краја без сабирака названих: наслеђе, мираз и пљачка у рату и миру.

Србија, бар што се овог фактора будућег деобног биланса тиче, има донекле јасну рачуницу, с предлошком који указује на њено систематско, дакле дугогодишње планирано осиромашавање.


Сеоба погона - пут Рајна

Први утисак, стечен на основу увида у богату документацију приложену уз исцрпну студију о пресељењу индустрије Србије од 1948. до 1953. године, коју је за потребе српске владе урадио београдски Економски институт, упућује на закључак да је пљачка Србије започета у рату настављена и после ослобођења. Први пут за потребе Трећег рајха, други пут "у интересу Југославије".

Аутори ове студије др Живота Ђорђевић и др Бошко Мијатовић на самом почетку истраживања уочавају да су разна подручја Југославије неједнако страдала у рату, а да је опрема из репарација дељена као да су сви крајеви били једнако погођени. И конкретно: индустрија Србије оштећена је за више од осамнаест милиона ондашњих динара, што је представљало око 58 одсто укупне штете нанете Југославији.

Изгледа да је сам Херман Геринг дао инструкције за експлоатацију и пљачку Србије. Војнопривредни штаб за Југоисток формиран је 28. априла 1941. а већ наредних дана је био готов списак погона које треба укључити у ратни производни апарат Рајха. "Шпартаљ" у Београду, "Вистад" у Ваљеву и ВТЗ у Крагујевцу са погонима у Равњаку и Обилићеву, Фабрика оружја и муниције у Ужицу добили су најистакнутије место. У јуну почиње сеоба опреме, алата и машина, па и читавих производних погона пут Рајха. Броји се на хиљаде комада.

Ратна штета, чије плаћање убраја у списак активе и пасиве за деобу међу републикама чак и Комисија за економска питања "Сукцесија држава" Мировне конференције о Југославији, никада није наплаћена у целости. Обештећење је равно једном проценту целокупне штете. А чак ни тај делић накнаде није дељен сврсисходно.

Расподелу репарационе опреме, на пример, обављала је Савезна планска комисија, углавном без везе са ратном штетом, што је хендикепирало сва подручја нарочито страдала у рату, а међу њима највише Србију. Укупна вредност немачких репарација, које је Југославија примила износи 36 милиона долара по курсу из 1938. године, што се сматра тек четвртином вредности бакра однетог за време окупације из Бора!

О томе колико је оштећена војна индустрија, а колико је обештећење дато у те сврхе, нема поузданих података. Сведочења о пресељењу војних програма из послератног периода су такође недоступна. Докле досежу границе у чувању војне тајне биће сасвим јасно самим "чуварима тајне" тек кад се буде процењивала и делила имовина Армије, прва на удару деобног биланса.

Затим на ред долази тема о деоби послератне стране помоћи. Југославија је већ током рата примила знатну војну помоћ од западних савезника и СССР-а. У периоду обнове, од Унре је добијена бесплатна помоћ већа од четири стотине милиона ондашњих долара (данас је то две милијарде долара). Од јуна 1945. до јула 1947. Унра је у земљу допремила више од два и по милиона тона робе за исхрану и привредну обнову.

Одбивши понуђено учешће у Маршаловом плану обнове послератне Европе, Југославија почиње да се укључује у источни блок. Мада на западним јаслама, совјетским сателитима почиње да помаже обилато, све у знаку пријатељства. Албанији даје неколико фабрика, железничку пругу и знатну новчану помоћ, а Бугарској опрашта репарације. Румунији, Чехословачкој и Пољској испоручује седамнаест хиљада тона жита!


Одржати Тита изнад воде

Подаци говоре да је од 1949. до 1955. године Југославија добила укупно 1.812.000.000 долара, што је за ондашње прилике огроман новац, јер је долар из 1952. вредео 4,4 пута више него данашњи. Како је новац дељен - знају архиве. Према неким сведочењима актера тадашњег доба, све је рађено наменски.

Поуздано се зна да су САД 1954. дале двадесет милиона долара за изградњу луке Копар и железничку везу Копра са Љубљаном. Динарска противвредност од 1,3 милиона тона жита била је намењена за изградњу Јадранске магистрале. И тако редом.

Долари са Запада углавном су се сливали у западне крајеве земље. Позајмице, кредите и камате отплаћивали су сви, сходно уделу становништва републике и њеном друштвеном производу. Формула западне политике "одржати Тита изнад воде" изгледа да је одговарала формули братства и јединства: сви смо дужни, али су неки вреднији па имају више и треба их зато наградити.

Следи низ закона којим "народ" одлучује о расподели и пресељењу државних добара, а веру у нову власт крунише дарујући јој готово неограничена овлашћења.

Судбину погона опредељивале су углавном констатације "Југославији је потребно", па се тако наједном у државним рукама нашло 82 одсто целокупне индустрије. Задаци су се делили, примерице, овако: Бироу за реконструкције Генералне дирекције савезне индустрије мотора наређује се да направи пројекат домаћег трактора точкаша, са ослонцем на "политичку свест, национални понос и ентузијазам". У том стилу следи изјава Андрије Хебранга, тада председника Савезне планске комисије, да се индустрија Србије између два рата најбрже развијала и да, у започетом планском периоду, треба да има најспорији раст. Политика споријег привредног развоја Србије уследила је само месец дана после иступа Благоја Нешковића у којем је критиковао и реалност откупа, тврдећи да то није план Србије, јер је донет без њеног учешћа.

Било како било, национални доходак, индустријска производња и буџет НР Србије су остали на нивоу 1948. године. Све инвестиције су биле готово стопиране, а сукоб са Совјетским Савезом дочекан је у Србији с гладним устима. Јер, на удару су најпре били погони за производњу хране.

Природно, најпре је страдала Војводина. До 1949, из ње је однето тридесетак млинова, неколико крупара, уљара и шећерана. "Помор млинова" задесио је још у то време Суботицу ("Маргит"), Бачку Тополу ("Србија"), "Моравицу" из Старих Моравица, "Задари" из истог места, Чантавир ("Дожа" и "Кирхенмајер"), Кикинду ("Ленхард" и "Доби Јанош")... Пресељени су највећим делом у Босну и Херцеговину, седам их је однето у Хрватску, неколико је стигло до Македоније и Црне Горе, а Задружни млин из Кањиже завршио је чак у Албанији.


http://www.ilustrovana.com/2001/2192/3.htm

[ego]

Како беше, пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и однели све. :bla:

 

 

Предратне фабрике авиона у Србији


Србија (Југославија) има традицију авио индустрије насталу почетком XX века, а у својој историји има осам произвођача авиона, произвођаче моторa за авионе и мноштво произвођача опреме за авионе.

Овде ћу дати листу предузећа са територије Србије која су радила или још раде у авио-индустрији.

Једна од првих компанија која је произвела авион на данашњој територији Србије је компанија Ивана Сарића из Суботице, тадашња Аустроугарска. Сарић је произвео свој први авион 1910. године и на њему полетео 16. октобра те исте године. То је један од првих успешних летова у Европи и свету. О Ивану Сарићу мало се зна изван оквира наше земље.


Предузећа која су радила у авио индустрији:


РОГОЖАРСКИ АД

Прва Српска фабрика аероплана Живојин Рогожарски АД, основана је 1923., и радила је под тим именом све до завршетка Другог светског рата када је интегрисана са ИКАРУС-ом и Змајем.

Први послови ове фабрике су били сервисирање и поправка авиона из Првог светског рата, као и израда крила дрвене конструкције за Мали Брандербург. Рогожарски пре овога има столарску производњу; па и искуство у изради дрвених конструкција што му је омогућило ову производњу. Убрзо после тога почела је производња авиона сопствене конструкцији те производња по страним лиценцама. Најпознатији производи ове фабрике су; мали Бранденбург, Физир ФН, Сим 14, Р-100, Хуррицане Мк , као и ИК 3 инжињера Сивчева и Зрнића који је произведен пред други светски рат. Дизајн ИК 3, врло успешна концепција, те стабилност и управљивост, овог ловца нискокрилца, учиниле су га популарним код тадашњих пилота ловаца. Почело је опремање ескадрила РВ апаратима типа ИК 3, припремљена је и варијанта са знатно снажнијим моторем што би га учинило супериорним у односу на ловце тог времена. Рат је све прекинуо.

Компанија Рогожарски је за свог постојања произвела 286 авиона, налазила се у Кнез Даниловој Улици број 25, где се данас налази фабрика ИКЛ.


ИКАРУС АД

ИКАРУС АД, творница аеро и хдроплана, Шумадијска 12, Нови Сад, основана је 1923. а фабрика у Земуну са сопственим аеродромом за испитивање авиона подигнута је1927 године. У Земунској фабрици су произвођени авиона домаће конструкције и апарати по страним лиценцама. Добро познати авиони произведени у ИКАРУС-у су: Потез 15, Хаwкер Фурy, Бристол Бленхеим, ИК-2 Оркан.

После рата 1946, ЗМАЈ и РОГОЖАРСКИ су интегрисани са ИКАРУС-ом; тако је настала национална фабрика за производњу авиона тадашње Југославије где су произвођени: С-49 ловац, Тип 213 и Тип 522 који су служили за обуку пилота, Тип 214, и Тип 452 са два млазна мотора.

ИКАРУС је произвео укупно 475 авиона до 1962, када је и прекинута производња за авио индустрију. Производни процес је пребачен у БиХ где је формирана нова компанија са именом „СОКО” која је радила успешно све до избијања грађанског рата 1990 године.

Фабрика ИКАРУС се налазила у Земуну - Авијатичарски пут 19, између улице Палмира Тољатија и хотела „Југославија”.


ЗМАЈ

Фабрика аероплана и хидроавиона ,,ЗМАЈ’’ је производила авионе и хидравионе-амфибије које је дизајнирао тим Петровићи - Штерић. Змај је основан 1927 у Земуну био је трећа фабрика авиона у Србији. На почетку су се производили авиони по француској лиценци, да би 1932 фабрика почела са сопственом производњом. Авиони који су произвођени у Змају су; Деwоитине, Физир, ФП-2, Хаwкер Фурy, Хаwкер Хуррицане, и путнички Спартан по спецификацијама АЕРОПУТ-а. У Змајевој фабрици је произведено 359 авиона до 1946, када је фабрика преорјентисана на производњу пољопривредних машина. Фабрика је била лоцирана у Земуну у Карађорђевој улици бр. 18., ћошак Карађорђеве и улице Ђуре Ђаковића.


ИНДУСТРИЈА АЕРОПЛАНСКИХ МОТОРА АД

Основана 1927 као мешовита компанија са 50% страног капитала са производном халом у Раковици. Фабрика је национализована 1936. када је и почела са производњом авионских мотора по лиценци: Јупитер (Гноме-Рхоне), К-7, К-9 и К-14.

У овој фабрици је по лиценци произведен и први камион „ПРАГА” 1940. године.

После Другог светског рата је преименована у Индустрија Мотора Раковица - ИМР, где је део погона и даље наставио да производи моторе за авио индустрију.


ФАБРИКА АВИОНСКИХ МОТОРА С. ВЛАЈКОВИЋ и СИН

Столарска компанија Светозара Влајковића почела је са производњом авиона 1925. године, правила је Брегует XИВ, као и авионских мотора Wалтер НЗ. Налазила се у Позоришној улици 63 (данашња Француска улица).


ТЕЛЕОПТИК АД

Прва Српска фабрика телефона, оптике и прецизне механике; основана је 1922. у Београду у Француској улици 61. да би 1928. почела да производи и авионске инструменте. На почетку се радило по страним лиценцама да би од 1935. године фабрика почела да ради и са сопственим производима. Фабрика је пресељена у Земун 1940. година где се и данас налази.

1985. године Телеоптик је подељен на две , где је новоформирана фабрика почела да ради под именом „ТЕЛЕОПТИК ЖИРОСКОПИ”, а од 1989. постала је посебно предузеће независно од матичне компаније.

Фабрика и даље послује под истим именом, линија производа је повећана, ради се опрема и инструменти за авионе. Фабрика се налазу у Земуну у улици Цара Душана 139-141.


НЕСТОР АД

Фабрика је основана 1938. у Београду, производила је инструменте за домаће произвођаче авиона и за војну индустрију. Фабрика се налазила у Краља Александра 312.

После рата фабрика је национализован и припојена ПРЕЦИЗНОЈ МЕХАНИЦИ.


МИКРОН

Погон за оптику и прецизну механику који је основан 1931. у Београду производио је инструменте за авионе. Фабрика је радила на тестирању и подешавању авиона и оптичких инструмената.

После рата 1947. године погон је прикључен фабрици ТЕСЛА.

Микрон је био лоциран у улици Краља Александра 94, преко пута данашњег Електротехничког факултета.


ЈАСЕНИЦА АД

Прва фабрика у Србији која је производила свећице по лиценци. Бавила се и поправком авионских мотора ЛОРЕН. Производне хале су биле у Смедеревској Паланци.


УТВА АД

Основана је у Земуну 1937. као фабрика за производњу једрилица. Премештена у Панчево 1939/1940. године где је почела да ради на одржавању авиона за тренинг Буцкер.

После рата, 1948. године, фабрика је почела са производњом авиона: Тројка, Тип 212, Тип 213, Утва-65, Утва-66, Утва-75, а данас производи авион за обуку пилота ,,ЛАСТА’’ домће конструкције; производи делове за Орла и Г4 Супер Галеб , као и делове и опрему за стране партнере. У фабрици је произведено око 900 авиона.

Фабрика је интегрисана у мају 1996. са Фабриком алатних машина „ЛОЛА” из Железника.

Налази се у Панчеву, Јабучки пут бб.


ФАБРИКА ПАДОБРАНА КНЕБЛ И ДИТРИХ

Фабрика је основана 1923. у Инђији као „Фабрика за летачку опрему, падобране и летачка одела”.

Била је први произвођач падобрана у Србији, кренуло се са лиценцом америчке компаније „ИРWИН”, а касније је произвођен падобрана „СПАС”, који је патентиран у сарадњи са партнером компаније, Мирославом Дитрихом. Од 1930. године до Другог светског рата фабрика је произвела око 2500 разн0их падобрана а после рата је национализована и преименована у „ФРАЊО КЛУЗ”.


ДРЖАВНА ФАБРИКА АВИОНА Краљево

Септембра 1926. на Дивљем пољу код Краљева отпочела је изградња војног завода за израду и поправуку авиона металне конструкције, за што су коришћена средства и машине добијене од Немачке на име репарације за штете учињене у Србији за време Првог светског рата. Јуна 1927. склопљен је уговор са познатим француским произвођачем авиона Лујом Брегеом, коме је уступљена нова фабрика са свом опремом, уз обавезу да у њој организује производњу 425 тада чувених лаких бомбардера и извиђача металне конструкције бреге19 и обучи домаћи технички и производни кадар за самосталну израду ових авиона .

Првих 75 авиона израђено је у потпуности у Француској и само је склапање извршено у Краљеву, а затим је постепено повећаван проценат делова и опреме прозиведене у Југославији, тако да је од треће серије из 1929. од 125-тог авиона произведена у потпуности у Краљеву уз кооперацију са Икарусом и неким другим домаћим фирмама, а делом од домаћих сировина. У ове авионе је уграђивано више типова редних и звездастих мотора међу којима Хиспано, Лорен и Јупитер у распону од 420 до 680 КС. Последња серија од 50 авиона бреге19-8 која је имала нова крила заобљеног облика, сматрана је резервом и остала је недовршена све до 1937. када су у Икарусу на ове авионе уграђени мотори рајт-циклон од 778 КС. Прерада је била дело домаћих конструктора које је предводио инжењер Зрнић. По окончању производње бреге19 , фабрику је почетком 1933. преузео Ваздухопловно технички завод, који је наставио са израдом резервних делова и вршио ревизију и поправку испоручених авиона који су постали окосница борбених ескадрила РВ краљевине Југославије.

Када је у оквиру програма модернизације војног ваздухопловства од Немачке 1938. купљена лиценца за производњу двомоторних бомбардера Дорније ДО-17, у које су по захтеву наших стручњака уграђивани мотори Гном рон К-14 од 860 КС произведени у фабрици у Раковици. Производња ових авиона је првобитно била поверена Аеропланској радионици Ваздухопловно техничког завода. Показало се убрзо да замршени војни административни прописи спутавају производњу ових тада врло модерних и сложених бомбардера, па је излаз нађен у формирању посебне Државне фабрике авиона, као аутономног државног предузећа које је пословало на индустријско-комерцијаној основи. Ова фабрика почела је да ради од маја 1939. и у погонима где су раније израђивани Брегејци, организовала је производњу прве серије од 36 ДО-17 Кб . Првих 16 бомбардера било је спремно за испоруку већ половином 1940., а цела серија је испоручена крајем 1940.

Познато је да авиони нису наоружавани нити потпуно опремани у Краљеву, то је накнадно рађено тек после прегледа Дорнијерових контролора. Тако су наши авиони имали боље карактеристике и опрему од Немачких. Отпочела је израда друге серије од 40 ДО-17, тако да је у фабрици био готов део склопова у тренутку напада на Југославију. Наша војска минирала је у априлу 1941. године фабрику и онеспособила је за производњу. Непријатељ је успео да укључи фабрику у своју ратну производњу у минималном обиму. Октобра 1941. када су партизанске јединице опколиле Краљево и када су Немци уплашивши се масовног устанка у граду, стрељали грађане Краљева и околине, убијено је преко 470 радника и службеника фабрике авиона. Оскудни машински парк преостао по минирању фабрике је развучен, а како су главна постројења и хале озбиљно оштећени, после рата производња авиона у Краљеву није обнављана.

 

 

http://www1.serbiancafe.com/eng/diskusije/mesg/42/15914404/predratni-broj-fabrika-aviona.html?5

[uros]

Како беше...

 

Ма какви, шта то вреди ти авиони и чуда ка су осталих 99.9999999999001% становништва (и градског и сеоског), јелте, живели у шездесеточланим породицама у собама од 2x2 квадратна метра. 

[ego]

Чудна ми чуда, како рече Св. владика Николај, кад је Србија стварана, велики људи су становали у малим кућама, а кад је Србију заменила Југославија, то се обрнуло.

А сада бисмо могли да се присетимо пионирског периода електрификације наше отаџбине.

[ego]

Пет хидроелектрана старијих од сто година

 

Само најстарија, на реци Ђетињи, није у погону док остале дуже од века производе струју

 

 

Света Петка, Под градом и Вучје

 

Турбине прве хидроцентрале у Србији, засноване на тада најновијем изуму наизменичних струја, загрмеле су на Светог Илију 1900. године. Уместо да тог дана ослушкују да ли свети Илија прашти и грми по небу возећи небеске кочије, Ужичани су били окупирани земаљским чудом, електриком. Када се спустио мрак град су осветлиле боген-лампе и сијалице од 16 свећа, а у 400 домаћинстава први пут су упаљене сијалице. Кумовали су том догађају двојица Срба: Никола Тесла, који је свој принцип наизменичних струја применио свега четири године раније у хидроцентрали на Нијагариним водопадима, и Ђорђе Станојевић који је „увезао” његову идеју у Србију и учествовао у пројектовању хидроелектране „Под градом” на реци Ђетињи.

 

Да би Теслин изум, међутим, могао да заживи и у Ужицу требало је премостити оно што бисмо данас назвали стање на терену. Било је довољно знања, воље и новца да се прионе на градњу прве хидроцентрале у Србији, али није било и железничке пруге од Крагујевца до Ужица, па је скупа, модерна опрема за централу последњу деоницу пута до коначног одредишта прешла на рабаџијским колима које је вукло шест пари волова. Данас постоји чак пет хидроелектрана у Србији старијих од сто година и осим ове најстарије, све су у погону и производе електричну енергију дуже од века. Три године после Ужичана, Лесковчани су изашли на улице „да виде како ноћу сунце сија у стакленки”, односно сијалици, када је крајем 1903. године почела са радом хидроелектрана „Вучје”. За њом су затим следиле, „Света Петка” у Сићевачкој клисури, саграђена пре 104 године, „Гамзиград” на Црном Тимоку, која је почела да ради пре 102 године и „Моравица” у средишњем делу Ивањице, која гази 101 годину. У „Електропривреди Србије” (ЕПС) наводе да је производња електричне енергије у ових пет електрана занемарљива са становишта потреба савремених потрошача, али да њихов значај није у бројевима, већ у томе што представљају почетак модерног доба у Србији и остварење визије професора Станојевића да ће „поред хлеба и воде, електрична енергија постати свакодневна потреба”.

 

– Изградњу првих хидроелектрана у Србији иницирали су угледни и богати грађани, трговци, власници млинова, стругара, ткачница. Они су се удруживали у акционарска друштва, полагали капитал у облику акција. Тако су, на пример, председник општине, окружни начелник, два окружна инжењера, срески лекар, директор гимназије и неколико трговаца основали „Зајечарско електрично друштво” са циљем да водену снагу реке Тимок искористе за стварање електричне енергије. Хидроелектрана „Света Петка” била је, пак, општинска електрана и њена изградња финансирана је позамашним средствима општине, али је и овде држава притекла у помоћ одобривши кредите под повољним условима. У почетку рада ових хидроелектрана, електрична енергија коју су производиле користила се за погон машина, осветљавање домова грађана и улица, као и ретких апарата на струју – кажу у ЕПС-у.

 

Захваљујући централи „Под градом”, у историју се уписала и ужичка текстилна фабрика као прва фабрика у Србији чије су машине радиле на електрични погон. Развоју индустрије у „српском Манчестеру” Лесковцу, допринела је и њихова електрана „Вучје”, која је, иначе, стављена и на листу светске баштине. Наиме, највећа асоцијација из области електротехнике и електронике „Институт ов електрикал енд електроник енџинирс” (Institute of Electrical and Electronic Engineers), уврстила је на листу објеката, проналазака и патената који сведоче о кључним моментима који означавају прекретнице у развоју електротехнике. На тој листи „Вучје” је међу 64 таквих објеката у свету и 15 у Европи. Градња малих хидроелектрана није престала ни данас, напротив, још је актуелнија у време када се увелико говори о „зеленој енергији”. Најмлађа таква има тек неколико дана: хидроелектрана „Првонек” у близини Врања, пуштена је у рад 26. априла ове године.

 

 

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Pet-hidroelektrana-starijih-od-sto-godina.sr.html

[Grizzly Adams]

„Институт ов електрикал енд електроник енџинирс” (Institute of Electrical and Electronic Engineers),

 

`тео је да каже "ај трипл и"...

[ego]

Битно је да знамо шта је писац хтео да каже (а није пандур па да је одмах јасно шта је хтео касти).