Посланица о правом пријатељству

[marija]

Света Антуса

(писмо своме сину, Светом Јовану Златоусту)

„Верни пријатељ је еликсир живота“ (Сирах 6:16)

„Верни пријатељ је чврсто склониште“ (Сирах 6:14)

Јер шта не бу учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем.

Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму.

Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за оне, које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који ручају са тобом, (букв. „који деле трпезу са тобом“: Сирах 6:10), или са којима имаш површно познанство.

Ако ико има шријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе.

Истински пријатељ је такав, да су време и место љубљени у његовом сусрету. Јер, као што светлећи предмети проливају светлост на околна места, баш тако и пријатељи преносе сопствену благодат на места где су били. А често смо, када смо стајали на тим местима без пријатеља, плакали и јечали, сећајући се дана када смо били заједно.

Није могуће језику изразити задовољство, које изазива присуство пријатеља, јер то знају само они који су га искусили. Човек може тражити услугу, и добити је, од пријатеља без сумње. Када нешто траже од нас, ми смо им захвални; али када се двоуме да питају, онда смо тужни. Немамо ништа, што није њихово. Често, иако презиремо све земаљске ствари, поред тога, ради њих, не желимо да се одвојимо из овог живота; и више смо жељни њих, него светлости.

Да, заиста, пријатељ је пожељнији од саме светлости. (Говорим о истинском пријатељу.) И не протестуј; јер би за нас било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. А како могу то рећи? Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи.

Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.

[marija]

Такав је био Павле, који би радо предао сопствену душу, без питања, и вољно би отишао у Пакао ради своје браће. (Рим. 9:3) Са таквим пламеним осећајем, умесно је волети. Узми ово као пример пријатељства. Пријатељи надмашују очеве и синове, то јест, пријатељи према Христу.

Пријатељство је велика ствар, а колико велико, нико не може научити проучавањем, нити било каквим речима објашњења, већ само самим искуством.

Онај ко воли, не жели да заповеда нити да влада, већ се осећа захвалнијим када је потчињен и када му се заповеда. Он жели пре да пружа услуге, него да их прима, јер он воли, и осећа као да није задовољио жељу пријатеља. Није толико усхићен доживљавањем доброте, као када он чини добро. Јер он жели, да држи пријатеља везаног за себе, пре него да буде дужан пријатељу: или пре, жели да му он буде дужан, а такође и да њега има као свог дужника. Он жели да пружа услуге, а да не изгледа као да их пружа, већ да буде дужник пријатељу.

Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако. У овоме, један је једнак мноштву. Јер, ако су двојица, или десеторица, уједињени, нико од њих више није само један, већ сваки од њих има способност и вредност десеторице; и наћи ћеш једног у десеторици, и десеторицу у једном. Ако имају непријатеља, кога напада не један, већ десеторица, он је поражен, јер је ударен, не једним, већ десеторицом.

[marija]

У пријатељевом телу обитава душа пријатеља. Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење.

[marija]

Беседа Преосвећеног владике Ваљевског Милутина

(У манастиру Лелић, на Сретење 2008. год.)

Браћо и сестре, ми смртни људи на овоме свету, увек се радујемо када се сусретнемо са неким. Наша је радост посебна када се сусретнемо са правим људима, правим хришћанима. Увек избегавајмо да се дружимо са онима који са Богом нису и који са Богом неће.

То нам је заповедио апостол Павле у Светом Писму, са киме треба да се дружимо. Само са онима који у Христа верују и Христа исповедају, са онима који правилно исповедају Христа. Никако са онима који су против Христа, нити пак са онима који су јеретици, који немају никакве везе са нама, православнима, нити пак исповедају Христа Бога онако како је то наређено нама од светих отаца.

Стога, сваки сусрет пријатеља са пријатељем је диван сусрет. И овај дан данашњи, браћо и сестре, је сусрет хришћанина са хришћанином. То је много веће него пријатељство, јер пријатељство може да буде привремено и пријатељство може да буде смртно, да има свој крај. Али, пријатељство може да буде бесмртно, а то бесмртно пријатељство једино је пријатељство са Христом Богом и кроз Христа Бога. Јер Црква света нас учи и говори нам - да је много јаче сродство по Христу него по крви. Сродство по крви завршава се гробом. Нема додира, нема разговора, једно се распада у земљи а друго се припрема да уђе у земљу. То је судба рода људског, хтели ми то или не хтели. Али, постоји једна друга љубав, љубав бесмртна, а то је љубав Христова.

До ње је јако тешко доћи, браћо и сестре. Немојте мислити да је то лако. Најтеже је то. Ја то говорим и исповедам, као монах, од четрдесет година и више. Јако је тешко очувати и сачувати ту љубав Христову, а да човек понекад не поклекне, да се не саблазни од некога, поготову да се не саблазни о овај свет, који је овакав какав јесте. Свет је овај, браћо и сестре, све саблазан до саблазни, јер не служи Христу него служи сатани.

Не цео свет, али мало стадо Христово је остало, које тим путем иде.

Нећу прескочити да вам кажем и да вас замолим да ви, ваљевци, ослушкујете када ће бити на телевизији ВА, приказан филм о Св.Серафиму Саровском, који смо скоро добили и који ћемо приказивати на више места у Епархији ваљевској, уз предавања. Тај филм говори о дивном Божијем угоднику Св. Серафиму Саровском, једном од највећих и најчудеснијих светитеља.

Скоро је изашла књига оца Јустина, у којој пише једна молитва, како се отац Јустин молио Св. Серафиму Саровском, великом светитељу, каквих је мало у Царству Божијем.

Св. Серафим Саровски је био такав човек, који се, свакоме кога би сусрео, свакоме човеку, хришћанину, онако стар и дивног изгледа, клањао до земље и поздрављао га речима: Радости моја, Христос Воскресе!

Зато је са Мајком Божијом разговарао више пута, и кад је своје духовно чедо, једну монахињу, која је њега служила и слушала, хтео да утврди у вери њеној и да и она крене у Царство Божије, када буде било време, он је позвао једном да присуствује једном чудесном догађају. Било је то преображење, односно, просијање Св. Серафима Саровског. На филму је то дивно приказано. Св.Серафим Саровски је почео сијати као сунце. Након тога, рекао је монахињи, која је била ту са њим: Кћери моја, то што си видела је - слава Божија!

Тако је он васпитавао своје монахе и осталу духовну децу, да тако живе. Дакле, да се свакоме човеку поклоне кога виде, и да свакоме човеку кажу: Радости моја, Христос Воскресе!

Такав човек је могао да разговара са Мајком Божијом, ми не можемо. Ми смо некад љути, пргави, некад сујетни, некада мрзимо, некада чинимо што не треба и зато не можемо, зато падамо и устајемо, нећемо да останемо у паду. Али ипак, сво то наше љуљање, као на јаком ветру, то нас чини немоћним да имамо тако чудесан однос, тако чудесну веру према Христу, као што је имао Св. Серафим Саровски. И не само он, него и отац Јустин и Св. Владика Николај. То су људи који нису могли да буду без Христа Бога ни једног момента. Владика Николај је толико волео Бога и молио му се да буде са њим стално. Говорио је: Господе, сан ми је највећи непријатељ, јер ме раставља од тебе.

А ми кажемо, хајде да што пре спавамо, да се одморимо. А Владика Николај каже: Не, сан ми је непријатељ мој, јер ме раставља од Тебе, Господе мој! Отац Јустин, када се моли Св. Серафиму Саровском, када му се обраћа, каже: Мили мој, оче Серафиме Свети! Тако му се моли. Па му каже: Опрости што ти тако кажем. Јер та је љубав превише присна. Обраћа му се: Опрости, што ти кажем, мили мој - али ја тако тебе доживљавам.

Ето како се свети сусрећу, како свети доживљавају једни друге.

И данас, браћо и сестре, је диван дан, празник, дан сусрета, али не обичног сусретања. Зато се и зове празник Сретење -сусретање. Данас се сусрео човек смртан и Бог Господ. Када је први пут у историји света, један човек, обичан човек, смртан човек, узео Христа на своје руке, после Пресвете Богородице, која га је родила. Чекао га много година, доживео дубоку, предубоку старост. Није могао умрети, јер је једном у животу направио грешку. Јер није веровао да ће девојка родити сина, него је у Библији исправио ту реч - девојка, и написао - млада жена. Хтео је да исправи, али анђео га хвата за руку и каже му: Не, старче! Тако како пише, тако преведи на грчки језик. Он је тако и превео, али је сумњао даће тако бити. Анђео му тада рече: Зато што сумњаш, нећеш умрети, док не видиш то.

На данашњи дан, Мајка Божија је ушла у храм Јерусалимски, да изврши по закону шта треба. Св. Симеон, старац, је ушао и погледао у дете и видео светлосни ореол око главе детета и познао да је то Бог и

Сада отпусти слугу свога, Господе,

по речи Твојој. Јер очи моје видеше спасење

Твоје, које си припремио пред лицем

свих људи - светлост да обасја незнабошце,

славу дату Богу Израиљевом.

Браћо и сестре, ово је важно, Св. Симеон Богопримац је узео Христа на руке, он је као пророк, видео спасење света. И видео је тог момента, све што ће Христос урадити. Имао је пророчку моћ. Видео је Христа на крсту и на Голготи и на Вазнесењу, како се вазноси и зато је и рекао: Господе, Ти си дете, Ти си беба, Ти си Бог, па пусти сада мене да идем горе, време је. Не могу више да се мучим са телом на земљи, остарелим и огреховљеним.

Тако је Господ допустио, да Симеон Богопримац умре. Али нећемо заборавити његове речи, које је рекао Матери Божијој: Маријо, ово дете лежи, да многе обори и подигне у Израиљу. Тако је и било, браћо и сестре. Сви они који су били против Њега, оборени су. Они који су били за Христа, подигнути су. Обраћа се Мајци Божијој и каже: А теби, Маријо, пробошће мач душу! Он је видео да се то десило када је Христос био на крсту, када је Матери Божијој мач пробио душу, као бол огроман. Он је то видео и зато је рекао: Теби ће мач душу пробости.

И још је једну тајну открио: Ово је знак, дакле, Христос је знак, против кога ће се говорити.

Ево, браћо и сестре, - истине!

И дан данас многи устају и говоре против Христа. Измишљају лажи и говоре ружне речи за Христа Бога. Тако ће бити до краја времена, јер Христос је камен. Сваки који од њега запне - разбиће се, а на кога тај камен падне - сатрће се. То је Христос, браћо и сестре.

Зато, и ми се радујмо данас, што смо дошли овде да се сусретнемо, са ким - са Христом. Ево, сада је на престолу, још стоји, у путиру, у чаши, тело Христово и крв Његова. Ми смо додирнули то, ми смо пили крв Његову, мало пре, и јели смо тело Његово.

То и ви чините, браћо и сестре, стално, али не увек - само када сте спремни! Не, кад год хоћете! То се не сме прихватити, него само када сте спремни. Јер, сви свети оци говоре : Онај ко се причешћује, а није припремљен - боловаће од тешких болести и умираће!

Дакле, узрок болести је често - недостојно причешћивање. Зато, за додир са Христом - морамо се чистити, исповедати и кајати.

Вама, браћо и сестре, желим да се овде сусрећемо, што чешће. Ја сам данас, овде, одредио да сваке друге, треће недеље, служим негде у манастиру. По црквама Епархије, редовно служим, сваке недеље и празника, али када пожелим овако да се охрабрим Христом и да Га дубински доживим, онда трчим и бежим у манастир. Да одслужим Литургију и да се напојим енергије, да би могао да ратујем против демона и против свега што напада на нас. И против многих људи, који несавесно устају против Цркве Божије и против свега што је Христово, борећи се до краја. Јер, на основу многих казивања и речи, времена су предзадња, времена су тешка, тешко ће бити опстати на путу Христовом. Само они, који се сваки дан оружају, они ће моћи издржати саблазни овога света, а да не поклекну.

У исто време, упозорење и вама хришћанима:

Браћо и сестре, оружајте се, јер ће на вас, који Христу служите, нападати и што год будете ближи Христу, све ће бити теже за вас. Све ће више говорити на вас ружне речи, измишљати, и говорити и јавно и тајно.

Јер, тако је речено: Ко хоће да живи побожно у Христу Исусу - биће гоњен. Све што будете били ближе Христу, све ће више свет на вас мрзети, више ће вас гонити. Јер - то је пут наш.

И каже један светитељ: Ако немаш искушења и ако те не сналазе никаква искушења у току дана, зна, да нешто није у реду, да ниси пред Богом како треба.

Тако је један светитељ рекао, кад је сваки дан имао искушења, само један дан је прошао без искушења и молио се Богу увече речима: Господе, шта сам то згрешио данас, да ме ниси опоменуо искушењем? А ми плачемо и кукамо, чим нас нешто снађе. А светитељ каже: Господе, што ми ниси послао искушење, што си ме заборавио, данас?

Ето, браћо и сестре, разлике између дивних горостаса Цркве Христове и нас који нисмо кадри, да баш тако лако прихватамо искушења и страдања. Хтели бисмо да лако и лепо прођемо кроз овај живот без страдања и мучења.

А Христос је показао пут: Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном.

Остајте у вери јаки, браћо и сестре. Чувајте веру православну. Не приближујте се и не сарађујте са јеретицима и са онима који другачије уче и говоре, мимо светих отаца и Цркве Христове. То нас учи и Св. Владика Николај и говори нам, да веру Христову држимо, онако како је на Сабору у манастиру Жичи рекао Св. Сава и казао - шта је вера православна.

Божији благослов нека је са вама у векове.

Амин

[marija]

Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 13)

Razliku između ljubavi i prijateljstva antički vajari su vajali prema dva različita mita. Kupidon, alegorično božanstvo ljubavi, slikan je sa vezanim očima, jer je ljubav stvar nerazumna i slepa. Ali prijateljstvo je slikano mnogo svečanije jer je ono bilo uvek razumno osećanje, i blagodetno za čoveka. Statue prijateljstva bile su rađene gologlave, sa otvorenim grudima, i sa rukom na srcu. Tako je bilo kod Grka. Ali su i Rimljani slikali svog Amora kao što su Grci slikali svog Erosa. Prijateljstvo su Rimljani slikali kao božanstvo, na čijem su čelu bile napisane reči: „I leti i zimi'. Na resama njegove tunike je bilo napisano: „Smrt i život'. Najzad, to isto božanstvo prijateljstva pokazivalo je desnom rukom na svoje otvorene grudi, na mesto gde je srce, a tu su stajale napisane reči: „Izbliza i izdaleka'. - Uopšte, Rimljani nisu nimalo izostajali iza Grka u obožavanju prijateljstva. Bilo je čak viših herojskih prijateljstava meću Rimljanima nego i ono nekoliko prijateljstava koja su nam kao primer ostala iz starog grčkog sveta. Interesantno je ovde navesti ideje dvojice rimskih pisaca: jednoga imperatora ijednog roba, obojica klasični stoici. Marko Aurelije govori o prijateljstvu bez rezerve i sa krajnjim optimizmom. On veruje da se srce čovekovo najvećma razveseli kad vidi superiornost svojih prijatelja: aktivnost jednog, opreznost drugog, darežljivost trećeg, zatim sve ostale vrline četvrtog i, najzad, vrline svih drugih. Ovaj dar filozof smatra za najveću sreću čovekovu diviti se vrlinama drugih, i ti svojih prijatelja i sugrađana, kojima, kaže on, treba uvek stajati blizu...

[Никола Ђоловић]

Ништа тако није потребно од пријатеља. Ако се некоме не отвори срце, макар и са најмањим осећајем мрачне садржине, такав човек је најусамљеније створење у васиони. Имати пријатеља значи имати исповедника. Довољно је да нас неко са топлином саслуша. Пријатељ ако се претвори у слух не мора нужно много да говори. Он је ту ради нас. Определио се да са нама користи време и постојање. То није мала ствар. Прави пријатељ не оправдава недостатке онога ко греши али се не одриче онога ко греши. То је крст онога ко се одлучио за заједницу. У пријатељству нема сувишних анализа, нити нелагодне тишине, ту је све здрав однос једнако активан у свакој пројави. Не постоји много пријатеља јер не постоји много посебних људи. Или барем оних које ми тако доживљавамо или оних који нас тако доживљавају. Суштина је у томе да нема посебности, то би довело до обостране гордости која би једном везу довела у питање опстанка, но се посебност огледа у каквоћи љубави према другом. Право пријатељство се истиче не толико када је оно отелотворено између два лица, колико када се она раздвоје. Тек тада се види колико лица не могу једно без другог.

Да завршим речима "Обојеног програма": "Бесмртан је онај човек који време другом даје..."

А сад мало ви...

[Јаков.]

Neke gradacije po meni pojma "prijatelj"

- poznanik (osoba na koju ne možeš da se osloniš, ali si nekad sticajem okolnost prinuđen da provodiš vreme sa njim - mogu biti kolege, drugovi iz škole, ekipa iz kraja)

- drug (osoba iz gornje kategorije, u koju imaš više poverenja i sa kojom više voliš da provodiš vreme, ali nema dovoljno kvaliteta da bi bio bliži sa njom.)

- jaran (osoba sa kojim voliš da se veseliš i tuguješ, ali mu fali nešto da bi mogao da ti se nazove prijateljem)

- prijatelj (nije bitno vreme provedeno sa njim, osećaš ga kao deo sebe i kao nekog ko je bez obzira na svoje mane ili kvalitete deo tvoga života)

- brat (prijatelj koji je više od toga, postaje ti kao krvni srodnik i ako to nije)

- kum (ponekad prijatelj koji ti postane duhovni srodnik)

[Јаков.]

dodatak...

-tebra, torima, car, kralj, gendale.... (prijatelj iz kraja ili detinjstva, koji je beskrajno smešan i zabavan. Sa njim se ne može biti ozbiljan i pričati o makromolekularnoj transformaciji izotopa radona ili o Vaskrsenju i prožimanju simvolike Duha Svetoga kroz Evharistiju. Teme su ograničene na tekme, žene, ćepi, ko je koga pokrao ili olešio...i sve u tom fazonu)

- brat (crkveni pojam) - (izraubovan termin od strane forumaša i dežurnih drvenih advokata Crkve)

[Никола Ђоловић]

Neke gradacije po meni pojma "prijatelj"

- poznanik (osoba na koju ne možeš da se osloniš, ali si nekad sticajem okolnost prinuđen da provodiš vreme sa njim - mogu biti kolege, drugovi iz škole, ekipa iz kraja)

- drug (osoba iz gornje kategorije, u koju imaš više poverenja i sa kojom više voliš da provodiš vreme, ali nema dovoljno kvaliteta da bi bio bliži sa njom.)

- jaran (osoba sa kojim voliš da se veseliš i tuguješ, ali mu fali nešto da bi mogao da ti se nazove prijateljem)

- prijatelj (nije bitno vreme provedeno sa njim, osećaš ga kao deo sebe i kao nekog ko je bez obzira na svoje mane ili kvalitete deo tvoga života)

- brat (prijatelj koji je više od toga, postaje ti kao krvni srodnik i ako to nije)

- kum (ponekad prijatelj koji ti postane duhovni srodnik)

Lepa egzegeza...

[Никола Ђоловић]

0212_rolleyes

[ego]

Пријатељи могу да нас приближе Богу, али и да се испрече између нас и Бога. Најчешће буде мало једног, мало другог. Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи. Сам Бог је сасвим довољан, али са пријатељем је путовање богатије и лепше.

[Огњен]

Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи. Сам Бог је сасвим довољан, али са пријатељем је путовање богатије и лепше.

crossrc 0110_hahaha

[sekastarča]

  89898989898989

Не знам, али чини ми се да ми је Господ променио идеје које сам ја имала о појму ''пријатељ''...

Пада ми на памет, његова реч:

Јован глава 15,

14 Vi ste prijatelji moji ako tvorite šta vam ja zapovedam.

15 Više vas ne nazivam slugama; jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima; jer vam sve kazah što čuh od Oca svog.

Ако ми је Исус пријатељ, позвана сам да у сваком човеку видим пријатеља...

Није битно да ли ми чини добро или зло, Господ ми говори да молим за оне који ми чине зло. И пуно пута сам кушала да колико год неко био и неверник и атеиста, не може се испречити између мене и Христа, сам ће се удаљити, рећи ће и да сам луда и глупа и да су ми испрали мозак или се ''у калупила'', али ми заиста Господ даје снаге да све то кулирам у миру и да видим да је то оно што ће збунити ''непријатеља'', неке и постидети. Не кажем да падају задивљени вером, већ  0110_hahaha

Сигурно да постоје људи преме којима сам пристрана, али ми смо већ изградили заједништво у Христу. Били смо заједно неверници, скоро да смо и заједно пали пред Господом и наш однос је обликовао Христ. Мене радује то чудесно дало Господа, а и они су то приметили... Дишемо једним духом, као најрођенији, а без оних родбинских навезаности и афективности. Истина је, где ја оком, они скоком, али деси се и да не могу да ''скоче'', и добро је, и да не можемо делити све радости и туге и добро је...

Чини ми се као да Господ предамном ставља чешће сусрете и ситуације са оним људима према којима имам неки суд, са којима можда и не жели да се срећем, са којима бих да прекинем односе...

Мислим да ме Господ учи да и у њима тражим пријатеља, да се борим са судовима и имам искуства да ако тражим од Господа да ми помогне да их љубим и да ме научи томе, да тако лечи моје судове и да ми тако ти непријатељи заправо уистину постају значајни и вредни, кроз њих сам ојачала, кроз њих сам излечила неке страхове...

Чудесан је Господ и ваистину најбољи пријатељ!  crossrc

[Зорица екс Милева]

Пријатељ, прави искрени, изузетно ријетка категорија људи. Често је мајка знала да ми каже - сине мајка ти је једини пријатељ без мита. Али опет, није она та која је са мном пролазила кроз најтеже тренутке, јер просто није имала воље да ме схвати, нити да разговара без осуђивања. Пријатељ је онај који иако се не слаже с тобом, зна како да ти то каже, а да обоје останете и даље блиски. Онај ко ти каже у лице и најболније ствари али он зна да је то за твоје спасење, и зна када да ћути. Пријатељ је неко на кога увијек можеш да рачунаш - зато их увијек имамо једног, евентуално два, а најчешће ниједног. Једина и права истина је да је  kafica једини искрени и прави пријатељ, чија љубав не вене временом, који те НИКАДА не оставља самог, и никада те не напушта. Сви овоземаљски пријатељи наравно нису за потцјењивање, али просто људи су и грешни су, и њихова љубав никада није толико чиста као Божија, што наравно не значи да се не треба трудити да се таква љубав оствари према другом. Зато и јесмо ту, да се остваримо једни према другима као пријатељи и као браћа и сестре.

Ух, ала компликујем.Извините.

[ego]

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ЉУБИТЕ ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ!