(Не)испуњена молитва - Бог није дух из „Аладинове лампе“ за наше себичне жеље

[Justin Waters]

Управо овде мислим да је супротно. Можда је комшија имао и мене у мислима, макар на блиц - само онај поглед и игнорисање као да не постоји.

 

Мени је криво што сам тако поступио. Зашто сам морао да ,,истерам своје'' и можда будем међу узроцима његовог самоубиства - ето, макар као делић, макар толико мали али га има.

 

Чини ти се. Ти мсилиш да је лако људе убједити да промјене нишљење. Ако је он имао дуго времена мисли о самоубиству, ништа ти ту на прву ниси могао учинити, а поготово је сувсило да да размишљаш шта би било кад било, шта би било да сам ја у том моменту био дружељубив...и оно као нешто би се у њему промјенуло. Али не, то уоште није тако лако, тако да нема потребе да размишљаш о оваквим стварима. Догодило се, и можемо са помоли се Бог да му душу прости.

[ZarkoZ]

Sto veli Andric: ".....Ja ljudi znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede..."

[Милан Ракић]

[Johanes de Silencio]

Да, комшија је далеко.

Него, шта да се ради кад се неко обеси из црквеног хора? Обесио се један младић пре пар година, певао је годинама у хору и причешћивао се и ишао редовно у Цркву. Мене је то погодило.

 

Додуше, он нам није причао о проблемима, није тражио помоћ, а били смо пристојно добри према њему.

Само, остаје оно Павлово: "кад један уд страда...", итд.

[Драгана Милошевић]

@@Milan Nikolic,

 

Milane znači to,

da kad je muka đe si Đuka, a kad... je li Đuku ne zovete

svi smo odgovorni za sve i niko ni za šta!

odgovoran si prema sebi, samim tim i prema drugima,

ali pošto ne odlučujemo šta će se desiti nijesmo odgovorni

 

Samo za napomenu:

uzmite breme lako,

jer od silnog zapadnjačenja, počećemo pred Božićne praznike da padamo u depresije i da imamo krize indetiteta

To je samo otpor Ega Milane, ne daj se brate!

 

Upravo mi se to desava.  11222 . Ne mogu da vam opisem koliko je to breme tesko kada ga nosite sami. 

[Јелина]

Одговорност и прихватање свести о кривици не би требало да се сведе на  самокритику. Као што се ни смирење не завршава у поништењу наших личности, дакле - није поента у негативној конотацији.

 

 

Реч је о нашем пружању ка даљем, ка узрастању. О нашој дозволи  да се изгради Једини у нама.

 

 

Јако је добро што ти је сад срце дубље - то је тај добитак, радосна бол или болна радост да саосећаш са другима. Разумећеш и волећеш сигурно више, настојаћеш да мање будеш хладан и игнорантан - напредоваћеш. Па ће онда доћи нова опомена, али не да те заустави него да те покрене још даље.

 

 

За комшију ћеш молитвено да се заузмеш - то сигурно, исповедићеш - вероватно, и то је то. Дакле, овај пут твоја одговорност не подразумева преузимање на себе улоге која је могла потпуно да промени ток дешавања, она је ту  да те само благо гурне ка бољем. И тако - мало по мало, миц по миц, ал идемо.

 

 

[Милан Меденица :)]

Ја разумем о чему причаш у ширем контексту. Човек стварно на неки начин може да осети ту одговорност за цео свет.

 

ја не капирам тај месијански трип.

[Милан Меденица :)]

Zašto bi neko morao da se oseća odgovornim jer nije pomogao onome ko nije ni želeo, niti tražio pomoć?

 

то ти је психолошка кривица преживелог, увек сумња постоји да је нешто промакло.

на жалост, мора неко трећи да ти каже да је све ок, човек уме да забагује у рекурзију тужних емоција.

 

још је горе што људи не капирају да самоубице управо такав горак терет остављају свима ближњима - оптужбу другом за сопствено лудо дело.

[Перса]

Сви се лоше осећамо када неко изненада "оде" ако смо га више или мање познавали.

Сваки одлазак побуђује размишљање, о суштини живота, о коначности живота.

Посебно драматичан начин који наступа у тренуку не налажење решење за проблем.

Непознаница смрт, престајање, одлажење, доводи нас до руба  појимања који покушавао проширити, разумети.

Милан је свестан да није одговоран за чин одузимање живота, али

копка га, као и свако добро биће  приспитујући се:

"Зашто сам прво помислио да ме комшија одбацио, игносрисао,

а не шта ли се десило мом комшији, те ме не види."

 

Тако сам разумела ову поруку, која је веом добра за подсећање и обраћање пажње на своје прве мисли..

[Млађони]

Сви смо криви за све. Ово је чувена мисао старца Зосиме из Карамазова.

 

Трудио сам се да разумем ту мисао и повремено сам осећао њену величину и истинитост. Међутим, данас сам осетио конкретну одговорност за туђу несрећу.

 

Наиме, малочас сам сазнао да се мој комшија обесио. Познавао сам га, јављали смо се једно другом у пролазу али у задње време нешто се чудно десило.

 

Једном ми овај човек није одговорио на поздрав кад смо се срели на улици. То је пробудило у мени гордост, тако да сам га после тога неколико пута потпуно игнорисао.

 

Сада чујем да се њему много тога лоше дешавало. И уместо да будем од помоћи, био сам само на саблазан.

 

И слажем се и не слажем се. Са једне стране сви смо криви за све, директно или индиректно. 

Уствари ипак бих употребио реч одговорни. Наше понашање је одговорно, ми имамо одговорност према друштву.

 

Сада са друге стране, међуљудски односи су компликовани, не можеш увек и свима све попуштати. 

Ето например ти си свом комшији одмах исекао шансу. Са једне стране си неким малим делом одговоран за његово емоционално стање, али са друге на њему је велика одговорност, највећи део одговорности је на човеку самом. Он је тај који се одлучио на тај корак он је тај који је довео себе у своје емоционално стање.

 

Ја мислим да су највећи греси управо према нама самима, не љубимо себе девољно или љубимо себе превише. Мислим да је "љуби себе као ближњега свога" управо упозорење да се односимо равномерно и равноправно, са љубављу и према себи и према другима. 

 

Зато написах да се и слажем и не слажем. И неко моје лично искуство је то, треба имати равноправан и праведан однос у цењењу себе, других и односа себе и других.

 

Све док не дође до одмазде, освете и сличних стања као и док не дође до неког садизма који води у депресију. 

[Млађони]

I nezaboravite: Ko sebi uzme život, ima večno, večno, večno, večno, večno da gori u paklu! Ovo je fakt, činjenica, svejedno šta drugi govorio..

 

 

Тај који узима себи живот... њему је душ већ у паклу, чим је изгубио појам вредности живота.... треба се молити за спасење њихових душа, искрено се надам да нико од њих неће вечно "горети у паклу" како ти кажеш, него да ће им се Бог смиловати и помоћи им.

[Јадранка-Дервента]

Милане, разумијем те у потпуности.

Прије који мјесец, комшија дошао код нас на кафу и сат времена је причао о томе како ће се убити, себе и болесног сина, ако се не ријеши неко питање око плаца и куће коју прави. Муж и ја смо га одговарали од тога али није хтјео да чује ништа.

Кад је отишао, нисам знала шта да радим, да ли да некоме кажем, реће да сам луда као и он.

Данима и ноћима сам се стресала на сваки звук из његовог дворишта.

Хвала Богу, сви су још увијек живи, наставо је даље да гради кућу, а ја не смијем ништа да га питам.

Али, вјерујте, још увијек ме је страх. Не дај Боже да се нешто деси, осјећала би велику кривицу.

[Драгана Милошевић]

Razumem te savrseno jer sam u slicnoj poziciji ali verujem da treba iz toga izvuci poentu i krenuti dalje.

[Милан Меденица :)]

Тај који узима себи живот... њему је душ већ у паклу, чим је изгубио појам вредности живота.... треба се молити за спасење њихових душа, искрено се надам да нико од њих неће вечно "горети у паклу" како ти кажеш, него да ће им се Бог смиловати и помоћи им.

 

likefaceeeeeeee

[w.a.mozart]

pre svega treba se prisetiti čitavog odlomka iz knjige

 

https://www.pouke.org/forum/topic/6245-%D1%84-%D0%BC-%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8/#entry17301

 

Jer znajte mili moji da je svaki pojedini od nas kriv za sve i svašta na zemlji,ne samo usled sveopšteg svetskog greha nego i pojedinačno,svaki za sve ljude i svakog čoveka na ovoj zemlji.Ovo saznanje je kruna života ne samo svakog isposnika nego i svakog čoveka na ovoj zemlji.Jer,monasi nisu neki drugi ljudi nego onakvi kakvi bi svi ljudi na zemlji trebalo da budu.Tek tada bi naše srce ganula ljubav beskrajna,vasionska,koja ne zna za zasićenost. Tada će svaki od vas biti kadar ceo svet ljubavlju zadobiti i suzama svojim svetske grehe oprati.Svako neka vodi brigu o svom srcu,svako sebi neka se ispoveda neumorno.Greha se svoga ne bojte,čak i kada ga uvidite ,samo neka je tu pokajanje.Ali,ni sa kakvim uslovima Bogu ne prilazite,i opet vam velim-ne budite oholi!Ne budite oholi prema malima,ne oholite se ni pred velikima.Ne mrzite ni one što vas odbacuju,što vas grde i klevetaju.Ne mrzite ni ateiste,lažne učitelje,ni rdjave medju njima a dobre pogotovo ne,jer medju njima ima mnogo dobrih,naročito u naše vreme.Spominjite ih u molitvi ovako:  Spasi Gospode sve one za koje nema ko da se moli,spasi I one koji neće da ti se mole.Pa tu odmah dodajte ''Ne molim ti se ovo po svojoj gordosti,Gospode,jer sam grdji od svih i od svega.''

 

ključ je u ljubavi i zato je mozgu teško da prihvati ono što je za njega paradiksalno-da ja budem kriv recimo zato što je neko u Etiopiji umro ili se obesio u Argentini...na žalost, ovo je teško rečima objasniti jer to samo naslućujemo i osećamo srcem. Mislim da je jedna od osobina zdravog ljubavnog odnosa - odgovornost. Ne mogu shvatiti kako sam to ja kriv za nekog drugog ako ga pre toga ne volim... a mogu ga voleti samo kroz Hrista, u liturgiji- na kraju krajeva, poražavajuća je činjenica što nikada nećemo znati da li je možda bilo samo malo potrebno da stvari drugačije krenu, naše malo koje je nekome mnogo-... ovde ću stati jer sve što dalje kažem gubi smisao i prelazi u teoriju a ovde je teorija skroz nepotrebna... ono što je rekao Dostojevski kroz starca Zosimu je život a nikako teorija ili jedna od mogućnosti... i da, ne treba se previše opterećivati kontemplacijom o ovome