Српска поезија

[JESSY]

NE PRIZNAJEM RASTANKE

Ne priznajem rastanke
i nikad necu.

Suvise boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice;

kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane,
bas kada bleda,
jos prazna zora
mesecevo srebro ucuti;

i kada zamre let povetarca
sto dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane...

Ja zelim da jos s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom disem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato necu,
i zato rastanke ne priznajem.

Zelim da zivim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
zelim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.

Zelim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;

da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u sarene misli neke,
u zute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato necu.
Zato moj odraz jos vesto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato cu uvek biti sa tobom,
u dasku misli ili u snu.

Jos uvek nas cvet negde nice,
jos uvek nase tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu.

Svi su rastanci tuzne price,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.


Dragana Konstantinovic

[JESSY]

TI SI JOS DETE

Ti si jos dete, o, nasmejana,
i tako puna pticjih sala,
igracku grla si mi dala
i sljive oka mokre od grana.

Sviralo ziva, tako si cista
i zena, zena uzdrhtala...
Na usni si mi ugledala,
mesto poljupca, dva vrela lista.


Oskar Davico

[JESSY]

Kad bi meni dali

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrosio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slucajno sam.

Igrali bi, pricali bi nesto,
trcali bi, skakali bi vesto
ja i dobar, a slucajno sam.

Kad bi meni dali kisobran,
ja ga ne bih potrosio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar a slucajno sam.

Kisilo bi, dok mi koracamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kisobran
ja i dobar, a slucajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrosio sam.

Branislav Crncevic

[Нифада]

S koje se obale ukrcah, o Silni,

U to jutro kao u početak speva?

I šta doprinosi tvojoj veličini

Taj moj atom bačen u sjaj jednog dneva?

Čim će da osnaži hor kojim te slave,

Moj slabi glas sumnje; i čim da pojača

Sjaj sunaca što te neprekidno plave,

Žižak onog koji u tmini korača?

Gospode, koji me poseja i zali,

Zašto bejah nužan u svetu i puku?

Prođoh put i videh sve sem tebe. Ali

Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku.

Pesme Bogu I - Jovan Ducic

Измењено Август 24, 2013 од Нифада

[Нифада]

S koje se obale ukrcah, o Silni,

U to jutro kao u početak speva?

I šta doprinosi tvojoj veličini

Taj moj atom bačen u sjaj jednog dneva?

Čim će da osnaži hor kojim te slave,

Moj slabi glas sumnje; i čim da pojača

Sjaj sunaca što te neprekidno plave,

Žižak onog koji u tmini korača?

Gospode, koji me poseja i zali,

Zašto bejah nužan u svetu i puku?

Prođoh put i videh sve sem tebe. Ali

Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku.

Pesme Bogu I - Jovan Ducic

[Жедни]

Hodocasce Svetom Savi

Evo u kakvom mraku ostaje svet

kad se ugasi sveta vatra!

Po hlebu hvata se budj, hvata se led

po putevima punim blata.

 

U ovom mraku, mnoze se omce i kuke,

svinjska kuga i medj ljude se siri.

U ovom mraku stavljaju na muke

i seku onog koji bracu miri.

 

Sve sto je krvlju kupljeno, glavom placeno,

u ovom mraku gubi cenu.

Sto dignete glavu, skoncace, premlaceno.

i izgorece, u katranu i senu.

 

Umesto da sabira, u casu

kada ni bogovi ne opstaju sami,

ono sto se, vekovima rasipano, ne rasu,

rasuce se u ovoj zimi i tami.

 

Pa oko cega braca da se skupe?

Oko svece? U sveci nema fitilja!

Oko lonca? U loncu nema supe!

A osim supe

nemamo drugog razloga ni cilja!

 

U ovom mraku mnoze se oni sto mogu

da kupe sve, a ne mogu nista da stvore.

U ovom mraku ribljih ruku i nogu

bice dobro ako ne bude gore.

Iz ovog mraka, sto trune i truje,

ne cuje se poziv oslobodioca.

Odakle ce se cuti, ako se ne cuje

sa krsta, s tocka, s Kosova, i s koca?

 

U ovom mraku,

iz ovog surduka,

ne vidi se dalje

od hleba i luka!

 

U ovom mraku, crveneci se, duvaju

vetrovi iznad otrovnih reka.

Odojcad uce, iz majke, iz majcinog mleka,

da osim smrti nema drugog leka.

Brate, koji si izmirio bracu, sine, koji si podigao oca,

oce, ciji pepeo sinovi rasuse!

Doneo si nam seme vina, seme zita,

al nema ko u zemlju da ga baci!

Napisao si, al nema ko da cita,

znak u kome se sabiraju znaci!

Kamen temeljac dao si nam u sake,

al ne digosmo bedem nasuprot sili!

Na Tvom smo grobu ostavili stake,

al ne stigosmo, kud smo naumili!

Paljeni opet i gonjeni hajkama brzim

trazimo zaklon pod nadstresnicom Tvojom!

Ne dopusti da s groba Tvog otpuzimo

na kolenima, vezanim kozom i cojom!

 

Ako Ti neces, ko ce nas povesti,

zakopane s rovcima i krompirima,

putnice koji si bosim nogama dospeo

tamo dokle se ne dopire na krilima?

Ladjo s koje se vidi Jerusalim!

 

Pute kojim se vraca bludni sin,

ratnik iz rata,

s robije robijas!

 

Caso vina,

hlebe,

sveto slovo!

Sljivo kraj izvora!

 

Ulje maslinovo,

koje nas hranis, i koje nam sijas!

Cuvaj nas, svetioce, koji odjekujes

od zvona i klepala koji traze spas!

Kad ces nas cuti, ako nas ne cujes

danas, kad nemamo ni jezika, ni glasa?

 

 Ljubomir Simovic

[JESSY]

Desanka Maksimović - "Svaka tvoja reč"

Svaka tvoja reč,

u meni je do pesme porasla

svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,

u meni je do zagrljaja porastao

svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,

u meni je do života porastao,

naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,

kao očarano živi u meni,

i čini se , neće proći

sve što mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih

da te tek sada volim prvi put

Volela bih da ne verujem

da će mi srce za tobom proći

kada budeš jednom otišao

[JESSY]

Đorđe Balašević - "Bože, Bože"

Bože, Bože, di baš ja, od svih sretnih Cigana,

da se rodim baš kad zadremaš?

Da me ne blagosloviš... Nikad ni ne osloviš...

Dok za nekim... Makarkakvim... Vašar raspremaš?

Dvaes'četir dinara dužan sam kod mlinara...

Kod kovača ne smem svraćati...

Juri me dućandžija... Švićka za mnom kamdžija...

Jedva imam svirce plaćati...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...

Bar da mi je fićok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...

Još kad onda svirci nagare... Sve ću dati, sve ću propiti...

Samo neću moje malo magare... S belegom na levoj kopiti...

Niko mene ne zna slušati... Ko moj verni drugar ušati...

Za mnom ići i sanjariti... A ne kvariti....

Bože, Bože, di baš ja od svih spretnih Cigana,

naspram zvezda da se zagubim?

Dok sam konje pojio, Vrag je drum prespojio...

On je teo da se u nju, Belu, zaljubim...

Samo ako išta znam,onda znam da budem sam...

Tu sam isti na mog ujaka...

Lula i kabanica... Britva i brojanica...

Prijatelja ko u kurjaka...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...

Bar da mi je fićok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...

Pa kad svirci nagare... Zadnji groš ću propiti...

Ali ne dam magare... S belegom na levoj kopiti...

Di je da je, neka je... Samo nek daleka je...

Da je duže trajalo, ne bi valjalo...

Bože, Bože, di baš ja od svih grešnih Cigana,

da padnem na sitnim gresima?

Ne daš mi je videti? I to od ruke ide ti...

Mora da je besposleno na nebesima?

Stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka...

Pod njim ću se opet roditi...

Nisi ti na nebu sam... Bogova je povazdan...

S nekim ću se već nagoditi...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...

Bar da mi je fićok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...

A kad svirci nagare... Zadnji groš ću propiti...

Ali ne dam magare... S belegom na levoj kopiti...

Kog sad ljubi, sanjiva... Kad se dan razdanjiva...

Kom sad zamke postavlja... Kog li noćas ostavlja?

[JESSY]

Vojislav Ilić - "Himna vekova"

Ne znam je l' na snu samo

il' zbilja odlazim često

U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto

Tragove razorenja.

Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,

I vlažni, grobovski vetar

okean talasa tamo,

I zviždi sa hladnog stenja.

I ja, umoran teško sa daljna nekakva puta,

Na pustu obalu sedam. I tada pored mene

Mrtvački prolazi sprovod

u nemom svečanom hodu,

A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.

Odakle dolaze oni? I kuda večito grede

Taj sprovod sa pesmama groznim?

I koga odnose oni u krilo večnosti sede

U večerima poznim?

Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude

I od vremena davnih -

Beskrajni okean šumi

sumornu i hladnu pesmu,

Himnu vekova tavnih.

[JESSY]

Trenutak

 

Trenutak ispijen

iskrom gorkih šapata

u bolesti sluha

što kleči pred

silinom prošlosti.

Trenutak zakopan

u treptaju suze

crne kao rastanak...

O čemu sanjaš?

Kuda bežiš

zorom nemom?

Nosi li vetar

žeđ za vrelinom

tvoje blistave kože?

Nosi li misao

snove zamrle

u blatu gorčine?

Hajde!,

opij me,

opij me

iluzijom bluda

i mistikom glasa

zanavek utisnutog

u moju dušu...

Opij me

zakletvom vernosti

koja vekove ne broji,

koja mre

i čeka da

sklopiš oči

života mračnog!

Bat koraka

preko neba

usahlog u ironiju

groma besnog...

Bat koraka

koji se povija

i pada

i cepa

i nestaje!,

pred tvojim

godinama zrelim,

pred maštom

pesnika što

za tren živi

i u trenu pada!

Ne, ja nikada

neću priznati

da sam voleo

tvoj otkucaj srca,

tvoj daleki pogled,

pogled ljubavnice

koja tišinom vlada,

i uzdah opojni

obala tajnih...

A, sve prolazi,

i mi ćemo proći

kao život,

kao jeza

u telu koje pati,

kao potop...

Znaš li...

možda nas

drugi svetovi

verno čekaju?

Možda ću ti tada

pokloniti blesak

čiste kapi idile,

blesak poljupca

bezvremeno drskog,

poljupca oštrog

kao krik...

Ne znam...

Ali, slutim

da ćutiš pred

nekim novim usnama,

usnama laika

bez želje,

bez imena,

bez ljubavi

Bogu znane...

Ćutiš o dodirima

pijanih senki

što mesecu

krojili su puteve;

Ćutiš!,

večnosti setna,

a u tebi talas

drhti kao prut,

u tebi daljine

kriju hod po beskraju

magle jesenje...

Slutim da

ćutiš o bolu

koji noći nagriza

kroz misli krvave,

kroz tamu

jecaja modrih...

O!, može li

trenutak fantazije

da probudi

malaksale poljane

zvezda padalica?

Pokaži mi,

nado blistava!,

pokaži mi

zenice svemira

i dubinu vere

na čijim krilima

ćeš biti moja

zanavek...

 

 Nenad Plavsic

[JESSY]

Noćas...

 

Noćas vaseljena je pukla,

jutro u požarima dušu traži,

sva je muzika stala, pesma zamukla,

na usnama njenim gorka istina seče laži...

"Volim te i dalje...", govorila je nežno, kroz suze,

dok su se angeli igrali perlama sveta,

svi moji porazi klizili su niz dekolte njene bluze,

i nestajali u mirisu uvenulog cveta...

Satkana od purpura i nežnih nota,

imala je srce što bolne zenice leči,

što u treptaju sažiže damare života,

a umela je vešto da uplete otrov u stihije reči...

"Volim te!, ali neće ići, mi smo obale daleke...",

govorila je dugo, govorila je sve teže.

U samrtnoj tišini slušali smo topot reke

i divlje konje kako od gromova silnih beže...

Noćas hoću žitna polja da palim!,

da zaboravim razdor i nesanicu pjanu,

hoću milione želja u jednu da strovalim,

te potom dušu svoju da predam na dlanu...

Hoću na staze, noge me same nose,

jecaj godine po borama broji,

svuda oko mene vetar sneva njene vražje kose,

svuda oko mene vreme u istoj noći stoji...

 Nenad Plavsic

[JESSY]

Oči tvoje

 

Oči tvoje kao dlanovi princeze

koji nevešto kroje onaj neznani futur

i pokatkad obiđu javu da pozdrave

bat koraka opijenih svetlom Lune...

Oči tvoje daleki, varljivi svetovi nebeski

pred čijim jagodicama ponizno kleči Aja Sofija

i kroz krila Serafima otvara dveri Rajske

da primi, da prihvati idilu satkanu od mramora...

Poznaješ li beskraj pakla,

poznaješ li crninu noći

i sve besove i sve urlike

prošlosti svoje?

Poznaješ li dubinu zenica

što ih tajno, tajno čuvaš

u šapatu misli Gospodnjih?

Oči tvoje poput zvuka violine

i u njemu topot uzdaha,

topot silni oblaka zimskog!

Povedi me preko ništavne,

samotne, grube zemlje demonske,

povedi me na put dugi,

na put sa mnom!, Lado vatrena,

u zaborav, u eshaton daleki,

sa tobom i slep i mrtav,

sa tobom i goloruk jurišam na Ad...

Tvoj pogled požare u meni budi,

Istinom uragane kroti,

zanosom lepote sažiže pokliče ništastva;

Tvoj pogled kroz bore vremena

čistotom duše blešti u beskraju nigdine...

Zajecaj!, dopusti srcu da te nosi,

naši su vekovi, naša je večnost

što noktima ljubavi razara vene

i seče talase planete...

Oči tvoje molitva Pravoslavna

gde tihuju trube Heruvima,

gde po zapovesti Božjoj

slobodom vladaš...

 Nenad Plavsic

[JESSY]

Dragan Dragojlović - "Naša sumnja"

Naša sumnja je svedočanstvo

naše nemoći,

dokaz da smo razumeli zakone sudbine

iako smo, ne jednom,

iskušavali svoj razum,

pa i onda kad smo otkrili

da molitva ne nalazi utočište,

niti naša tuga, u nesavršenstvu

patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši

nemoći, ni prolaznog,

već veliča trenutak u kome smo spoznali

da pripadamo jedno drugom.

[JESSY]

Aleksa Šantić - "Jedna suza"

Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te -

U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,

Gdje bereš krupne raspukle granate.

Mila kô zlatno nebo pošlje tuče,

U tihu hladu stare kruške one,

Sjede ti djeca i zadaću uče.

Nad šedrvanom leptiri se gone

I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,

Rasipaju se, dok polako tone

Jesenje sunce... I kô sa visina

Olovni oblak, po duši mi pade

Najcrnji pokrov bola i gorčina.

I kobna misô moriti me stade:

Što moja nisi, i što smiraj dana

Ne nosi meni zvijezde, no jade?

Što moje bašte ostaše bez grana

I slatka ploda, što rađa i zrije

Na vatri srca?... Gdje su jorgovana

Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?...

Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,

I sve te gledam, kroz suzu što lije,

Gdje bereš slatke, raspukle granate.

[JESSY]

Jovan Dučić - "Susret"

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli

Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.

I idući stazom nejasnom i tamnom,

Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada

Da se besmo našli.

I mi nismo znali

Koliko smo bili umorni i pali

Od sumnji i davno preživelih jada...

I zanavek kad se rastadosmo, i tako

Stežuć srce rukama obema

Otišla si plačna, zamrzla i nema

K'o što beše došla, tužno i polako...