Српска поезија

[Лазар Нешић]

SLAVINA KEZILO

Umivam se šumom vode
Nosnice drhte drhti konj
Šepurim se
Na jutarnjoj visoravni
Tren je modar i komotan
I baš zato kezilo je
Iz slavine potegao
Za moj peškir
Oteo ga da obriše
Tihe suze ukrivene

 

Novica Tadić

[Лазар Нешић]

Usamljen sam, kao kost.
Krpa me ponekad pogleda
očima grešna čoveka.
Ne uznosim se, ovde sam.
Trpim poruge. Neka ih,
nek po meni padaju.
Zelen je strah od bede.
Štap je dopuna koju stekoh.

Svi su nekud otišli.

Lepo je biti pored vatre,
pored Isusa. Pođi,
donesi mi vode.
Još nisam zaboravio telo
i njegovih devet znojeva.

Smireno čekam smrtni čas.


Novica Tadić

[JESSY]

„Moja ljubav”- Jovan Dučić

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.
(...)
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene:
O ljubljena ženo silnija od mene, -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sat

[JESSY]

Kroz ponoć” - Đura Jakšić

  

Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje –
O lakše samo kroz gusto granje!
(...)

Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K’o grudu snega vrelo sunčanje –
O lakše, lakše kroz gusto granje!

[JESSY]

Nikad više” - Matija Bećković

 

Milo stvorenje koje si sad sena
Mili pepeo samo uspomena
A ta je sena i ta uspomena
Moj jedini život i jedina žena.

Ti malo rušče – ceo svet bi dao
Kad bih te još samo jednom ugledao
Kako ideš kući u naručju s cvećem
(A ja te s prozora gledam – i ne trepćem).
 

[JESSY]

Obična pesma” - Milan Rakić

 

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan – tek godinu dana,
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našega stana,
tražeći mira u poljskoj samoći.
(...)

Pa ipak – da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnoj mekoj svili,
da kažeš nežnu reč iz srca vrela –
I mi bi možda dugo srećni bili!

A sad polako teče ovo vreme;
Postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k’o sito dete šećerleme.

[JESSY]

„Daleko u nama” - Vasko Popa

 

 

  

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoć

[JESSY]

„Ikona“ - Miroslav Antić

 

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi, i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruženi
ove slučajne večeri
daleko, u nepovrat.
(...)
Nikad neću zbog tebe
ići da ločem rum,
ni da sročim za večnost
najbolju pesmu kraj čaše.

Malo mi se osmehni
kad se vratiš niz drum.
I, nemoj da mi mašeš.
Ni ja neću da mašem.

[JESSY]

„Mizera” - Miloš Crnjanski

O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

[Margareta]

Branko Miljković- Triptihon za Euridiku

 

I 

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji 
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, 
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio 
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji. 

Noć s ove strane meseca često ogrezne 
u nepotrebne istine i oduševljena klanja. 
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne, 
noć s one strane meseca, noć višanja. 

Al sva su zatvorena vrata. Svi su 
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. 
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. 

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. 
Nikad da se završi taj kameni san. 
Probuditi te moram, Euridiko mrtva. 

II 

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti 
gde su prizori, s one strane krvi, gde voće 
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će 
pokrasti sazvežđe suza, koje će u oku mi zriti. 

O, u slepoočnice se svoje nastaniti. 
Evo me, bez odbrane, ispred strašne samoće. 
Ne okrenuti se - ma koliko da se to hoće. 
Lice bez očiju na pustome zidu biti. 

Crvene ptice pevaju u mome mesu. 
Crne ptice obleću oko moje glave. 
Neka mi čelo bude načeto u lesu 

gubom i kamenom ispod letnje trave, 
ako izgubim tvoje divno lice 
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice. 

III 

Noć, to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće 
ptica. 
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt 
dobre nade. O, mrtav da sam. Al ne pomažu 
kletve. Smrt 
svoju u glavi nosim ja, putnik bez prtljaga i lica. 

Izgubio sam te u noći, podzemnoj, daleku. 
Ja, divlji lovac zvezda, krivotvorno suočen 
sa neistinom, nepomirljivi spavač, uočen 
od sudbine, ja, čije suze sada niz tuđe lice teku. 

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? 
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko 
moga crnoga grada i izgubljenog cilja. 

Svuda u svetu užasna ljubav vlada. 
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada 
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

 

 

Meni jedna od najlepših pesama naše književnosti.

Naravno, tu su i Šantićeva Emina, Kostićeva Santa Maria della Salute, opet Miljkovićeva Uzalud je budim...

Miljković je favorit

Dok sam bila zaljubljena, mnogo sam više čitala naše pesnike iz perioda moderne, dobro su mi ležali

[JESSY]

Cekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i posla si sa mnom,
I iduci stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i srece smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo nasli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada...

I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuc svoje srce rukama obema,
Otisla si placna, zamrzla i nema,
Ko sto bese dosla, tuzno i polako.

("Susret", Jovan Ducic)

[**Sarah]

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu.

 

Branko Miljković

 

 

 

[Margareta]

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,

Prođoh pokraj bašte staroga imama;

Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,

S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,

Stid je ne bi bilo da je kod sultana!

Pa još kad se šeće i plećima kreće...

- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,

Ne šće ni da čuje lijepa Emina,

No u srebren ibrik zahitila vode

Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste

Rasplete joj one pletenice guste,

Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,

A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,

No meni ne dođe lijepa Emina.

Samo me je jednom pogledala mrko,

Niti haje, alčak, što za njome crko'!...

[Лазар Нешић]

SONET NOĆI

Velika mudra noći

Ti me izvlačiš

Ispod zidina gradskih

Iz zgloba čudovišta

I na pusti trg

Bezumnog izvodiš

Da se oko samog sebe

Iznova okrenem

Da opet vidim

Da još sam živi

Stvor u vazduhu

Sin tutnjave i dima

Sin izgubljeni

Usamljeni, usoljeni - Niko

 

Novica Tadić

[JESSY]

Bez tebe

 

U suzi damar blista,

jecaj po obrazima duše bludi,

zar je zalud ljubav čista,

zar smo ponovo obični, mali ljudi?

Ne letimo više na krilima duge,

treptaj patnje vetrove kroti,

njene su misli obale tuge,

njene su misli svi moji životi...

 

Zaigraj kao prvog dana: u sreći, u vinu,

zatvori me u svoje srce od stakla,

Zaigraj!, nek požari koraka sitnih rasteraju tminu,

nek vera Pravoslavna pregazi sluge pakla!

O, zaigraj!, otruj me telom,

u zaborav decenije upleti,

ja sam samo sluga poljupcu vrelom,

ja umem drhtati, ja znam mreti!

 

Večnost nas čeka, mesec žrtvu traži,

kroz šapat silni zakletva se rađa, niče,

moj slom demone draži,

iz dubine pakla propast kliče...

Zaigraj kao nekad: ruke mi na grudi stisni,

opijenim prstima sledi senke noći,

moji svetovi nisu jorgovani mirisni,

moji svetovi bez tebe neće moći...

 

 Nenad Plavsic