Српска поезија

[JESSY]

AKO IKAD VIDIŠ ČOVEKA... (Miloš Biković)

 

 

                                                                                          

                                                                               

                                                                                              

Ako,
Ako vidiš,
Ako ikad vidiš čoveka,
Starog,
Ako ikad vidiš starog čoveka,
Tebi stranog i čudnog,
Nikome potrebnog,
Seti se,
Seti se da je i on nekome otac,
Ili ako više nije,
Da je bio otac,
Ili ako nije ni bio,
Da je mogao biti nekome otac,
Da je mogao biti tata,
Da je tebi mogao biti tata.
I ako ti nije otac,
A mogao je da ti bude tata,
Samim tim što je mogao,
Ipak ti je tata.
Malo.

Ako,
Ako vidiš,
Ako vidiš čoveka,
Ako vidiš čoveka, a nisi zver pa da gledaš čoveka
A da čoveka ne vidiš,
To ti je otac, hej!
U oca svoga gledaš!
A on stoji tu i gleda te tupo.
I ne zna da ti je otac.
I nikad se pre niste videli.
I sad ste se konačno sreli
Posle mora vremena koje ste plovili odvojeno.
A on uporno stoji nikome potreban,
A sreo je sina rođenoga, hej!
Posle toliko vremena.
I samo će tupo da te pogleda,
i tiho će ti reći "imate li nešto sitno?"
A ti ćeš znati, ako vidiš,
Ti ćeš znati da on to malo ljubavi od tebe prosi.

Ako,
Ako ikad,
Ako ikad vidiš staricu,
Ako vidiš staricu sa malim buketom ljubičica u rukama,
Rukama dobrim i starim,
Još ako ta starica, mala starica,
Ima modro, vedro nebo u svetlim očima,
Ako vidiš malu staricu, baku nečiju, majku i sestru,
I drži buket ljubičica i modro vedro nebo u očima svetlim,
I sve, i ruke stare i dobre, sve, sve,
Ili čak ničeg od toga nema, ali ako vidiš,
E, to je mama tvoja.
I ako te ta tvoja mama, a veruj mi hoće,
"odere" za to glupo i divno cveće,
Ti ne možeš da se ljutiš na mamu,
Jer mama ti je dala život.

Ako, ako vidiš,
Ako vidiš mamu i tatu u ljudima stranim i nikome potrebnim,
Čak i ako te oni ne prepoznaju,
Ti si bogat, ti si nečiji.

Miloš Biković

[JESSY]

BLAŽENSTVA (Desanka Maksimović)

 

 

                                         

                                                                                                                   

     Blaženi oni što vole
     zvezde umesto zlata,

     mirno će ostaviti zemlju,

     smešiće se kad idu

     senkom tuđjih palata.

      

     Blaženi zanesenjaci

     što u zemlji borave sna,

     radostima njinim već nema

     ni broja, ni konca, ni dna.

        

     Blaženi srca čista,

     ma kakvu im zadali ranu,

     mahnuće rukom samo.

     Gospoda oni vide

     pre nego što pred njega stanu.

                

     Blaženi oni što žive

     na zemlji od bola svog.

     Izmeđju svih jadnika

     njih voli najviše Bog.

                              

     Blaženi razočarani,

     ma šta da im se desi,

     reći će svako veče:

     "Zemlja jesi,

     u zemlju ćeš otići."

                                           

      Desanka Maksimović

 

[JESSY]

O, GDJE SI, BOŽE? (Aleksa Šantić)

 

 

     O, gdje si, Bože?... Ja te svuda tražim;
     Vjerujem u te i vjerom se snažim,
     I kad mi dušu teški sumor svlada,
     Ona te zove i tebi se nada,
     I tebi, Bože, glas molitve sprema
     I njom te zove, ali tebe nema!...

     O, gdje si, Bože?... Na ovoj planeti
     Kuda te vode tvoji puti sveti?
     Jesi li tamo gdje plamovi gore,
     U slavu tvoju gdje se psalmi hore;
     Gdjeno ti tamjan i izmirnu pale
     I tebe, Boga, horovima hvale;
     Gdje zvona slave čas tvoga postanja
     I vječnu svjetlost tvojega sazdanja?

     Il' tajno stupaš od ljudi do ljudi,
     Pa smiren gledaš kako pravda sudi,
     Kako se lome verige sa roblja
     I život niče iz mrtvoga groblja,
     Kako se slavi tvojega svemira
     Podižu hrami osveštenog mira,
     I kako smjerno čovječanstvo ovo
     Ljubi i štuje tvoje sveto slovo?

     O, gdje si, Bože?... Milost mi podari,
     Javi se meni i duh mi ozari!
     Al' zaman pitam, tvoga glasa nema,
     Tek pusti eho odgovor mi sprema...
     Ti, Bože, ovdje među nama nisi,
     Carstva su tvoga nedogledni visi;
     Grijehom, kom je crni pako meta,
     Progna te, Bože, ta crna planeta...

     Tu tebe nema, jer tu ljubav gone;
     Tu tebe nema, jer sve u grijeh tone;
     Tu tebe nema, jer tu cvile slabi,
     A tiran kliče i tuđ hljebac grabi;
     Tu drska volja fariseja crni'
     Istine tvoje sveto slovo skvrni;
     Tu lanci zveče, grmi anatema –
     Ne, tebe, Bože tu na zemlji nema.

[JESSY]

OBEĆALA SI DA ĆEŠ BITI VEČNA

 

                                                                                           

Obećala si jednom u detinjstvu
da ćeš biti večna,
otkle god se vraćali da ćemo te zateći,
kao senku ispod kućne strehe,
kao kućni prag.
Nije bilo nijedne naše plovidbe
da je nisi, kao ribarske žene,
presedela na pučini gledajući;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru, ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obećala si nam da ćes biti večna,
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
činilo se da se osećas krivom
što nas napuštaš.

Desanka Maksimović

[JESSY]

JEDNA SUZA 

Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te -

U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,

Gdje bereš krupne raspukle granate.

Mila kô zlatno nebo pošlje tuče,

U tihu hladu stare kruške one,

Sjede ti djeca i zadaću uče.

Nad šedrvanom leptiri se gone

I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,

Rasipaju se, dok polako tone

Jesenje sunce... I kô sa visina

Olovni oblak, po duši mi pade

Najcrnji pokrov bola i gorčina.

I kobna misô moriti me stade:

Što moja nisi, i što smiraj dana

Ne nosi meni zvijezde, no jade?

Što moje bašte ostaše bez grana

I slatka ploda, što rađa i zrije

Na vatri srca?... Gdje su jorgovana

Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?...

Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,

I sve te gledam, kroz suzu što lije,

Gdje bereš slatke, raspukle granate.

1910.

ALEKSA ŠANTIĆ

[JESSY]

"ZBOGOM "

Zbogom ! ...Nikada mozda necu
Tvoj niti vise cuti glas,
Nikada nece ruka moja ,
Grleci tebe u samoci
Rasplesti tvoju gustu vlas;
Niti ce ikada vise moci
Carobna senka tavne noci
U zagrljaju naci nas ...
I sve to zasto?Ja sam znao:
Tuga i radost-sve je san .
I dok sam slatki san snivo’
s dragoscu ja sam ocekivo
Rastanka naseg tuzan dan.

Tako pobozno fakir pada.
Sluzeci verno Bogu svom :
Svrsetak igre smrt mu sprema,
Al on od smrti straha nema ,
Nego se gordo sreta sa njom.

Vojislav Ilic

[Снежана]

 

 

 

V.Popa - Daleko u Nama

 

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo evo ga

Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata na rubovima našega smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala

Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje

Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepaca

Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu

Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja

Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod

Ruše se stubovi koji nebo drže

Klupa sa nama polako
U prazno propada

Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju

Kroz oči kroz čelo
Reči će nam proklijati

Razbežali se dani

Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti

Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju

Istrčali smo iz grudi

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj

Livadu mi prostireš
Na grudima svojim

Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš

U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim

Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa tepavica
Berem

Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred moga lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan

Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio

Ruke tvoje sanjaju u mojima
San svih ozvezdanih ruku na svetu

Bez rvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale

Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže

I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio

Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću

Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari

U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla

Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena

I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica

Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
Na zemlju da sleti

Među dlanovima
Grejao sam ulicu
Kojom si se vratila

Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu

Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica

Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice 

Vetar kosu razveselio

Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji

Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu

 

[Adelaida]

moja omiljena pesma, omiljenog mi pesnika 

 

Бранко Миљковић: ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ

I

 На уклетој обали од дана дужој, где су славуји
сви мртви, где је пре мене црвени челик био,
горки сам укус твога одсуства осетио
у устима. Још ми смрт у ушима зуји

Ноћ с ове стране месеца често огрезне
у непотребне истине и одушевљена клања.
О, испод коже млаз крви моје чезне
ноћ с оне стране месеца, ноћ вишања.

Ал сва су затворена врата. Сви су
одјеци мртви. Никад тако волели нису.
Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва.

Горка суза у срцу. На кужном ветру сам.
Никад да се заврши тај камени сан
Пробудити те морам Еуридико мртва.


II
На дно слепог предела где ме нема, језовити
где су призори, с оне стране крви где воће
отровно расте, сиђох, тамо где ускоро ноћ ће
покрасти сазвежђе суза које ће у оку ми зрити.

О, у слепоочнице се своје настанити.
Ево ме без одбране испред страшне самоће.
Не окренути се ма колико да се то хоће.
Лице без очију на пустоме зиду бити.

Црвене птице певају у моме месу.
Црне птице облећу око моје главе.
Нека ми чело буде начето у лесу

губом и каменом испод летње траве,
ако изгубим твоје дивно лице
на овој горкој обали од мрака и грознице.


III
Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица.
Између две горке дубине једна птица. И рт
добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве. Смрт
своју у глави носим ја путник без пртљага и лица.

Изгубио сам те у ноћи подземној далеку
ја дивљи ловац звезда кривотворно суочен
са неистином, непомирљиви спавач уочен
од судбине, ја чије сузе сада низ туђе лице теку.

Где си осим у мојој песми дивна Еуридико?
Презрела си сваки облик појављивања о слико
мога црнога града и изгубљенога циља.

Свуда у свету ужасна љубав влада.
На хоризонту се указују као последња нада
Облаци пуни птица и будућег биља.

 

[JESSY]

Ima nešto u tom što me nećeš

ostavljaš mi vremena za druge

vidim kako veselo oblećeš

kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš

nešto čemu ni sam ne znaš ime

sve što kažeš na šalu okrećeš

a sve znači – ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš

od te laži načisto umreću.

Ima nešto u tom što me nećeš

i u tome što ja tebe neću.

Duško Trifunović

[Снежана]

ZADNJE VESTI

 

Sa mnom je gotovo bilo onoga Trena
kad sam rekao -
-Nemoj-
A ti si htela i htela
A ja sam pitao
-Zašto-
A ti si rekla
Zato zato i zato
jer...tako čini žena

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu Grešnu
gde ništa nije Sveto
i ništa nije Sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja Lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al’ sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom Teškom Snu 

 

Duško Trifunović

[JESSY]

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

[Зосима]

Ја нисам неки љубитељ поезије,али ево вам један супер сајт...

 

https://sites.google.com/site/projectgoethe/Home

[JESSY]

Најтужнија песма

Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.
Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.
Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.
Ни семе у бразди, ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!...
Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем! И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?...
И како смо често очи затварали...

Јован Дучић

[Снежана]

  ТАВАН

 

Одавде су тек одвлачили

Односили на све могуће стране

 

Свако је имао ласо или торбу

Свако је имао џеп или заслепљено око

 

Седали су на старе сандуке

И крадом подизали  поклопце

 

Седали су на старе столице

И  вребали около  шта им треба

 

Сваку су ствар стару или нову

Окренули око вештог прста

 

Опустошили су све углове

Испревртали шкриње и полице

 

И нису долазили како Бог помаже

већ да крчкају испљувке у гушама

 

Само је прича о крининалцу

Што се скривао овде бежећи од хајкача

Остала мени да са њом  дуго живим

 

Новица Тадић

[Снежана]

Trag

Želim:

da posle snova

ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo

tugu i svilu belu

i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim

sa jablanova.

 

Miloš Crnjanski