ЖРУ Анкета: Да ли је ово време погодно за мисију Цркве?

[Randy]

Јесте - интернет ајфон компјутери глобализација поруке могу да се шите великом брзином на сваки кутак планете.

[Фоловер]

Не постоји време у којем душа човекова не вапи за Богом. Ипак, данашњи човек је доста површан па треба пронаћи одговарајући приступ.

Што се тиче нашег поднебља, потребно је највише радити на обнављању везе између народа и свештенства јер је најчешћи пример вере у Србији: Верујем у Бога, али не у Цркву и свештенство.

Дакле, лошег времена за Цркву нема, чак напротив, што теже то боље. Увек из мука и страдања Црква изађе јача.

Сам Господ је рекао да је врата пакла неће надвладати.

Потпуно сам сигуран да ће и након завршетка раскола у Македонији, Црној Гори, проблема са монахом Артемијем, атеистичким удружењима итд. Црква изаћи као победник.

[marinaa]

Ја сам гласао за другу опцију, да је много оних који су гладни и жедни Бога и да је ово добро време за црквену мисију и за нашу делатност. Наравно, могао сам да гласам и за неке друге опције, на пример да је мало искрених мисионара из којекаквих разлога (можда би било добро да и о томе разговарамо).

Веома је битно да објасним да када кажем мисионар мислим и на свештенике и лаике, тј. на њихово сведочење вере, на манифестацију онога што Црква јесте- Литургија.

Није циљ да ми људе доведемо у Литургију где ће је они схватити као магију (зар то и не раде разни расколници, квазизилоти, па врачаре које користе Цркву у своје маркетиншке сврхе...), већ да се он сам промени и буде на правом месту бољи човек. Али да би неко био бољи човек он то жели да види и у нама који смо у Цркву боље људе.

Имао бих још доста да говорим, али бих волео да чујем и вас...

Изволите.

[Angelus]

Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу,

одличне приједлоге даде нам на избор у гласању Отац Иван(јуче сам гледала његову слику како спава,а мало живо створење поред њега,па нешто мислим како Бог у свему Своју творевину прославља и нама људима даје путеве којима требамо ићи,само мало пажње треба човјека да има за све,нисам ово без разлога навела)тако чврсто гласам за опцију бр.2 зато што је увијек и сад и у будуће најбоље вријеме за мисонарење,а сваки хришћанин (лаик-припадник лаоса,народа Божијег), призван је да казује славу Божију и чудесна дјела Његова сваком земаљском покољењу.

А како је говорио наш блаженопочивши Патијарх Павле,да је Црква лађа у којој се спасавамо, али ми не знамо да ли ће и када Бог за ту лађу привезати неки чамац да се и други спасавају. Живот у Христу је највећа благодат за сву творевину!

Јуче смо имали одличну анкету ко је највећи српски теолог,живи,мало се насмијах,не знам то да објасним,ех живи,па сви смо живи пред Богом,добро није то порука,али ми стално и цијело вријеме у глави шта би наш тврдошки цвијет рекао на све,а знам и да зна да воли,руке и срце,душа која Васељену грле,а знам и да зна да наружи и то са великом опет љубављу.Молимо се за његово здравље,био је мало болестан ових дана,био је и болници итд.

Добро је слава Богу!

Но на овим одговорима свако може дубље и себе да пронађе и добро је и душекорисно што их је Отац Иван,звани геније,да ми опрости на ријечима,јер видимо из приложеног,шта све човјек умије и чиме је дарован,дакле присуство Цркве на интернету, радију, телевизији свједоче позив

Господа нашега Исуса Христа својим Апостолима, а тиме и свима нама да

"проповиједамо са кровова". То "проповиједати са кровова" управо значи

свједочити Христа свима и свему преко свих доступних средстава и у

сваком времену. Такође, ту "проповијед са кровова" видимо и у

Христовим ријечима да "све народе научимо крстећи их у име Оца, и Сина

и Светога Духа". Глас Цркве у медијима и црквени медији имају за циљ

да све људе призову у Цркву, у "лађу спасења" која нас води ка

сигурном пристаништу, ка Царству Божијем.

А Данас се људско друштво буквално налази заробљено од разних садржаја

недостојних човјека и његовог призвања да буде христолик и да у свеме

наликује Логосу Божијем, и ти садржаји свој отров у човјекову душу

спуштају углавном преко масмедија-телевизије,интернета,радија итд. Као

хљеб који је потребан за човјеково тијело, потребно је и присуство

оних који "проповиједају са кровова"(преко интернета, конкретно,

радија, телевизије) да све зову и призивају на вјерност Логосу

Божијему и живот у есхатолошком максимуму, у Цркви Божијој-икони Незалазног

Царства Божијег.

Ево мале дигресије...

Нисам сваки дан за неке изласке из куће,ако није за обавезама,далеко станујем од града,имам само бицикло за превоз и слава Богу,с њим свугдје стижем спремам се за Требиње,ако Бог да,за моје Добрићево,имам своје текуће обавезе,волим да радим у врту,на њиви,копам,шишам траву,ако је има,а има је остало је још тога,тако слушам по читав дан Светигору и Божија Ријеч стално се у кући чује,читам православну литаратуру итд.има човјек за све времена,молитва је стално ту,некада боља,некада лошија за срце у које треба ум свој спустити,али интересантно ових дана стално ме Господ позива да посјећујем болесне,старе и невољне,мислим људе који су у великим искушењима у виду озбиљних животних проблема,а Бога баш нису препознали у свему томе.

Никада немојмо да радимо за успех,каже нам Владика Атанасије,треба човјек да ради и да се разочара и да види како је и то,али ништа претенциозно,треба бити увијек на служби ближем и Богу,тако сјетим се тих ријечи често,воде ме,оснаже,када паднем и дигнем се опет и тако читав живот,дакле кренем до дома за старе.Какав је то диван осјећај да идеш путем којим знаш да идеш да учиниш добро.Дођем тамо,послије сат и више ходања,туга,мирис живота који нема оне радости,нема оне врве живота који је ту тек поред нас и свих њих,али они то више не виде,све су бриге болест и како смрт дочекати.Понесем букет ружа из мог врта,уберем најљепше,када тамо старице које сједе и гледе за оним што је прошло.Митрополит др Амфилохије каже гледе и даље каже ”Богатство му је било -подрто небо,које је давало слану и сњегове,буре и вјетрове.И патња-читав један људски вијек.Борба са туђином која прави од домова згаришта,борба с недаћама и сиротињом…”Како дивно каже наш духовни цвијет Владика Атанасије да умијемо срца наша,велике су то и дубоке реченице,као што Филип у Јеванђељу каже Натанилу:”Дођи и види!”

Поздравим их,загрлим,знају ме из цркве,а и ја њих,кажу нема никога да им дође...Али охрабри ме чињеница да ме је Господ ту послао и послије официјелне приче почнем да им причам светоотачке и кажем шта каже Апостол Павле и на крају да увијек знају да никада,амам баш никада нису и ни један човјек није сам,са нама је увијек Бог.

Видим радосна лица,али свему и овом сусрету дође крај,а носио ме тај дивни осјећај милосрђа и онај који нас позива да на сваком мјесту и у свако вријеме свједочимо Христа на најбољи могући начин.

Најгора је стихија,стојање у мјесту и тада ђаво обитава и слави пропаст човјекову.Али не,сваки од нас треба да устане и иде даље,како каже наш драги и мили Владика Тврдошки:”Ми идемо,падамо,али и дижемо се,али не пропадамо!”

Има једна дивна светоотачка прича која ми је увијек у мислима:

“Живјела су једном на острву тројица пустињака, која су имала икону Свете Тројице.

И пошто су били прости, необразовани људи, молили су се испред ове иконе само молитвом коју су сами смислили: „Тројица вас, тројица нас, помилујте нас!“ Тако су стално понављали једну исту молитву. Једном су уз острво пристали путници и старци су почели да моле да их науче да се моле. Путници су почели да их уче молитви „Оче наш“ и неким другим молитвама, а кад су их научили, отпловили су даље по мору својим бродом. Али отпловивши недалеко од обале одједном су видјели да старци трче за њима по води и вичу: „Сачекајте, заборавили смо вашу молитву!“ Угледавши их како иду по води путници су се запањили и рекли су: „Молите се како знате.“

Зато што је Господу драга свака молитва чистог срца.”

Помолимо се Господу и Мајци Божијој и на крају им кажем да ђаво када види да духовно напредујемо подсјећа нас на прошле тешке и

тужне догађаје неби ли нас саломио, скрхао и на крају одвојио од

Господа и одвео на лажне путеве, да тражимо храну на њивама глади,

како рече староз.пророк Божији.Не треба нам то, треба се прекстити, помолити Богу,

тргнути, трудити се на неком раду и послушању, јер наш живот је

заправо послушање које нам је Господ дао и које треба да испунимо

ничим тешким и немогућим, него сам и једино служењем и радошћу према

Њему и својим ближњима.

Ова моја прича је позив да нам је увијек потребан и увијек изнова призив Божији да се

промијенимо, поправимо, исправимо, да будемо као цариник са његовом

молитвом:”Боже, милостив буди мени грешноме!” и да тако приступамо

Богу, свијету и човјеку-са смирењем, покајањем, понизношћу јер је то

извор истинског живота за човјека који је сарадник Свете и Животворне

Тројице, Бога нашег у Оцу и Сину и Духу Светоме јављеног и јављаног

кроз сву вјечност. Бог нас позива да се вратимо свом истинском начину

постојања, а то је живот у Христу-Светим Тајнама и Светим врлинама,

јер је за вјечну радост, вјечну свјетлост, вјечно радовање створен

човјек, а не за смрт, ништавило, гријех-оно што разара човјека,

одвајајући га од Извора живота-Господа Бога.

Часни Крсте Господњи чувај и штити нас од свакога зла, тешкоће, туге

и уведи нас у вјечну радост Светога и Славнога Васкрсења Господњег за живот будућег вијека,то су биле моје реченице које ми је Господ даровао!

Амин и слава Му за све!

У Христу Богу,

из Тузле,

Александра.

[Angelus]

п.с.да не буде наметљиво било би добро,а читала сам у часопису "Светигора" којег годинама читам и "Видослов",као што још и многих има,а који су и уджбеник православног васпитања био је један диван текст Оца Радова Биговића о томе зашто долазимо или не долазимо у цркву,како људи вјерују или не,шта су за нас православни празници,мислим о таквим темама да се наставе анкете или нека предавања или не зна како на који начин,али знам да управо то се тичу сваког од нас и које као такве подстичу да човјека свијест и савјест,на његово преумљене и да сваким даном мисли о томе,јер видимо,а знамо сви да се све наше,а има их у већини заиста,мислим на славе,посјете гробљима,одлазак у цркву,празници,итд.своде на нека клишее,устаљене обичаје,чак и светогрђе,итд.добро нека весеља наравно,али колико су и правилни и за нас хришћански живот спасоносни,то је право питање,нисам дакле за то да се не праве весеља,радост,да се сједне и прослави,али јесам и за то да наш народ нешто коначно и научи из вјере,јер видимо често питају људе на тв па буде "лупања" невиђених.

Људи немају појма ништа,немају ни стида,ни основног знања да су кренули на поклоничко путовање у светињу,а не у диско или на плажу,па улазе у манастире у шорцу или даље да не говорим,види се по доласку у манастире,како се само обуку,буди Бог с нама,али да ли је довољно доћи и само ето тако,неки кажу ради овога или онога,а ријетко ко каже то је мој живот,црква и живот у Христу и ја не знам и нећу другачије,а сви се ударају у прса ја сам хришћанин,по чему?Добро,знам пуно нас је званих,али мало одабраних,али што се сви не боримо да будемо одабрани,а Бог је дубоко усађен у сваком човјеку,само Га треба пронаћи и препознати.Умножимо таланате своје,не затрпавајмо их,зашто!

Црква и Господ су најбољи васпитачи за све,..."Данас стојим пред вратима твога срца као просјак . Ја – Цар царева. Ја куцам и чекам, пожури да ми отвориш. Не позивај се на своју биједу. Када би ти потпуно могао схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола."..."Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном.

Добро је да једни друге савјетујемо,исправљамо у расуђивању...да буде здрава и цивилизована комуникација,христољубива,а која је кључ за све и сва врата отвара,ево живог примјера нашег Владике Григорија,гдје није стопа његова стала,а да није добра донијела,отвара се и пустињски кактус и цвјета,који једном у сто година даје цвијет,пред добротом и честитом душом,Христа који носи у себи,итд.има још много примјера.

Бог изнад свега,а човјек прије свега!

[Милан Меденица :)]

ево прилике нешто да чујете из прве руке по овом питању

https://www.pouke.org/forum/topic/20093-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BA-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%B3/#entry715090