Ko vam nedostaje?

[Guest - . . .-]

Мени недостају моји родитељи, отац и мајка. Богу хвала, они су живи али...

од када је мој рођени брат отишао у манастир (пре 4 године са 18 отишао манастир, дакле сада има 22 године), моји родитељи су мене окривили "да сам га ја натерао, отерао, намамио..." Наравно, ја сам ово схватио као њихово тренутно стање, нека врста револта јер је један син отишао од њих (ја) а сада одлази и други (брат) и они остају сами. Схватам да то није лако, но ово је попримило драстичне димензије. Сада они немају појма како живим, шта радим, како им је унука, снајка... и као да немају вољу да се то промени.

Да, свашта сам покушавао и покушавам, али не бива ништа на силу. Не иде. Нисте ни свесни колико је све ово тешко, али када сте баш покренули оваку тему-да будем искрен, као што и јесте поента нашег сајта.

Молим Господа Бога да мојим родитељима подари здравља и разума да схвате да они треба да се поносе са свијим синовима који су отишли да свој живот посвете Богу, својој Цркви и свом народу и да је права љубав видети свога милог и драгог да је срећан, а и када је нама та њихова срећа неприхватљива.

[Ленка*]

Пре тринаест година моја мајчица се упокојила. Нема дана, сата, минута... да ми не недостаје.

Пре шест месеци упокојила се жена која ми је последњих пар година била као мајка - моја свекрва. Бол се само појачава...

Много људи из улице у којој сам одрасла, а који су обележили моје детињство, више нису међу живима. Сад тамо живе неки други људи и деца, па кад одем својој кући, код тате, као да сам у неком непознатом месту. Прођем улицом, а нико ме не познаје.

Бог душама да им опрости.

Недостају ми и пријатељи из детињства и школе. Ту, бар мало, Facebook помаже

[Драшко]

meni nedostaje onaj period kad sam spremao prvi deo diplomskog, Čajkovski koncert b mol, i bio zaljubljen u jednu Leskovčanku sa akademije, ostavljao joj stranice iz mojih nota na pragu njenog izbajmljenog stana, dolazio joj na kafu u pola noći, ništa nije bilo, nisam bio njen tip ili šta već, ali ostalo je lepo prijateljstvo, uspomena, sad je ona dallleeeeeko od Evrope

to je bila neka luda zaljubljenost, i velika inspiracija da dobijem prvu i jedinu desetku na studijama, iz glavnog predmeta

[bgcz]

Људи, помаже Бог

Мене занима где бих могао да питам некога упућеног (свештеник по могућству) једно питање које ме занима и због чега сам се регистровао, а пошто видим да тема питај свештеника није баш претерано активна, одлучих да напишем овде да би ми неко одговорио (може и приватна порука да не кваримо тему),

Што се тиче особа које ми недостају, има их заиста много.

Од бивших пријатеља, преко сестре која живи на другоме континенту и коју нисам видео дуго, па до девојке коју волим

Све у свему, не волим онај празни осећај у грудима кад нам неко фали, дефинитивно се осећа нека празнина око срца.

[Ленка*]

http://youtu.be/bAb2OP00Lvk

Мом мужу... <3

Eто, и то ми недостаје...

[Јанко]

Иако су ми се родитељи упокојили, осећам њихово присуство...

Ту су ми жена и деца...

Недостаје ми само...

ВРЕМЕ...

За учење...

И за моју драгу

Тривијално, зар не?

[Guest - . . .-]

Људи, помаже Бог

Мене занима где бих могао да питам некога упућеног (свештеник по могућству) једно питање које ме занима и због чега сам се регистровао, а пошто видим да тема питај свештеника није баш претерано активна, одлучих да напишем овде да би ми неко одговорио (може и приватна порука да не кваримо тему),

Што се тиче особа које ми недостају, има их заиста много.

Од бивших пријатеља, преко сестре која живи на другоме континенту и коју нисам видео дуго, па до девојке коју волим

Све у свему, не волим онај празни осећај у грудима кад нам неко фали, дефинитивно се осећа нека празнина око срца.

Бог ти помогао, добродошли на zru

Поставите питање на теми "питајте свештеника" акои је питање за свештеника, ако је питање за све чланове, онда отворите посебну тему.

Још једном, добродошли.

[19горан80]

недостаје ми црква у коју сам тек почео да мењам старог црквењака (сада је порушена),недостају ми људи са којима сам живео,комшиница (бака милева) којој сам у свако доба могао затражити да ми припази на стан,која ми је увек тражила "малу шољу шећера",шта год да се спреми то мора да се проба,недостају ми комшинице које би ме увек звале да играм "женске" игре јер им је увек фалио један,недостају ми моји блесави другари са којима сам проводио цео дан,а опет сам у школи био добар ученик,фудбал и баскет против албанаца "на крв и нож",недостају ми изласци само до 19 сати,недостаје ми тренирање фудбала,играње утакмица у селима где навијачи посматрају меч наслоњени на виле и мотике (па чик пробај да победиш),недостају ми и понеки албанци,било је и добрих људи...недостаје ми такав живот,али опет,слава Богу,ко зна зашто је то све добро...тек сад разумем наше људе који живе у иностранству како говоре да имају све али им фали оно најбитније

[Četa Hristova]

Од упокојени недостаје ми мој мали анђео Маки који је страдао у саобраћајном удесу 2002 год.и тада је имао 4год и 6месеци овоземаљског живота што значи сад би имао 22 маја пуних 14година али ја верујем да ће мене мој анђео дочекати када ме Господ позове.До тада молим Господа да не падам у очајање и са радошћу да свог анђела,моје чедо ухватим за рукицу...

[JESSY]

Мени недостају моји родитељи, отац и мајка. Богу хвала, они су живи али...

од када је мој рођени брат отишао у манастир (пре 4 године са 18 отишао манастир, дакле сада има 22 године), моји родитељи су мене окривили "да сам га ја натерао, отерао, намамио..." Наравно, ја сам ово схватио као њихово тренутно стање, нека врста револта јер је један син отишао од њих (ја) а сада одлази и други (брат) и они остају сами. Схватам да то није лако, но ово је попримило драстичне димензије. Сада они немају појма како живим, шта радим, како им је унука, снајка... и као да немају вољу да се то промени.

Да, свашта сам покушавао и покушавам, али не бива ништа на силу. Не иде. Нисте ни свесни колико је све ово тешко, али када сте баш покренули оваку тему-да будем искрен, као што и јесте поента нашег сајта.

Молим Господа Бога да мојим родитељима подари здравља и разума да схвате да они треба да се поносе са свијим синовима који су отишли да свој живот посвете Богу, својој Цркви и свом народу и да је права љубав видети свога милог и драгог да је срећан, а и када је нама та њихова срећа неприхватљива.

много ме је дирнуло, оче, ово што сте написали...јер сам ту негде и себе пронашла...

[19горан80]

Мени недостају моји родитељи, отац и мајка. Богу хвала, они су живи али...

од када је мој рођени брат отишао у манастир (пре 4 године са 18 отишао манастир, дакле сада има 22 године), моји родитељи су мене окривили "да сам га ја натерао, отерао, намамио..." Наравно, ја сам ово схватио као њихово тренутно стање, нека врста револта јер је један син отишао од њих (ја) а сада одлази и други (брат) и они остају сами. Схватам да то није лако, но ово је попримило драстичне димензије. Сада они немају појма како живим, шта радим, како им је унука, снајка... и као да немају вољу да се то промени.

Да, свашта сам покушавао и покушавам, али не бива ништа на силу. Не иде. Нисте ни свесни колико је све ово тешко, али када сте баш покренули оваку тему-да будем искрен, као што и јесте поента нашег сајта.

Молим Господа Бога да мојим родитељима подари здравља и разума да схвате да они треба да се поносе са свијим синовима који су отишли да свој живот посвете Богу, својој Цркви и свом народу и да је права љубав видети свога милог и драгог да је срећан, а и када је нама та њихова срећа неприхватљива.

оче,имамо сличан "проблем",од кад је мени мајка отишла у манастир стално се "борим" са оцем,он има идеју да сам ја главни узрок и не одступа од тога,но слава Богу само сам се првих година нервирао и свађао око тога,касније сам схватио да не могу да га променим па некако се лакше дише,иначе знам доста случајева где су родитељи слали потернице за синовима,одрицали их се јавно...неки и после неколико десетина година не говоре,запамтио сам једну мисао,не сећам се да ли ми је неко од монаха причао или сам прочитао,каже да кад неко оде у манастир подиже се читава војска демона на тај дом...сви ти противници нису ни свесни колику благодат добијају породице које имају монахе и монахиње

[Дијана.]

Usljed prerane, neprirodne smrti nakon kratkog zivota punog stradanja i muke, Izgubila sam drugaricu iz klupe iz osnovne i rodjaka - vrsnjaka s kojim sam se vise igrala u djetinjstvu nego s mojim rodjenim bratom, jer je prilicno mladji.

To se zove neprebol.

Jedina utjesna misao je - da im je otad, tamo, mnogo bolje...

[JESSY]

To se zove neprebol.

Jedina utjesna misao je - da im je otad, tamo, mnogo bolje...

да, то је у ствари једина утеха, а једина зато што је то једина истина...

[мирођија]

Недостаје ми манастирски мир, молитва и пост...монашка доброта и једноставност.

[Јанко]

Мени недостају моји родитељи, отац и мајка. Богу хвала, они су живи али...

од када је мој рођени брат отишао у манастир (пре 4 године са 18 отишао манастир, дакле сада има 22 године), моји родитељи су мене окривили "да сам га ја натерао, отерао, намамио..." Наравно, ја сам ово схватио као њихово тренутно стање, нека врста револта јер је један син отишао од њих (ја) а сада одлази и други (брат) и они остају сами. Схватам да то није лако, но ово је попримило драстичне димензије. Сада они немају појма како живим, шта радим, како им је унука, снајка... и као да немају вољу да се то промени.

Да, свашта сам покушавао и покушавам, али не бива ништа на силу. Не иде. Нисте ни свесни колико је све ово тешко, али када сте баш покренули оваку тему-да будем искрен, као што и јесте поента нашег сајта.

Молим Господа Бога да мојим родитељима подари здравља и разума да схвате да они треба да се поносе са свијим синовима који су отишли да свој живот посвете Богу, својој Цркви и свом народу и да је права љубав видети свога милог и драгог да је срећан, а и када је нама та њихова срећа неприхватљива.

На жалост, бива тако...

Док је мој отац био жив, нисам могао ни задржати помисао о манастиру или ПБФ у својој глави дуже од 30 секунди...Мислим да би му срце одмах препукло, а мајчино одмах за њим...

Позив да предајем веронауку сам добио као инжењер на дан седмодневног помена његовог упокојења, са чим се мајка одмах са радошћу сложила, као и да упишем ПБФ.

Знам да ми сада "од горе", одакле се другачије гледа, он пружа пуну подршку, као и мајка...Но волео бих да је то било за живота...Парадоксално, сад их много боље разумем за неке ствари, а сигуран сам и они мене...

До виђења и радосног сусрета лицем к лицу у Есхатону...Мада се сваки пут додирнемо срцем к срцу на Литургији...