Света Тројица - један Бог?

[Milan Nikolic]

Nema prvonacelnog...sustinu daju sve tri licnosti...nema sustine bez Svete Trojice..niti Svete Trojice bez sustine...Sveta trojica su sustina..i sustina je Sveta Trojica..a objasni mi zasto mislis da Bozanska priroda nema slobodu nego je nuznost?

 

Слобода припада само личности. То ваљда треба свако да зна.

 

Личност поседује суштину, тако да слобода није одвојена од суштине, али личност је та која је првоначална, која све поседује.

 

Не можемо рећи да је Света Тројица некаква суштина. Она (Тројица) је три Божија Лица која поседују исту, заједничку суштину.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Слобода припада само личности. То ваљда треба свако да зна.

 

Личност поседује суштину, тако да слобода није одвојена од суштине, али личност је та која је првоначална, која све поседује.

 

Не можемо рећи да је Света Тројица некаква суштина. Она (Тројица) је три Божија Лица која поседују исту, заједничку суштину.

Hoces da kazes da Bozanska priroda nije slobodna?  ako licnost poseduje prirodu..onda i priroda poseduje licnost...jedno bez drugog ne ide....to je antropomofizacija bozanske prirode i licnosti...

[Volim_Sina_Bozjeg]

kad pricamo o jednom Licu Boga moramo cvrsto da se drzimo sva Tri Lica kako ne bi dosli u sukob. A kad govorimo o prirodi moramo imati na umu da Drugo Lice ima dve prirode Covecansku i Bozansku koja je nerazdeljiva ali nikako i slivena jedna u drugu. 

[Milan Nikolic]

Hoces da kazes da Bozanska priroda nije slobodna? Ako licnost poseduje prirodu.. onda i priroda poseduje licnost... jedno bez drugog ne ide.... to je antropomofizacija bozanske prirode i licnosti...

 

Не кажем да Божанска природа није слободна. Него да слобода припада личности која све поседује.

 

Можеш ли рећи да материјална природа поседује слободу? Не можеш, све док не укажеш на личност, тј. на човека.

 

Није то антропоморфизација. Она је када психолошко искуство нашег бића (то је урадио св.Августин) пренесемо на Бога.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Не кажем да Божанска природа није слободна. Него да слобода припада личности која све поседује.

 

Можеш ли рећи да материјална природа поседује слободу? Не можеш, све док не укажеш на личност, тј. на човека.

 

Није то антропоморфизација. Она је када психолошко искуство нашег бића (то је урадио св.Августин) пренесемо на Бога.

Opet antropomorfizacija. Zasto Bogu dajes osobine tvorevine?Bozija nestvorena priroda i priroda ovoga sveta su su dva potpuno razlicita pojma...

[SHADOWS OF THE LIGHT]

kad pricamo o jednom Licu Boga moramo cvrsto da se drzimo sva Tri Lica kako ne bi dosli u sukob. A kad govorimo o prirodi moramo imati na umu da Drugo Lice ima dve prirode Covecansku i Bozansku koja je nerazdeljiva ali nikako i slivena jedna u drugu. 

 

To i ja kazem...ali ovde se neki isticu pre svega licnost Oca..kad je u pitanju Bog...ja kad kazem Bog to se odnosi na Oca Sina i Duha Svetoga..

[SHADOWS OF THE LIGHT]

U Pravoslavlju to se učenje može sintezovati ovako:

 

 

 

1. Bog je jedan u tri Lica, jedinstvena priroda ili jestestvo, jedna moć,
jedno delanje, jedna zajednička energija triju Ipostasi. Postoji, dakle,
istovetnost prirode, volje i delanja, savršenog i stvarnog u Bogu. Tri Lica
poseduju istu prirodu, jednako i savršeno - zato Trojica ne znači
trobožanstvo (triteizam), ili tri raz-ličite božanske prirode, nego tri
sajedinosuštne Ipostasi. Istu prirodu poseduju i upotrebljavaju potpuno i ravno
sva Tri Lica, ali svako na svoj način.

 

 

 

2. Bog, ili jedinstvena priroda, ne može se zamisliti sama po sebi, van
Ipostasi Trojice. Ni jedna od Ipostasi ne zamišlja se, ne imenuje se bez
ili van druge dve. Sveti Grigorije Bogoslov veli da se "monada" kreće ka
"dijadi" i zaustavlja se u "trijadi". U tom kretanju jedinstva ili monade prema
Trojici, mogu se praviti sledeće razlike: Otac je izvor božanstva (αρχη)
nerođen i neuzrokovan, načelo sasuštastvenosti i neuzrokovani početak delanja;
Sin ima egzistenciju od Oca "rađanjem" od večnosti, a preko Duha Svetoga prima
ljudsko telo i javlja se u svetu; Duh prima egzistenciju od Oca "ishođenjem",
ali je dat, poslat i manifestuje se preko Sina. "Treba sa pobožnošću da
ispovedimo nerođenost, rođenost i ishođenje, tri lična svojstva, nepokretnih i
nepromenjivih Lica Presvete Trojice: Oca, kao nerođenog i bespočetnog; Sina, kao
rođenog i bespočetnog; Duha Svetoga, kao ishodećeg od Oca, poslatoga preko Sina
(kao što veli Damaskin) i savečnoga." (Grigorije Sinait, Glave u
akrostihu, 27, Rum. filok., tom 7, str. 100).

 

 

 

3. Jednosuštnost označava takođe jedinstvenu volju i jedinstveno delanje
Trojice. To ne znači da dela samo Jedna od Ipostasi, nego tri Ipostasi
rade jedinstveno, ali svaka po svom sopstvenom načinu. Jedna hoće i radi kao
Bog-Otac, druga kao Bog-Sin, treća kao Duh Božiji. Sveti Oci upotrebljuju razne
formule da bi objasnili to Trojično delanje: Kirilo Aleksandrijski veli da svaki
dar dolazi odozgo, "od" Oca, "preko" Sina, "u" Duhu Svetome; po Grigoriju
Čudotvorcu svako delo počinje od Oca, prolazi kroz Sina, a usavršava se u Duhu;
Grigorije Palama preuzima tradicionalni izraz: "od Oca, kroz Sina, u Duhu
Svetome". Delatnost "van" Boga, to jest stvaranje, spasenje i osvećenje jesu
zajedničko delo Svete Trojice, ali je ono podeljeno među Trima Licima:
stvaranje se pripisuje Ocu, Koji je sve stvorio Svojom voljom, kroz Sina, u Duhu
Svetome; iskupljenje, Sinu, Koji se ovaplotio preko Duha Svetoga, poslušavši
Oca; osvećenje, Duhu, Koji dolazi od Oca, na molbu Sina. U činu stvaranja Otacje
izvor, Sinje granica, Duhje postojanje. Po Svetom Vasiliju Velikom "postoji
jedan izvor svega što postoji, koji stvara kroz Sina i vodi do savršenstva kroz
Duha" (0 Svetome Duhu, XVI, 38, str. 378). Bogje svedržitelj i
promislitelj svega kroz Sina u Duhu Svetome (Grigorije Sinait, Glave u
akrostihu, 30, Rum. filok., tom 7, str. 100).

 

 

 

4. U unutrašnjosti Trojice postoji međuipostasno kretanje ili
"perihoreza", to jest apsolutno zajedničko i savršeno prožimanje koje ima
jedinstveno načelo. Tri Ipostasi nisu tri načela božanske suštine, ali to ne
znači da su priroda ili delanje Sina i Duha nepotpuni. Jer je Sin "ikona Boga
nevidljivoga" (Kol. 1,15). Nemoguće je videti ikonu Boga nevidljivoga bez
prosvećenja Duha (Sveti Vasilije Veliki, 0 Svetome Duhu, XXVIII, 69, str.
494). Za Grigorija Palamu, ipostas Duha Svetoga ima lični razumni karakter, jer
ljubav Oca prema Sinu, kao lični odnos, ipostazirana je u Duhu Svetome. Za
Grigorija Sinaita, "Triipostasni Bog ima potpuno nepomešanu perihorezu Lica među
sobom (njihovo među-prožimanje) - (Ibidem).

 

 

 

5. Trojični dogmat bio je predmet prvih Vaseljenskih Sabora, a trinitarna
teologija utanačila se u istom periodu osobitim doprinosom Kapadokijskih Otaca,
koji su zaključili da: božanstvo (υοσια) jeste zajednička suština
Trojice, koja sama od sebe postoji; priroda ili jestestvo (φυσις) jeste
stvarnost koja konstituiše jedno biće; lice ili ipostas (υποστασις) jeste
subjekat koji poseduje i individualno prima tu prirodu; ipostasni idiomi
(ιδιοματα) jesu karakteristike ili lična svojstva ipostasi

 

Nigde se ne stavlja licnost Oca kao nesto zbog cega je Bog jedan....

[Volim_Sina_Bozjeg]

To i ja kazem...ali ovde se neki isticu pre svega licnost Oca..kad je u pitanju Bog...ja kad kazem Bog to se odnosi na Oca Sina i Duha Svetoga..

Da nista nie skriveno u Oca sto se nije dalo kroz Sina i opet u svoj Trojici.

[Презвитер Дарко Јелић]

Da se vratimo na pocetak.Treba nekom ko je prvi put u crkvi probati primerom objasniti Sveta Trojica/jedan Bog.Na negde 8 strani potpuno izgubih volju za citanjem jer se samo razvlaci teoloska rasprava za koju je potrebno dosta teoloskog obrazovanja a vecina u crkvi ga nema.Vec duze vreme mi se mislima razvija ideja za koju ne tvrdim da je tacna ili ne tacna jer jednostavnog odgovora zaprvo i nema.Mozemo  samo da izvedemo zakljucak po onome sto znamo.Uvek me je kopkao ovaj stih"Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми," kao i stih apostola Pavla"Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат."Zasto bas ta dva pokusacu da objasnim.Jer citajuci Dogmatske teme od mitropolita iz njegovog izlaganja svatih  da je Bog Bog Otac kao nosioc sustine iz kog se prevecno radja Sin i ishodi Duh Sveti tako da imamo jedno Bice a tri Licnosti..Onda posmatrajuci svoju decu uvek se zena i ja raspravljamo na koga vise lice,te mi dodje misao:Svaki covek je bice koje u sebi nosi tri licnosti:licnost oca, licnost majke kao i sopstvenu licnost.Negovo bice je jedno a u sebi sadrzi tri licnosti koja deluju u njemu.Sad razvojem DNK vidimo da to sto cini bice nije sliveno u potpunosti ali je ne razdeljivo.Jer ukoliko bi izdvojio licnost majke to bice gubi svoj identitet.Isto tako ako izdvojis licnost oca bice gubi svoj identitet.Posto vidimo kao u ogledalu tj.obrnuto navelo me je na sledece:Od Boga Oca Sin se radja a Duh Sveti ishodi,dok covek od majke se radja a od oca ishodi i postaje jedno bice a tri licnosti.(Posto nisam nasao neko objasnjenje za rec ishodi a da nije nagadjanje.)Ovo je samo razmisljanje na temu i ako moze bilo kakav komentar bio bih zahvalan.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Ja to najprostije moguce receno shvatam ovako Ljubav Oca i Sina ipostazirana je u Duhu Svetome..Ljubav Oca i Svetoga Duha je ispostazirana u Sinu...Ljubav Sina i Duha Svetoga ipostazirana je u Ocu....zato je Bog Ljubav...

[Ignjatije]

Aleksandar Milojkov je objasnio tu "problematiku" :

 

1. „Личност уместо благодати“

Једна од интересантнијих критика митрополитове теологије која се скоро у преводу појавила пред српску читалачку публику јесте чланак Николе Лудовикоса Личност уместо благодати и наметнута другост – коначно богословско становиште Јована Зизиуласа.[1] Свакако, била би потребна једна посебна студија која би се бавила евидентном променом мишљења професора Лудовикоса. Наиме, постоји супротстављеност Лудовиковисових ставова у поменутом чланку са онима које је некада износио у својој докторској тези Евхаристијска онтологија.[2] Ми се нећемо детаљно бавити феноменом и разлозима промене мишљења професора Лудовикоса, већ ћемо се на његову докторску тезу позивати да бисмо управо објаснили потоње, по нашем мишљењу, погрешно разумевање теологије митрополита Зизиуласа.
У чему се састоји Лудовикосов приговор „личност уместо благодати“? У овој примедби професор Лудовикос митрополиту замера неколико детаља који су везани за оно што смо у овом раду назвали онтологијом личности. Прво што професор замера јесте „поистовећење природе са нужношћу, док је личност поистовећена са слободом.“[3] За разлику од своје докторске тезе када је биће видео као личносну заједницу, која свој архетип има у Светој Тројици[4] и када је такво становиште, по властитом сведочењу, дуговао митрополиту Зизиуласу[5], професор Лудовикос сада говори нешто друго. Управо онтолошке ставове митрополита Зизиуласа које је некада хвалио, он сада назива „сенком гностицизма“ и оригенистичким поистовећењем природе и пада.[6] Даље, Лудовикос критикује „раздвајање“ природе и личности[7], приписујући то утицајем западног идеализма на митрополитову мисао.[8] Лудовикос у митрополитовој теологији види
не само потпуну онтолгизацију личности, као јединог лика Божијег у творевини, насупрот природи, већ такође и неизбежно поистовећење личности са благодаћу...[9]
Потом професор закључује да
немамо личност уколико немамо трансцедентну повезаност, или да једну такву повезаност имамо кад год имамо личност – у оба случаја личност је једноставно друго име за благодат... Зизиулас нигде експлицитно не каже да би ова издвојена личност, као уосталом и природа у целини, требало да буде спашена благодаћу, а да она сама није благодат...[10]
Кренимо редом. Да ли митрополит Зизиулас супротставља личност природи и да ли их раздваја? Заиста, тешко је открити на основу чега професор Лудовикос долази до оваквог закључка. У многим својим студијама митрополит јасно говори да нема личности без природе, нити природе без личности (неипостазиране природе), истичући то као онтолошку поставку у богословљу грчких отаца.[11] У једној од својих студија, осврћући се на сличан приговор, митрополит веома експлицитно одговара:
Наглашавао сам више пута да се без суштине не замишља личност и без личности не замишља суштина Божија, „гола“. Према томе, оптужба за „усиомаха“ не тиче ме се...[12]
Ово што је речено везано за питање односа личности и суштине Бога, важи и за људску личност. Будући да је, како смо то у раду јасно и показали, Света Тројица образац личносног постојања. Појам личности црпимо из Тријадологије. Дакле, никако не стоји ова оптужба професора Лудовикоса о „раздвајању“ личности и суштине. Таквог нечег нема у делима митрополита Зизиуласа.
Још чуднија је критика да је искључиво личност та за коју се везује иконичност човека са Богом, а да се не дозвољава да то буде и људска природа!? Да ли је могуће да професор Лудовикос превиђа апсолутну другост божанске природе у односу на људску? Да превиђа, у равни суштине, непремеостиву разлику, онтолошку провалију између створеног и нествореног? Погледајмо како митрополит Зизиулас одговара на сличну примедбу Филипа Шерарда:
Рећи да својства нестворенога могу постати део „природе“ створенога једнако је тврђењу највеће могуће противречности. Термин „природа“ у старојелинској мисли и у патристичкој употреби увек значи границе које разликују једну ствар од друге... Божанска природа има својства која, с једне стране, могу бити удељена створењима, али с друге, не могу постати део природе створења. Природна својства божанске природе, нпр. у христологији, никада не могу постати природна својства људске природе – јер би тада разликовање природе било укинуто... Природа створеног и нествореног чак и у христологији (да не помињемо творевину) сједињене су „несливено“, што значи да својства једне природе никада не постају природна својства друге... Закључак: створено узима на себе својства нествореног, не као део своје природе, већ као део односа који је створила личност.[13]
Управо нам халкидоснки догмат и христологија говоре да нема мешања, нема сличности између створеног и нествореног. Једина спона створеног и несвореног, где је могућа communicatio idiomatum, јесте у равни личности. Божанска природа остаје заувек недокучива и непричасна човеку, а свако одређивање њених својстава била би антропоморфизација Бога. Стога, не може бити ни говора о некаквој иконичности Бога и човека у равни природе, већ само у равни личности. Човек је „по икони“ Божијој управо зато што постоји као личност. Овде сада долазимо до следеће примедбе која се односи на поистовећење личности са благодаћу, односно до замене благодати личношћу, како професор Лудовикос појашњава. Да ли се из митрополитовог писања може извући закључак да „немамо личност када немамо трансцедентну повезаност“? Нарадвно да не. Довољно је само прочитати митрополитове студије Од маске до личности и О људској способности и неспособности и видети да личност у палом стању, дакле без „трансцедентне повезанисти“, постаје изопачена але не и потпуно угашена.[14] Човек има власт да личност изопачи, тако што ће свој ек-стасис усмерити само ка створеној природи, али не и да потпуно уништи личност[15]. У том смислу, митрополит прави јасну разлику између биолошке и еклисијалне ипостаси (II, 3.2). Ту се јасно види да не стоји Лудовикосова тврдња да имамо спасење онда када имамо личност. Биолошка ипостас јесте личност, али не значи спасење. За спасење је непходна не просто личност („по икони“) већ истинита личност („по подобију“), бесмртна, нестворена личност – поистовећење са Сином Божијим, што митрополит подразумева под појмом еклисијална личност (види II, 3.3). У том дару истините личности (=догађај Христа) се и огледа Божија благодат човеку и свету. Да је даровани живот од Бога човеку спознаја „личносног тројичног постојања Бога“ и да је тај истинити живот могућ „једино као заједница са Тројичним Богом“, било је некада јесно и професору Лудовикосу.[16] И, наравно, тада је сматрао „изузетно важним то што је и митрополит Зизиулас дошао до истог закључка.“[17]
Дакле, закључимо ову примедбу. Имамо личност и без „трансцеденталне повезаности“ – то је биолошка личност (ипостас). Даље, постојање биолошкε личности говори да личност не значи аутоматски и спасење, каκо је то професор приговорио. Поновимо, спасење значи досезање истините личности (еклисијалнα ипостас), поистовећење са личношћу Сина Божијег – оно што се у отачкој терминологији назива θέωσις (обожење). Тај догађај, свакако, не може се другачије назвати него даром, благодаћу Божијом:
Христологија је радосна вест човеку да његова природа може бити „примљена“ и ипостазирана на начин слободан од онтолошке нужности биолошке ипостаси која, као што смо видели, одводи у трагику индивидулаизма и смрти. Благодарећи Христу човек може сада и сам да „постоји“, да потврђује постојање себе као личности не више непремостивих закона природе, него на основу односа са Богом какав има слободно и из љубави Христос као Син Божији са Оцем.[18]
Не, ово не значи одбацивање или презрење створене природе од стране човека, како би то професор Лудовикос желео да представи. Ово значи одбацивање самодовољности природе, одбацивање личносне ек-статичности која се зауставља и налази покој само и једино у створеном. Такав начин постојања води у „изопачење личности“, у индивидуализацију и смрт. Бивање истинитом личношћу не значи презрење властите природе или некакав бег од исте. Не, већ значи њено принишење Богу у заједници слободе и љубави. Човек је призван да буде, као истинита личност, „свештеник творевине.“[19] У таквом једном призиву и остварењу човека не може бити говора о бегу од природе, што Лудовикос покушава да представи. Са овим је у вези и погрешно тумачење митрополитовог израза „смрт сопства.“[20] Професор Лудовикос и то покушава да протумачи као некакав бег личности од властите природе. Али, овде се, како смо то показали у поглављу о етици, не ради о томе. „Смрт сопства“ не значи негирање властите природе, већ борбу против палог начина постојања. То је борба против начина живљења који се разумева као задовољење властите „хемије“ – једном речју, против индивидуализма који води у смрт. „Смрт сопства“ је суштина аскетског етоса – што и одређује еклисијалну ипостас као борбу не против своје природе[21] као такве, већ против самољубља, против самодовољности света, против ек-статичности која се зауставља на створеном и као таква завршава у индивидуалности и смрти. (види III, 3.).
Не желећи, како смо на почетку овог поглавља рекли, да улазимо у разлоге промене мишљења професора Лудовикоса, овде бисмо ипак у том правцу само наслутили да је „бивши психолог“[22] ипак превагнуо у његовом разумевању личности и онтологије. Инспирисани његовим насловом чланка, где критикује теологију митрополита Зизиуласа, могли бисмо дати један наслов за будућу анализу Лудовикосове теологије: Од личности до индивидуе – коначно богословско становуште Николе Лудовикоса.



[1] Превод се први пут појавио у часопису Видослов (51/2010), стр. 59-81. Затим, појавио се у књизи-зборнику Николе Лудовикоса, Страхови личности и муке ероса, Цетиње (2011), стр. 13-57. Ми ћемо се у овом раду користити овим другим издањем.

[2] Никола Лудовикос, Евхаристијска онтологија – евхаристијски темељи бића, као настајања у заједници, у есхатолошкој онтологији светог Максима Исповедника, Београд – Карловац: Мартириа (2011).

[3] Никола Лудовикос, Личност уместо благодати и наметнута другост, у : Страхови личности и муке ероса, Цетиње: Свештени манастир цетињски (2011), стр. 19. У даљем навођењу у фуснотама користићемо само наслов књиге.

[4] Никола Лудовикос, Евхаристијска онтологија, стр. 42-43.

[5] У својој докторској дисертацији Никола Лудовикос писао је следеће: „Иако се ради о једном личном покушају, аутор овог дела, међутим, није био сам у њему. Заиста, писац ове књиге је имао ретку радост богословског надахнућа услед студирања и духовног и академског повезивања са Високопреосвећеним митрополитом пергамским господином Зизиуласом... Реч је о вероватно првом богослову новијег времена који је говорио, толико уверљиво, о могућности повраћаја и примене еклисиологије на онтологију, о црквеном εινε као аутентично начину постојања.“ Евхаристијска онтологија, стр. 26.

[6] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 19.

[7] Ibid., стр. 24-25.

[8] Ibid., стр. 21.

[9] Ibid.

[10] Ibid., стр. 22-23.

[11] John D. Zizioulas, Being as Communion, стр. 41. фуснота 37.

[12] John D. Zizioulas, The Being of God and the Being of Man, у: The One an the Many, стр. 22.

[13] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 277.

[14] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 232.

[15] Ibid. стр. 228.

[16] Никола Лудовикос, Евхаристијска онтологија, стр. 57.
Између осталог, Лудовикос на овом месту каже: „Која је то евхаристијска мудрост или знање кој бисмо могли оправдавајући истрајност светог Максима да назовемо „евхаристијским просветљењем“ верних?.. Ради се о евхаристијској по благодати спознаји начина личносног тројичног постојања Бога, доживљај тројичног јединства као благодатног живота верника... Живот је, дакле, пуноћа бића, његова потврда, напослетку биће за светог Максима значи живети поптпуно, дакле бесмртно. А овај бесмртни живот је могућ једино као заједница са Тројичним Богом у црквеном евхаристијском искуству.“
Остаје нејасно зашто сада професор Лудовикос не види личносну заједницу, „трансцеденталну повезаност“, као благодат? Шта уопште, за њега, сада представља благодат Божију која је дата човеку?

[17] Ibid., фуснота 53.

[18] John D. Zizioulas, Being as Communion, стр. 56.

[19] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 229.

[20] Ibid., стр. 88.

[21] John D. Zizioulas, Being as Communion, стр. 63.

[22] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 27.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/7466-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0/page-32#entry614745

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da se vratimo na pocetak.Treba nekom ko je prvi put u crkvi probati primerom objasniti Sveta Trojica/jedan Bog.Na negde 8 strani potpuno izgubih volju za citanjem jer se samo razvlaci teoloska rasprava za koju je potrebno dosta teoloskog obrazovanja a vecina u crkvi ga nema.Vec duze vreme mi se mislima razvija ideja za koju ne tvrdim da je tacna ili ne tacna jer jednostavnog odgovora zaprvo i nema.Mozemo  samo da izvedemo zakljucak po onome sto znamo.Uvek me je kopkao ovaj stih"Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми," kao i stih apostola Pavla"Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат."Zasto bas ta dva pokusacu da objasnim.Jer citajuci Dogmatske teme od mitropolita iz njegovog izlaganja svatih  da je Bog Bog Otac kao nosioc sustine iz kog se prevecno radja Sin i ishodi Duh Sveti tako da imamo jedno Bice a tri Licnosti..Onda posmatrajuci svoju decu uvek se zena i ja raspravljamo na koga vise lice,te mi dodje misao:Svaki covek je bice koje u sebi nosi tri licnosti:licnost oca, licnost majke kao i sopstvenu licnost.Negovo bice je jedno a u sebi sadrzi tri licnosti koja deluju u njemu.Sad razvojem DNK vidimo da to sto cini bice nije sliveno u potpunosti ali je ne razdeljivo.Jer ukoliko bi izdvojio licnost majke to bice gubi svoj identitet.Isto tako ako izdvojis licnost oca bice gubi svoj identitet.Posto vidimo kao u ogledalu tj.obrnuto navelo me je na sledece:Od Boga Oca Sin se radja a Duh Sveti ishodi,dok covek od majke se radja a od oca ishodi i postaje jedno bice a tri licnosti.(Posto nisam nasao neko objasnjenje za rec ishodi a da nije nagadjanje.)Ovo je samo razmisljanje na temu i ako moze bilo kakav komentar bio bih zahvalan.

Ne samo da nije sliveno u potpunosti nego opste nije sliveno ali je nerazdeljivo. Bog je Tvorac i majke i oca i deteta.

[Ignjatije]

Такође прочитати и следеће постове Александра Милојкова

 

https://www.pouke.org/forum/topic/7466-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0/page-9#entry518710

https://www.pouke.org/forum/topic/7466-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0/page-14#entry587813

https://www.pouke.org/forum/topic/7466-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0/page-15#entry587851

https://www.pouke.org/forum/topic/7466-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0/page-17#entry588320

https://www.pouke.org/forum/topic/7466-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0/page-27#entry590946

https://www.pouke.org/forum/topic/7466-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0/page-28#entry591508

 

Ово обавезно ко хоће да разуме https://www.pouke.org/forum/topic/7466-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0/page-32#entry614745

[Презвитер Дарко Јелић]

Ne samo da nije sliveno u potpunosti nego opste nije sliveno ali je nerazdeljivo. Bog je Tvorac i majke i oca i deteta.

?

[Milan Nikolic]

Opet antropomorfizacija. Zasto Bogu dajes osobine tvorevine?Bozija nestvorena priroda i priroda ovoga sveta su su dva potpuno razlicita pojma...

 

Није моја идеја да упоређујем нешто нестворено са створеним. То је пракса кападокијских Отаца, са пуно обазривости и појашњења.

 

Зато морамо да разликујемо такве аргументе од антропоморфних учења. Не можемо све тако окарактерисати.

 

Кападокијци су објаснили Свету Тројицу помоћу аналогије са тројицом људи, док је св.Августин исто то покушао са једним човеком. Прво није антропоморфизам зато што није реч о психолошким атрибутима, а друго баш због тога јесте антропоморфизам.