БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?

[JESSY]

 

Драге сестре, кротко подносите сва унутрашња и спољашња искушења, имајући на уму да је Господ ту. Он ходи морем и убрзо ће се указати близу чамца и помоћи вам. Он увек помаже оне који Му отворе своја срца и труде се да извршавају Његове заповести. Ако понекад одгоди Свој долазак, то је из разлога што време за то још није дошло. У четврти час ноћу, у час предодређен, Он ће доћи. Зато, не губећи наду, стално Му уздижи руке имоли Га да дође и умири вале твога живота.

свети Теофан Затворник (+ 1894)

[JESSY]

 БОГООСТАВЉЕНОСТ

 

Када се Бог, из васпитних разлога, повуче, наступа неизмерна туга, понижење и чак извесно очајање душе. Бог то чини да би обуздао склоност душе ка таштини и самољубљу, јер се срце одмах испуњава страхом Божијим, сузама благодарности и великом чежњом за тиховањем. Међутим, када се Бог потпуно повуче, душа бива испуњена унинијем,неверјем, гневом и гордошћу. Ми, који искусисмо обе врсте остављености, у оба случаја Богу треба да приступимо на одговарајући начин. У првом случају, треба да Му, од свег срца, заблагодаримо, схватајући да Он тако обуздава нашу плаховитост и, попут доброга оца, поучава нас разлици између врлине и порока. У другом

случају, треба да Му исповедимо своје грехе, да Му са сузама завапимо и да се, што је могуће више, одвојимо од света, да би Га, уз велики труд, коначно подстакли да се поново, као некада, открије унашим срцима.Ипак, треба да схватимо да када је непосредна борба између сатане и душе у току

-

говорим о борби у случају када нас Бог напусти да би нас поучио

-

тада се благодат, као што сам већ рекао, помало скрива, али она и даље крепи душу, тако да у очима њених непријатеља победа изгледа као дело саме душе

.

свети Дијадох Фотички (+ 486)

[Ljubičasta]

Ja se zahvaljujem na svakoj sekundi provedenoj u stanju "bogoostavljenosti" jer sam se tada svim svojim srcem,svom svojom dusom i svim umom svojim okrenula vjeri i zagrlila taj osjecaj kao uplaseno dijete svoju majku.Do ovog stanja dolazi kada sve ono sto nema ovozemaljsku cijenu pocnemo uzimati zdravo za gotovo i zivot i zdravlje i porodicu,i majcinsku ljubav,i ljubav Gospoda prema nama.Nekako kada imas sve to nisi u stanju da shvatis vrijednost dok to ne izgubis ili barem budes na "probi" da zivis zivot bez toga.A desava se onda kada se okrenemo materijalnom,kada ne znamo da zauzdamo taj dio svoje prirode,vec upravo to zauzda nas i odvede nas na klizav teren da mislimo mozemo sve sami.Kada toliko vjerujemo ljudima,kada centar svoje srece stavimo u druge ljude koji su kao i mi sami kvarni i njihova ljubav prema nama "trosna" i promjenljiva ,a onda kad nas isti razocaraju,ili kada sami sebe razocaramo budemo kivni i ljuti i pitamo se...zasto bas ja,zasto se bas meni ovo desava.Ali neka,hvala Bogu na tome,jer drugacije ja licno ne bih naucila lakciju.Samo je Bog apsolutan,samo On i sve dok izvor nase srece nosimo u srcu,tj. dok nosimo Boga u svojim mislima,rijecima i djelima necemo biti u prilici da budemo razocarani jer necemo imati potrebu da srecu trazimo spolja,nego cemo se u takvim situacijma uvijek okretati sebi,tihovanju,neko vrijeme otudjiti od ljudi dok ne ojacamo taj svoj "unutrasnji mehanizam" i sa takvim dovoljno osnazenim opet izadjemo pred svijet.Hvala i slava Bogu za sve. srcee

[Дијана.]

https://www.pouke.org/forum/topic/11086-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/

 

Bilo je u zadnje vrijeme nekoliko tema o tome da li Bog kažnjava, čak do intenziteta doživljaja Njega kao okrutnog, čitala sam, ponešto i pričala, i došla do zaključka:

ako idemo tragom skoro svake nevolje, doći ćemo do uzroka ili u prirodnoj nužnosti ili determinisanosti, ili, najčešće, do čovjeka.

Čak i najteža pitanja kao: zašto se mala nevina djeca rađaju kao bolesna ili dožive užasna stradanja, mogu dovesti do (odraslih) ljudi iz njihove okoline - u prvom slučaju genetski materijal (koji je itekako mijenjan grijehovima bližih i daljih predaka), ili recimo fizičko i psihičko stanje trudnice koje itekako može biti uslovljeno spolja, tj. djelovanjem ljudi (duboko narodno vjerovanje da je greota naškoditi trudnici), u drugom, nebriga, nemar, zlovolja i zlodjela ljudi u njihovoj okolini.

 

Bogoostavljenost je mučan osjećaj, i tek sad sam shvatila: ne ostavlja nas Bog, već nas ljudi ostavljaju. Ne čini On zlo, već ljudi čine zlo. Nadam se da sam uspjela izraziti riječima a da ne ponizim misao, da će nekom biti lakše.

[Дуња]

  On 11. 5. 2010. at 20:17, Гост рече

 Елелм, Христос је истовремено и Бог и човек.  И управо тај његов "човечији" део изговара ово питање, већина нас , када нам крене низбрдо постане малодушна и као да нема вере у Бога.

 

Није у питању малодушност, већ страх својствен људској природи.

[Oglo]

Kada vidim šta sam na ovoj temi pisao (lupao) ima dvije godine, dolazim do samo jednog zaključka:

nemojte sebe uzimat` preozbiljno, 

živite život najbolje što umijete, i to je to...

[JESSY]

  On 11. 7. 2014. at 22:17, Oglo рече

Kada vidim šta sam na ovoj temi pisao (lupao) ima dvije godine, dolazim do samo jednog zaključka: nemojte sebe uzimat` preozbiljno, živite život najbolje što umijete, i to je to...

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 7. 6. 2012. at 21:24, w.a.mozart рече

da priupitam nešto - na nekoj temi je pomenuo čini mi se Aca da Adama treba sagledati korporativno tj. ne kao individuu već kao predstavnika čovečanstva pa u tom svetlu me zanima- da li je uzvik-Oče, zašto si me ostavio u stvari usklik Novog Adama koji prolazi kroz istu tragediju u svetu bez Boga koji sam uredjuje ali opet, Novi Adam nije sagrešio ni u čemu i nije izgubio zajednicu sa Bogom

Da bi vaskrsao tvorevinu morao je prvo da umre pa u tom smislu i On jeste korporativna ličnost pre svega za nas u Crkvi koji postajemo jedno telo sa Njim... krštenjem i mi umiremo sa Njim a zatim vaskrsavamo u liturgiji primajući Ga u sebe

Umro je radi nas.  Delio je tugu za Ocem (iako nije morao) grešnoga čoveka(a to se najviše manifestuje pred smrt),tj. poznavao ju je!

[JESSY]

Ko izdrži do kraja, taj će se i spasiti

Godinama odlazim u crkvu na službu, pričešćujem se povremeno, palim sveće za sve, i za neprijatelje, molim se iskreno, ali sve više osećam neku neuspešnost u životu.

Sa druge strane, vidim neke druge kako žive lagodno, bez obaveza, na bogosluženje idu ponekad, ili ne idu uopšte, a u životu im sve ide. Znam neke koji bez mnogo truda lepo žive, čak su neki osvojili i velike nagrade u nagradnim igrama, a znam da nisu baš nešto pobožni. Šta se to događa u životu? Ponekad osećam kako se i na Boga ljutim, jer mislim da me je ostavio da se mučim. Ta ljutnja me brzo prođe, ali mi sve češće dolazi na um. Pitama Vas, i pitam se, šta da radim? Kako da se molim? Kako da prevaziđem ta teška stanja? Osećam kako polako tonem u neku tugu i očaj, a to ne želim. Mislim da nisam jedini, da još neki vernici imaju te dileme, pa Vas molim odgovorite mi kako dalje da se borim? Ponestaje mi snage i nade! Sve češće se osećam usamljeno i ostavljeno.                                     Božidar Maloverić, Bgd.

Odgovor: Uvaženi gospodine Božidare, dragi u Hristu brate, najpre hvala na iskrenosti kojom razotkrivate sve Vaše nedoumice, koje nisu male ni beznačajne, ali su lako rešive, jer „sve je moguće onome koji veruje“, uči nas Jevanđelje. Dobro je to što ih Vi uočavate na pravi način i sa njima se suočavate u granicama Vaših mogućnosti. Ipak se Vi borite, ne posustajete, ne pristajete na pesimizam, iako Vas evidentno mnogo toga zbunjuje, ali Vi se ne date, ne želite da prihvatite poraz. Samo je problem to što se nepotrebno poredite sa drugima, što Vas neminovno dovodi do potrebe da sudite i osuđujute određujući po nekim svojim merilima ko je dobar, a ko nije. I naravno sebe vidite kao najboljeg od svih. E tu već moramo uočiti opasnost koja ugrožava stvaralaštvo, i zato predlažem da zajedno promislimo te Vaše navode o drugima i njihovoj „nezasluženoj“ sreći. Takođe je interesantno Vaše mišljenje o samome sebi, kao nekome ko je „odan“, i time zaslužuje nagradu i privilegije.

Znajte, niste jedini koji reaguje na ovaj način pri suočenju sa drugim. Osnovno pravilo vere je da tu treba biti jači od sebe i pobediti svaku sebičnost, jer verovati znači stalno pobeđivati sebe i svoje samoživosti, samodovoljnosti i sebičnosti. Mi verujući to ponekad previđamo, pa se raslabljujemo u sebi i postajemo nespremni da se na pravi način suočimo sa životom. Ne stvaramo, čekamo, a život nije čekanje da neko nešto učini za nas, nego je stalno činjenje, neodustajanje od dobrodetelji.

Život u veri je stalna stvaralačka progresija, strpljivo idenje uskim putem i samoodrečno krstonošenje, bez osuđivanja drugih i bez poređenja sa bilo kim. Svi mi na tom putu često posrćemo, ali ne plašite se toga. Suočite se sa sobom i ubedite sebe da istrajete, jer „ko izdrži do kraja taj će se spasti“, poručuje nam Spasitelj, i na taj način nas uči da nam je spasenje dato, ali i zadato, ostvaruje se stvaralački, a ne povlačenjem u sebe i razočarenjem. Znajte, Bog nas nikad ne ostavlja, čak ni onda kad se mi Njega odričemo. Ne nameće se, ali je uvek tu da prihvati i podrži sve naše dobre napore. Zbog toga ne posrćite pod životnim teretom, ne zavidite nikome, ne gnevite se i ne očajavajte. Ustanite i sigurno stojte u veri. Uđite u najdublje dubine svoga bića i videćete da još mnogo dobre nade u Vama. Ne čekajte da Vas neko drugi pokrene, na Vama je mnogo toga, Bog uvažava Vašu slobodu i ne želi da bilo šta od Vas iznudi ili da Vas na nešto prinudi. Ne zbog toga što mu niste dragi, nego zbog toga što uvažava slobodu koju Vam je dao kao meru bogolikosti. Zato ne čekajte, borite se sa sobom i ne prihvatajte očajanje kao reakciju na neke pojave koje Vam se čine neprihvatljivim. Napredujte u veri i ne okrećite se levo desno radoznalo se pitajući: Šta će biti sa ovim? Umesto te nestvaralačke radoznalosti pokažite prema svima otvorenost i razumevanje. Klonite se olakih zaključaka o nečijoj navodnoj grešnosti i nedostojnosti. Ne bavite se Božijim poslom, znajući i to da je Bog nama u ruke dao naš život i naše spasenje. Otuda one reči: „Kako sudite tako će vam se i suditi“. Ovo nije pretnja, nego je poziv na promišljanje o životu na jedan odgovoran način.

Zbog toga nemojte odmah da osuđujete one koje niste videli u crkvi zajedno sa Vama. Možda su bili negde na drugom mestu na bogosluženju, a možda i nisu. Svejedno, nije vaše da osuđujete, ako se stvarno brinete o drugome pominjite ga u molitvi, a ne u tužbalicama protiv njega, i njemu recite iskreno i u lice, sa puno ljubavi reči pozvanja u zajedničenje, a ne izričite tako brzo sud i osudu protiv nekoga koga i ne poznajete dovoljno. A, ako nekoga poznajte pokušajte sa puno takta da ga uverite u lepotu vere, budući spremni da čekate njegov preobražaj bez nasilja nad njegovom slobodom. Pobožan čovek sve čini sa Bogom, po Bogu, kao Bog što bi činio, a Bogu je strano očajanje i razočarenje, pesimizam i beznađe. Toga radi, ne odustajte nipošto, pokažite se kao gospodar svake situacije, ne tražeći odmah i sve za sebe, nesebično dajući i sebe i svoje, i verujte tako ćete dobiti najvišpe. Bićete srećni, nećete imati razloga za očajanje ni vremena za prebrojavanje i nabrajanje sopstvenih „zasluga“ i tuđih „krivica“, znaćete da „milost slavi pobedu nad sudom“. Neće Vas zbunjivati ničije zlodejstvo do potrebe da uzvratite i osudite, razlikovaćete dobro od zla, i to tako što ćete uvek „zlo pobeđivati dobrim“.

Nadam se da smo se razumeli i voleo bih da nastavite da se borite sa sobom, a ne protiv drugih osuđivanjem i poređenjem. Nemojte ni sebe da osudite zbog ovoga, i nipošto da se osetite prozvanim ovim odgovorom. Prepoznajte u ovim rečima podršku za Vaš podvig vere, u kome ste i dalje, to je sigurno. Zapravo, Vašim pitanjem Vi ste se javno ispovedili u ime mnogih dobrih boraca vere, koji padaju i ustaju. Vi ste, zasigurno, na nogama i idete putem u život, nosite svoj krst i samo malo ste zastali da proverite zajedno sa braćom, idemo li mi tim putem kako treba? Otvoreno ste izneli sve svoje nedoumice, i nadam se da smo ostvarili dijalog, a konačni odgovor koji svi očekujemo neka budu one blagovesne reči Hristove: „Uđi u radost gospodara svoga“, koje su smisleni zaključak prethodnog poziva: „Hodize meni svi koji ste umorni i natovareni, ja ću vas odmoriti“. Znajući to, i težeći tome, idite hrabro kroz život i zaista ćete stići na cilj radosni, u zajednici sa svima svetima.                            Protojerej dr Ljubivoje Stojanović

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1017-1018/tekst/ko-izdrzi-do-kraja-taj-ce-se-i-spasiti/print/lat

[Дијана.]

  On 11. 7. 2014. at 20:53, Панарет рече

http://www.google.rs...XUpHr_nYnfU_kYA

Kako mocna prica! O tome sta nije bogoostavljenost. Bogoostavljenost je kad nema onog koji se zrtvuje i koji spasava i pomaze, kad svako prepusta drugog patnji, ocaju i propasti strahujuci samo za sebe ili iz nekog jos manje bitnog interesa ili sebicnosti. Zaista, taj strah i sumnja da je svaki napor i zrtva uzalud, sprijecice da se bilo sta dobro i veliko i plemenito ikad desi. "Na ovom svijetu nije najveca tragedija okrutnost zlih, vec cutanje dobrih."

Nema Boga u ljudima, otuda bogoostavljenost. "Svako dobro od Tebe je, Svecovece". Mi jedni druge napustamo i ostavljamo na cjedilu, u nevolji, muci i jadu, a eto, sta se moze, Bozja volja (sto drugi strada), kao da ne bi bila Bozja volja da mu se pomogne, sve do farisejskog zgrazajuceg zakljucka hvala Bogu, nama je dobro... (u psihologiji postoji fenomen straha od nemocnog ili prezira i okrivljavanja zrtve). Kad se jos upakuje u vjersku formu, jos i nesvjesna moralna satisfakcija, 'oni su kaznjeni, jer su zasluzili, mi nismo, jer smo takodje zasluzili...' Ima li goreg farisejstva, i da li je On ista jace osudio nego to? 'Kad ne pomogoste jednom od najmanjih mojih, meni ne pomogoste'...

Naravno onaj ko trpi i strada od aktivnog zla ili pasivnog (nedjelovanja u pravcu dobra), osjeca na svojoj kozi bogoostavljenost, i taj osjecaj je realan u njegovom dozivljaju sebe i svijeta, neporeciv je. Ali ona je tu sustinski zbog egoizma ili nesposobnosti ljudi u sveopstoj povezanosti da se bore protiv zla, ili za pobjedu dobra.

E tu se dolazi do famoznog Bozjeg dopustenja spram slobodne volje covjeka.

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 16. 7. 2014. at 19:15, Suncokret54 рече

...можда још нешто, јер Тај Човек је изговорио речи будући безгрешан...да их је изговорио Адам, по паду, оне не би звучале у нама тајанствено, а и цела историја човека би била свакако другачија...Нови Адам је узео на себе грехе света, па и Адамове грехе...можда је због тога и јаукнуо, са крста, реченицом коју је давно пре очекивао да чује од првоствореног по лику Своме...

Jako lepo. Sastradao je sa čovekom.

[Гост]

  On 11. 7. 2014. at 21:58, Дуња рече

Није у питању малодушност, већ страх својствен људској природи.

 

 

Nije sija nego vrat. Neka si ti meni odgovorila posle 4 godine :ekstra:

[Дијана.]

Гетсиманска усамљеност

Када човек носи свој крст кроз живот, он пролази не кроз метафоричну него кроз буквалну икону гетсиманске агоније. Тада је сваки уздах налик капљицама крви које се луче из најдубљег слоја свог бића. Али, као што је самом Христу помогао човек да донесе свој крст на Голготу, тако и сам Господ помаже сваком човеку да пренесе свој бол – директно или индиректно кроз лице другог човека. То не можемо именовати чак ни саосећањем јер је у питању нешто дубиозније, егзистенцијалније. Сама Евхаристија показује величину узимања на Себе жртве за другог. Но, некада је бол такав, да имамо осет да нема никог осим нас ко би понео свој крст. Јави се нека усамљеност у томе, малаксалост. И човек не може да види зашто потамњује око ума његовог по слабости да сагледа колико није сам у том крволиптајућем пешачењу ка есхатону. Да, слаби људи су они који ропћу. Али, опет не можемо искључити ни слабост човека који није злонамеран, који једноставно нема снаге, иако исти такав можда превиђа да Бог не допушта искушење веће од снаге човека које може поднети. Некоме је то преоблем или стрес, некоме болест или тиранија духа, али све то некако мистично усмерава на Бога и самог човека учи да не расте у гордости већ у Светом Духу.
Као јединка и појединац не можеш никога и ништа да промениш осим онога што је у твојој власти – самог себе. Мада се и ту човек неретко показује слаб јер и поред очигледног познања за оно што је добро нема довољно елана да пожели добро (видети исконски дуализам у посланици Римљанима). Али, када говоримо о међуљудским односима који се односе на историјско постојање, примећујемо да тај идеал љубави која је у Христу не постоји међу људима, чак и међу неким свештеним духовима. Колика ће тек мања љубав бити тамо где Цркве нема? Јер сваки труд који жели да улепша овај свет или укаже на помоћ према себи, одмах бива осуђена од свакога, и штавише, погоршава жељено стање у још горе само зато што неко други не жели да се приклони разумевањем за дату личност. Има и таквих који то урадивши једном, не желе да покажу своју љубав на нови начин даље него одбацују онога ко им се обраћа. Парадоксално, можеш само да завршиш разапет као Христос од система који су људи бескомпромисно изградили да у име система не би ризиковали своје високо-котиране позиције. Као Христос, али са надом да ће ту жртву барем неко схватити за своју промену, али си у свему осталом у страшној усамљености. Да, у Гетсиманској усамљености пред погубљење…

Али и пред Васкрсење…  https://www.pouke.org/forum/blog/119/entry-1031-%D0%B3%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D1%81%D0%B0%D0%BC%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/

[Џуманџи]

  On 22. 12. 2013. at 14:20, Дијана. рече

Bogoostavljenost je mučan osjećaj, i tek sad sam shvatila: ne ostavlja nas Bog, već nas ljudi ostavljaju. Ne čini On zlo, već ljudi čine zlo.

Expand  

Некада нас људи не остављају, али њихова љубав није довољна. :/ 

[Ronald]

Ako je Bog ljubav onda se mozemo zagledati u sebe i reci ovako, Boze, Boze moj, zasto se toliko trudim da te ostavim ili zasto sam te ostavio.

Послато са HUAWEI Y530-U00 уз помоћ Тапатока