БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?

[Лазар Нешић]

Да ли је Холокауст, можда, један историјски и лични тренутак богоостављености?

Ma kako čudno zvučalo,usuđujem se reći da nije.Holokaust je djelo(zlodjelo),čovjeka kojem je Bog darovao i razum i slobodu da živi po svojoj volji, ali u saglasnosti sa Bogom i ostalom tvorevinom.Mislim da je to istorijski veliki pad ljudski i odvajanje od Boga i Zakona Njegovih,a lični trenutak "bogoostavljenosti" žrtava nadam se, predhodio je njihovom nastanjenju pored Gospoda.

0442_feel

[Зорица екс Милева]

Ja licno imam osecaj,ne da me je Bog ostavio,nego da mi se priblizio i da mi je stavio takav teret/e na ledja da pomislim na trnutke da cu da se slomim pod tim teretima....i tako godinama i sve vise i sve gore...Pitam samo Boga,zasto bre Boze?I DOKLE TAKO?

Размишљала сам много о овом твом питању, и некако одговор на ово питање које свакако сваког од нас мучи, лежи у ријечима Светог Теофана Затворника:

"Ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен (Прич.21,13). А ми се често чудимо због чега Господ не слуша наше молитве? Ето узрока! Због тога што је заиста било случајева када смо затварали своје уши од речи којима су нас молили потребити. Стога ни нас Господ не слуша. Међутим, још није велика тешкоћа ако нас Господ не слуша у мољењима за нешто временско. Но, тешко нама када Он неће да нас чује онда кад се молимо за отпуштење грехова наших. А Он ће то започети када вапај оних које смо презрели буде снажнији од наших молитава. Треба да пожуримо да одстранимо ту крајњу беду по примеру Закхеја, коме је Господ, за његову мудру одлуку рекао: Данас дође спасење дому овоме".

[Дијана.]

Uvijek iznova me obraduje kad vidim da je neko moje licno (za mene znacajno i cesto bolno) duhovno iskustvo u stvari opste iskustvo... Osjecala sam bogoostavljenost, o da, i gnjevila se, i roptala 4chsmu1 ... TAj osjecaj koji vodi u ocajanje kad se covjek urazumi vodi ozivljavanju vjere i nade i izljecenju - pokajanjem... Nisam shvatala tada ono sto ste i vi ovde iznijeli, da je to bila samo zabluda, pogresno rasudjivanje, pojacano gordoscu... Ne ostavlja nas  4chsmu1  nikad, i sastradava s nama dok mi kukamo kako nas je ostavio... Pa shvatis (mi, oholi, tvrdovrati) da ne stradas ni priblizno dovoljno po zasluzi, jel'... pa se dovedes u pravilno duhovno nastrojenje  greengrin ovaj put ne nad sobom, bangin  i naucis se zahvalnosti  slava3

[w.a.mozart]

Na krstu, kada Hristos viče "Bože moj, Bože moj zašto si me ostavio" vidimo da je odsustvo Boga, opitno odsustvo božanstva postavljeno u sam centar vere. Umesto da ga sagledavamo kao neku vrstu provere koju moramo da izdržimo ili kao posledicu naših grehova ili ograničenosti, vidimo Boga koji doživljava odsustvo Boga. Upravo zato, odsustvo Boga je sastavni deo života verujućih. Ako hrišćanin želi da se -razapne sa Hristom- i bude uz Njega, onda je svakako neizbežan deo hrišćanskog iskustva i pomenuta odsutnost Boga.

- Peter Rollins

mislio sam da prodiskutujemo o tome kako shvatamo ove Hristove reči... i kako Ga je to Bog napustio... i zašto

nikako da se odvažim da napišem nešto jer ne mogu ništa iz iskustva da kažem... sećam se da sam nekad imao osećaj bogoodsutnosti ali već neko vreme jednostavno Bog je uvek tu za mene... kao kad starac Zosima objašnjava... barem težim tome

[Guest - . . .-]

Истина.

Држи свој ум у аду и не очајавај, учи нас небовидац старац Силуан атонски

https://www.pouke.org...83%D0%B0%D0%BD/

https://www.pouke.org/agape/download/AUDIO/ZVUCNE%20KNJIGE/Ava%20Siluan/2.%20deo//41.%2011Drzi%20um%20svoj%20u%20adu%20i%20ne%20ocajavaj.mp3

Ја хоћу сутра да о овоме разговарамо, ово је веома занимљива тема. Сада ми је касно, треба да се свете сабајле водице за Васкрс

[Milan Nikolic]

Очигледно да творевина сада постоји на двојак начин. Први је директно управљање вољом Божијом, тј. логосима бића/твари, а други је Божије препуштање творевине њеним стихијама, као кретању ка небићу (општој смрти) услед пада.

То препуштање творевине да иде природним путем у смрт јесте одсуство дејствовања Божијих енергија. Тако је Христос био ,,остављен'', јер од Оца потиче свака иницијатива и свако дејство.

Христов вапај због остављености долази услед Његове људске природе која доживљава смрт. Будући да је Исус као превечни Син Божији понео ту људску природу, показано нам је како свако од нас треба да верује и има однос са Богом, - остајући до краја веран, ,,предао'' је Себе као Богочовека у руке Оцу.

[Vaske]

Сјајна тема.

Мени овакве ствари заправо говоре о суштини онога што је најтеже, а то је оно што је и основа наше вјера, вјера-нада-љубав.

Говори на начин да вјера нема ништа са декларативним, типа - Боже у Тебе вјерујем, Тебе славим, Тебе молим за опроштај гријеха, Ти праштај и мирна Босна. Вјера по својој суштини прелази, како рекох на некој другој теми, границе свега што се може докучити, и самом себи испоставити као догучено, у моју властитост збринуто. Зато вјера, као и љубав, захтјева највећи напор и подвиг, који се не може мјерити на са једним другим. То је исто као и оно код Достојевског кад каже лако је вољети све људе али прави је подвиг вољети само једног човјека. Јер вољети све увијек на извјестан начин станује у оном декларативном али вољети једног, значи превазићи своју затвореност и самодовољност, и отворити се за другога и пустити га у себе да буде раван мени или чак важнији. То је збиља подвиг над подвизима. Стајати у таквој екстатичности љубави и вјере тражи напор који се неможе поредити са напором који човјек улаже у сазнање нечега. Јер љубав и вјера немају свог опипљивог резултата, они су сами себи и узрок и циљ и резултат и свој смисао.

Ако Син, који је логос и ''све зна'', пита Оца зашто си ме оставио. Видим, чујем, додирујем, знам, а Тебе нема.

То збиља говори о тежини самог вјеровања.

[Milan Nikolic]

Можда нам тај детаљ говори колико је заправо смрт неприродна појава, као уљез у творевини и најопакија болест. То што смрт представља и природно кретање твари, не значи да та природа није била првенствено у сагласју са Богом - са циљем да се сједини са Богом, док је промашај тог циља усмерио творевину ка њеном ,,отпалом од Бога'' постојању, овако као што данас постоји, крећући се ка општој смрти.

Ми заиста чекамо тај Дан када ће доћи Христос у слави и променити целокупан начин постојања, баш онако радикално као што говори Откровење. Биће успостављен спој Бога и твари онако како је испрва било предодређено, тј. са Христом као Оваплоћеним Сином Божијим возглављеним у читавој твари.

[Apis]

Hristos je Bogocovek.Savrseni covek i savrseni Bog.Mislim da je u ovoj situaciji govorio kao covek odnosno njegova ljudska priroda je osetila odsustvo Boga i zato je bio taj vapaj,vapaj coveka za Bogom kao izvorom zivota.

[Никола Ђоловић]

Lepe misli Moci.

Cini mi se da sam isto ovo samo na engleskom video kod Lazara.

By the way, imali smo slicnu temu pre dve godine pa ako zanemarimo dosadnu prepisku izmedju Ulicnog i Solomona mozda iscupamo nesto.

Lazar je i u ono vreme nudio neke smernice ali ovo danas je mnogo preciznije receno.

https://www.pouke.org/forum/topic/5074-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%B5-%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B8-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%BE%D1%87%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%98-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%81%D0%B8-%D0%BC%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D1%82/page__hl__%20%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B5%20%20%D0%BC%D0%BE%D1%98,%20%20%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B5%20%20%D0%BC%D0%BE%D1%98,%20%20%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE%20%20%D1%81%D0%B8%20%20%D0%BC%D0%B5%20%20%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BE

[Milan Nikolic]

Ставите себе само у положај сличан Христовом када је страдао. Ми сада можемо остварити најприснији однос са Богом у Духу Светоме и Телу Христовом, имајући Бога као рођенога Оца (тј. као родитеља).

И замислите да нам дође тренутак страдања у таквом постојању када испуњавамо сваку вољу Божију. Дакле, Бог нас оставља, предаје нас у руке грешника чији је ,,час и власт таме''.

Заиста, мора да у томе будемо остављени од Бога, препуштени ,,власти таме''. Међутим, све то је само домострој спасења и победе над смрћу, као што Господ каже: ,,Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота''.

[Лазар Нешић]

Сад ћу нешто написати...

Да се не љуте остали, али овде је једино Васке погодио о чему се ради у речима Питера Ролинса (који је само пренео нешто о чему модерна теологија на Западу много говори последњих стотинак година).

Ово није тема о христологији и тренутку Христових речи на Крсту.

Овде су оне послужиле само као пример за једно животно иксуство оних који су кренули за Христом.

Дакле, ради се о НАМА.

Тема је од изузетне важности и она сумира нешто што сам ја скоро писао негде: да је искуство одсуства вере (или осећај неприсуства Бога у животу) нешто што темељно конститушие хришћански живот, нешто што је (заправо) услов сине ква нон хришћанског постојања; живету у простору једног богоодсуства и богонапуштености.

А чему?

Па, да би сазрели и порасли.

А све кроз таму ћутања Другог, кроз Његову необухватљивост и ухватљивост у системе нашег религиозног потребовања.

Дакле, ради се о вери као животу.

Јер, вера није у нашим веровањима, већ у нашим поступцима живота.

Кад је вера само у веровањима, долази до хришћанског атеизма (о коме сам писао и рекао да га највише има у Цркви, међу хришћанима).

Шта је хришћнски атеизам? - Па, веровати у Бога, али живети као да Он не постоји.

О томе се овде ради.

[brana]

Ја сам слушала једно предавање од Вл.Атанасија кад аје говорио управо о овим речима

"Боже мој, боже мој, зашто остави ме!"

Он каже да је он то говорио због нас, односно због савременика који га тад предаше на муке.

кад је видио да се читава творевина побунила против те неправде, и тако на Крсту висећи,

опет је умолио Бога за наш грешни род. Кажу да су то речи које су промјениле ток догађања и које

ће одјекивати у вечности.

Мени се та историјска драматика, чини најдирљивијим дијелом Христовог страдања.

јер управо осликава Његову савршену личност, и на Крсту страдајући моли се за грешнике.

Ко још то може?

[Oglo]

Очигледно да творевина сада постоји на двојак начин. Први је директно управљање вољом Божијом, тј. логосима бића/твари, а други је Божије препуштање творевине њеним стихијама, као кретању ка небићу (општој смрти) услед пада.

То препуштање творевине да иде природним путем у смрт јесте одсуство дејствовања Божијих енергија. Тако је Христос био ,,остављен'', јер од Оца потиче свака иницијатива и свако дејство.

Христов вапај због остављености долази услед Његове људске природе која доживљава смрт. Будући да је Исус као превечни Син Божији понео ту људску природу, показано нам је како свако од нас треба да верује и има однос са Богом, - остајући до краја веран, ,,предао'' је Себе као Богочовека у руке Оцу.

Ne bih se složio da je ovo prirodni put, jer Hristos za razliku od nas nikada ne bi umro da ga nijesu razapeli, ali pretpostavljam da misliš na isti "cilj" svih nas

I ovo me, moram priznati, malo i smeta: njegova ljudska priroda se pobunila a njegova božanska je rekla what the hack... Nerazdjeljivo i nesliveno: to znači Svečovjek, jedini Savršeni, kao Onaj koji je vječno u naručju Oca a sa nama dijeli egzistenciju i sve prilike. Bog na krstu, to se već zbilo, Vaskrsenje, još se nije dogodilo, ali Bog koji se dodiruje sa smrću : e to je za nevjerovat.

Smrt je kao antiteza Boga, smrt je u stvari odsustvo života, a tamo gdje nema života nema ni Boga.

I dok Satani odbija pristup, ovdje, zadnjem neprijatelju, dopušta da ga obuzme, potpuno, i prepušta joj se.

Bog iskušava smrt.

Onaj koji je u naručju i zajednici Ljubavi,i koji je i sam Ljubav ide u oblast preispodnju - tamo nema Boga.

Ne još.

[Apis]

VLADIKA NIKOLAJ

MISIONARSKA PISMA

28. Pismo

Jednom pravoslavnom sestrinstvu:

O sedam reči Hristovih sa krsta

Hteli ste znati značenje onih sedam reči, što ih je Gospod izrekao sa krsta. Zar nisu jasne?

Prva reč: Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine. Ovim rečima Gospod je prvo pokazao milost Svoju prema ubicama Svojim, čija Ga zloba nije ostavljala ni u krsnim mukama. A drugo proglasio je sa vrha Golgotske stene jednu dokazanu no nikada neutuvljenu istinu, naime: da zlotvori nikada ne znaju šta čine. Ubijajući pravednika u stvari sebe ubijaju dok pravednika proslavljaju. Gazeći Božiji zakon oni ne vide žrvanj, koji se nevidljivo spušta na njih da ih samelje. Rugajući se Bogu oni ne vide kako se njihova lica pretvaraju u skotske njuške. Opijeni zlom oni nikad ne znaju šta čine.

Druga reč: Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u Raju. Ova reč upućena je pokajanom razbojniku na krstu. Vrlo utešna reč za grešnike, koji se bar u poslednjem času pokaju. Milost je Božija neiskazano velika. Gospod vrši Svoju misiju i na krstu. Do poslednjeg daha On spasava one koji pokažu i najmanje volje da se spasu.

Treća reč: Ženo, eto ti sina. Tako reče Gospod Svojoj svetoj Materi, koja stajaše pod krstom duše raspete. A Jovanu apostolu reče: eto ti majke. Ove reči pokazuju sinovsku brigu, koju svak duguje roditeljima. Gle, Onaj koji je dao ljudima zapovest: Poštuj oca svojega i mater svoju, sam ispunjava Svoju zapovest do poslednjeg časa.

Četvrta reč: Bože, Bože moj, zašto si me ostavio? Ove reči iskazuju koliko nemoć prirode ljudske toliko i vidovitost. Jer čovek strada. No ima tu jedna tajna ispod bola čovečjega. Gle, jedino ove reči mogle su da razbiju jeres, koja je u docnijim vremenima potresala crkvu, a koja je nepravilno učila, da je Božanstvo stradalo na krstu. Međutim, večni Sin Božiji zato se i vaplotio kao čovek, da bi kao čovek telom i dušom mogao u danom trenutku postradati za ljude i umreti za ljude. Jer da je Božanstvo u Hristu stradalo, znači da je Božanstvo u Hristu i umrlo. A to se ne da nikako ni zamisliti. Udubite se što jače u ove velike i strašne reči: Bože, Bože moj, zašto si me ostavio?

Peta reč: Žedan sam. Krv Mu se izlila. Otuda žeđ. Sunce sa zapada već Ga je udarilo u lice, i udruženo sa drugim mukama peklo Ga strašno. Prirodno da je žedan. No, o Gospode, da li si zaista žedan vode ili ljubavi? Da li si žedan kao čovek ili kao Bog, ili i jedno i drugo? Evo legionar rimski dodaje Ti sunđer umočen u sirće. Jedna kaplja milosti, koju si osetio od ljudi za tri sata višenja na krstu! To rimski vojnik ublažava greh Pilatov - greh Rimskoga carstva - prema Tebi, ma i sirćetom. Zato ćeš Ti razoriti Rimsko carstvo, ali ćeš na njegovo mesto novo sazidati.

Šesta reč: Oče, u ruke Tvoje predajem duh moj. To Sin predaje duh Svoj u ruke ocu Svome. Da se zna, da je od Oca došao a ne samovlasno, kako su Ga Jevreji optuživali. No još su ove reči izgovorene i zato, da bi čuli i razumeli budisti, pitagorejci, okultisti i svi oni filosofi koji basnoslove o seljenju duša umrlih ljudi u druge ljude, ili u životinje, ili u biljke, ili u zvezde i minerale. Odbacite sve ove fantazije pa pogledajte, kuda odlazi duh umrlog pravednika: Oče, u ruke Tvoje predajem duh moj!

Sedma reč: Svrši se. To ne znači svrši se život. Ne; nego svrši se misija iskupljenja i spasenja roda ljudskog. Svrši se, i zapečati se, krvlju i smrću na zemlji, božansko delo jedinog istinitog Mesije ljudi. Svrši se muka, a život tek nastaje. Svrši se tragedija, ali ne i drama. Na redu je poslednji, veličanstveni čin: pobeda smrti, vaskrs, slava.