БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?

[Malina]

Ја исто, оче Иване, мислим да је Христос те речи рекао као човек. Сигурно му је за време свих страдања кроз која је прошао било јако тешко и у једном моменту је вероватно помислио да га је Бог оставио. Наравно, брзо је схватио да то није истина и прихватио је да пострада до краја, свестан тога да га након свих страдања чека велика радост.

Нама као обичним људима је свакако још теже да издржимо све лоше ствари које нам се дешавају и да задржимо веру. Ја сам током свега овог што ми се дешава многе људе молила за помоћ, већина је побегла од мене, а неки су ми се чак и смејали. Искрено, најлакше би ми било да постанем очајна и бесна на све људе, зато често и понављам оно што је Свети Владика Николај написао:"Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем". Управо су ми они највише несвесно помогли и ојачали моју веру.

Тачно је да је најтеже бити верник кад нам је лоше, али исто тако мислим да и кад нам после свега крене добро не смемо да заборавимо на Господа и да то што нам је дао треба да делимо са другима.

[Лидија Миленковић]

Само знам- кад ми је био најтежи период у животу ,када сам осећала оно што данас знам да се зове богоостављеност, тада сам почела да тражим Бога, и хвала Му на милости ,пронашла Га свуда око себе, и схватила да је Он увек био ту, крај мене, само ја нисам имала очи да Га видим.  srecan smej.gif smej.gif smej.gif

[Александрида]

Их,до пре пар година сам била ометана да јавно тражим Господа нашега,али сам се потајно надала да ће се то десити.И онда се десило,на тужан начин,па сам се питала да ли сам погрешила у нечему што сам га потајно тражила,зашто је требало тако нешто тужно да се деси да би га пронашла и питања за питањима...А онда сам кренула на Литургије,причала са финим људима који су ми се тада нашли,свештенством и схватила да нисам ни мало погрешила што сада Господа волим више од себе и што Га свакодневно молим и за себе и за све људе на овом свету...

[Анастасија]

U jednom veoma teškom periodu svoga života,osećala sam Bogoostavljenost.Prvo su mi prijatelji okrenuli leđa,porodica i ja sam se našla potpuno sama,kao što rekoh u izuzetno teškoj situaciji.Od ljudi nije bilo pomoći.U početku sam osećala strahovit gnev,zbog nepravde koja mi je učinjena i zbog čega su mi ljudi okrenuli leđa,prijatelji moji,moja porodica,osećala sam jed i strah.I tako sam se osećala dok god me situacija i još gori sticaj okolnosti bukvalno nije naterao da se smirim i primirim.Razbolela sam se.I u svojoj bolesti,nemajući nikog od prijatelja i porodice kraj sebe osećala sam i Bogoostavljenost.Bogoostavljenost za mene je bio osećaj neutešne tuge,odsustvo nade i korak do očaja.Onda kada sam bila prinuđena da se smiri,da ugušim svoj gnev i razočarenja,Jedini Kome sam mogla da se obratim bio je Bog i to nisam mogla naglas da se molim,nešto mi nije davalo,već u sebi.Budući da sam osećala Bogoostavljenost,molila sam se u sebi rečima " Gospode nemoj me ostaviti,nemoj me zaboraviti,jer nemam utehe nigde,ni od koga,jedinu istinsku utehu samo od Tebe mogu da dobijem."Ponavljala sam je svakodnevno danima ni jednu drugu molitvu nisam mogla da izgovorim osim te koju sam sama smislila.I polako mi se bura u duši stišavala,gnev se topio,neutešna tuga je nestajala i mir mi se polako vraćao u dušu,život mi se vraćao u dušu jer se nisam osećala živom.I kroz bolest sam prošla moleći se u sebi tako,nemo i imala sam snage uz Božiju pomoć da ozdravim.Ne ostavlja nas Bog,već mi Njega.U ovom mom slučaju mislim da sam nade u pomoć uperila u ljude ,a ne u Onog,u koga sam prvo trebala u Gospoda.Ja sam Bogu okrenula leđa i kad od ljudi od kojih sam očekivala nije bilo pomoći,tek onda sam se Bogu obratila,ali tek kada sam osetila tešku Bogoostavljenost.I Gospod mi je pružio pomoć,utešio me je,jer da nije tako nisam sigurna da bih danas ovo pisala.Hvala i slava Bogu za sve!

[istjazatelj]

Кад смо већ код богоостављености, може ли неко да ми протумачи онај стих из Светог Писма када је Христос завапио:

"Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!"- Или, или лама савахтани?!

О богоостављености је пуно писао Свети старац Софроније Сахаров, мој омиљени богослов. Ја верујем да ми сви пролазимо кроз искушења богоостављености. Код некога то траје дуго, баш дуго. Сетите се шта је говорио Свети Силуан Атонски: Држи свој ум у аду И НЕ ОЧАЈАВАЈ.

Веома је битно питање зашто се јавља осећај богоостављености. Да ли нам то помаже или одмаже?

Buduci da se nasa palost odnosom sa Bogom,kao realnost ne ukida,nego ostaje fakat sve dokle i "poslednji neprijatelj ne bude ukinut",to i "bogoostavljenost" ima za cilj prevazilazenje neprestanog iskusenja samoobozenja.Iskustvo "ostavljanja" ove vrste,a koju iz licnog opita opisuje starac Sofronije Saharov,jeste bol koji je ne sravnjiv i neuporediv sa bolom koji imamo kao posledicu raskida ljubvenog odnosa čovjek-čovjek.Taj bol,koliko se sjecam,Sofronije naziva "metafizickim".Opisuje ga kao jedno  strašno stanje,bukvalno ga naziva "stanjem" ništavila.Takvo iskustvo odnosa sa Bogom kakvo je starac imao,zasigurno je "srazmjerno" tom i takvom iskustvu bola.U slucaju starca Sofronija,ljudski vapaj za Bogom Koji se "sakrio" nije uzrokovan okolnoscu stradanja,patnje i nanosenja nepravde,vec gubitkom istinskog i realnog odnosa sa Bogom Zivim.To blagodatno stanje ličnog odnosa sa Bogom,paradoksalno-ali ipak najbolje opisuje upravo to iskustvo "metafizičkog bola",to "stanje" nistavila.

[Никола Ђоловић]

Како уопште изгледа то када човјек осјећа да га је Бог напустио? Како се манифестује?

Ја вјерујем да се ради само о лажном осјећају богоостављености, не мислим да се Господ стварно удаљава од нас, него да пристуствује свему томе, али да пушта човјека да кроз такав осјећај рјешава неку дилему која га мучи, узраста у вјери итд. Питање да ли и на који начин богоостављеност може да помогне и да ли може да одмогне човјеку, било да се ради о правој или лажној богоостављености? Никола ако може вољела бих чути твој став о овоме.

На примеру педофилије се види како изгледа како изгледа када Бог остави човека али понављам да то није тачка већ зарез јер није коначно стање ствари.

Моје мишљење је да Бог може да остави човека али да то није трајног карактера. Из Његовог угла, то може бити акт да човек дође до своје самосталности, преиспитивања или узрастања без размажености, док из човечијег угла може бити сумња, пад или једноставно речено губитак вере.

Мислим да је погрешно говорити да је Бог свагда уз нас јер су дела зла у историји на свом путу ка есхатону још увек присутна. На пример, они који тако инфантилно сентименталишу живе у илузији да су недодирљиви за страдања, односно, беже од њих. Међутим, један педофил који сад негде тамо мучи неко дете не осећа проблем богоостављености јер му до Бога није ни стало, док оно дете које трпи невољу осећа богоостављености у најгрубљем смислу речи.

Наравно, постоји икономија и Промисао Божија која ће временом устројити ствар, али док невоља траје, често се дешава да човек созерцавајући тескобу пре у њој види свој идентитет него у Христу.

И не бих се сложио да у речима "Боже Мој зашто си ме оставио" можемо наћи утеху јер је то било живо искуство Христово, можемо рећи, Његов опит богоостављености иако Он Сам јесте Бог Син. Парадокс?

Твоја мисао ми је блиска и писао сам пре виђења твог коментара тако да се он не односи на тебе.

Ипак, требало је болдовати моменат кад наводим пример педофилије.

Ја сад пролазим кроз тежак период, остала сам без посла и још много лоших ствари ми се десило, много људи ме је разочарало. У почетку сам била кивна, питала сам се зашто ми се све то дешава, чиме сам то заслужила, једноставно имала сам осећај да се сав терет сручио на мене. Онда сам све више почела да се окрећем Богу, поново сам почела да читам духовну литературу, да идем у Цркву (да будем искрена могла би и чешће) и некако сам нашла утеху. Сад кад мало боље размислим о свему, можда ми је све ово и било потребно да би се вратила вери. Док сам радила и док ми је било добро, нисам ишла у Цркву, била сам окружена људима који не верују у Бога, па сам и ја заборавила на веру. Мислим да је, бар у мом случају, ствар у томе да сам почела да размишљам о Богу тек сад кад ми је лоше, а заборавила сам на Њега кад ми је било добро, а управо ми је Он омогућио да имам све што сам тада имала.

Процес икономије Божије према теби.

Nadjoh da sam na ovo pitanje zapisao par reci ranije:

"Bogoostavljenost, trenutak slabosti - to je kratak presek nase trenutne covecnosti. To je snimak trenutnog stanja u kome obitava nase bice. Mozemo da kazemo - jedan `capture frame` iz naseg zivota. Ako smo voljni, u takvom trenutku - ili bar kad on prodje - mozemo da sagledamo sebe, i da uocimo svoje nedostatke. Bogoostavljenost - to smo mi kakvi inace zaista i jesmo..."

Sta mislite, ima li sta od ovoga da je tacno? Mozda u vasem iskustvu?

.......................

Тачно је до сваке прецизности! :ekstra:

Ја исто, оче Иване, мислим да је Христос те речи рекао као човек. Сигурно му је за време свих страдања кроз која је прошао било јако тешко и у једном моменту је вероватно помислио да га је Бог оставио. Наравно, брзо је схватио да то није истина и прихватио је да пострада до краја, свестан тога да га након свих страдања чека велика радост.

Ако је Бог Отац у једном трену ипак оставио Бога Сина, не знам зашто би ми тврдили ддругачије - да је богоостављеност лажна. Имамо веру и наду, као и искуство благодати, али још не уђосмо у пуноћу есхатона због чега и јесмо сведоци страдања која историја још излива.

[Mamica Forumska]

Dobar dio života,djetinjstvo,i mladost provela sam necrkveno ili blaže rečeno kao vjernik tradicionalista,srećom krštena i svjesna gdje  pripadam,ali bez istinske Vjere, a sve nerazjašnjeno tražila u sebi lično i ljudima oko sebe i "nekoj višoj sili".Kada sad razmišljam o tom vremenu, potpuno sam svjesna da ni tada nisam bila ostavljena od Gospoda, bez obzira, što Mu se nisam obraćala, niti Ga prepoznavala.Sigurna sam da bih mnogo stvari u svom životu lakše doživjela i podnijela, da sam bila svjesna Vjere i pomoći Stvoritelja, koji je uvijek bio tu, samo Ga ja nisam bila svjesna, niti sam znala da se obraćam Njemu.Sve dobro u životu, uglavnom sam gordo pripisivala sebi,a ono loše često ljuta ,povrijeđena i očajna ljudima oko sebe, ili padala u ponore samooptuživanja ne mogavši razumjeti kako i zašto se dešavaju mnoge stvari u životu, bez obzira što mi je uvijek nuđeno neko naučno objašnjenje.Slava Bogu našem Milostivom, da sam Voljom Božijom, pošla putem Istine i da sam shvatila da nikad nisam ostavljena, bez obzira što mi se tako učini... Danas,kada mi se dogodi nešto teško u životu, što više nastojim obuzdati u sebi reakcije, kao što tuga,očaj usamljenost,ljutnja i sl.i podnositi strpljivo znajući da mi je svako iskušenje grijeha dato, da se na njemu utvrđujem u Vjeri,da što iskrenije ištem pomoć Božiju i čekam Milost Njegovu.Istovremeno se trudim da ne činim grijeh i da ne osuđujem nikoga za ono što mi se dešava..      Ponekad jako teško uspijevam ili čak ne uspijevam uopšte, ali se i dalje trudim...

Često zahvaljujem Gospodu što ima strpljenja i milostivo bdije nad svima nama grešnima! 

[-Владимир-]

U jednom veoma teškom periodu svoga života,osećala sam Bogoostavljenost..U ovom mom slučaju mislim da sam nade u pomoć uperila u ljude ,a ne u Onog,u koga sam prvo trebala u Gospoda.Ja sam Bogu okrenula leđa i kad od ljudi od kojih sam očekivala nije bilo pomoći,tek onda sam se Bogu obratila,ali tek kada sam osetila tešku Bogoostavljenost.I Gospod mi je pružio pomoć,utešio me je,jer da nije tako nisam sigurna da bih danas ovo pisala.Hvala i slava Bogu za sve!

 

facenew22222222 facenew22222222 facenew22222222 Све си рекла, нема се шта додати. Верујем да нема никога ко је осетио богоприсутност, а да није остио и богоостављеност.

 

Кад смо већ код богоостављености, може ли неко да ми протумачи онај стих из Светог Писма када је Христос завапио:

"Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!"- Или, или лама савахтани?!

Мени се највише свиђа тумачење да је Христ, из своје велике љубави, и на крсту, умирући учио људе и последњим дахом изговорио почетак 21. псалма који говори о Његовом страдању.

[Vlatka]

Evo jedne lijepe i poučne priče koja je meni pomogla da neke stvari bolje shvatim. Sigurna sam da su je mnogi već pročitali.

TRAGOVI U PJESKU
Jedan je čovjek jedne noći sanjao kako hoda sa Gospodinom duž plaže.
Na nebu su se prikazivale scene iz njegovog života.
U svakoj sceni je primjetio dva para otisaka stopala u pijesku:
jedan par otisaka je pripadao njemu a drugi Gospodu.
Kad mu se pred očima prikazala druga scena njegovog života,
osvrnuo se ponovo na one otiske stopala u pijesku.
Primjetio je kako je mnogo puta na svom životnom putu zapravo
postojao samo jedan par otisaka stopala.
Isto tako, primjetio je kako mu se uvijek to dogadalo u najtežim i najtužnijim
trenutcima njegovog života.
To ga je počelo mučiti pa je upitao Gospoda:
- "Gospode, jednom si rekao da ako te odlučim pratiti da ćeš biti uz mene cijelim putem. Ali primjetio sam samo jedan par otisaka stopala u najtežem periodu svog života. Ne razumijem zašto si me ostavio onda kad sam te najviše trebao."
Gospod odgovori:
-"Moje drago dijete, ja te volim i nikada te ne bih ostavio. Tokom tvog perioda iskušenja i patnje, kad si vidio jamo jedan par otisaka stopala, to je bilo onda kad sam te JA nosio."


Mi se osjećamo ponekad bogootuđeni i radi nekih malih stvari iz neznanja kao što si sama rekla. Moje iskustvo je slično tvome i ova priča mi se veoma dopala jer utvrđuje vjeru i pomaže onim koji malo znaju od kojih sam prva ja.

[gloria west]

Evo jedne lijepe i poučne priče koja je meni pomogla da neke stvari bolje shvatim. Sigurna sam da su je mnogi već pročitali.

facenew22222222

Ја нисам, Богу хвала, имала тако велики пад, због кога сам се окренула вери у Богу. Он је увек био ту, али нисам живела литургиским животом. А онда је моја жеља да научим нешто више о Православљу мене променила.
А онда када сам почела да улазим све више у Тајне Вере, све више је било препрека и падова. Али нисам се осећала напштеном. Схватала сам то као изазов на коме сам требала да се докажем и покажем, да сам доследна Божијег благослова.
Али када боље размислим и то је нека врста богоотуђености. Овај мој начин размишљања. Живот нелитургиски као отуђеност од Бога, али отуђеност људи од Бога не и остављеност Божија...

[JESSY]

Драга Милева, још једна дивна тема о којој се јако пуно може писати...сви ови људи пре мене су написали много лепих и истинитих ствари...могла бих скоро све да цитирам...прошла сам кроз разне фазе свог духовног живота да бих дошла до спознаје да нас Господ никад не оставља и сада сам потпуно сигурна у то...знам да смо ми ти који се удаљујемо од Њега на разне начине...знам да су нам искушења и борба са њима неоходни за наше спасење али ипак када се свале на нас, много је тешко и у тим тешким тренуцима помислиш да те је Бог оставио, да си највећи грешник и да си пао на само дно...али , када успеш да их правазиђеш , опет си горе и онда осетиш јако живо присуство Господа који те грли и радује се још једној твојој победи ... 0102_laugh како је онда све лепо и лако ... 0110_hahaha...

најважније је да у свим тешким ситуацијама имамо на уму да је Господ ту поред нас, да је допустио та  искушења да би савладали још једну лекцију на путу ка Њему и да ће се радовати заједно са нама када то учинимо 0110_hahaha

[Deni72]

Ja licno imam osecaj,ne da me je Bog ostavio,nego da mi se priblizio i da mi je stavio takav teret/e na ledja da pomislim na trnutke da cu da se slomim pod tim teretima....i tako godinama i sve vise i sve gore...Pitam samo Boga,zasto bre Boze?I DOKLE TAKO?

[dragisa]

moras Deni da zapitas samog sebe, i sve ce ti se razjasniti, cak videces da je sve veoma jednostavno.

a Bog nikog ne tovari mukama, mi sami sebe tovarimo, svojim svesnim ili manje svesnim izborima, i njihovoj tiraniji nad nama (a sve opet po nasoj slobodnoj odluci da im sledimo)

0442_feel.gif' class='bbc_emoticon' alt='0203_cool' />

[Лазар Нешић]

Да ли је Холокауст, можда, један историјски и лични тренутак богоостављености?

[Mamica Forumska]

Да ли је Холокауст, можда, један историјски и лични тренутак богоостављености?

Ma kako čudno zvučalo,usuđujem se reći da nije.Holokaust je djelo(zlodjelo),čovjeka kojem je Bog darovao i razum i slobodu da živi po svojoj volji, ali u saglasnosti sa Bogom i ostalom tvorevinom.Mislim da je to istorijski veliki pad ljudski i odvajanje od Boga i Zakona Njegovih,a lični trenutak "bogoostavljenosti" žrtava nadam se, predhodio je njihovom nastanjenju pored Gospoda.