Мартин Хајдегер - О теологији

[Лазар Нешић]

- Хришћанска вера живи од Крста, не од теологије и њених спекулација -

Тај је Крст не само симбол вечног живота, већ пре свега симбол напуштености, распетости, патње и страха узрокованог непоседовањем сигурног знања.

Крст је искуство властите коначности и временитости, бачености у ону унутарсветскост која не пружа никакву другу извесност осим саме неизвесне егзистенције као битка - при - смрти.

Тек на темељу тог искуства властитог битка - при - смрти постаје могуће и нешто попут искуства "Светог" и "Бога", никако на разини теологије као науке.

То мишљење није пак устројено онто - теолошки, него ниче управо из оног примордијалног искуства хришћанске религиозности, у којој библијска повест добија значење егзистенцијалне повести.

Деструкција онто - теолошког поимања хришћанског искуства састојала би се утолико управо у њеном усидривању у хоризонту фактичког искуства вере, у којем свака категорија унапред промашује ствар и занемарује изворни смисао вере.

Јер само тако живот може доћи до експликације свог смисла и избећи свођење под категорије моралне, фундаменталне, егзегетске или било које друге специјалне теологије која у том животу види једино те категорије, али не и сам живот!

[Vaske]

Лазаре, јел са овим постом хоћеш изрећи свој став или, пак, ово износиш као тему за дискутовање?

Живо сам ''заинтересован'' за дискусију на тему могућности дијалога хјадегеријанске философије и православне теологије (ово можеш схватити и као питање). Надам се да ће се тема развити у том правцу.

[Лазар Нешић]

Лазаре, јел са овим постом хоћеш изрећи свој став или, пак, ово износиш као тему за дискутовање?

Живо сам ''заинтересован'' за дискусију на тему могућности дијалога хјадегеријанске философије и православне теологије (ово можеш схватити и као питање). Надам се да ће се тема развити у том правцу.

Да, као тему за дискусију, да причамо о овом Хајдегеровом ставу.

У којем год правцу.

Наравно, не кријем да се слажем са многим Хајдијевим поставкама и видим његову философију као кључни мисаони хоризонт за теологију 21. века.

И ја сам нешто покушавам дакле, па бих волео да разменимо причу.

Ожежи

[Vaske]

Хајде за почетак држаћу се онога што је и отворило тему тј. твојих шест исказа.

Прво почео си са крстом као са симболом. Ако га мислимо као таквог, онда га свагда морамо мислити у његовој цјелини. Крст као симбол цјелине хришћанског искуства свијета између осталог носи оно набројано али се то побројано никако не може посматрати изоловано, одвојено од цјелине – контекста. Јер то симболичо поред коначности, бачености итд. носи и нешто што зовемо откривеном истином. До те истине или коначног смисла који је смјештен у симбол не долазимо сазнајним путем било које врсте, нити полазећи од некакве извјесности па чак ни оне о нашем бићу-при-смрти, јер догађање откровења је у вјери и једино се у вјери и разумије. Ту долазимо до твог четвртог исказа у којем кажеш да то неко ''пожељно'' мишљење (узгред само да напоменем, да си ти прије у потрази за дисциплином-теологиом него за мишљењем) није устројено онто-теолошки него ниче из примордиалног искуствахришћанске религиозности у којој библијска повјест добија значење егзистенцијалне повјести.

Е сад, између библијске и егзистенцијалне повјести постоји непремостив јаз ако се пође од егзистенцијалне аналитике тубића, а неоснованост обрнутог кретања си изрекао потребом за деструкцијом онох онто-теолошки устројеног. Ту се заправо ради о питању да ли је и како уопште могућа теологија као билокаква логија. Хајдегер је то ријешио, ако се не варам, тиме што је није одредио као науку о богу, веч науку о вјери. То свакако није бесмислено али је поставља на врло несигурне темеље и поново јој ускраћује могућности које је сама себи претпоставила.

Оно што се мени чини је да заснивајућа тачка утемељења теологије мора бити ''нешто'' што је посве унутаристоријско и што по себе не укида сопствену могућност да буде и у вјерском смислу предисторично и постисторично. Такву могућност за теологију отвара једино хришћански појам личности.

Можда се тек са феноменологиом личност може доћи до тога да се у истој равни мисле и библијска и егзистенцијална повјест. То значи инаћи начин како да се разоткрије сродност између , нама напросто добачене, повјести и повјести која нас позива, из историјске отворености за објаву бића, у пјесничко становање.

[Лазар Нешић]

Хајде за почетак држаћу се онога што је и отворило тему тј. твојих шест исказа.

Ја се извињавам, али нисам добро написао...ово нисам писао ја, већ су ово све Хајдегерове реченице, из књиге: Phanomenologie des religiosen Lebens.

Ја сам само пренео његове речи и има их пуно оваквих у овој књизи, која је јако занимљива.

Лепо си ово написао и чини ми се као добра основа за даљи разговор, који ћемо наставити ових дана.

И ја ћу написати понешто своје.

Посебно о вези Распећа и овога што Хајдегер каже, а у светлу химнологије Великог Петка.

[Vaske]

Извињење је моје! Иако нисам читао ту књигу, јасно је као дан да су то Хајдегерове реченице, могу се бар препознати по терминолошкој доследности. Међутим, и тада, а и сада имам утисак да те реченице преузимаш као и свој став, па сам зато рекао "твојих" и то је требало да иде под знаке навода ал у брзини писања је напросто промакло. Претпостављам да је књига о којој говориш само проширена варијанта оног текста феноменологија и теологија, па нека нам то буде референтна тачка за даљу дискусију.

Основне тезе горе наведеног текста су :

да је теологија наука о вјери, те да је историјска и да своју систематичнос добија управо из своје историчности.

Друга тема , веома битна, је однос философије и теологије тј. теолошко прибављање појмова из философије.

Почећу од ове друге теме, пошто се реченице које си поставио првенствено тичу тога.

По Хајдегеру, теологија дјели исту судбину са философијом у погледу категоријалног апарата са којим "оперише".

Па би да скратим, а то се препознаје из наведених реченица. теологија у прибављању својих појмова из философије треба да у свој наук укључи и онтичко и предхришћанско разумјевање тубивствовања - горе наведени егзистенцијали.

Сад, на темељу таквих појмова, вјеру, као начин егзистенције тубивствовања и оно из чега происходи сама теологија, испитати у својој историчности и на бази ње "обезбиједити" унутрашњу кохерентност и систематичност. ( због природе форумског писања, мало је упроштено - исправи ме ако гријешим)

Е сад, пошто све ово пишем у сврху појашњења моје претходне поруке, вратио би се појму личности.

Тај појам је централни појам теологије и у њу (теологију) није доспео из философије. Историчност настанка тог појма свакако је битна али он своју легитимност не добија из историчности, тако да она прва теза пада у воду.?

Пошто је тема преширока, конкретизоваћу је питањем.: да ли је могуће о личности говорити с аспекта фундаменталне онтологије или нас то опет враћа на то да о бивствовању говоримо као о бивствујућем?

[Борис84]

Живо сам ''заинтересован'' за дискусију на тему могућности дијалога хјадегеријанске философије и православне теологије (ово можеш схватити и као питање). Надам се да ће се тема развити у том правцу.

Мени је приступ вери једино и могућ преко филозофије Мартина Хајдегера зато што је он успео да у мени пробуди одмак од научно-техничке представе о свету и последичног атеизма. Једноставно наука не може да обухвати јестаство (бивствовање) и могуће је да се у страни коју природа окреће човековом техничком овладавању не налази и њена суштина.