Đakon Andrej Kurajev - o mitarstvima

[Александар Милојков]

А на чему би требало да се заснива теологија? На визијама? На бацању пасуља? На гледању у шољу? Или на промишљању, тумачењу и живљењу садржаја Откривења?

vizije zajedno sa bacanjem pasulja i gledanjem u sholju?  

a pretpostavljam da one priche iz predanja po kojima su neke crkve koje se pevaju u crkvi iz "vizija", tj. davane su od andjela ljudima- da su to bapske priche, jel? kakva mitarstva, brojanice, shime, i bakrachi kad ih upeche sunce u pustinji, imaju manjak vitamina D od neravnomerne ishrane, naravno da cje vide i svece i bogorodicu   tako je meni objashnjavano na prvoj godini na pbf-u  torta

Код неких "визионара" се и то дешавало. Поготово год "светитеља" непознатих Цркви, попут "блажене Теодоре".

[rogi]

prochitaj sedmi pasus na linku, samo 3 reda:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniZivotTeofanaZatvornika/sta_je_duhovni_zivot_Sv.Teofan_Zatvornik_37.htm

ovaj teofan izgleda nije bio u crkvi, poshto su njemu neke stvari ochigledno bile poznate

[Александар Милојков]

Тај део житија (где се помиње "блажена Теодора") је сумњивог порекла. Прочитај шта о томе каже ђакон Андреј Курајев.

[w.a.mozart]

celo prepucavanje samo svedoči lepotu pravoslavlja... 

[Александар Милојков]

PO PITANJU O STATUSU I BOGOSLOVLJU “TEODORINIH MITARSTAVA”

«Mitarstva blažene Teodore» (ne zna se za takvu svetiteljku), ulaze u sastav «Žitija Vasilija Novog» - tekst sumnjivog porekla i sadržaja. On nije dogmatski tačan jer ne ostavlja mesta za Božiji Sud. Spasitelj je rekao da je «Otac sav sud predao Sinu» ali u toj knjižici sav sud vrše demoni. Hristu ostaje samo da uruči medalje pobednicima, slično tome kao što pobednicima šampionata uručuje medalje rukovodilac sportske federacije, koji sam možda navija za drugi tim, ali koji je prinudjen tako da postupi po protokolu.

Poreklo tog «Žitija» nije potpuno crkveno i moralno čisto iz razloga što Grigorije, autor «Žitija» bogohuli na svetitelja – konstantinopoljskog patrijarha Nikolaja 5 Mistika, koji je bio «ubrojan u likove svetih u grčkoj i rimskoj crkvi. U obe crkve praznik patrijarha se slavi 15.maja, na dan njegove smrti» (pogl. Popov N. Car Lav 6 Mudri i njegovo carevanje u crkveno-istorijskom kontekstu. M., 1892, s. 190). U «Žitiju» se ime tog patrijarha Nikolaja zlonamerno izopačuje u Agrikolaos («seljak») i «Etilaos» (isto, s.175).

Postoji korisna knjiga Irine Gricevske «Indeksi istinskih knjiga». Pokazuje se da se žitije Vasilija Novog sa Teodorinim mitarstvima u Rusiji XVI-XVII veka odnosi na apokrife: «A Vasilija Novog i Andreja Jurodivog i Metodija Patrijskog stranik treba pitati, jer je istina». Upravo se u «Žitiju Vasilija Velikog» nalazi opis vidjenja, koja detaljno govore o posmrtnim mitarstvima...

U XIX veku sv.Filaret Moskovski je takodje upozoravao da «Vidjenja koja imaju svoju istinu koje uvek najbolje pretvarati u opšte dogmate. Vi pravite dogmate o mitarstvima, a potom navodite izlaganje posmrtnih stanja po svetom Makariju, koji ne kaže ni reči o mitarstvima. Odatle nastaju komplikovana pitanja» (Pisma moskovskog mitropolita Filareta pokojnom arhiepiskopu Tverskom Aleksiju. 1843-1867. M., 1883. s.62).

Izmedju ostalog, jeromonah Serafim (Rouz) kaže: «Čak je i detetu jasno, da se ne smeju bukvalno prihvatati opisi mitarstava, iako sami opisi nisu «izmišljotine» niti «basne», već iskrena priča očevidaca u za njih najprikladnijoj formi. Ako neko smatra mitarstva samo za privid, onda je to samo iz nepoznavanja te svakodnevne nevidljive borbe, koju vodimo u ovom svetu. Ovde nas takodje neprekidno očekuju sablazni, da naše duhovno oko samo drema i mi vidimo samo rezultat demonskih zamki – grehe, koje činimo, i strasti, kojima se predajemo. Posle smrti duša progledava, vidi duhovnu stvarnost (obično prvi put) i one koji su nam neprestano dosadjivali tokom života» (citat po: jeromonah Damaskin (Hristensen). Ne od ovog; pritom: prepodobni Nikodim Svetogorac kaže: «Oni, koji su praznoslovili da se duše umrlih pravednika i grešnika četrdeset dana nalaze na zemlji i posećuju mesta gde su živeli isti», seju predrasude i mitove, jer su takva tvrdjenja «neverovatna i niko ne treba da ih prima kao istinu» (citat po Vasiliadis N. Tajna smrti. Trojice-Sergejeva Lavra, 1998. s.397)).

U XIX veku cenzor profesor Moskovske Duhovne Akademije P.S. Kazanski se borio sa sličnim tekstovima: «Najšeće se izdaju priče, pune najneobičnijih čuda, jednom rečju, duhovni romani o mitarstvima, žitija Andreja Jurodivog, Jovana Novgorodskog, i sl. Svi ti sastavi su najvećim delom odraz nepismenosti. Koliko se samo knižica moralo ispravljati ili zabranjivati, koje su bile usmerene na širenje sujevernih pojmova u narodu. Koliko puta su mi donosili žitije Kiprijana i Justine, uporno tražeći nedostatke. Savest im nije bila mirna, iako su izbor vršili iz Četi-Mineja. Da li klevetnici duhovne cenzure poznaju tu neumornu službu cenzure duhovnog obrazovanja naroda?» (Prepiska prof MDA P.S. Kazanksog sa A.N. Bahmetovoj. Pismo od 8.2.1868// Pored Trojice u Akademiji. 1814-1915. M., 1914, s.525).

Danas su upravo ti «duhovni romani» (dopunjeni već direktnim «intervjuima» sa demonima) popunili crkvene prodavnice.

Izvor romana o mitarstvima su apokrifi, koji ispituju uticaj mnogobožačkog hermetizma. Upravo u njima je taj siže logičan. Duša je kod gnostika i hermetista van-kosmička (hrišćani se s tim slažu). Ona se formira negde u svetu bogova, nepokretnih zvezda. Zatim ta duša ulazi u telo, ali na putu preseca orbite planeta. A planete su bogovi. I u zavisnosti od toga koliko je blizu ta planeta, taj bog će biti na trajektoriji kretanja te duše, toliko će biti i jak njegov pečat i njegov dar. Dar Venere, Merkura, Marsa, Jupitera ili Saturna na tu dušu. Ti kosmički pečati se kod gnostika i hermetista prihavataju kao zlo, strast, trauma. I na putu nazad, kada čovek umre, a duša se vraća u svet viših bogova, ona mora da se razračuna sa planetarnim bogovima i skine sa sebe njihov pečat.

Ali mi ništa nismo dužni ni demonima ni planetama.

(Prim.: U Žitiju jurodivog Andreja Konstantinopoljskog, napisanog u X veku, «niz proroštva o nastupajućoj sudbini imperije, ukrašenih čisto narodnim uzdanjima u bolje vreme, na svojevrsni «zlatni vek» pred poslednji kraj» (Rudakov A.P. ostaci vizantijske kulture prema podacima grčke agiografije. – SPb., 1997, s.219).

Djakon Andrej Kurajev

[Aquilius Cratus]

Neodrziv je taj koncept da postoji neka otacka tvrda i moderna liberalna teoloska misao.

realno, zlatoust koji je zhiveo u doba vizantijske dekadencije da vidi kakvi teolozi danas kolo vode pljunuo bi na vas  :cheesy:

Ne samo da si filozof nego si i prorok. Svaka cast. 1000000001010

[rogi]

Тај део житија (где се помиње "блажена Теодора") је сумњивог порекла. Прочитај шта о томе каже ђакон Андреј Курајев.

znachi djakon andrej kurajev je autoritet za to shta crkva poznaje ili ne poznaje a teofan zatvornik nema pojma? shta reche ono o deljenju i suprotstavljanju svetih otaca i modernih teologa?  1000000001010

Ne samo da si filozof nego si i prorok. Svaka cast.

:cheesy:

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=RWODr2g3xGE

[timjančica]

Јесте. Главни разлог оваплоћења је објава Оца у Духу Светоме преко Сина. Дакле то је Божија воља била да кроз очовечење Бога, дође до обожења човека. Искупљење је дакле било успутан чин, који је поправљао сувишак последице која се није морала догодити.

znači nije bilo planirano da adam zgriješi (slučajno je pogriješio), pa se  Hristos i nije  zato ovaplotio da nas spase, već da bi nam objavio Oca, a objavio nam je Oca da bi se obožili. šta je sa našim stanjem oboženosti prije ovoga, u kakvom smo "stanju" bili po tebi?

[Aquilius Cratus]

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=RWODr2g3xGE

Death - The Philosopher

[Александар Милојков]

znachi djakon andrej kurajev je autoritet za to shta crkva poznaje ili ne poznaje a teofan zatvornik nema pojma? shta reche ono o deljenju i suprotstavljanju svetih otaca i modernih teologa?

Мислиш да се Свети Теофан бавио пореклом наведеног Житија? Јеси ли прочитао аргументе које ђакон наводи? Или је и теби: рекао свети и готово? Житије је фалсификат, доказани фалсификат.

[Александар Милојков]

Poreklo tog «Žitija» nije potpuno crkveno i moralno čisto iz razloga što Grigorije, autor «Žitija» bogohuli na svetitelja – konstantinopoljskog patrijarha Nikolaja 5 Mistika, koji je bio «ubrojan u likove svetih u grčkoj i rimskoj crkvi. U obe crkve praznik patrijarha se slavi 15.maja, na dan njegove smrti» (pogl. Popov N. Car Lav 6 Mudri i njegovo carevanje u crkveno-istorijskom kontekstu. M., 1892, s. 190). U «Žitiju» se ime tog patrijarha Nikolaja zlonamerno izopačuje u Agrikolaos («seljak») i «Etilaos»

[Александар Милојков]

А ово, специјално за брата Родољуба:

U XIX veku sv.Filaret Moskovski je takodje upozoravao da «Vidjenja koja imaju svoju istinu koje uvek najbolje pretvarati u opšte dogmate. Vi pravite dogmate o mitarstvima, a potom navodite izlaganje posmrtnih stanja po svetom Makariju, koji ne kaže ni reči o mitarstvima. Odatle nastaju komplikovana pitanja» (Pisma moskovskog mitropolita Filareta pokojnom arhiepiskopu Tverskom Aleksiju. 1843-1867. M., 1883. s.62).

[rogi]

Death - The Philosopher

samo shto chak pricha o filozofima.. a ja sam choek filosof  1000000001010

Мислиш да се Свети Теофан бавио пореклом наведеног Житија? Јеси ли прочитао аргументе које ђакон наводи? Или је и теби: рекао свети и готово? Житије је фалсификат, доказани фалсификат.

problem je u tome shto ima gomila svetih otaca koji pominju mitarstva, i pominju ih neke od najautoritarnijih knjiga, shto u samoj crkvi (lestvica, dobrotoljublje), shto u spc (justinova dogmatika npr).

o tome se radi u tom modernom teoloshkom liberalizmu. prichate da ste hrishcjani a ne verujete da je bog uz crkvu, vecj da dopushta da se u nju uvlache zaglude koje niko ne primeti, nego cje ih ispraviti tek neko u 20om veku, i to neko koga bog ni ne posveti, nego cje ostati kao "teolog" koji je ispravio neshto shto nije 50 svetih otaca koji su zhiveli izmedju njega i te greshke.

[Александар Милојков]

Многи Оци  тврде и да је Земља равна плоча, па шта да радимо. 1000000001010

[Justin Waters]

Јесте. Главни разлог оваплоћења је објава Оца у Духу Светоме преко Сина. Дакле то је Божија воља била да кроз очовечење Бога, дође до обожења човека. Искупљење је дакле било успутан чин, који је поправљао сувишак последице која се није морала догодити.

znači nije bilo planirano da adam zgriješi (slučajno je pogriješio), pa se  Hristos i nije  zato ovaplotio da nas spase, već da bi nam objavio Oca, a objavio nam je Oca da bi se obožili. šta je sa našim stanjem oboženosti prije ovoga, u kakvom smo "stanju" bili po tebi?

Нигдје нисам рекао да Христос није дошао да нас спасе. Дошао је и да нас спасе (подигне из палог стања) и да нас уздигне до обожења.

Како је планирано да згреши? Па онда човек не би био слообдан, него би му било предодређено да згреши. То је већ хула, тако немој да мислимо.  Човек је створен слободним, и понуђено му је да изабере којим путем ће да крене, а није био присиљен да згреши.

Зато је Христово оваплоћење ради обожења онтолошка одредница, а оваплоћење ради спасења није онтолошка него временска која се појавила ради људског пада. Можемо наравно да кажемо да је пре стварања света Бог знао да ће човек згрешити, па је већ имао на уму и оваплоћење ради спасења, као и обожења, али не можемо да кажемо да је Божија воља била да Адама згреши да би се ради тога Христос оваплотио. Тако су бар на западу неки оци, видели смо попут бл.Августина схватали. Тако и данас католици схватају Христову искупитељсуку мисији...Говоре, а да није било Адамовог пада, ми не би смо имали дивног Господа који се оваплотио ради спасења људи...не. Оваплоћење ради обожења је било преодоређено, а спаситељска мисија није била предодређена, јер ни човек није био преодређен да згреши. Е сад друга је ствар што је Богу све могуће, па је Христос у једноме, извршио и дело искупљења и дело обожења.