Како трпите усамљеност, самоћу?

[kordun]

NIdžo brate prijatelju moraš ti sebi neku muženetinu naći 

[lab_man]

Samocu i usamljenost sami sebi stvaramo...Uz Svetu Trojicu nikada necemo biti usamljeni..oni su uvek uz nas..

Samoća i usamljenost potrebno je da se posmatra u kontekstu sa otuđenjem savremenog čoveka. Ta dva fenomena imaju isti uzrok a ispoljavaju se na nivou čoveka kao jedinke i čoveka kao dela zajednice.

[Данче*]

Кад неко одлући да живи сам, да седи само према самом себи,у ту самоћу може сместити било шта и из себе може извући оно најбоље.Али ако живиш поред некога а осећаш се усамљено,то је самоћа,која блокира читав живот.Све што радиш,проткано је том страшном нотом усамљености и грчевитом борбом да се из тога ишчупаш.Усамљеност поред некога најгора је самоћа која може да се човеку деси.

[paliandjeo]

Кад неко одлући да живи сам, да седи само према самом себи,у ту самоћу може сместити било шта и из себе може извући оно најбоље.Али ако живиш поред некога а осећаш се усамљено,то је самоћа,која блокира читав живот.Све што радиш,проткано је том страшном нотом усамљености и грчевитом борбом да се из тога ишчупаш.Усамљеност поред некога најгора је самоћа која може да се човеку деси.

 Најгора је управо та усамљеност. Ипак, сваки човек бира како ће поступити у животу. Сви имамо неку борбену дозу у себи, али зашто човек одлучује да остане ту где јесте (крај некога) иако је усамљен? Да ли зато што се предао или се нада да ће се нешто променити, доћи бољи и ведрији дани?

 

Самоћа је добра за човека, али ако је умерена јер у тренуцима када смо сами преиспитујемо наше поступке, дозволимо себи и да маштамо, да разговарамо са Богом, разговарамо сами са собом. А усамљеност...никоме ништа добро није донела. Усамљеност је безгранична тама у којој се човек све више губи, до тренутка када не може више да види светлост која би га вратила или одвела тамо где му је или где би му било боље. Усамљеност јесте бол који немилосрдно кида душу...

[-Владимир-]

Једно време сам пакао замишљао као вечну усамљеност .

[Дијана.]

Једно време сам пакао замишљао као вечну усамљеност .

I ja - čovjek zarobljen u samici sa crnim zidovima. Nema Boga, nema svjetlosti, nema ljudi, jedino prisustvo drugih bića - demonsko

[paliandjeo]

Једно време сам пакао замишљао као вечну усамљеност .

Кажеш једно време, како сада замишљаш пакао?

[Зосима]

Једно време сам пакао замишљао као вечну усамљеност ...

...и онда си упознао једну девојчицу,и отворила су ти се рајска врата...

[Иван Ивковић]

Једно време сам пакао замишљао као вечну усамљеност .

Колико је мени познато, суштина пакла и јесте усамљеност, тј. отуђеност. Стање у коме ти је присуство другог неподношљиво... Ово је јако лепо (лепота је у истинитости) и потресно описао Сартр у својој драми "Иза затворених врата" (можете је прочитати овде).

 

Што се мене лично тиче, не знам да ли је то само изговор, али сматрам да сам интроверт. Готово свакодневно се питам да ли је исправно што толико уживам кад сам изолован јер ми је мука од глупости коју гледам у свету, а и од оних које правим кад се у том свету нађем.

@JESSY, видео сам да у једном од својих постова помињеш придруживање неким клубовима и јавним активностима као добар начин за превазилажење усамљености и самодовољности. Покушао сам то више пута али сам једноставно био поражен гледајући људску несавршеност и у себи и у другима (нарочито у другима)... Тренутно не видим боље решење од заокупљања пажње молитвом и многобројним умним и физичким активностима које углавном спроводим сам.

 

Да ли је мудрије:

1) "распињати се" непрестано посвећујући пажњу свакоме коме је (очајнички?) стало да са неким подели своје апсурдне мисли (можда се олакша мисленог отрова који непрестано производи и који би га уништио ако га са неким не подели) или

2) чувати унутрашњи мир по сваку цену, као што рече Св. Исак Сиријски?

 

Ако је исправно прво, како да знамо да наше страдање није узалудно?

[JESSY]

@JESSY, видео сам да у једном од својих постова помињеш придруживање неким клубовима и јавним активностима као добар начин за превазилажење усамљености и самодовољности. Покушао сам то више пута али сам једноставно био поражен гледајући људску несавршеност и у себи и у другима (нарочито у другима)... Тренутно не видим боље решење од заокупљања пажње молитвом и многобројним умним и физичким активностима које углавном спроводим сам.

razumem te...ali ipak probaj ponovo....tj. uvek iznova....nikad se ne zna koji put ce biti plodonosan....

[JESSY]

Да ли је мудрије: 1) "распињати се" непрестано посвећујући пажњу свакоме коме је (очајнички?) стало да са неким подели своје апсурдне мисли (можда се олакша мисленог отрова који непрестано производи и који би га уништио ако га са неким не подели) или 2) чувати унутрашњи мир по сваку цену, као што рече Св. Исак Сиријски? Ако је исправно прво, како да знамо да наше страдање није узалудно?

mislim da je mudrije ono prvo....ne mozemo se spasti bez svog bliznjeg....

[Иван Ивковић]

Под апсурдним мислима подразумевам приче о ванземаљцима који владају светом, локалне трачеве помешане са политичким причама, настраним досеткама које моји познаници размењују покушавајући да буду интересантни, теорије да су Срби најстарији народ а да Хришћанство потиче са Балкана, приче о јунаштву које се између осталог огледа у храбрости да заробљени војник изговори "Оче наш" и затим се убије тако што одгризе себи језик како не би ништа признао кад га муче, упорно препричавање новинских чланака о приватном животу јавних личности и опсесивних препознавања знакова последњих времена, као и изношења "темељних" доказа о најављеном смаку света (почетком овог миленијума, па крајем претпрошле године, а и следећи само што није...) уз закључак да "добро бити неће", мистериозној планети "Нибиру" и "великој" могућности да Марс и/или Јупитер постану звезде (!) и униште сунчев систем, све зачињено мирисом пива и кафанског дима... Између осталог...

Прихватам да страдам неколико пута необавезно се упуштајући у авантуру да уроним у ту прљавштину и дискретно или отворено сведочим Истину али онда се сетим речи:

"Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата свог.

Ако ли те не послуша, узми са собом још једног или двојицу да све речи остану на устима два или три сведока.

Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркву, да ти буде као незнабожац и цариник."

После свега тога одлучујем да будем сам. Сматрам да би даље страдање у таквим условима било узалудно и радије бирам да такво друштво заобиђем трудећи се да својој јадној браћи опростим и да се молим за њих јер "не знају шта раде" (свог ближњег и тако имам у виду).

Навео сам само 1,5 случај а има их много за које знам, небитно да ли су се дешавали мени или неком другом.

Молим да ми неко укаже ако види недоследност у мом размишљању.

[Дијана.]

Колико је мени познато, суштина пакла и јесте усамљеност, тј. отуђеност. Стање у коме ти је присуство другог неподношљиво... Ово је јако лепо (лепота је у истинитости) и потресно описао Сартр у својој драми "Иза затворених врата" (можете је прочитати овде).

 

Што се мене лично тиче, не знам да ли је то само изговор, али сматрам да сам интроверт. Готово свакодневно се питам да ли је исправно што толико уживам кад сам изолован јер ми је мука од глупости коју гледам у свету, а и од оних које правим кад се у том свету нађем.

@JESSY, видео сам да у једном од својих постова помињеш придруживање неким клубовима и јавним активностима као добар начин за превазилажење усамљености и самодовољности. Покушао сам то више пута али сам једноставно био поражен гледајући људску несавршеност и у себи и у другима (нарочито у другима)... Тренутно не видим боље решење од заокупљања пажње молитвом и многобројним умним и физичким активностима које углавном спроводим сам.

 

Да ли је мудрије:

1) "распињати се" непрестано посвећујући пажњу свакоме коме је (очајнички?) стало да са неким подели своје апсурдне мисли (можда се олакша мисленог отрова који непрестано производи и који би га уништио ако га са неким не подели) или

2) чувати унутрашњи мир по сваку цену, као што рече Св. Исак Сиријски?

 

Ако је исправно прво, како да знамо да наше страдање није узалудно?

Pakao to su drugi - Sartr, sustinska suprotnost hriscanskom etosu, gordost i neljubav. Mi bismo trebali biti  s ljudima u zajednici. Prihvatiti ih takvim kakvi su. Stradanje i raspinjanje je vise u nosenju bremena onog koji je slabiji. Cuvati mir da, ali to ne znaci nuzno uklanjanje od drugih.

Inace, i ja sam introvert, i ne volim prazne razgovore, i uzasavam se ove mas-sund kulture. MIslim da je u redu od toga se ukloniti. Ali ako bi to znacilo ukloniti se od najblizih, onda to ne bi bilo u redu. Ako ljudi traze moju paznju i sa necim banalnim, trudim se da im je dam, i da naslutim sta zapravo pokusavaju time (najcesce samo hoce paznju, zajednistvo, bliskost, jezikom koji im je svojstven). Bolje neprimjetno, neosjetno nametnuti im svoje teme za razgovor, ili naci nesto zajednicko, uvijek tako nesto postoji. 

[Дијана.]

Dzubran, genijalni pjesnik na temu samoca:

 

Ispij svoj pehar sam, mada ima ukus tvoje vlastite krvi i suza tvojih, 
i slavi život sto ti je pružio dar žedji. 
Jer bez žedji srce je tvoje tek obala jalova mora, bez pjesme i bez plime.
Ispij svoj pehar sam i s radošću ga ispij.
Podigni ga visoko iznad glave i ispij ga do dna za one koji piju sami.

 

I usamljenost:

 

Tvoj život, prijatelju moj, jest ostrvo odvojeno od svih drugih ostrva i kontinenata.
Bez obzira na to koliko si ladja poslao prema drugim obalama, ili koliko je ladja stiglo do tvojih obala,
Ti sam jesi ostrvo odvojeno svojim bolima, povučeno u svojoj sreći i daleko u svom saosjećanju 
i skriveno u svojim tajnama i zagonetkama. 

[-Владимир-]

Кажеш једно време, како сада замишљаш пакао?

 

Сад га замишљам као вечну жудњу за разним стварима, за славом, разним задовољствима и бес што не можеш да их добијеш . И за све то време и због тога  не примећујеш да си усамљен . Јер, опет, контам да ако си стварно усамљен, пожелећеш другог и наћи ћеш Бога .

 

...и онда си упознао једну девојчицу,и отворила су ти се рајска врата...

 

ахахаха, јако лепо , али не . Живот није романтична комедија .