Душекорисни садржаји

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: НЕ ОЧАЈАВАЈ! ТО СЕ СВАКОМЕ ДОГАЂА!

двадесето писмо

Боли ме душа, и тежак облак прекрива моје срце. Мој ум се зауставља, језик ћути, а моја рука обамире због тебе. Чудим се и питам, како ниси у стању да мало присилиш самога себе.

О, чедо моје, када би ти видео мој бол и сузе које сам пролио због тебе! И колико ћу бити неспокојан док не чујем да си устао и ошамарио противника! Тај који то чини, ниси ти него он, лукави, бунтовник, ђаво, Бог га уништио!

И зато прикупи снагу, чедо моје, и устани након пада. Подигни се. Разгневи се на кушача, знајући да је он тај који смишља сва та лукавства. Немој му то допустити. Бори се сa њим.

Када ти пошаље сећање на то лице, узми штап и снажно се ударај по бедрима, како би се угасила телесна (плотска) пожуда. Заплакаћеш од бола, али ће ти се зато ум очистити од сећања. Ишчезавају слике и одлазе обмане уобразиље.

Тог искушења, чедо моје, мораш много да се плашиш, јер је оно оскрнављење за душу. Тај нечисти захтева немилосрдни штап.

Овде сви моји млади монаси имају штап под узглављем. Чим дође телесна помисао, удари је штапом! Тако ће пожуда увенути, а душа ће се расцветати. Нема другог лека осим молитве, поста и штапа. Тада се очишћује ум. Душу обузима умиљење. Омекшава срце. И задобијаш смелост за време молитве.

Не очајавај! То се свакоме дешава! То је рат против кушача, и он ће проћи. Пошто си на почетку ратовао са њим али је сада твоја ревност охладнела, он жели да надокнади пропуштено. Ти, међутим, опет устани, покај се и плачи.

Зар се не сећаш онога брата који је говорио демону: „Ова келија је ковачница. Један ударац чекићем задајеш, један примаш.“ Према томе, храбро се бори са страшћу и уз Божију помоћ убрзо ћеш се од ње избавити.

У сваком случају, најпре треба да схватиш узрок искушењa.

То ти се десило зато што си у себи задржао помисли против твог старца и твоје сабраће.

Као вешти злоизумитељ, ђаво уноси мржњу према старцу и сабраћи, неби ли раскинуо савез љубави. Он подстиче на одвратност према свим врлинским људима како би се прекинуле њихове молитве, јер га молитве многих свезују и чине немоћним.

Он због тога тражи било какав начин или изговор да би усамио оне који верују његовим помислима, и да би их одвојио од сабора отаца. Након тога, он им господари и претвара их у своје помоћнике. Отуда треба да схватиш да су све то подмуклости и вештине лукавога. И зато не слушај оно што ти дошаптава кроз помисли.

Пази да те не удаљи од твог правила, јер си онда пропао. Нека се превари у својим очекивањима.

Очекујем да ме обрадујеш шамаром којим ћеш га удаpити по лицу.

Сада сву браћу овде окупљам на молитву, да бити добио силу с висине. Мада ни ја не престајем да се молим за тебе, овога пута ћемо то учинити удружено. А ти убудуће не буди немаран, и не очајавај.

Прими ову малу бројаницу, моли се и сабирај снагу. Љуби свог старца и своју браћу и немој се неправедно гневити на њих.

Ниједно лукавство и никаква сила непријатељска не Може да надвлада љубав.

Шта год да се догодило, не сматрај то низaшта јер ниси крив. Нити си ти њих увредио, нити они тебе, него је то искушење које са свима нама војује и збуњује нас. То је његов посао. Данас си искушан ти, сутра ће бити неко други, а прекосутра неко трећи, будући да ће кушач увек бити присутан у овом животу.

Поново ти говорим и послушај мој глас: не очајавај! Заједно ћемо ићи у рај. И ако тебе тамо не уведем, ни сам тамо нећу обитавати. Познај у овим речима преобиље љубави у Христу Исусу, Господу нашем.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-ne-ocajavaj-to-se-svakome-dogadja/

[Bokisha]

Реч утехе

Свако ко изгуби блиског човека поставља себи питање: „Шта још могу да учиним за свог вољеног?“ И заиста, кад се наши ближњи разболе ми им хитамо у помоћ, идемо у болницу, купујемо намирнице и лекове; ако су у некој другој невољи, такође им помажемо чиме можемо. Међутим, преминулом човеку наша брига није потребна ништа мање, ако не и више.

Можемо сумњати у било шта: да ли ће сутра бити тмурно или ведро, да ли ћемо бити здрави или ћемо се разболети, да ли ћемо бити богати или убоги, али у једно нема никакве сумње – сви ми ћемо пре или касније стати пред Бога. Умирање је „пут всеја земљи“ („пут све земље“). Међутим, премда то знамо, кад губимо блиске људе свеједно осећамо тугу. И то је по људској природи разумљиво и објашњиво. Јер чак и кад се једноставно растајемо од вољених на неко време ми тугујемо, жалостимо се, лијемо сузе, а тим пре кад нам предстоји последњи растанак у земаљском животу. Сам Господ Исус Христос дошавши се у кућу свог умрлог друга Лазара ражалостио у духу и заплакао је, толико га је волео. Међутим, верујући људи имају велику утеху која им помаже да преживе смрт блиских људи – молитву за своје покојнике. И ова молитва као нит спаја нас и свет људи који су већ отишли.

Свако ко изгуби блиског човека поставља себи питање: „Шта још могу да учиним за свог вољеног?“ И заиста, кад се наши ближњи разболе ми им хитамо у помоћ, идемо у болницу, купујемо намирнице и лекове; ако су у некој другој невољи, такође им помажемо чиме можемо. И у овом саосећању се огледа наша љубав, наше саучествовање с њима. Међутим, преминулом човеку наша брига није потребна ништа мање, ако не и више.

Човек не нестаје као личност са смрћу мозга и заустављањем срца. Осим тела (пролазне опне) он има вечну, бесмртну душу: „Бог није Бог мртвих, већ живих“ (Мт. 22, 32). И управо душа чини човекову суштину. И ми не волимо (ако заиста волимо) блиског човека због лепоте тела и физичке снаге, већ због особина душе. Памет, доброта, карактер, љубав – све су то особине душе нашег ближњег, оно што чини његов лик. Тело је човекова одећа, оно стари, болује, мења се, дешавају му се неповратни процеси. Понекад гледајући остатке који леже у ковчегу не можемо у њима чак ни да препознамо познати лик, покојник се толико мења. А душа нема година, она је бесмртна. Није случајно што се за некога каже: „Он је млад душом,“ – а човек је већ одавно превалио шездесету.

Пошто је наш ближњи бесмртан, њему је и тамо, с оне стране земаљског живота потребна наша помоћ и подршка. Дакле, шта он од нас очекује и како можемо да му помогнемо?

Наше покојнике, наравно, не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је само једно – наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај њихових хотимичних и нехотичних грехова. Сам покојник више не може да се моли за себе. Светитељ Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.

У свом земаљском животу треба да се молимо, да се кајемо због грехова, да приступамо тајнама Цркве, и он нам је дат као припрема за вечни, а кад човек умре, закључак о његовом животу је већ дат, он не може да га промени набоље. Преминули може да рачуна само на молитве Цркве и оних који су га познавали и волели за живота. И по молитвама рођака и пријатеља Господ може да промени удео преминулог. Сведочанство за ово јесу безбројни случајеви из црквеног Предања и житија светаца. У древном житију светитеља Григорија Двојеслова описан је задивљујући случај. Светитељ је имао смелост да се моли за упокојење окрутног прогонитеља хришћанства – императора Трајана. Међутим, Трајан није само покренуо прогоне хришћана (јер није знао шта чини), он је био праведан и милосрдан владар, веома се бринуо о својим сиромашним поданицима. Светитељ Григорије је сазнао да је император заштитио удовицу у невољи и узео је на себе подвиг да се моли за њега. Бог му је открио да је његова молитва примљена. Овај пример (и многи други) представља велику утеху и окриљује нас у нашим молитвама за преминуле. Чак и ако је преминули био далек од Цркве, он може да добије олакшање свог удела по усрдној молитви блиских са сузама.

Постоји један веома важан моменат: ако човек који нас је напустио није живео црквеним животом или знамо да је његов живот био далек од заповести Божјих, родбина која га воли треба посебно пажљиво да се односи према својој сопственој души. Сви смо међусобно повезани с рођенима и ближњима као делови јединственог организма: „Ако пати један уд, с њим пате сви удови“ (1 Кор. 12, 26). Ако је неки орган неактиван код човека с изоштравају друга чула, други органи узимају на себе додатно оптерећење, његове функције. И ако наш ближњи није стигао да учини нешто у духовном животу ми то треба да надоместимо уместо њега.

Тиме ћемо спасавати и своју душу и донећемо велику корист његовој души. Има једна ратна песма о пилоту који је погинуо, чији друг каже да на земљи живи „за себе и за оног момка“. И наш живот за друге, у сећање на некога, може да се огледа у нашој усрдној молитви, у стицању хришћанских врлина, у обилатој милостињи за помен преминулог.

Врло често се дешава и то да људи који су врло ретко долазили у храм, који су живели безбрижним, световним животом, кад изгубе блиског човека, долазе у Цркву и постају истински православни хришћани. Њихов живот се потпуно мења, они кроз тугу долазе Богу. И наравно, целог живота се касније моле за своје преминуле рођаке. Неистраживи су путеви Господњи.

Верујући људи и људи далеки од Цркве потпуно другачије доживљавају губитак ближњих. Понекад човек има прилике да присуствује даћи за нецрквене људе и да види како је то тежак призор. Једном сам учествовао у опелу познатог лекара-неурохирурга и веома доброг човека. Господ га је узео док још није био у позним годинама, после изненадне болести која је брзо напредовала, на врхунцу његовог лекарског рада. И кад су почели посмртни говори његових колега могло се видети у какво растројство и парализу тајна смрти доводи нецрквене људи. Скоро сви су сматрали да су дужни да своју беседу почну отприлике овако: „Каква страшна неправда… Како нас је рано и изненада напустио покојник… Како много је још могао да учини,“ итд. Јасна је ствар да такви говори не могу донети утеху родбини и ближњима покојника, пре ће бити обрнуто, још више ће продубити њихову тугу. Чак и ако човек ни у шта не верује, може да упути једноставно добре, топле речи свом другу и колеги. Зашто се то дешава? Зашто су људи пред лицем смрти у таквој пометњи и избегавају чак и помен, чак и мисао на њу у свакодневном животу? Због страха и неизвесности. Смрт их плаши, не знају шта их очекује. Има ли тамо живота? Или живимо само овде, у материјалном свету? Како се спремати за смрт и односити према њој – за неверујуће је тајна запечаћена са седам печата. Чак и обична жеља у званичним говорима: „Нека му је лака црна земља,“ – крије у себи неизречено питање: зар је то све: тело у земљу и ништа више?

Због смрти блиских људи далеки од вере често падају у очај, чамотињу, црну тугу. Готово је, живот је завршен ако мог вољеног човека више нема, ако је престао да постоји мој живот више нема смисла. Не може се рећи да верујући не тугују због смрти блиских људи, али се према смрти односе потпуно другачије. Хришћанска туга је светла, ми знамо да човек живи вечно, да је смрт само растанак, да се његов живот наставља, али је другачији. Знамо да смо с преминулим повезани везама молитве и љубави. Не можемо да кажемо: „Био је човек и нема човека.“ Ако смо ближњег волели за живота, и после смрти настављамо да га волимо. „Љубав никад не престаје,“ – каже апостол Павле (1 Кор. 13, 8). Кад сам губио блиске људе увек сам имао осећај растанка, а не краја. Као да су отпутовали некуда веома далеко, али не заувек, не за свагда.

Прекомерна туга је недопустива још и због тога што не само да упропаштава нашу сопствену душу (чамотиња је један од осам смртних грехова), него нам не даје да се молимо за покојнике. У души човека којег је обузела чамотиња ствара се празнина, вакуум, он уопште ништа не може да ради, а још мање да се моли. А нашем ближњем је толико потребна наша помоћ! И чамотињом, депресијом и тугом ми не само да му нећемо помоћи, већ ћемо му можда донети патњу. Ради ближњих треба да се саберемо, колико је могуће смиримо и да све своје снаге уткамо у молитву. Посебно до 40. дана преминулом човеку су потребне усрдне молитве.

Људска душа напуштајући тело осећа немир и страх: навикла је да обитава у свом дому дуго година, не зна шта је чека, куда ће јој Господ одредити да иде. После смрти човек одговара за цео свој живот и овде се одређује његова даља судбина. И врло је важно подржати душу блиског човека помињањем на Светој литургији, читањем Псалтира и келејним правилом.

Врло често рођаци покојника мисле да ће ако не покажу околини своју тугу сви помислити да нису волели покојника и понекад се може видети просто срцепарајући призор са хистеријом, кукњавом и завијањем због покојника. Ово се обично практикује у селима где се још увек сачувала традиција нарикача. Људи се сами доводе до потпуне суманутости. Каква молитва је ту могућа?! Истинска несрећа и туга по правилу се одвијају тихо и скоро неприметно за друге. Дешава се да људи који посебно тугују и ридају за покојником у ствари више сами себе жале: како су сад сироти, несрећни и усамљени.

Све ове традиције наследили смо од паганских обреда и наравно, оне су неспојиве с Православљем.

А ми, православни хришћани, треба да растворимо своју тугу с хришћанском надом, да ако се сами будемо спасавали и својом молитвом спасавали наше ближње, смемо да верујемо да нам предстоји сусрет с њима тамо, у другом животу. А ако они доспеју у Царство Небеско, сигурно ће се тамо молити за нас.

Свештеник Павле Гумеров

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие Ру

http://www.prijateljboziji.com/_Rec-utehe/46105.html

[Ненад Р.]

[Bokisha]

Недеља о митару (царинику) и фарисеју

„Рече Господ причу ову: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“

Лк. 89 (18:10-14)

Јеванђеље о правом и неправом богомољцу

Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета једно поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком унутра; друго беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком унутра. Уздахну човек и рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и високо дрво, кад је труло и за јапију неупотребљиво? Оно друго, ако је и рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те са мало већим мојим трудом око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме дому. И без дугог размишљања изабра то дрво.

Тако ће и Бог изабрати за Свој дом између два човека не онога, који споља изгледа праведан, него онога, чије је срце испуњено здравом правдом Божјом.

Нису мили Богу гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док им је срце испуњено небом. Више воли Створитељ људи, да му људи набрајају своје грехе, него своја добра дела. Јер Бог је Лекар, који притиче постељи свакога од нас и пита: шта те боли? Мудар је човек онај, који искористи присуство лекара и искаже му све своје боле и сву своју немоћ, а малоуман је онај, који скривајући своје боле и немоћи, похвали се лекару својим здрављем. Као да лекар посећује људе због здравља, а не због болести! „Зло је грешити, говори мудри Златоуст, но ту се да помоћи; али грешити и о том не говорити, највеће је зло, јер ту се не да помоћи .

Зато будимо мудри, па кад год стајемо на молитву Богу сматрајмо, да смо стали пред најбољег и најмилостивијег Лекара, који с бригом и љубављу пита свакога од нас: шта те боли? Не опознимо нипошто, да искажемо своје боле, своје ране, грехе своје.

Томе нас учи и Господ Исус причом о царинику и фарисеју у данашњем јеванђељу. У јеванђељу се вели, да ову причу Господ каза онима који мишљаху за себе да су праведници а друге подништаваху. Зар не спадаш и ти у ове, којима је Господ управио ову причу? Не бунтуј се, него исповеди болест своју, застиди се од ње и прими лек, који ти најбољи и најмилостивији Лекар нуди. У једној болници лежаху многи болесници. Једни лежаху у ватри и једва чекаху, да дође лекар; други шетаху, сматраху себе здравим и не жељаху да виде лекара. Једног јутра уђе лекар, да обиђе болеснике. Са њим уђе и његов пријатељ, који носаше понуде болнима. Пријатељ лекарев виде оне болеснике, који беху у ватри и сажали се над њима. – Има ли им лека? упита он лекара. А лекар му шапну на ухо: овима што су у ватри и што леже има лека, а онима што шетају нема лека,… они болују од неизлечиве болести; сасвим су трули изнутра. – Зачуди се веома пријатељ лекарев, зачуди се двема стварима: тајни људских болести и варљивости човечијих очију.

Замисли сад, да смо и на боловању у овој светској болници. Болест свију нас назива се једним именом – неправда. Ова реч обухвата све страсти, све пороке, све грехе, – речју, све слабости и раслабљености наше душе, нашег срца и нашег ума. Једни су болесници на почетку болести, други на врхунцу, а трећи прездрављавају. Но такво је својство ове болести унутрашњег човека, да само они који прездрављавају свесни су страшне болести, од које су боловали. Најболеснији најмање знају за своју болест. И при телесној болести човек у великој ватри не зна ни за себе ни за своју болест. Нити луд човек икад каже за себе, да је луд. Почетници пак у неправди неко време осећају стид од своје болести, но понављани греси брзо их приводе навици грешења, а ова опет опијености и заносу од неправде, при коме душа не осећа више ни себе ни своју болест. И сад замисли, да лекар уђе у болницу и упита: шта вас боли? Они, који су на почетку болести, од стида неће смети признати своју болест, него ће рећи: ништа! Они, који су на врхунцу болести, наћи ће се чак и увређени од таквог питања, и не само што неће рећи: ништа нас не боли! него ће се почети хвалити својим здрављем. Само ће они који прездрављају с уздахом одговорити лекару: Све, све нас боли! Смилуј се на нас и помози! „Ако се страшиш од исповести својих грехова, то посмотри на пакао, кога само исповест може угасити“ (Тертулијан: О покајању, I, с. 12).

Размисли, дакле, о свему овоме, чуј причу Христову и сам процени, уколико је она теби управљена. Ако са чудом будеш рекао: ова се прича на мене не односи, онда значи, да си на почетку болести, која се зове неправда. Ако ли с негодовањем будеш рекао: ја сам праведан, то се односи на ове грешнике око мене, – онда значи да си на врхунцу те болести. Ако ли се пак покајнички будеш грувао у прси и одговарао: заиста, болестан сам и желим лекара, – онда значи, да си на путу оздрављења. Не бој се онда, оздравићеш.

Два човека уђоше у цркву, да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Два човека, два грешника, са том разликом, што фарисеј не признаваше себе грешником, а цариник признаваше. Фарисеј припадаше најуваженијој класи људи у тадашњем друштву, а цариник најпрезренијој.

Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако. Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи – хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Фарисеј је стао у врх храма, до самог олтара, према обичају свих фарисеја, да се гурају на прва места. Да је фарисеј стао сасвим напред, види се из доцнијег описа, где се каже, да цариник стајаше издалека. Толика је гордост фарисеја и самоувереност у своју праведност, то јест у своје духовно здравље, да он не тражи првенство само пред људима него и пред Богом, и не тражи га само на гозби и збору него и на молитви. Само то једно довољно је, да покаже тешку оголелост фарисеја од неправде, и затупелост у неправди.

Зашто се каже: мољаше се у себи? Зашто не на глас? Зато што Бог пажљивије слуша, шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа, кад се моли Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може и да обмане, али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте – црна или бела.

Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи.

Овако се усуђује говорити у цркви у лице Бога један грешан човек! Шта је црква него место састанка болесника са лекаром. Болесни од греха долазе да исповеде своју болест Богу Лекару, да потраже лека и здравља од Онога, који је истински Исцелитељ свију људских мука и немоћи и Дародавац свију добара. Иду ли здрави у болницу, да се похвале лекару својим здрављем? Но овај фарисеј није дошао у цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег болесника од лудила.

– Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори:

– Како се могу осећати међу овим лудацима око мене? Ето, тако и фарисеј говори: хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Он у ствари не хвали Бога зато. што би хтео тиме да припише Богу у заслугу, што он није као остали људи. Не; речи: Боже, хвалим те – нису друго, до једна узречица један ласкав приступ Богу, да би Бог изволео саслушати његова хвалисања. Јер из свега што је казао, он не хвали Бога ничим; напротив, он хули на Бога хулећи на остала Божја створења. Он не захваљује Богу низашто, јер све што је рекао о себи, све је истакао као своју сопствену заслугу, коју је он стекао без помоћи Божје. Он неће да каже, да он није хајдук, неправедник, прељубочинац или цариник зато што га је Бог сачувао Својом силом и Својом милошћу, да то не буде. Нипошто; него само да то што је он, лично тобож, човек таквог изузетног соја и цене, да му нема равна у свему свету. А поред тога, што је он таквог изузетног соја, он чини и напоре и жртве, да се одржи на тој високој висини изнад свих осталих људи. Наиме: он пости двапут у недељи и даје десетак од свега што има. Ах, како је лак пут спасења изабрао себи фарисеј, лакши од најлакшег пута пропасти! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но и те две он стварно не испуњује. Јер те две заповести Бог није дао зато што Њему треба да људи посте двапут у недељи и да дају десетак. Богу то ни најмање није потребно. Нити је Бог дао те заповести људима, да буду оне саме по себи неки циљ, него – као и све остале заповести – да уроде плодом смирења пред Богом, послушности према Богу и љубави према Богу и људима; једном речју, да загреју, омекшају и просветле срце људско. Међутим фарисеј бесциљно испуњује ове две заповести. Он пости и даје десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га, ограђују га, плеве га, сеју га, – само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и плод је у срцу.

И тако фарисеј својом молитвом није постигао оно што је хтео; није показао красоту своје душе него наказност, није открио своје здравље него своју болест. А Христос је баш и хтео овом причом то да открије, и то не само у једном том фарисеју, него уопште у еснафу фарисејском, који је тада владао народом израиљским. Но том причом хтео је Господ да открије и изобличи криву побожност и лажно фарисејство и у свима поколењима хришћанским, па и у нашем поколењу. Зар нема и данас мећу нама људи, који се моле Богу овако исто као што се молио овај фарисеј? Зар их нема много, који почињу своју молитву тужбом и хулом на своје суседе, а завршују похвалом себи самим? Зар их нема много, који стају пред Бога као поверилац пред дужника? Зар не говоре многи и од вас: Боже, ја постим, ја ходим у цркву, ја плаћам порез држави, и дајем прилог цркви, ја нисам као други људи, као хајдуци и кривоклетници, као безбожници и прељубочинци, који ми досадише. Шта радиш ти, Боже? Зашто њих не умртвиш, а мене не наградиш за ово све што ја чиним за тебе? Зар не видиш ти, Боже, чистоћу мога срца и здравље моје душе? Но знај, „да нити Бог може тебе обманути, нити ти Њега“ (Изрека Блаженог Максима (+ 1433, 11. Нов.). Још су и ово његове изреке: „Свак се крсти, но свак се не моли“. Фарисеј је онај ко је „по бради Авраам, а по делима Хам“).

Тако говоре. А Бог слуша и пушта их празне кући, говорећи им: ја вас не познајем као такве. И на Страшном Суду ће им рећи: ја вас не познајем. Јер Бог не распознаје Своје пријатеље по језику но по срцу; нити цени смокву по лишћу него по плоду.

А ево како треба да се моли прави молитвеник:

А цариник издалека стајаше, и не шћаше очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже милостив буди мени грешноме. Издалека стајаше! Прави молитвеник се не гура напред, на прва места у цркви. Нашто му то? Бог га види и у дну цркве као и у врху. Прави молитвеник је увек прави покајник. „Покајање човека празник је за Бога“, вели свети Јефрем Сирин. Издалека стајаше. Он осећа своје ништавило пред Богом и испуњава се сав смирењем пред величанством Божјим. Јован Крститељ, највећи међу рођеним од жене, страшио се близине Христове говорећи: ја му нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој! Жена грешница умивала је ноге Христове квасећи их својим сузама. Прави молитвеник је, дакле, дубоко смирен и сав радостан, ако га Бог пусти и к ногама Својим.

И не шћаше ни очију подигнути на небо. Зашто да не подигне очи своје на небо? Очи су огледало душе. У очима се чита грех душе. Не видите ли сваки дан, да кад човек учини грех, обара очи пред људима? Како да не обори очи грешник пред Богом Свевишњим? Гле, сваки грех учињен према људима учињен је према Богу; и нема греха на земљи, који не погађа Бога. Прави молитвеник је свестан тога, па сем смирења испуњен је стидом пред Богом. Зато се и каже: и не шћаше ни очију подигнути на небо.

Него бијаше прси своје. Зашто бијаше прси своје? Зато да се тиме покаже, да је тело повод човечјем грешењу. Жеља телесна наводи човека на најтеже грехове. Прождрљивост рађа похот; похот рађа гнев, а гнев убиство. Брига за тело одваја човека од Бога, сиромаши душу и убија божанско јунаштво у човеку. Зато цариник на молитви бијаше тело своје, бијући тиме виновника свога греха. свога понижења и свога стида пред Богом. Но зашто се бијаше баш у прси, а не по глави, или по рукама? Зато што је у прсима срце; а срце је извор и греха и врлине. Сам је Господ рекао: што излази из човека оно погани човека; јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, охолост, безумље (Марк. 7, 20-23). Ето зашто цариник бије срце своје.

И говораше: Боже, милостив буди мени грешноме. Он не набраја ни добра ни зла дела своја. Бог све зна. И Бог не тражи набрајање, но скрушено покајање за све. Боже, милостив буди мени грешноме! Овим речима речено је све. Ти си, Боже, Лекар а ја болесник. Ти једини можеш излечити, и Теби једином припадам. Ти си Лекар а милост Твоја лек. Рекавши: Боже, милостив буди мени грешноме покајник као да је рекао: Лекару, дај лека мени болесноме! Нико у свету не може ме излечити осим Тебе, Боже. Теби једином сагреших, и зло пред Тобом, учиних (Пс. 50). Ништа ми људи не могу помоћи, ма колико праведни били, ако ми Ти не помогнеш. Ништа ми неће помоћи: ни мој пост, ни давање десетка, ни сва моја добра дела, ако милост Твоја не привије се као мелем на ране моје. Похвала људска не лечи ми ране; она их позлеђује. Ти, Ти једини знаш моју болест; и Ти једини имаш лек. Никоме другом не вреди ми ићи, никога другога молити. Ако ме Ти одбациш, сав свет не може ме задржати од пада у пропаст. Ти, Ти једини, Господе, можеш, ако хоћеш. Боже, опрости и спаси! Боже, милостив буди мени грешноме!

Шта вели Господ Исус на овакву молитву? Кажем вам, рече, да овај отиде оправдан кући својој а не онај. Коме то каже Господ? Свима вама, који мислите за себе, да сте праведници. Цариник оде оправдан кући а не фарисеј. Смирени исповедник својих грехова оде оправдан својој кући а не охоли хвалисавац. Стидљиви покајник оправда се а не безочни и уображени гордељивац. Лекар се смилова и исцели болесника, који признаде своју болест и потражи лека, а отпусти празна онога што дође Лекару, да се похвали својим здрављем. Па завршује Господ Своју чудну причу овом науком: јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који се сам понижава подигнуће се. Ко се сам подиже, а ко се сам понижава? Нико сам себе уопште не може подићи ни за једну длаку у висину, ако га Бог не подигне. Но овде се подразумева онај, ко мисли да себе подиже тиме, што трчи на прва места и пред људима и пред Богом; што се хвалише својим делима; што се горди пред Богом, и што хуљењем и презрењем понижава друге људе, да би он тако већи изгледао. Свима тим начинима, којима он мисли себе да уздигне, он себе у самој ствари понижава. Јер што год он бива већи у очима својим, па чак и у очима људи, то он бива мањи у очима Бога. Таквога ће и Бог понизити и једнога дана дати му да осети понижење. „Докле год човек не задобије смирење, не задобија награду за своја дела. Награда се даје не за дела него за смирење“ (Св. Исак Сирин, Слово 34.). А ко сам себе понижава? Не онај који се прави мањи него што јесте, него онај који увиди своје понижење од греха. Заиста, човек не може, и да хоће, понизити себе ниже него што га грех понижава. И друго понижење Господ од нас и не тражи до само осећање и признање свога греховног понижења. А човеку који осети и призна низину, у коју га је грех свалио, немогуће је ниже се спуштати. Увек нас грех може свући ниже него што ми можемо увидети дубину пропасти, у којој се налазимо. Св. Макарије Велики каже: „Смирени никад не пада. Куда ће и пасти онај ко је нижи од свију? Високоумље је велико унижење; а смирење је велика висина, част и достојанство“( Бес. 19.).

Једном речју: подиже себе онај ко поступа као цариник. Први је неизлечив болесник, који не увиђа своју болест; други је болесник, који прездрављава, јер је увидео своју болест, припао к Лекару и употребио лек. Први је као глатко и високо дрво са трулом срчиком, које домаћину не служи ни зашто, а други је као храпаво и неизгледно дрво, које домаћин узима у рад, прави од њега јапију и уноси га у дом свој.

Нека би се Господ смиловао и свима покајаним грешницима, и исцелио од греховне болезање све оне, који Му се моле са страхом и трепетом, славећи Га као милостивога Оца, Јединороднога Сина и Пресветога Духа – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети Владика Николај жички и охридски

Извор: Митрополија црногорско-приморска

http://www.spc.rs/sr/nedelja_o_mitaru_cariniku_fariseju

[Bokisha]

Беседа светог Григорија Паламе на Сретење


На Сретење Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа,
у којој се говори и о целомудрености и о злу које јој је противно

Пре доласка Христовог сви смо имали оно што је постојало од Прародитеља – проклетство и општу и једнаку осуду коју су сви добили од једног Прародитеља, предавану као од корена роду и наслеђивану заједно са (људском) природом. Свако је за оно, што је лично учинио, добијао од Бога осуду или похвалу, али нико ништа није могао против оног општег проклетства и осуде, тог злог наслеђа које је му је од почетка било предато и које је он преносио својим потомцима.

2. Међутим, дошао је Христос, Ослободилац природе, Који је опште проклетство претворио у општи благослов, примивши од Пречисте Дјеве нашу праведно осуђену природу, да би је у Самоме Себи показао у новом лику и непричасну старом семену, тј. као невину и оправдану, како би они који су потом од Њега у Духу рођени остали изван тог прародитељског проклетства и осуде. Зар дакле постоји нешто, што не би сваком човеку допустило да учествује у Његовој благодати? Има ли некога ко од Њега не добија опроштај за своје преступе? Не, тако нешто не може бити, јер Он од нас није примио само нашу ипостас (наш лик, наше лице) него (васцелу) нашу природу коју је обновио, сјединивши се с њом у Својој Ипостаси. Желећи да се сви спасу, Он је заиста „савио“ небеса, сишао (на земљу) ради свих, кроз дела и речи и Страдања показао читав пут спасења и узашао на небеса, позивајући тамо оне који су поверовали у Њега. Он није само природи, коју је по нераскидивом сједињењу прихватио од нас, него је и свакоме ко верује у Њега подарио потпуно искупљење, које је уистину сатворио и не престаје да га твори, мирећи са Оцем кроз Самог Себе, враћајући силом (сопствене) послушности свакога од нас и исцељујући нашу непослушност.

3. Он је ради тога завештао божанско крштење, оставио спасоносне законе, свима проповедао покајање и предао Своје Тело и Крв, јер ни крштење, ни живот према божанским заповестима, ни причасност обоготворујућем Хлебу и Чаши не прихвата природа као таква, него управо ипостас (личност) сваког верујућег. Посредством свега тога Христос нас оправдава као посебне личности (грч. шоатсткгос ) и враћа у послушност Небеском Оцу. Саму природу, коју је примио од нас, Он је обновио и показао као освештану, оправдану и у свему послушну Оцу, због чега се и Он Сам по ипостаси (ипостасно, грч. шоатсгакгос ) сјединио с њом и, у складу с њом је деловао и страдао, што се односи и на догађај који данас празнујемо, тј. на Његово усхођење у онај стари храм или на представљање ради очишћења, на Симеоново богонадахнуто Сретење и исповедање (пророчице) Ане, која целог живота није напуштала храм.

4. После Спаситељевог Рођења од Дјеве, и после Обрезања, које се по закону савршава осмога дана, када се, како каже еванђелиста Лука, навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донеше Га у Јерусалим да Га ставе пред Господа, као што је написано у закону Господњем (Лк. 2; 22). Он прима Обрезање по закону, приводи се по закону, бива представљен како је написано у закону и, сагласно ономе што је речено у закону Господњем, приноси се и жртва.

5. Видите ли како је Творац и Господар Закона у свему био послушан Закону? Шта је тиме савршио? Нашу природу је у свему учинио послушном Оцу и тако исцелио нашу непослушност, преобразивши проклетство у благослов. Као што је у Адаму била сва наша природа, тако је и у Христу; и као што смо се кроз Адама, који је настао из земље, сви ми који смо од њега постали, вратили у земљу и били послати у ад, тако смо кроз Адама Који је са Небеса, према речима апостола, сви изнова позвани на небо и удостојени тамошње славе и благодати, иако је то сада прекривено тајном, јер се каже:Ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А кад се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви сви с Њиме јавити у слави (Кол. 3; 4). Који то „сви“? Реч је о онима који су усиновљени Христу у Духу, и који су на делу показали да су Његова чеда.

6. А кад се навршише дани за очишћење њихово, донеше Га да Га ставе пред Господа. О коме је ту реч? Закон каже да су дужни да се очисте како новорођени, тако и они који су их родили у заједници брака. Због тога Псалмопојац каже: У безакоњима се зачех и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7). Пошто се ту не ради о родитељима, него о једној Која је родила, и пошто је Она Дјева, пошто је у питању рођење Детета Које је бесемено зачето, онда ту, наравно, није било ни потребе за очишћењем, него је и оно представљало дело послушности које враћа непослушну природу, дело исправљања кривице за непослушност. Када се, дакле, навршише дани за очишћење њихово, донеше Га да Га ставе пред Господа, да Га посвете, да Га представе као првенца, сагласно ономе што је написано у Закону Господњем: Свако мушко које отвори утробу мајке своје, светим ће се Богу назвати (Посвети Ми сваког првенца, што год отвори материцу у синова Израиљевих: јер је Моје – 2. Мојс. 13; 2).

7. И заиста, Он је био једини Који је Својим зачећем отворио утробу и без брачног сједињења био ношен у њој силом једне речи и знамења Божијег, као што је Ангео и саопштио Дјеви. Зашто Закон каже: свако мушко које отвори утробу мајке? Слично као што су се многи називали пророцима и христосима (помазаницима) – како и Бог говори кроз Псалмопојца: Не дотичите се помазаника Мојих, и пророцима Мојим не чините зла(Пс. 104; 15) – а само је један заиста био Христос (помазаник) и један Пророк, тако и овде, мада се каже „сваки првенац“, свако мушко које отвори утробу мајке, утробу је уистину отворио само Он, једини Светац Израиљев. Донеше Га – каже – да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: две грлице или два голубића.

8. Приношење пара грлица представљало је целомудреност родитеља, оних који живе по закону брака; а два голубића, који не познају брак, јасно су наговештавала Дјеву и од ове Дјеве рођенога, Који је до краја Девственик. Обрати пажњу на строгу тачност Закона: говорио је о пару грлица, будући да грлице означавају оне који су сједињени браком; када је пак реч о птићима, на њих ово не може да се примени, јер ни Она Која је родила ни Онај Који је рођен нису знали за јарам (брака). Наговештавајући још у старини девствено рођење, Закон га предсказује овим прасликама (предизображењима). Након што се на чудесан начин родио, Он је сада био донесен у храм, док је Дух Свети припремио друге, достојније грлице и голубиће. Кога то? Симеона и Ану, јер би они због свог младенаштва (детињег узраста) када је у питању грех оправдано могли да буду названи голубићима или пак грлицама, с обзиром на њихову крајњу целомудреност.

9. Изложимо сажето еванђелске речи. Будући уистину праведан и богобојажљив, Симеон је представљао оруђе Духа Светог и сада је, Њиме покренут, дошао у храм, пожурио им у сусрет и примио у наручје овог Небеског и уједно Земаљског Младенца, приносећи Му, као Богу, химну и прозбу, молећи да се у миру разлучи од свог тела, објављујући свима и тврдећи да је Он (Младенац) Спасоносна Светлост, Која ће да обори невернике и да подигне оне који верују у Њега.

10. Затим је и Дјеви, Матери Младенца, предсказао бол који ће да осети крај Синовљевог Крста и који ће показати да је Она по природи Мајка овог Богочовека-Младенца, као и да ће се колебљиве помисли, које ће се открити, избрисати из срдаца. Симеон је, наиме, прекрасно доказао да ће туга коју ће Јој донети страдања Сина и дубока патња и састрадање са Њим показати да је Она истинска Мајка овог чудесног Сина.

11. Пророчица Ана, кћи Фануилова, удовица од осамдесет четири године, ревносна у постовима и молитвама, која никада није одлазила из храма, тада је посебно била обузета божанским Духом, заблагодарила је Богу и објавила да је наступило избављење за све који га чекају, а то је овај Младенац.

12. Такве словесне грлице послао је Дух Свети ради Сретења Христа Који је усходио у храм, и показао нам какви треба да буду они што у себе примају Христа. Осим тога, показао нам је и какве треба да буду жене које, изгубивши мужа, остају без средстава за живот, као и мужеви који изгубе своје супруге. Ова Ана, кћи фануилова, била је удовица, али и пророчица. Зашто? Зато што је оставила световне и житејске бриге и није одлазила из храма, зато што је живела непорочно, проводећи и дан и ноћ у постовима и бдењима, у молитвама и псалмопојању. Природно је стога што је препознала Господа, Којем је служила свим својим делима, онда када је Он дошао (у храм), као што Му и Псалмопојац-Пророк каже: Певаћу и разумећу на путу непорочном: када ћеш доћи к мени (Пс. 100; 2).

13. Такви треба да буду они који су из брака, посредством честитог удовиштва, приступили девственичком животу да би тако живели. Дакле, ако на други брак у потпуности гледаш с висине као на мање вредан, онда се чврсто држи своје намере и иди за онима који су од почетка до краја били безбрачни. Мада је апостол Петар имао ташту, није заостао за Јованом Девствеником који је потрчао ка живототворном Гробу, па га је чак и претекао. Зато га је заједнички Господар поставио да буде предводник предводника. На такву висину узводи богочежњивост, преносећи од тела ка духу!

14. Пази да одрицањем од првог (тј. брака) као од мање вредног и посезањем за другим (тј. за девственошћу) које не можеш да досегнеш не скренеш са пута и на посрнеш, не поступајући више по закону или изнад закона, него против закона. Ако и оне који живе у удовиштву сматрамо достојнима осуде уколико не живе целомудрено, па чак и ако су се на законит начин свезали у други брак, не сматрамо их потпуно беспрекорним (пошто су, како каже Павле, одбацили првобитну веру), колико су веће осуде достојни они који законитом браку претпостављају незаконито уживање и они који се, иако живе са (законитим) женама, не клоне разврата?! Потоп који је задесио читав свет наступио је услед блудничења оних што су се од старине називали „синовима Божијим“; због блудничења је на Содому сишао огањ с неба; несреће су стигле и Израиљце који су сагрешили са Моавкама. Узрок ондашњег истребљења великог броја људи био је блуд, а мислим да он и данас за нас представља узрок пораза које трпимо од иноплеменика и разних унутрашњих и спољашњих зала и несрећа.

15. Писмо је „синовима Божијим“ најпре назвало оне што потичу од Еноса, а он је био први који је полагао наду у призивање имена Господњег. Енос је био син Сита, чији се род разликовао од рода проклетог Каина и живео је целомудрено. Ради њих је тада још опстајао свет, све док нису, како је писано, видели кћери људске, тј. девојке из рода Каиновог. Оне су биле лепе, због чега су они, опчињени њиховом раскалашном лепотом, почели да их узимају за жене, коју год су хтели, док се нису научили њиховим делима и док се није умножило зло на земљи. Тада је наступио Потоп и све их уништио. Да се тада на земљи није нашао Ноје и Нојеви синови који су живели целомудрено – а да су живели целомудрено види се из тога што је сваки имао по једну жену са којом је и ушао у Ковчег – не би остало никаквог корена ни основа из којег би постао други свет.

16. Видите ли како је у старини због блуда могао да пропадне овај свет, да се није сачувао благодарећи целомудренима? Неће ли они који су недостојни овог света пошто га доводе у неред, бити одбачени и у будућем веку и предати огњу пакленом, јер се никако нису супротстављали огњу телесних наслада, осим ако не пожуре да га кроз покајање угасе и да сузама овде сперу нечистоту из прошлости?! Нека знају да ће, ако не пожуре да се кроз покајање супротставе страсти а повремено и срамној страсти која је по природи још гора од оне што јој је претходила и која је пород развратне пожуде, још овде привући паклени огањ који ће уграбити раскалашне и предати их вечним мукама.

17. Ко не зна за Содомљане и за њихово распаљивање противприродним блудом, за којим је уследила огњена киша и њихова пропаст? Често је и цео град страдао због једног развратника, као што се житељима Сихема догодило да их потпуно истребе Јаковљеви синови зато што је Сихем уграбио Дину, Јаковљеву кћер. Оставимо сада оно што је било пре (Мојсејевог) Закона и упитајмо: зар и сам Закон не заповеда да се невеста која није сачувала девственост убије камењем? Да се кћи свештеника која је пала у телесни грех сажеже огњем? Не забрањује ли да се плата блуднице даје као принос у храм? Зар није због Израиљаца који су блудничили са Моавкама у једном дану било побијено двадесет и три хиљаде њихових мушкараца? Зато нам и велики Павле каже: Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет и три хиљаде (1. Кор. 10; 8). Овако је пре Мојсејевог Закона, у време Закона и после њега кажњаван блуд.

18. Шта онда рећи за нас, који имамо заповест да распнемо тело са његовим страстима и похотама, а ипак поново падамо у оно за шта долази гнев Божији на синове противљења? Упозорени смо на то да треба да умртвимо своје удове на земљи, и блуд, и нечистоту, и злу страст, и похоту, али не обраћамо пажњу на упозорења. Зар се не плашимо, ако ничег другог, а оно макар гнева Божијег, који нам прети и са неба и са земље, како овдашњим тако и вечним мукама? Не осећамо ли побожни страх пред јављањем у телу Сунца Правде, Христа, и зар никако нећемо да долично ходимо, као по дану? Не задрхтимо ли пред апостолским претњама, судовима и саветима, у којима се каже: Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог (1. Кор. 3; 16-17), позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност… зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал. 5; 19-21), ]ер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, којије идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Бога (Еф. 5; 5) и јер ово је воља Божија: светост ваша (у грчком тексту: „наша“), да се чувате од блуда, и сваки од вас да зна држати своје тело у светости и у части, а не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога… Јер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. Који, дакле, одбацује, не одбацује човека него Бога, који је и дао Светога Духа Својега вама (1. Сол. 4; 3-8).

19. Да ли би ико могао набројати све изреке апостола и пророка које се односе на ово? А ево шта апостол препоручује целомудренима, онима који су постали удови Христови: Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима (1. Кор. 5; 9). Ако се они сами не одврате од блуда, апостол саветује друге да се одврате од њих и да их тако постиде, говорећи: Да се не мешате с неким који се брат зове, ако је блудник… с таквим заједно и да не једете (1. Кор. 5; 11). Видиш ли да онај ко се ваља у блуду представља заједничку срамоту за Цркву и да зато таквога сви треба да се клоне и да га изгоне? И сам Павле је сатани предао блудника из Коринта, не показавши нити љубав према њему нити га прихвативши назад све дотле док овај на одговарајући начин није показао своје покајање.

20. О, човече, свим силама спасавај своју душу од таквих зала, садашњих и будућих, и то двоструких: и у будућем и у овом веку. Исавов род је одбачен због тога што је он био блудник и оскврнитељ, а Ровоам је био лишен већег дела царства зато што је био љубитељ жена. Његов родитељ, Соломон, који је волео жене као нико други, отишао је из овога живота не доживевши такву несрећу, и то због Давида који је једном починио тежак преступ, али га је очистио потоцима суза и другим делима покајања.

21. Бежите од блуда, браћо – заповеда опет Апостол. Да је и Самсон бежао од блуда, не би пао у Далилине руке, нити би заједно са косом изгубио снагу и очи, нити би пак неславно окончао живот међу иноплеменицима. Да су они које је Мојсеј предводио као војсковођа и законодавац бежали од блуда, не би принели жртву Велфегору и не би јели жртве за мртве, не би пали у оној мери у којој су пали. Да је од блуда бежао Соломон, не би одступио од Бога Који му је дао царство и мудрост, и не би подигао храм идолима.

22. Видите ли како блудна страст води човека чак и у безбожност? Ни лепота Сузане која је опчинила старце-судије у Вавилону не би их потом савладала и не би били побијени камењем да су од самог почетка бежали од те гнусне страсти, и да је (Сузану) претходно нису свакога дана развратно посматрали. Ни Олоферну не би била одсечена глава да најпре Јудитине сандале, како је записано, нису привукле његов поглед и да њена лепота није заробила његову душу. Зато Јов каже: Завет положих очима својим да не помишљам на девојку (Јов. 31; 1). Зар се ово утолико пре не односи на жену недоличног понашања, разведену или удату?

23. Према томе, богољупче, подвизавај се или у безбрачности или у богодарованом браку! Пиј воду из својих бунара, или, тачније речено, из твог јединог бунара, па и то чини целомудрено. У потпуности се уздржавај од незаконитог пијења, јер је то онда вода Стикса која се улива у (адску реку) Ахеронт, вода која је испуњена смртоносним отровом и има моћ да те отрује, јер оне који је пију одвлачи пред адска врата или, боље речено, у саме дубине пакла. Бежи од меда са развратних усана, јер се зна да оне лукаво узрокују смрт развратника, која се огледа у удаљавању од Бога. Давид о томе каже: Гле, који себе удаљују од Тебе пропашће, погубио си сваког прељубника(Пс. 72; 27).

24. Нужно је, дакле да онај чије је тело посредством Светог Духа постало храм Божији и у коме обитава Дух Божији, буде чист или да се бар очишћује, да стално буде неоскрнављен и да се уздржава од препуштања насладама, да се труди да задобије непорочност и целомудреност и да бежи од сваког блуда и нечистоте, да бисмо сви ми у радости вечно обитавали уз непропадљивог Женика у непорочним ложницама, молитвама Оне Која Га је ради нашег спасења девствено родила, Његове приснодевствене, пренепорочне и преславне Мајке, сада и увек и у векове векова. Амин.

http://manastirpodmaine.org/beseda-svetog-grigorija-palame-na-sretenje/

[Ненад Р.]

Практично говорећи: духовни живот јесте наш непрестани труд , да се удостојимо оног Божанског даха у нама .

Зашто да се трудимо и удостојавамо ?Зато што је то нама Творац даровао од Себе. Нико од нас није ни купио ни ни платио, него то нам је вечна Љубав даровала.Дар се истина не плаћа ничим.Зато је дар-дар. Али онај ко прима дар, и то је тако драгоцен као што је живот, мора се бар показати достојан тога.

 

Ово је одломак из књиге " Мисионарска писма први део,, Свети Владика Николај Жички.

[Bokisha]

Како после причешћа?

О светој Тајни Причешћа се последњих деценија много говори. Света Тајна Причешћа је предмет и тема многих разговора, чак полемика па и опречних ставова. Сви значајнији ставови су изнети, све опаске изречене, па се чини као да се више нема шта рећи о овој теми. Ипак, нешто смо заборавили.

Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свесно, са свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања. Ипак, таква литература постоји и она је многобројна. Али, ево чега немамо! Немамо књига које с читаоцем воде разговор о томе како да се понаша после причешћа, како да чува добијени дар, како да на добро користи реалност богоопштења! Пропуст је очигледан. И нема ничег дрског у томе да се овај пропуст брзо надомести. Озбиљност задатка захтева, као прво, формулисање питања, а као друго, саборне напоре за проналажење тачног одговора.

Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умеће његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати? Ипак, као наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају на главе људи који се понашају недостојно избрања.

Што се тиче причешћивања, реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је време да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу после добијеног причешћа. Ево прве мисли која почива на површини: зар није умесно да се на дан причешћа уместо вечерњих молитава, покајничких и скрушених, уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу, учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне.

Њихово вишеструко или макар поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осећај захвалности према Богу, рађа трезвеност (сећање на Господа), распламсава у човеку жељу да се чешће причешћује. Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице, изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао пошто није желео да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће посветити читању и размишљању.

Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и других духовним делима.

Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?

Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још много-много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“

Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају тако дубоко. Управо у овом смислу ће свеци судити свету. Имајући тачно исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда останемо без уља.

Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И пре свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама Христовог Тела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у себи.

Протојереј Андреј Ткачов

Извор: Православие.ру

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-posle-pricesca/46138.html

[Bokisha]

Свети Исаак Сирин – ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ

Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе.

Многи почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога.

Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви, како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади, наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из ока брата свога.

Оне који воле да осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену која је ухваћена „у прељуби“, и сходно закону требало је да буде каменована, Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: „Ко је без греха, нека први баци камен“, а рече њој: „иди и више не греши, ни ја те не осуђујем“. Он, који је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за ситницу да их осудимо.

Ни највеће жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково.

И може неко, који је можда гори од тебе, да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза те страсти крије једна друга велика зверка која се зове – егоизам. Чујте какве је страшне речи рекао фарисеј: „Нисам као други људи, отимачи, неправедни, прељубочинци или као овај цариник“. Осуђивање одгони од човека сваку част и достојанство.

Човек који се бави само својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво.

Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења.

Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: „Помилуј ме Боже по великој милости Твојој…“.

Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је „недоношче“ и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо.

После свега овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш, искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање. Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога, научи да осуђујеш себе – а никада друге.

http://manastirpodmaine.org/sveti-isaak-sirin-osudjivanje-drugih/

[JESSY]

Господ нам је дао мисију

 

 

“Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља, онај ће га сачувати“. (Јеванђеље по Марку 8,35)

Зашто се ми не осећамо испуњенијима? Превише људи поставља себи то питање. Ми нисмо срећни и нисмо задовољни. Да будемо реални, просто смо изгубљени и јадни!

Зашто? У својој књизи “Богат, слободан и јадан“, амерички социолог Џон Бругеман описује дивну причу, која документује разлоге зашто је то тако. Пењање на Монт Еверест је један од изазова који инспирише људе да учине нешто велико у животу.

 

Пуно људи то покушава, иако скоро 10% њих умире на путу ка врху планине. Многи њихови лешеви леже поред стаза, које воде ка врху. Али људи и даље желе да се пењу на ову опасну планину, иако то никоме не пружа било какву друштвену вредност.

Пре неколико година један од алпиниста, који се звао Дејвид Шарп, био је у великој невољи, пењућисе на планину. Тамо је било око 40 алпиниста, који су приметили да он треба помоћ, али се нико није зауставио да му помогне. Он је умро на Монт Евересту, јер ни један од алпиниста није хтео да постави као свој лични циљ да помогне колеги у невољи.

Ето, такви смо ми! Наши сопствени лични циљеви нас покрећу да имамо више, да будемо већи и успешнији, што све више узрокује да заборављамо шта је уствари оно што је најважније у животу. Али то није оно како нас је Бог устројио. Живот се не врти око тога шта си направио, шта си урадио или шта знаш. Живот се врти око љубави – љубави према Богу и љубави према другима.

Господ Исус Христос нам је објаснио у Јеванђељу по Марку шта значи стварни живот, а то је жртвовање себе за нешто што је веће од тебе. Господ нас је тако креирао да никад не можемо бити сасвим срећни ако не дајемо свој живот за Његов посао. Створени сте да радите на ономе што је веће од вас самих. Библија то назива твојом мисијом. Важност неке личности не долази од статуса, плате или пола. Важност сваке личности је у његовој служби Богу и другим људима. Само када дајеш себе за више циљеве и другим људима, можеш осетити вредност свог живота.

Испитај себе какав је живот који ти водиш?

 

https://svetatrojica.wordpress.com/2013/03/08/%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D1%83/

[Bokisha]

архиепископ Јован Шаховској: АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА (2)

Савремени човјек нема кад да се замисли над јединствено важним питањем, питањем које се тиче – не овог кратког 60-70-годишњег живота, него вјечности његовог бесмртног постојања у новим, величанственим условима. Прогутан сасвим криво схваћеном „праксом“, савремени човјек, утонуо у свој практично-земаљски живот, мисли да је он и уистину „практичан“. Каква очајна заблуда! У тренутку своје неизбјежне (њему увијек блиске) такозване смрти, он ће се својим очима увјерити – како је мало он био практичан, када је сводио питање практичности на потребе свог желуца и када је сасвим заборавио на свој дух.

А до тада, човјек стварно „нема кад“ да се замисли над елементарним законима свог живота. И, несрећни човјек неописиво пати од тога. Као дијете које се непрестано дотиче ватре и плаче, човјечанство се непрестано опрљује огњем гријеха и похоте, и плаче, и пати… не бивајући свјесно стања своје духовне дјетињастости, која се у Јеванђељу назива „сљепилом“, а која, заправо, и јесте реално сљепило срца, без обзира на присутност физичких очију.

Човјечанство само себе убија кроз гријех, и сваки човјек чини то исто. Узбуркујући се, узбуђујући се злом, разуздавајући своје најприземније нагоне, човјечанство себи спрема страшну судбину, као што то чини и сваки човјек који иде тим путем. Онај који сије вјетар – жање буру. И ето, над тим, јединствено важним питањем – „нема се кад“ замислити… „Живи (садашњим) тренутком“, „шта треба да деси – десиће се“ – одмахује саму себе душа од – у њој гореће – истине, а та истина каже да душа мора да уђе у себе, да се усредсреди, да проучи привезаности свог срца и поразмисли о свом удјелу у вјечности. Творац свијета је заповиједио човјеку да се брине само за данашњи дан; свијет наређује човјеку да се брине само за „садашњи тренутак“, утапајући човјека у море брига о читавом животу!

Тема о морално ситном уопште није ситна. Ту се огледа апокалиптички приговор Божији хришћанском свијету – да је он „заборавио прву љубав своју“. Колико ли је само чистија и морално узвишенија чак и та пољуљана природа из које је саздано његово тијело! Колико ли је чистији камен који је спреман да завапи против људи који не узвраћају славу Богу, колико ли је чистије цвијеће и дрвеће у свом чудесном кругу живота, колико ли су величанственије покорне Закону творца звијери у чистоти својој. Божија природа не пуши, не дрогира се, не чини разврата, не трује Богом дани плод. Неразумна природа учи човјека – како треба носити Крст послушања Богу у свим бурама и патњама овог живота. Човјек мора да се замисли над тим.

Неки мисле да све што се дешава овдје, на земљи, не оставља никаквих посљедица. Човјеку са нечистом савјешћу, наравно, пријатније је да тако размишља. Али зашто себе лагати? Прије или касније, мораћемо да увидимо осљепљујућу тајну чистоте стварања свијета.

Ми себе осјећамо као „живот“. Па зашто онда себе тако мало цијенимо, и тако плитко осазнајемо Онога Који је створио свјетове, да о овој земљској нашој ускомешаности размишљамо као о једином начину постојања човјека? Ми смо огромно много већи и виши од онога што смо овдје, на земљи, навикли да називамо својим животом; виши смо, чак и од онога што називамо својим идеалима. Ми смо – зрно, у земљу положено. И зато ми данас и не видимо површину васељене, ону истиниту слику природе, која ће се пред нашим очима отворити у тренутку наше такозване смрти, односно, за свих, веома брзо.

http://manastirpodmaine.org/arhiepiskop-jovan-sahovskoj-apokalipsa-sitnog-grijeha-2/

[Bokisha]

Светост је обавеза хришћанина

Сасвим је извесно да нема хришћанина који макар једном није причитао Јевађеље и у њему заповест Христову да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески. Управо то можемо схватити и као Његов призив на светост. Заправо, заједница и јединство са Христом, која и јесте циљ свакога хришћанина, истовремено значи и бити свет као што је Свет Христос.

У царствима људским, народ се са особитим поштовањем обраћа блискима цару, због поштовања према цару, који их је обукао својим достојанством, влашћу, почасним титулама, али делом и због наде за њихово заузимање пред њим и заштитништва, по даној им власти. Слично томе, и у Царству Божијем, које је Црква Христова, народ верујућих, у коме сте и ви сада, са поштовањем се обраћају Светим Божијим људима, поштујући живећу у њима благодат Божију и по вери се надају, у њихово молитвено представљање пред Богом и добра дела по датој им благодати.

Али у царству људи, народ, одајући част племићима, остаје народ и по самом својству државног уређења, не може достићи предности, пред онима, којима се поклања, али у Царству Божијем није тако. Овде, сваки из народа верујућих, поштујући Свете Божије, може и сам достићи достојанство, које поштује у другима, и не само да може, већ се и призива, убеђује да буде Свет. Него по Светом Који вас је позвао, и ви будете свети у свему живљењу. Јер је писано, будите свети јер сам и Ја свет.

Браћо, који поштујете светост као достојанство изабраних! Мислимо о Светости, као о обавези свих и свакога. Ако би грађанину или сељаку рекли: „Чини то и то, приближићеш се цару, који ће ти дати право на то достојанство и призива те ка томе.“ – са каквом жељом, са каквим жаром би се подухватио дела која се од њега траже, иако би подвиг и био тежак и не би био кратак.

Али ево првовесник воље Небеског Цара нам, и последњем слоју грађана, у целом царству недостојним, говори: Будите Свети, будите свети морално и затим будите блажено Свети, живите благочестиво и врлински и будите блиски Цару Небеском, Који вам дозвољава, не само да Му се приближите, већ и да пребивате у Њему и Сам жели, не само да вам се приближи, већ и да живи у вама. Шта, међутим? Како примају овај призив?

Да ли ће сви, или бар многи, следовати овом са спремношћу, са ватреном усрђем, са неослабивом ревношћу, са пуном делатношћу? Зар није уобичајено то, да ми мислимо и говоримо: „Где ми да будемо Свети? Ми смо људи грешни – довољно, ако се некако спасемо покајањем.“

„Где ми да будемо Свети?“ Али, да ли смо размишљали, шта ћемо бити и шта ће бити са нама, ако не почнемо да се подвизавамо, да би постали Свети? Постоје највиши степени светости, на којима сијају посебно изабране и облагодаћене душе, али светост уопште није само срећно одличје међу Хришћанима, које похвално имају неки и без кога се лако могу снаћи други.

По учењу Апостола, сваки који је призван Светим Богом ка Царству Божијем, другачије речено, сваки хришћанин, у самом свом призвању и у мисли о Богу Који призива, мора да налази за себе закон, обавезу и надахнуће, да би непромењиво био Свет, или да би се учинио Светим.

Него по Светом Који вас је позвао, и ви будете свети у свему живљењу – ово правило је тим обавезније за синове Новог Завета Божијег, него синове Старог, мање савршеног Завета, које је већ било дано Самим Богом: Јер је писано, будите свети јер сам и Ја свет.

Ако живите без старања и без наде да будете Свети, онда не живите по призваном вас Светоме, онда не одговарате достојанству призваних Богом и синовима завета Божијег – ви сте хришћани по имену, али не по суштини. Ка чему води такав живот, могуће је видети из друге Апостолске речи: „Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа“ (Јевр. 12:14). Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, а без мира и светости, нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечног блаженства.

И тако, ако ми небрижљиво и немарно мислимо, да не треба да будемо Свети, онда сами на себи пишемо пресуду, да не гледамо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.

„Ми смо људи грешни“. Чини се, то је неоспорна истина. Пошто, насупрот томе, ако кажемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама. (1. Јован 1:8). Али, дешава се да злоупотреба истине, бива не боље од јавне заблуде.

Ако сматрамо себе грешницима по дубоком самопознању и кроз то улазимо у осећање наше недостојности и окајаности, скрушавамо наше срце, смирујемо прирођену гордост старог човека, побуђујемо себе за искање благодатне помоћи и према подвигу против греха, такво признање, не само да нас не обезнађује у достизању светости, него нам и припрема пут.

А ако себе називамо грешницима, само површном мишљу, без скрушеног срца, без одвраћања од греха, са безакоњем и лукавим подразумевањем, да у томе морамо да признамо све остало што нам, следствено, није срамота да признамо и није опасно после признања да остајемо истима, каквима смо били пре признања, такво признање греховности, наравно, не води ка светости, и у том случају, чак говорећи истину, ако греха имамо, себе варамо и истине нема у нама, то јест, у нашем срцу и у нашем животу, иако и постоји звук истине у устима нашим.

„Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1.Тим. 1:15). Али ми се обмањујемо, ако мислимо, да се спасавамо, остајући грешницима. Христос спасава грешнике, дајући им средство да постану Светима.

„Да се некако спасемо покајањем“. Да, покајање припада броју средстава за спасење, које Христос предаје грешницима, када говори: „Покајте се и верујте Јеванђеље“ (Марко 1:15). Али, ако мислимо да се некако покајемо, да се некако спасемо, онда сувише oлако мислимо о делу од високе важности. Да ли ће роб угодити господару, ако буде радио његово дело некако, а не најбоље што може! Наравно, неће угодити.

Тим пре, неће човек угодити Богу, ако само некако буде чинио дело Божије, какво је дело нашег спасења. Ако се и мало дело не врши добро и успешно, када се дела некако, непажљиво, немарно, тим пре велико дело спасења – дело свих наших сила и способности, главно дело нашег живота. Мисао спасавања покајањем јесте спасавајућа мисао, али шта морамо мислити, када у речи Божијој видимо несрећни пример човека, који покајање не нађе, ако га и са сузама тражаше. (Јевр. 12:17).

Очигледно и покајање не дозвољава да се чини било како, већ потребује, да га грешник тражи марљиво, разборито, са искреношћу, са тврдом намера да се исправи, не допуштајући себи да упадне у грех. При томе, савршени учитељ покајања, Јован Крститељ говори, да је за истинско покајање потребно још нешто, што ће следити. Родите – говори – род достојан покајања. (Матеј 3:8). Покајање очишћава земљу срца од трња, обрађује, омекшава. Вера у срце сеје семе небеско. Раст овог новог плода јесте чување заповести и чињење добра, његов цвет – унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод – светост. Неопходно је, да пшеница достигне зрелост, да би била унесена у житницу. Неопходно је, да човек достигне светост, да би био уведен у Царство Небесно.

Чему нас, браћо, води сада предложено размишљање? Зар не већој ревности и бризи о делу спасења, за које је потребно не само покајање, као почетак, већ и светост, као завршетак? Или, може бити, ка већем безнађу да се достигне спасење помоћу светости, коју видимо тако високо над собом?

Христе Боже, надо наша! Не дозволи нам да изнемогнемо у нашем безнађу, него нас укрепи Твојом надом. И Твоји Апостоли су некада били у безнађу, али си га ти уклонио, свемогућом речју Твојом. Даруј и нама да осетимо у вери, силу те исте речи: „Шта је у људи немогуће у Бога је могуће (Лука 18:27).

Ваистину, браћо, ако би људским, само природним силама требали да достигнемо светост, онда би праведно било одговорити, да је то изнад наших могућности. Али када за себе имамо благодат Божију, која претходи, просвећује, укрепљује, садејствује, која чува, нико не треба да губи наду да достигне оно, за шта нас је Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа... изабрао кроз Њега пре постања света; а Он нас је изабрао да будемо свети и праведни пред Њим у љубави. (Еф. 1:3-4).

Зато и осећањем дуга и надом на успех од помоћи Божије, да пробудимо себе из лењости и немара, да побудимо себе ка ревности у делу нашега спасења. По подстицају Апостола Петра зацело се надајте благодати која ће вам се принети кад дође Исус Христос. Као послушна деца, не владајући се по првим жељама у свом незнању, него по Светоме Који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: Будите свети, јер сам Ја Свет. (1.Пет. 1:13-16).

Ако у овим подстицајима налазите довољно велике потребе: чинити светињу, бити светим, онда заједно са тим и довољно просте способности задовољавају велике потребе, односно: одбацити похоте, старати се да се очистимо од нечистоте тела и духа. У мери, у којој се заиста и верно, човек са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, нечистих жеља и страсти, од нечистих мисли, не њега, уз посредовање Цркве и Њене Тајне, силази освећење Божије, које и да учини све нас, причасницима сведелујуће благодати Оца и Сина и Светога Духа.

Амин.

Свети Филарет Московски

http://www.prijateljboziji.com/_Svetost-je-obaveza-hriscanina/46201.html

[Bokisha]

Старац Јосиф Исихаста: БИЛО ДА ЈЕ ВЕЛИКИ ИЛИ МАЛИ, ГРЕХ СЕ БРИШЕ ИСТИНСКИМ ПОКАЈАЊЕМ

двадесет и прво писмо

Пишеш да твој грех можда и није опроштен. Оци то схватају на други начин.

При свакој грешци коју човек почини, грех се опрашта кад се он покаје. Међутим, сећање на грех (представа о греху) задржава се до човековог последњег даха.

Када је човек мало поспан или мало немаран, то му се показује на јави или у сну да би оскрнавило његове помисли, да би га учинило одговорним за стари грех или да би расејало његов ум. Зар не видиш пророка Давида, када га Натан разобличује због Витсавеје? Он узвикује: „Сагреших пред Господом”, а пророк му каже: „Господ је поништио твој грех!“ Дакле, било му је одмах опроштено, али је До краја живота подносио казну.

Најпре је умрло дете којега је родила Витсавеја. Затим је његов син сагрешио према његовој (Давидовој) кћери Тамари. Након тога, прогонио га је син Авeсaлом… Све му се то догађало након опроштаја. Као што видиш, иако се грех опрашта, остаје епитимија сразмерна сагрешењу.

Зар не видиш свету Теодору Александријску, која је живела прерушивши се у монаха? Сагрешила је, побегла, – покајала се и посветила. Она, међутим, није добила епитимију за прељубу. Када је оклеветана и прогнана, морала је да подигне туђе дете и само је она знала због чега су је оклеветали.

Погледај и великог Јефрема! Зар га нису затворили у тамницу под оптужбом да је украо теле, иако је био светац? „Да“, рекао му је Господ, „ниси га сада украо, али га, кад си био дете, ниси га одвезао и постало је плен дивљих звери!”

Према томе, иако се човеку опрашта грех, остаје сећање на грех и његово дејство.

Пошто си у последње време био немаран, Бог је допустио да кушач поново устане на тебе како би се пробудио. Према томе, устани и завапи: „Сине Давидов, желим да прогледам!“ И гле, ту је светлодавац Исус, озарујући те светлошћу покајања и божанственог знања.

И зато се не жалостим, чедо моје, због онога што је прошло, него се радујем будућем. Већи благосиља мањега (B. Jeв 7, 7) и грех се, било да је велики или мали, брише истинским покајањем. Стога не гледај уназад, него стреми ономе што је пред тобом (в Флп 3, 13).

Много ме радује, чедо моје, што хоћеш да учиш. То је одличан показатељ када неко жели да учи, у сваком случају ће нешто и учинити. Другачије не може бити. Чак и ако то не достигне, знаће да постоје други који то чине. Прекоревајући самога себе, он се смирује и тражи од Бога да ниспошље своју милост да га укрепи. Тако достиже меру оних који су задобили врлину.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-bilo-da-je-veliki-ili-mali-greh-se-brise-istinskim-pokajanjem/

[Bokisha]

архимандрит Лазар (Абашидзе): АНТИХРИСТ УЛАЗИ У ГРУЗИЈУ

Тбилси, 15.феб. 2016.

Архимандрит Лазар се обратио православним Грузијцима посланицом која је објављена на порталу “Знеоба”

У нашој Цркви, верујући, па чаки и неки од клирика проповедају да ће доћи до религиозног препорода, говорећи да се приближава светло време хришћанства, да ће у последња, апокалиптичка времена антихрист свуда владати, али у Грузију чак неће ни ући… итд.

Али, многи клирици и мирјани, обузети пријатним и слатким маштањима, заузети довођењем у ред спољашњих црквених послова и припремањем места за одмор (у очекивању тог повољног периода), не примећују (или не желе да примете), да Грузију захвата дух антихриста, који пушта дубоке корене по људским душама, и започиње своју владавину у свим друштвеним слојевима.

Ето, у наше школе покуавају да уведу “сексуално васпитање”, као и да суштински скрате курс националне историје. У ову сврху се из Европе, из саме утробе сатанине, у Грузију сливају огромна материјална средства.

Шта ово, заправо значи? Онај ко се упозна са смислом пројекта “сексуалног васпитања”, погледа нове уџбенике, може јасно да увиди да они желе да дете од најранијег узраста изучава различите развратне ствари. Њихов је циљ да убију и најмањи осећај стида, да за животни циљ поставе задовољење телесне похоте.

Почиње страшни, сурови прогон – прогон људске савести, моралних вредности и духовности.

Али чему оваква светска политика, ради које се не штеде средства и троши толико новаца – само да би се од деце и њихових родитеља купила савест?

Стога што се у наше време у читавом свету активно ради да би се припремио пут антихристу, и свим овим догађајима руководе саме силе таме.

За њих је важно да припреме некакаво глобално уређење света, односно да припреме људе да имају једнака интересовања, подједнаке жеље, исто стремљење, јер ће само тада бити могућа јединствена светска власт и контрола читавог човечанства. Само под тим условима ђаво може да оствари оно о чему тако дуго машта: да му се читав људски род поклони као богу.

Због тога у људима убијају све: индивидуалност, истицање, идеолошку, духовну својственост (карактеристичност, особеност).

Неморални човек, који не познаје своју Отаџбину, опит и духовно богатство својих предака, који иште једино тренутно задовољство, који живи само за данашњи дан, јесте најпогоднији материјал из кога ће настати глобалном мњењу покоран човек за нови светски поредак.

Немилосрдно контролисан, безидејан, бездушан, ради слободе биће спреман да се одрекне свега: савести, стида, моралних забрана. Биће спреман да плати за слободу, да сагреши ради права, да задовољи тело добрима “земаљског раја”, да се наслади технолошким, материјалним комфором, и да при томе не осећа ни најмању грижу савести.

При свему овоме се подразумева да човек треба да остане религиозан, јер антихрист жели да му се човечанство поклони, не као неком талентованом човеку, већ као божанству. Иза њега, пак, стоји дух таме, који гори жудњом за божанским поклоњењем.

Али религиозност мора да буде секуларна (слободна од утицаја Цркве), као она којој није позната Истина, само сурогат мистицизма који наличи религиозности.

Имајући у виду све ово, за стварање новог друштва неопходна су три фактора: екуменистичка религиозност (религиозност без благодати), неморал (човек који је изгубио савест), раскидање веза са духовном и моралном културом прошлости (друштво без историје).

Ово треће је неопходно јер национално осећање, стечено од предака, човека обогаћује истинском мудрошћу, учи враћању оцима и следовању оним духовним и високоморалним вредностима, које су и они ценили. Али и овај чврсти темељ – темељ мудрости и моралности – мора бити уништен (разорен).

Човек тада постаје налик листу, одвојеном од сопственог стабла, ношеном по мутном и бурном потоку у тамни бездан, скупа са хиљадама листова налик њему.

Уколико овај програм уђе у школе, онда грузијски народ запаљује адски огањ директно испод корена!

Кроз неколико деценија, Грузија ће стати на пут којим су ишли Содом и Гомор и несумњиво ће поделити њихову судбину. Није нимало случајно да су принели греховни отров управо малолетнима, неби ли отровали њихове душе. Они ново поколење излажу огромном ризику.

Сада је све на нама, а најстрашније је то што народ ћути. Ћуте свештеници и клир и тек се понегде чује глас упозорења. Уколико они не буду на сав глас проповедали о опасности која се приближава, уколико не буду протествовали, уколико не буду покренули хришћане на борбу са овим злом, уколико строгим претњама не буду почели да освешћују отпале од Христа људе – то ће бити широм отворена врата и припремљени, тепихом застрти пут, којим ће антихрист ући у Грузију.

Почетак премудрости је страх Господњи (Пс. 110.), а губитак страха је почетак масовног безумља!

Архимандрит Лазар Абашидзе

преведено са сајта pravoslavie.ru

http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-lazar-abasidze-antihrist-ulazi-u-gruziju/

[Bokisha]

Где је Бог у вашем животу?

Шта је оно за чим ви тежите у животу? Да ли свом душом тежите за Господом или желите само површну везу са њим? Да ли је Господ најважнија ствар у вашем животу или је релативно споредан?

Да ли је Бог у вашем животу само у недељу ујутру или свако јутро и сваког дана у недељи? Да ли Га пуштате само у одређене делове свог живота или је цео ваш живот доступан и отворен Господу? Да ли Му је ваш новац доступан? Да ли бисте Му дозволили да прекине и заустави вашу забаву?

Ми мислимо да је потребно да пустимо Бога у сваки део свог живота. Могли бисмо имати присан и интиман контакт са Богом и надам се да разумете, колико је то вредно. Добра вест је сам Господ дошао у врло близак контакт са нама – Он је и направио да тај контакт буде тако присан, тако да не морамо отићи у неки специјалан простор као што је црква, да бисмо сусрели Бога.

Ви Бога сусрећете у себи. Са Богом можете бити кад год желите у свом духу, на сваком месту, у свако време. Са Њим можете причати и молити му се за помоћ у вези свега што вам потребно.

Бог и жели да ви будете блиски са Њим. За нас нема ничег лепшег и више испуњавајућег од Божијег присуства. Када имамо блиску везу са Богом, када му се обраћамо за све што нам се дешава, узнемирава нас и прави нам препреке, онда Он бије наше битке.

Зар не би било растерећујуће да видите, осећате и знате да Бог бије ваше битке, а да ви можете да се више одмарате од проблема и напетости?

КАКО СЕ ТРЕБА ПОСТАВИТИ

У Библији, Другој књизи дневника, поглавље 20, читамо стих 3; ”…а Јосафат се уплаши”. Када имамо проблеме, потпуно је природно да се јави страх, али то не значи да треба да подлегнемо страху, да живимо са њим тако да нас контролише. Господ жели да наш фокус и поглед буду управљени ка Њему и да идемо напред, чак иако се плашимо да урадимо то што треба да урадимо.

Осетивши страх, Јосафат је учинио једину исправну ствар, стих 3; ”...и обрати лице своје да тражи Господа, и огласи пост по свој земљи Јудиној.” Није отишао да тражи пријатеље, него је одлучио да тражи Господа и моли Га за помоћ, пита Га за савет.

Тако и ми треба да научимо свој ум, да сваки пут кад смо у невољи, аутоматски реагујемо тако да не питамо никога за савет, него да прво приступимо Богу, саопштимо Му свој проблем и замолимо за помоћ.

Условите себе да одмах тражите Бога и Његову помоћ, да видите какав је Његов одговор на ситуацију која вас мучи.

Како знамо да нам Бог даје одговор на молбу? Као прво и најзначајније, можда нам даје благодатни дар да пребродимо ситуацију или да је трпимо, ако још није могуће да се промени. Не знам да ли смо довољно свесни да нам Бог много пута даје благодатни дар трпљења ситуације у којој смо се затекли и коју не можемо лако да променимо, дар који нас једноставно оспособљава да можемо трпети многе мучне ситуације у животу. Тако Господ чини да вам буде лако, нешто што неком другом изгледа готово немогуће.

Када тражите помоћ од Бога за ваше тешкоће и изазове, долази вам и мир у вези тога што би требало или не би требало да учините. Само пратите мир и не чините ствари због којих не осећате мир.

Бог даје и Божанске сусрете, када упознајете праву особу у право време, која има могућност да вам отвори права врата.

Кад се молимо и вапимо за Богом, Он нам даје помоћ које нисмо ни свесни и натприродно за нас постаје сасвим природно, тако да ни не реализујемо шта се дешава. Кад вапимо за Богом, Он нам управља стопе и усмерава наш живот, даје нам милост и благослове, али се временом навикнемо на то и не примећујемо као нешто изузетно, иако јесте изузетно.

Ако не осећате да вам Бог шаље помоћ и одговоре, почните да читате Свето Писмо.

Важно је започети са слушањем Божије речи, која је ту записана и ту ћете је чути. То је део ваше привилегије, привилегије некога ко може имати блиску везу са Богом. Христос није умро на крсту да бисмо имали разна недостижна правила понашања, која не можемо да пратимо. Христос је умро и васкрсао да бисмо ми имали интиман и најближи могући контакт са Богом кроз Христа.

Пробајте да се фокусирате на контакт са Њим, а Бог ће се побринути за многе друге ствари у вашим животима.

Извор: svetatrojicaroterdam.com

http://www.prijateljboziji.com/_Gde-je-Bog-u-vasem-zivotu/46348.html

[Bokisha]

Како је праштао архимандрит Пајсије

Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.

Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари.

Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.

Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.

У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.

Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена

Другог светског рата.

У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.

У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.

Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:

– Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.

Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:

– Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.

Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:

– Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи.

Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:

– Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.

Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?

Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.

Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.

Протојереј Велибор Џомић

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-je-prastao-arhimandrit-Pajsije/46351.html