Душекорисни садржаји

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста – 3. МОНАХУ КОЈИ ЈЕ СТУПИО У ПОДВИЖНИЧКУ АРЕНУ


ТРЕЋЕ ПИСМО

Радуј се у Христу, љубљено чедо, које је благодат Христа мога просветила и избавила из света, које је долетело у пустињу и сада са светом братијом обитава у киновији [општежитељном манастиру], васцелом душом прослављајући и величајући Бога.

Божија благодат, чедо моје, слична је мамцу [удици] који улази у душу и ненасилно повлачи човека ка висини и узвишенијим стварима. Она добро зна како да улови словесне рибе и да их удаљи од мирјанског мора. Међутим,шта треба чинити након тога?

Када Бог једном изведе из света онога који жели да се замонаши и када га доведе у пустињу, Он му не показује ни његове страсти ни искушења све дотле док не постане монах и док Га Христос не свеже страхом Својим. Тек тада започиње проба, подвиг и борба.

Ако искушеник од самог почетка присили себе и ако успе да запали бакљу подвижништва пре него што за то буде касно. она се неће угасити чак ни онда када одступи благодат и када наступи искушење. У противном, када га благодат напусти, он ће се вратити у своје претходно стање. Тада ће се, сагласно страстима које је имао док је живео у свету, појавити и искушења и покренути претходне навике којима је био поробљен и којима је служио.

Као прво, чедо моје, знај да постоје огромне разлике од човека до човека и од монаха до монаха. Постоје душе меког карактера које се лако могу убедити. Постоје, међутим , и душе чврстог карактера, које се не могу таколако потчинити Оне се разликују као памук и гвожђе. Памук је довољно обликовати речима, док гвожђе захтева огањ и пећ искушења да би било обрађено. Такав човек мора бити стрпљив у искушењима. Када монах нема стрпљења, подсећа на кандило без уља: ускоро ће се угасити и пропасти.

Када, дакле, неко са горопадном природом тврђом од гвожђа одлучи да постане монах, чим ступи у арену почиње да се буни против послушања. Он истог тренутка крши своја обећања и одустаје од битке. Чим благодат мало одступи од њега да се опробају његове намере и трпљење, он баца оружје и жали што се уопште замонашио. И проводи своје дане у непослушности и горчини, увек надмено одговарајући.

Тада, молитвама старца благодат распршује облак искушења и он донекле долази к себи и поправља се. Али убрзо потом поново самовоља, и непослушност, поново пометња и невоља.

Тн пишеш о брату којега тамо видиш и чудиш се да га и поред толиког усрђа на послушању егоизам надвладава. А зар мислиш да је човеку лако да се избори са страстима?

Добра дела и милостиња, као ни остала спољашња добра, не могу омекшати надменост срца. Међутим, умно делање, бол покајања, скрушеност и смирење умирују непокорни дух. Неподношљиво је и тешко радити са непокорним човеком. Он може бити руковођен само уз крајње стрпљење. Тврдоглави ученици могу се уразумити само помоћу крајњег стрпљења стараца и трпељивости и љубави њихове сабраће. Али знај да су и они много пута потребни, као десна рука. Готово је правило да се људи који су на неки начин обдаренији од осталих, теже смирују од остапих. Они имају високо мишљење о себи и са презиром гледају на друге.

Неопходан је дакле, напоран рад и велико стрпљење док се стари темељи гордости не ископају и нови темељи Христовог смирења и послушности не поставе. Господ, међутим, видевши њихов труд и добре намере и једних и других, допушта искушење које ће се супротставити њиховој страсти, и милошћу Својом Онај који хоће да се сви људи спасу спасава и њих. Ти пак види на кога желиш да личиш.

Било би дивно када би сви имали благу природу и били смирени и послушни. Међутим, ако се покаже да је нечија природа тврђа од гвожђа, нека не очајава него нека се бори, и благодаћу Божијом он може да победи. Бог није неправедан да би захтевао једно уместо другог. Оно што Он очекује да добије заузврат, сагласно је даровима које је поклонио.

Од самог почетка, од стварања, Бог је људе поделио у три категорије: некоме је дао пет таланата, некоме три, а некоме само један.

Први има најузвишеније благодатне дарове: он има огромне умне способности и за њега се каже да је „богопросветљен”. Такви су у древна времена били Антоније Белики, свети Онуфрије, преподобна Марија Египћанка, Кирил Филеот, Лука Стирионски [Еладски]6 и хиљаде других који су и без учитеља постали савршени.

Други најпре мора да се научи добру да би га могао и творити. Трећи, међутим, чак и ако чује и сазна, сакрива у земљу и ништа са тим не чини.

Стога, дакле, постоји велика разлика међу људима и међу монасима, као што и сам можеш да видиш. Управо стога, ти превасходно и најпре мораш „спознати самога себе” и какав јеси, односно, какав си уистину, а не какав замишљаш да јеси. Са таквим сазнањем постаћеш мудрији од свих људи. Оно ће ти помоћи да задобијеш смирење и да примиш благодат Господњу. Ако не стекнеш самопознање иако се поуздаш само у свој труд, знај да ћеш увек бити далеко од налажења пута, јер пророк није рекао: „Погледаће Господ на труд мој”, него: Погледаће Господ на смирење моје и на труд мој”. Труд је због тела, а смирење због душе, а и једно и друго, тј. труд и смирење, због васцелог човека.

Ко је победио ђавола? Онај, ко је спознао сопствену немоћ, страсти и недостатке. Онај ко се плаши да спозна самога себе остаје далеко од знања. Он не воли ништа друго осим да види погрешке других и да их осуди. Такав човек у другима не види дарове него недостатке док, напротив, у себи не види недостатке и види само дарове. То је истински недостатак од којега страдамо ми, људи осмог еона. Ми више нисмо у стању да једни у другима препознамо дарове, Једном човеку могу недостајати многе ствари, али зато мноштво људи заједно поседује све. Оно што недостаје једном, то поседује други. Ако то признамо, стећи ћемо велико смирење јер тиме поштујемо и прослављамо Бога који је људе украсио на разне начине и указао на неједнакост међу свим Својим створењима, насупрот безбожницима који се усиљено труде да уведу једнакост и да изопаче Божију творевину. Господ је све у премудрости створио (в.Пс 104,24).

Због тога се, чедо моје, док си још на почетку, потруди да добро упознаш самога себе и да као чврсте темеље поставиш смирење. Постарај се да се научиш смирењу и да задобијеш молитву Исусову: „Господе Исусе Христе, помилуј ме”, и нека она постане твоје дисање.

Нека твој ум не буде празан, како се не би привикао на рђаве ствари. Не допусти себи да запажаш недостатке других јер ћеш, и не знајући то, постати сарадник лукавоме уместо да напредујеш у врлини. Не дозволи да из незнања постанеш сатрудник непријатељу твоје душе.

Будући да је непријатељ веома вешт, он добро зна како да се заклони страстима и слабостима. Да би га напао, мораш да се бориш и да умртвиш самога себе, односно, све своје страсти. Када умре „стари човек” тада твој непријатељ и противник губи снагу.

”Ми се не боримо са човеком, којега је могуће убити на много начина, него са началима и властима таме. Са њима се не ратује слаткишима и колачима, него потоцима суза, болом душе до смрти, највећим смирењем и великим стрпљењем. Нека крв потече од превелике исцрпљености у изговарању молитве. Има да паднеш од исцрпљености, недељама као тешко болестан. Не одустај од битке све док демони не буду побеђени и док се не повуку. Тек тада ћеш се ослободити страсти.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-3-monahu-koji-je-stupio-u-podviznicku-arenu/#comment-69

[Bokisha]

Да ли је смирење слабост?

Понекад се може чути да хришћанско смирење означава душевну слабост. Да ли се слажете с таквим гледиштем? Истина, зар није слабост подметати своје образе надесно и налево, попуштати и жртвовати нешто своје?

Ако мало боље погледамо, хришћанско смирење ипак није малодушност и није унутрашња слабост. Малодушном човеку би било драго да може да се освети, али му унутрашња бојажљивост то не дозвољава и он мисли да нема довољно телесне и душевне снаге, - односно, у томе нема никаквог смирења, већ постоји констатација сопствене немоћи.

Насупрот томе смирење је истинска снага духа, кад човек може да одговори ударцем на ударац, али храбро побеђује у себи гнев и увреду и испољава племенитост и љубав према ономе ко га је увредио. Наравно, ако постоји воља Божија да се покаже сила, то треба и чинити, јер истинска снага духа јесте чврста нада у Бога, спојена с личном храброшћу. Међутим, истинска храброст у коначном није у томе да се непријатељ уништи као извор опасности, већ у томе да непријатељ постане друг.

Дакле, зашто се треба смиравати?

Светитељ Николај Српски нам нуди следећу мудру поуку: «Злочин је увек слабост. Злочинац је кукавица, а не јунак. Зато увек сматрај да је онај који ти чини зло слабији од тебе; и као што се не светиш малом детету, тако се немој светити ни ономе ко ти је учинио зло. Јер, он није злочинац због снаге, него због слабости. Тако ћеш сакупљати снагу у себи и постаћеш попут мора које се никад не излива ван обале да потопи све човечуљке који бацају камење у њега.»

У житијама светаца среће се име скоро непознате свете мученице Фавсте (почетак IV в.). Она је у сасвим младо доба, у тринаестој години свог живота, била бачена на муке за Христову веру. Цар је заповедио мучитељу Максиму да на светицу излије сав ужас својих мучења. У љутим мукама Фавста је упркос очекивању околине само благодарила Богу и кротко се молила за свог мучитеља изговарајући речи: «Молим Те, Господе, заволи Максима, просвети га вером и учврсти у Свом страху.» Ова кротка молитва и жеља за добром свог мучитеља толико су погодили Максима у срце да је и сам поверовао у Христа и заједно са светом Фавстом је примио мученички венац. Тако се љубав и смирење увек завршавају духовном победом.

Дакле, ако видите да око вас врију страсти, да вас неко гледа с гневом и да љутито говори или измишља разноразне клевете, немојте се препустити пориву сопствене љутње. Ако они који вас вређају желе да горе у ватри сопствених страсти, у пламену сопственог негодовања, бар ви немојте ући у ову ватру. С мирном молитвом у души, са саосећањем према онима који негодују, останите по страни од ових страсти. Ко зна, можда ће ваша молитва, као обилна, чиста вода, охладити огањ после којег ће у души непријатеља остати жаљење и кајање.

У реалијама нашег страшног света постоји појава као што је сатанизам. Служитељи овог безумног култа, изабравши зло и насиље као главне животне вредности, понекад се не гнушају приношења живих људи на жртву ђаволу. Мало ко зна да у овом изопеченом, по својој окрутности незамисливом за здрав разум ритуалу, несрећни човек постаје жртва у оном тренутку кад дозволи себи да осети злобу према мучитељима. И то се сматра победом.

Авај, култна интуиција сатаниста у овом случају одговара духовним реалијама. Христос на Крсту ђавола побеђује управо зато што за време невиних, неправедних страдања, показује љубав, добро и опраштање, а не злобу, мржњу или жеђ за осветом. Само на тај начин добро побеђује зло. Својим смирењем на Крсту Господ сакрушава ђавољу гордост и зато се већ два миленијума силе таме плаше крсног знамења.

У Древном патерику се наводи прича о томе како је у Вавилону кћерка једног идолопоклоника имала демона у себи. Њен отац је познавао једног монаха који му је рекао: «Нико неће моћи да исцели твоју кћерку осим отшелника које познајем. Али ни они, ако их будеш молио, неће хтети то да учине због смирења. Хајде да поступимо овако: кад дођу на пијац, претвараћемо се да хоћемо да купимо њихово рукодеље. Чим уђу у кућу како би добили новац за ствари које купимо од њих рећи ћемо да се помоле и верујем да ће се твоја кћи исцелити.» Дакле, отишли су на пијац где су видели монаха који продаје корпе. Позвали су га у кућу да му тамо дају новац. Чим је монах ушао, ђавоимана му је потрчала у сусрет и ошамарила га је. Он јој је одмах окренуо други образ по заповести. Демон је, осетивши муку, завапио: «О, несреће! Заповест Исуса Христа ме изгони!» Девојка се одмах очистила. Овај догађај су испричали старци који су прославили Бога и рекли: «Обично ђавоља гордост пада пред смирењем заповести Христове.»

У Древном патерику се говори још и о томе како је један човек којег је мучио ђаво и из којег се обилато изливала пена због деловања демона који је живео у њему, ударио по образу старца-отшелника. Старац му је подметнуо други образ. Демон није издржао дејство смирења и одмах је изашао из ђавоиманог. А старохришћански подвижник ава Мојсије је говорио: «Онај ко има смирење смирује демоне, а онога ко нема смирење смиравају демони.»

Дакле, зашто онда говоримо о важности смирења? Ако се одговори једноставно, зато што смо хришћани, а Христос је у Свом животу испољио смирење: «Јер Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи, и да дâ душу Своју у откуп за многе» (Мк. 10, 45). Пут до славе коју је показао Христос, води кроз смирење, које је Христос такође показао.

Архимандрит Софроније (Сахаров) је ову истину сликовито приказивао. Људско друштво је попут пирамиде, на чијем врху се налази вођа – цар, председник, било који владар. Даље, на слојевима близу врха, налазе се људи који имају власт блиску царској, а у основи пирамиде се налазе људи под влашћу. Обично у свету најјачи потчињавају најслабије, царство палих људи се заснива на експлоатацији и насиљу. Међутим, Христос је окренуо ову пирамиду. Он Сам је дошао на чело обновљеног човечанства, Он је основа пирамиде, а у односу на потчињене Сам је постао слуга. Зато у Христовом Царству већи служи мањем, најјачи се смирује пред немоћним. Дакле, човек може да дође до истинске висине само ако се угледа на пример Христа, а не на пример оних који су Га разапели.

Значење врлине смирења није могуће рационално описати. Њена вредност се поима искуством духовног живота, кад срце не раздиру страсне помисли освете, увреде и непријатељства, већ кад осећа мир и слободу. Нека Господ сваком хришћанину да снаге за искрено испуњавање заповести о смирењу, која је толико значајна за стицање истинске духовне снаге.

Свештеник Валерије Духањин

Извор: pravoslavie.садржај:: Пријатељ Божији2015-09-28 00:00:00

[Bokisha]

Како против немарности?

Да не би пао у немар који зауставља напредовање савршенству и предаје те у руке непријатеља, мораш избегавати све врсте празне радозналости, свако везивање за ма шта земаљско и сваки посао који радиш само зато што ти се он свиђа, иако ти не одговара.

Кад имаш да свршиш посао ни у ком случају не закашњавај, него му одмах приступај, јер прво и кратко закашњење довешће те до другог и дужег, а ово до трећег још дужег и тако даље. Тако се посао одуговлачи или као тегобан напушта. А кад једном окусиш сласти нерада, почећеш да волиш више нерад од рада и доћи ћеш мало по мало до навике да не радиш ништа - до лењости у којој ће страсти толико овладати тобом, да ћеш престати и да осећаш да је то грех. А то ће трајати све док ти лењост не досади и не прегнеш поново на посао. Тада ћеш са стидом увидети колико си неопходних послова пропустио из пусте жеље да радиш само оно што се теби свиђа.

Тај немар који почиње скоро неприметно прониче цело биће и не само да својим отровом нагриза вољу у коју уноси одвратност према сваком раду и сваком духовном занимању и послушању, него ослепљује и ум и не даје му да види сву неразумност и лажност мисли на којима се такво настројење воље заснива. Он му не дозвољава да дође до здравог расуђивања које би подигло олењалу вољу да што брже и што усрдније изврши посао и не одлаже га за касније, јер није довољно само радити брзо, него је потребно да се сваки посао ради у право време и са великом пажњом и усрдношћу да би испао што боље. Слушај шта је написано: Проклет био ко немарно ради дјело Господње (Јер. 48,10). И ти подвргаваш себе тој осуди, зато што си лењ да размислиш о вредности и достојанству рада и да нагнаш себе да га обавиш у право време и са одлучношћу која развејава све мисли о тешкоћама које ти лењост намеће да би те од рада одвратила.

Нека те не напушта мисао и уверење да је једно уздизање ума Богу и једно скрушено падање на колена пред Њим далеко вредније од свих блага овога света и да нам се сваки пут кад савладамо лењост и приморамо себе да свршимо честито посао који стоји пред нама спрема венац победе, а да се, напротив, нераднима мало по мало одузимају и они дарови који су им раније за усрдно служење били дати. Ако у овоме и остану, губе удео у царству Божјем, јер је у причи о онима који су позвани били на свадбу и због лењости нису дошли, Бог казао: Ни један од онијех званијех људи неће окусити моје вечере (Лук. 14,24). Тако бива са немарнима. Онима пак који су вредни и који без жаљења приморавају себе на свако добро дело, Господ умножава благодатне дарове и спрема им вечно блажени живот у своме небеском царству, као што је рекао: Царство небеско на силу се узима и који се труде добијају га (Мат. 11,12).

Ако ти зла мисао, у намери да те баци у немар буде предочавала да мораш дуго времена улагати труд да би задобио врлину коју си заволео, да су твоји непријатељи силни и многобројни, а да си ти сам и немоћан, да мораш много радити и предузети велики напор да би достигао тај циљ, не слушај је, него мисли овако: Морам радити, али то није тако много; морам уложити напор, али не тако велики и то неће трајати тако дуго. Мисли да ћеш срести непријатеље, али не тако многобројне, него само једног и да си ти, захваљујући Божјој помоћи, која је увек уза те, далеко јачи од њега. Ако будеш тако чинио, немар ће почети да одступа од тебе. На његово ће место, под утицајем добрих мисли и осећања, мало по мало доћи ревност и најзад ће завладати свим моћима твоје душе и тела.

Тако поступај и када је у питању молитва. Ако мораш стајати на молитви час и учини ти се да је то тешко, то, приступајући молитви, не мисли да ћеш стајати читав час, него само четврт часа, а пошто неприметно одстојиш молећи се тих четврт часа, реци себи: Молићу се још четврт часа, то није тако много. Затим учини то исто с трећом и четвртом четврти, и тако ћеш завршити молитву не осећајући тешкоћу и напор. Ако који пут у току молитве осетиш толику тегобу да то већ смета молитви, онда је прекини за час, па јој се касније поново врати и доврши је.

Тако поступај и с ручним радовима и са свим оним што ти је наређено да извршиш. Учиниће ти се да је тих послова много, онерасположићеш се и опустити руке. Зато не мисли о мноштву послова, него, охрабривши срце, прилегни на први посао и ради га свом усрдношћу као да других послова уопште и нема и свршићеш га мирно. Потом, исто тако, приступи и осталим и све ћеш их мирно и без узрујавања и ужурбаности обавити.

Ако не почнеш тако савлађивати осећање тегобе од рада које преда те износи непријатељ, немар ће те најзад потпуно освојити, те ћеш, не само кад мораш преузети какав посао, него и кад се он само издалека помаља, осећати као да ти је читава планина на плећима. Осећаћеш се оптерећеним и мучићеш се као неко ко је запао у безизлазан положај. Тако ни за време мира нећеш имати мира и без посла осећаћеш се преоптерећен пословима.

Зато, дете, знај да болест лењости и нерада разара мало по мало својим отровом не само почетне и мале изданке, из којих би се временом могле развити добре навике, него и оне које су већ давно стечене и служе за основ побожног живота. Као што црв мало по мало нагриза дрво, тако и она временом неосетно уништава и истребљује саме основне нити духовног живота. Помоћу ње ђаво распростире замке и мреже искушења на сваког човека. Са особитим пак старањем и лукавством предузима то против ревнитеља у духовном животу, јер зна да се лењивац и нерадник лако подаје похотама и пада, као што је написано: Беспослени живи у похотама.

Зато бди непрестано, моли се и ревнуј у добру, као што приличи храбром борцу. Жељна је душа лењивчева (Прич. 13,4). Не седи скрштених руку, одлажући шивење свадбеног руха до часа кад будеш морао у пуној свечаној опреми изићи у сусрет женику Христу Господу. Говори себи сваки дан да је сада у нашим рукама, а сутра у рукама Божјим и да Онај Који ти је поклонио јутро није везао Себе обећањем да ће ти дати и вече. Никако не слушај злог духа када ти буде шаптао: "Поклони мени данашњи дан, а Богу дај сутрашњи". Не чини то нипошто, него све часове свога живота проводи онако како је угодно Богу. Помишљај да ти се после овога часа други можда неће ни дати и да ћеш за сваки минут овога сата бити дужан дати најподробнији одговор. Разумеј да је то време којим располажеш толико драгоцено да се не може проценити, и ако га потрошиш улудо доћи ће час када ћеш га тражити и нећеш га наћи. Сматрај тај дан изгубљеним јер, премда си чинио добра дела, ниси савладао своје рђаве жеље и склоности.

Завршавам ове савете понављајући апостолску заповест: Бори се у доброј борби вјере свагда (Тим. 6,12). Јер често бива да један час ревносног труда извојује рај и да га један час нерада губи. Буди марљив ако желиш да засведочиш колико је јака твоја нада у спасење пред Богом. Ко се узда у Господа изобиловаће (Прич. 28,25).

Свети Никодим Светогорац

садржај:: Пријатељ Божији2015-09-30

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-protiv-nemarnosti/40180.html

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: Ти ме, дакле, нећеш послушати, и вратити се назад?

Петнаесто писмо

Бог је рекао Адаму: Ко ти каза дa cи наг? Да ниси јео c оног дрвета што сам ти забранио дa нe једеш са њега? (Пост 3,11)

Ја пак кажем теби: „Ко ти је убацио у ум све то, о чему ми пишеш? Или си, можда, отворио врата непријатељу који је ушао са свом својом војском и понизио твоју душу?“

То, о чему сада размишљаш, чедо моје, требало је да размислиш пре него што си обукао анђелско рухо. Сада, када си обукао анђелску схиму и када је Христос запечатио оно што си му oбeћao, томе више ни у ком случају нема места Када се једном изврши тајинство, нестају и рођаци, и родитељи, и сви остали.

И добро обрати пажњу на озбиљност мојих речи.

Ако монах након тога постане млитав и нерадан и безразложно напусти свог старца или своје братство, тешко њему, јер ће пасти у велике невоље и неће избећи суд. Плаћaћe до краја свог живота и опет ћe остати дужан. Сматраће га за прекршитеља свог завета и за преступника заповести, јер је Господ рекао: Који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан (Мт 10, 37) а такође и Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се oбaзuре назад није приправан за Царство Божије (в. Лк 9, 62) и боље је дa ce не заветујеш нeгo дa ce заветујеш па да нe испуниш (Проп 5, 5.).

И када је то тако јасно изрекао Христос, Учитељ, Боr Отац твој Који у Својој руци држи твој дах и твој живот, где ту има места свему томе о чему говориш? Да нећеш моћи да се смириш, да ћe те стално мучити савест због обавеза које си напустио и слично. Нека о свему томе размишља Бог који је поставио границе и разграничења, нека Он одговара пред Самим Собом уколико то, што је рекао, није добро. Што се тиче тебе, мене и свих осталих који носе ову схиму, дужни смо да по сваку цену одржимо oбeћaњe које смо му дали да бисмо постали наследници оних добара која је Он нама oбeћao.

И не мисли да ћe твојим родитељима бити од користи ако се сада вратиш. То ћe нанети велику штету њиховим душама, а бићe на погибељ домаћима у кући, као онима који се противе вољи Божијој.

Нити ћy ја икада садејствовати у таквом греху, нити сам сада сагласан са решењем које сте предложили. Чак ћe и твој старац, ако се замори и дозволи ти да одеш, скупо платити за тај уступак.

Ти, дакле, у потпуности избриши из памћења то лукаво мудровање, да би се прекратило ратовање помисли и успокојило твоје срце. Ако пак будеш побеђен и вратиш се, не само да ти нећу написати друго писмо него ћy те у потпуности избрисати из свог срца. Не могу да учиним ништа осим тога јер видим да ти, иако знаш да је то искушење и ђаво, ипак настављаш да га слушаш. Шта више да ти напишем?

И зато послушај ме док још има времена. Када се човек свесно повлачи пред искушењем, касније ћe доћи време када више неће бити у стању да чује оно што је здраво и корисно, јер ћe слух његове душе бити разорен. Након свега тога, он ћe постати презирач који корача према погибељи.

Зар не видиш да је Господ, говорећи свима, на крају рекао: Ко има уши дa чује, нека чује (Мт 15,11).

Према томе, одбаци те своје помисли и утврди свој разум „духом владалачким“ (в. Пс. 51,12).

Ти немаш никакве обавезе према оном што си оставио иза ceбe, удаљујући се из света и од својих укућана. О томе провиђа и брине се Онај који је саздао небо и земљу и који се за све стара.

Послушај сада о једном чудесном догађају који се збио овде, на Светој Гори, и за који до сада можда ниси чуо.

У наше време живео је овде, у Катунакији, неко кога нисам затекао, јер је умро непосредно пре мог доласка. Био је послушник једном слепом старцу. Једном је дошао неки убоги мирјанин и ушао у њихову келију. Млади монах га је упитао: „Откуда ти овде?“ Показало се да потичу из истог села. Монах му се није представио и само га је упитао како је неки човек, а то је заправо био његов отац. Гост му је рекао да је човек умро и да је своју жену и три кћери оставио на улици, сироте и yбore. „Имали су и једног сина; рекао је гост, „али је овај одавно отишао и не знају шта је с њим:“

И монах је одмах био рањен, као громом погођен. Истог тренутка, напала га је бopбa помисли.

„Отићи ћy“: рекао је свом старцу, „отићи ћу да их заштитим!“

Тражио је благослов. Старац га није дао. Монах је био упоран. Старац га је саветоиао и плакао и због ceбe и збor њега, али није успео да га убеди. Најзад, допустио му је да поступи по својој вољи и послушник је отишао.

Напустивши Свету Гору, сео је да се одмори у сенци једног дрвета. Овамо је случајно пристигао још један монах. Био је ознојен и сео је у ону исту сенку. И почео је да разговара са њим:

„Видим да cи узнемирен, брате. 3ар ми нећеш рећи шта ти се догађа?“

„Пусти ме, оче“, одговори му монах. „Снашла ме велика несрећа.“

3атим му је исцрпно казивао читаву причу. Добри путник је на то рекао:

„Брате, ако хоћеш да ме послушаш, врати се свом старцу, а Бог ћe се побринути за твој дом. Ти служи свом старцу, утолико пре што је слеп.“

Али није хтео да га послуша. Био је савладан помислима и речи оног другог монаха звучале су му као бесмислица. Иако му је овај навео бројне примере, као и ја сада теби, непослушни монах се спремао да настави свој пут у свет. А овај други, који се ту појавио, на крају рече:

„Ти, дакле, нећеш да ме послушаш, и да се вратиш?“

„Не“, одговорио је овај.

„Добро онда“, рече путник. „Ја сам анђео Господњи, и чим је умро твој отац, Бог ми је заповедио да одем твојој породици и да им будем заштитник и покровитељ. Али пошто ти сада идеш тамо уместо мене, ја ћy их напустити и отићи, јер нећеш да ме послушаш!“

И поста невидљив за њега. Монах тада дође себи и врати се старцу. Затекао га је како се на коленима моли за њега.

Разумеш ли, чедо? Тако бива када све препустимо Богу. Он као добар управитељ, све веома добро уређује и нема ничег погрешног у Његовом благовољењу. Дакле онај ко хoћe да се спасе мора да буде трпељив. Ако пак тражимо да Боr учини онако како се допада нашем сопственом расуђивању, онда јао нашем јадном стању.

Ђаво није способан да уђе где постоји благослов послушања и савез љyбaви. Зато на сваки начин војује како би кроз отпадништво изоловао човека и онда га учинио играчком своје злобе и лукавства. Када, међутим, разборит човек слуша своје надређене који познају пут, демон што поставља замке пада и oбpaћa зло на своју главу.

Ти, дакле, сада имај послушање према старијима и временом ћеш постати опитан да и сам можеш да будеш од користи млађима. Доћи ћe време када ћеш имати оно што сада немаш и што ти се чини тешко достижним, и зачудићеш се кака си то уопште стекао, тим пре што си ипрестао да га тражиш. Све ћe се то доrодити, само ако останеш трпељив и тражиш очишћење своје душе. Гнев ћe се прекратити, и наступиће мир, и задобићеш бестрашће по мери делања, и молитву ћеш задобити. Ти само тражи и присиљавај се колико можеш. Hе може се постићи све одједном, као што ни телесно ниси одједном од младенца постао човек.

Сви ти твоји падови сада постају спознајне лекције смиреноумља. 3бor тога не rpeбa да се жалиш него да пазиш. И да се укрепиш за битке које иду једна за другом. Лекција из једне битке припрема је за следећу. А ово је припрема: у свему што ми се догоди од oнога што демон може да створи под небом, нећу пројављивати своју вољу, нeћy износити своје мњење, нећу заподевати расправу. Нека и буде погрешно, нека буде било каква заповест —као крст, ја ћy то учинити без расуђивања, а Бог нека види моје срце и нека олакша моју бopбy.

Човек треба да стоји као мета и да очекује са које ћe стране ударити непријатељ. Да одмах окрене своје оружје у том правцу. И читавог живота да не очекује починак, иако га Господ мноro пута даје. Његова пажња не сме да ослаби и непрестано мора да бдије, као војник у часу битке, јер један тренутак може вредети више и донети вeћу корист души него читава година. Тако је и са штетом, aкo ослаби човекова пажња.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta/

[Bokisha]

ДОБРОТВОР

У деветнаестом веку у Русији је био обичај да после бденија, уочи Божића, владика изађе у припрату храма и дарује сиротињу. Било је много сиромаха. За све су били припремљени богати дарови.

Владика је са сваким поразговарао. Неке је утешио, друге охрабрио, треће поучио, а помоћ је сваком исту доделио. На крају, само за једног старца није било више ништа. Владика није могао да дозволи да тај сиромашак оде тужан и празних руку у претпразнично вече, па га је позвао код себе у владичански двор.

Увео је сиромашка у своје одаје и угостио. Из разговора је сазнао да је старац човек којег је задесила велика несрећа. Остао је без игде иког свог, запао у дугове, остао без ичега и на крају спао на просјачки штап. Разговарали су о минулим временима. Онда је старац почео да прича о једном свом необичном Божићном догађају.

„Сећам се, владико свети, једне пред божићне ноћи“, рекао је старац. „Давно је то било. Ишао сам санкама у далеки град. Ноћ беше студена, тамна. Мећава се тек смирила. Унаоколо снег и бескрајна равница. Тишину нарушава само звон прапораца и шкрипа снега под санкама… Одједном, видим нешто црно на снегу. И кочијаш је био сигуран да у снегу неко лежи. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам кочијашу да стане и изашао да погледам. Приближио сам се и видео дечака како лежи потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота. Смрзао се јадничак. Унели смо га у санке. Трљао сам му лице и руке, замотао га у моју медвеђу бунду. Својим телом сам га грејао.

И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов. Кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, педесет врста од града. Пошао је пешице, мислећи да ће, уз мало напора, стићи. Млад је, јак и здрав. Успут га је сустигла мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао његовим родитељима: „Ево вашег сина живог!“ Како су ме благосиљали, како захваљивали! Боже мој, колико сам се пута питао где ли је тај малишан? Шта ли се збило са њим?“

Архијереј је пажљиво слушао причу, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад је старац заћутао, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. Низ образе су му се сливале сузе. Затим је, окренувши се старцу, рекао: „Нека је благословен Бог наш! Добри човече, ја сам тај дечак којег си ти спасио. А шта је било самном, видиш, Господ ме је удостојио архијерејског чина. Буди благословен!“

И преосвећени и сиромашак падоше на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за старца. И као што га је он, давне ледене претпразничке ноћи, загрејао својом топлином, тако је владика сада њега загрејао топлином своје љубави и бриге.

Живео је старац код владике, који га је чувао и пазио као да му је рођени отац, све до краја својих земаљских дана, кад је прешао у Царство Небеско, где се нашао заједно са Праведним Лазаром.

http://manastirpodmaine.org/dobrotvor/

[Bokisha]

 

Митрополит Атанасије Лемески: БОГ И ПРАВИЛА


Огромна већина људи под духовним животом подразумевају то да човек треба бити добар. Бити добар значи бити моралан. Да би се достагао тај квалитет потребно је испуњавати одређена правила и – ту се све завршава. На Христа нико и не обраћа пажњу. На заједницу са Њим нико и не помишља. Тако ће се, додуше, постати добар човек али не баш и човек који има однос са Богом. А то је једини циљ нашег постојања.


Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.

Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу?

Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:

– Старче, бојиш се да ћеш умрети?
– Не, не бојим се.
– А шта ако одеш у пакао?
– Нисам глуп да одем у пакао!

Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима.

Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо сваког лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.

Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава.

Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јевнађељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.

Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути.

Одмах након блаженства «блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити» (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи те један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Јеванђељима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: «Јер си Ти милостив и човекољубив Бог.»

Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» као и «помилуј ме Боже по великој милости својој.» Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.»

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање.

Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро.

И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на један миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.

Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једноставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили!

Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело?

Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас.

Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.

Митрополит Атанасије Лемески


http://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-lemeski-bog-i-pravila/

[Bokisha]

Смисао живота



Сви људи жуде за срећом, али је свако схвата на свој начин: већином – у спољашњем и пролазном, у мртвој материји – тамо где је нема. Зато су људи несрећни, а историја човечанства трагична. Али, потрага за срећом је у исто време и потрага за смислом живота. Отуда и питање: у чему је смисао живота?

Човек заборавља на главно – на самог себе. Стално му недостаје време да се на крају замисли над тим ко је он, због чега је на земљи? Он личи на куглу бачену на зелено поље билијарског стола која се од невидљивих удараца котрља, као да јурца с једне стране на другу. У овој сталној испразности, у овом ковитлацу послова смрт га затиче неочекивано. Он личи на тркача који изненада пада спотакавши се о камен. Све за шта је био везан, све што је стекао, топи се и нестаје. Вечни живот и духовни свет су за таквог човека непријатна, страшна неочекиваност.

Човек осећа незадовољство, осећа потмулу чежњу у дубинама свог срца и тежи ка томе да га насити насладом. Али су оне попут морске воде: што је човек више пије, тим је жеђ мучнија, што се више препушта насладама и страстима тим више позлеђује ране своје душе, тим болније оне крваре. Страст увек лаже, увек обећава, али никад не даје обећано. Задовољење страсти никога није учинило срећним, није донело души мир и радост, ту постоје само две фазе: опијеност и разочарење. Насупрот томе, победа над страстима човеку даје осећање светле радости. Наслада је сурогат среће, демонски фалсификат који је позван да подметне себе уместо духовне радости.

Она се завршава тешким осећањем унутрашње опустошености и притом што је интензивнија била сама наслада тим снажнији ће бити и каснији осећај губитка. Главна и универзална страст је самољубље које се испољава као гордост. Гордост рађа егоизам и егоцентризам – изопачену љубав човека према себи самоме.

Затим следе три страсти: среброљубље – везаност за новац и ствари. Сластољубље – жеђ за насладом, сласт на чијем дну је горчина, илузија. Славољубље је лаж душе, која претвара човека у глумца који игра на животној сцени ради одобрења и аплауза оне гомиле, коју исти овај човек у дубини свог срца презире.

Ове страсти заслепљујући човека рађају друге: неразумност – кад човек уместо истинског потура лажно за главни циљ свог живота. Незнање – кад човек искључује себе из унутрашњег, духовног живота који даје истинско знање и мудрост и пребацује се искључиво на изучавање спољашњег, што га чини духовно слепим. Заборав – заборављање смрти и лекција које му живот даје. Човек стално пада на истом месту. Христос је дошао на земљу да би разрушио илузију живота и дао истински живот. Коначан циљ и смисао људског живота јесте Богоопштење.

Земаљски живот је човеку дат због слободе избора. У слободи воље је почетак човековог вечног спасења, али у слободи воље је и могућност вечне погибли. To je велики и страшан дар, величина човека и уједно огромна одговорност, које већина људи није свесна. Овде, на земљи, у дубинама људског срца се решава судбинско питање: “С Богом или без Бога?”

Сусрет са Богом се може десити само у срцу човека, очишћеног од греха, зато је Хришћанство – искуство борбе са собом. Сав овај живот је борба и њено главно поприште је људско срце. Ако би се могли спустити у своје срце, тамо би могли видети само таму. У нашем срцу је – грех и хаос страсти; само благодат Божија, која саучествује вољи човека, може да очисти и просвети његово срце. Али за то је неопходан напор, пред којим одступа већина људи.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чиревима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Да би човек пожелео да достигне рај треба прво угледати пакао у својој души како би се избавио од њега. Овај пут се назива покајање. Једини пут од земље ка Небу, једини пут људске душе ка Богу. Без виђења сопствених грехова покајање није могуће.

Не спознавши дубоко своје грехове, своју кривицу, свој унутрашњи разврат, човек не може да се промени, не може да се покаје и да прими благодат Божију, не може да ступи у нове односе с људима и с Богом. Сваки грех мора бити очишћен покајањем.

Најстрашније стање наступа кад човек престаје да види свој грех, кад више није свестан дубине свог пада и кад се труди да оправда себе. Овакав човек више није болестан, овакав човек је духовно мртав.

Постоји нешто што је потребно сваком човеку, чак и ако он то отворено не признаје, чак и ако је то тајна његовог срца. Оно што је сваком човеку потребно јесте љубав. То је оно осећање у чијој топлини жели да се огреје душа сваког човека, чак и злочинца.

Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Свети Јован Златоусти говори: „Господ човека воли више него сав видљиви свет“. Читав свет пред Богом је ништаван у поређењу са једном људском душом. После речи „слобода”, вероватно ниједна реч није подвргнута таквим изопачењима као реч „љубав”. Страст и љубав су супротне појаве иако се страст често назива љубављу. Напротив, само победа над страстима може људско срце да отвори за праву љубав. Највиши облик љубави је духовна љубав – сачувана у учењу и животу Цркве.

Хришћанска љубав јесте поштовање људске личности као појаве вечности, као бесмртног духа, одевеног у тело. Само кроз дуг пут очишћења душе од греха буди се људски дух и срце осећа љубав као нови живот, као осећање које се ни са чим другим не може упоредити. Ова љубав је лишена потресних емоција, она је тиха, дубока.

Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли. Љубав патње других жели да преузме на себе, a своју радост да подели са свима.

Преподобни Агатон је говорио: „Желео бих да узмем тело губавца и да му заузврат дам своје тело.“ Страст и чулност напротив чине човека егоистичним и суровим. Мржња и егоизам су духовна смрт. Свети Оци кажу: „Љубав је живот.“ Што човек више воли, тим је његов живот дубљи и срећнији. Критеријумом наше вере јавља се љубав. Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо духовне љубави. Свети Апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.” Истински живот је вечни живот. Вечни живот је вечно приближавање Богу.

Рај јесу зраци љубави од сваког Свеца према свима и од свих људи према сваком, то је прави светлосни океан љубави. Оно што је (Свети Апостол Павле) тамо доживео није могуће изразити људским речима, зато је Апостол могао само да каже: „Видео сам оно што око није видело, чуо сам оно што ухо није чуло и осећао сам оно што на срце човеку није долазило.“

Истинска мудрост је сматрати јединим благом Бога и јединим злом – грех. Душа мора да дође до закључка о томе да здравље и болест, дубока старост или рана смрт, испуњење или неиспуњење планова и жеља нису добро и зло, већ само одређене околности и ситуације и да је једино и истинско добро – Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога. Велико је људско срце! У њему почиње рај или пакао већ овде, на земљи.

архимандрит Рафаил (Карелин)
садржај:: Пријатељ Божији2015-10-15 00:00:00
http://www.prijateljboziji.com/_Smisao-zivota/40285.html

[Bokisha]

http://www.prijateljboziji.com/_Bojno-polje-je---decija-soba/40294.html/URL]

[Kaludjerovic Sreten]

http://www.prijateljboziji.com/_Bojno-polje-je---decija-soba/40294.html

[Bokisha]

Највећи грех нашег времена

Додао садржај:: Пријатељ Божији2015-10-23 00:00:00

Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех. Ово је највећа опасност времена у коме живимо. Није грех оно што највише узнемирава. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење због претварања у навику и његовог честог понављањ

Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех. Ово је највећа опасност времена у коме живимо.

Није грех оно што највише узнемирава. Грех је нешто што се уселило у људску природу. Иако неприродан и противприродан, он је постао као нека друга природа у човеку. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење због претварања у навику и његовог честог понављања.

Наравно, чинити грех већ је не мало зло. Али грешити и немати осећање греха и стида за грех је оно што је језиво и опасно, што посведочује и постаје знак моралног распадања и пропасти.

Ако човек греши и осећа своју слабост, признаје свој пад, то је знак да још увек постоји нада покајања, поправке и подизања. Ако пак греши сматрајући то за нешто природно, законито, правилно, чак зашто да не – и за подвиг, спретност и способност, то је оно што је “горе од сваког зла”. Посуновраћеност и бестидност су најнижи пад до кога може доспети човек као разумно биће и друштво као заједница људи. “Зло је грешити”, каже свети Јован Златоусти, “али још је веће зло поносити се својим гресима.”

На једном другом месту овај велики зналац људске душе и анатом људског друштва додаје и ово: “Зло је чинити гадости, но ако постоји стид код онога који их чини, зло је упола мање. А кад се неко њиме кити – то представља врхунац бестидности. Овај први постајући свестан после пада, временом се може и подићи; онај пак који се хвали грехом, лишава себе исцељења које даје покајање.”

Опасност која настаје из таквог односа према злу је очевидна. Налазимо се пред унакажењем моралног чула, пред тријумфом духовне окамењености. Та и таква духовна клима и став узима у наше време узнемирујуће размере. Она подмукло и безобзирно подрива темеље како заједничког тако и друштвеног живота. Нису у питању само јавни скандали појединаца и расипање друштвеног новца, неосетљивост за морална начела и јавна бестидност. Ради се о обликовању “Новог морала” и типа “новог човека за кога је свеједно добро и зло, врлина и грех; за кога је бестидност већа “врлина” од стида, самољубље и саможивост – једини бог и господ.

Неразликовање добра и зла рађа духовну отупелост и окамењеност, раслабљеност сила отпора у човеку; човек престаје бити имун на зло и силе зла, на грех и болест. Трулеж и распадање улазе у човекове кости, човек постаје роб болесне пасивности и незаинтересованости. Такво стање је стање наркозе које води неминовно смрти душе и тела и распадању свих виталних унутарњих човекових сила и покретачких импулса.

Тај отров духовне неосетљивости за грех и за зло шири се као куга више од сиде или било које друге болести и трује плућа модерног света. Шта је страшније и од најстрашнијег? Кад и хришћани оболе од те болести на смрт. Хришћани којима је показан пут живота и пут смрти, који су стекли дар разликовања светлости од таме, добра од зла, Бога од ђавола. Хришћанин који изгуби осећање за грех, престаје бити хришћанин. А тиме престаје бити човек. Од тог духовног мртвила до нечовечности је само један корак.

Преузето из књиге:

Од греха ка Богу – Зборник текстова о покајању и исповести (издање ‘Тројеручице’)

[url=http://www.prijateljboziji.com/_Najveci-greh-naseg-vremena/41065.html]http://www.prijateljboziji.com/_Najveci-greh-naseg-vremena

[Рапсоди]

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ  Људи муве и људи пчеле

„Из искуства знам да су људи подељени у две категорије.Трећа категорија не постоји;људи припадају или једној или другој.Први подсећају на муву.Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа.Када се , на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити, и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи.Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду.Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: Ја уопште не знам како ружа изгледа.Знам само где да нађем ђубре, клозет и блато.Постоје људи који подсећају на муву.Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно, и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.

Друга категорија јесу они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела.Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву нечистоћу и слетела на бомбону.Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: Не знам.Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт , мед и шећер.Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате.То је друга категорија људи, која има позитивне мисли и види само добру страну ствари.Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример.Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.“
 

[JESSY]

ЉУДСКО ПОНАШАЊЕ

Тог јутра сам изашао да поразговарамо о понашању, о понашању у групи. Наше понашање се увек контролише и, ако се тако може рећи, – програмирано је нашoм нарави. Хришћанин треба да живи животом захвалности. Захвалности у првом реду Господу, потом захвалан своме брату, своме ближњем. Апсолутна супротност захвалности је себичност. Љубав према себи, опседнутост самим собом, свесност присуства других људи само онолико колико имају везе са њим. И усмереност на себе је увек гордост. Тако да човек који је горд – није захвалан. Човек који је горд – не воли. Он мисли да воли, али он има занимње или жељу за другом особом само у односу на то што му та особа може дати. Или што он може узети од те друге особе. Тако да је то увек фокусирање на себе. Хришћанство је нешто сасвим супротно.

Хришћанство је увек усмереност на Бога и друге. Када некоме представљаш истинску хришћанску поруку, осим ако они нису свесни колико сами себе уништавају, они су увек шокирани том поруком. „Како то мислите треба волети све?! Како волети оне људе који за тебе ништа не чине? Како се могу волети они који те мрзе? Како то мислите да не треба да се браним, да ли сте полудели, па, неко ће ме убити!?! Зашто би требало да дајем (новац) оним лењим пропалицама које не раде? Зашто би требало да марим за оне који ништа не раде?”

Е, Хришћанство је потпуно супротно од таквог начина размишљања. То је апсолутно супротно стање духа и правац размишљања од стања и логике палог човека. Човек који живи у стању греха, сусрет са Богом, све што има везе са Богом, призив Христов и Хришћанство сматра безумљем. „То ме спречава да живим свој живот (онако како ја желим)”. То нема никаквог смисла у овом свету и зато ми и кажемо: „Па, коме то уопште треба?“ „Ја живим у складу са светом јер то је стварност.“ Материјални свет и Божија творевина су савршено стварни, али је човеково постојање и схватање овог света уништено и унакажено грехом.

Задивљујуће је када живиш са другим људима, као што живимо ми у манастиру. Прво што помислиш је какви су сви други и кажеш себи: „Колико различитих људи, колико различитих нарави, треба се носити са толиким различитим личностима!“. А, у ствари, ако смо макар мало склони размишљању, схватићемо да нас код наше браће нервирају оне ствари и да увиђамо оне њихове недостатке које сами имамо и зато нас раздражују.

Једно од осећања које на овоме свету чини живот, у заједници или у самоћи, је гнев. А, гнев долази због гордости. Гнев долази због љубави према себи. Гнев је чедо себичности. Човек који воли себе се лако раздражује. Нервира га све што му није по вољи. Човек који воли себе је пун славољубља. Неке од његових омиљених реченица су: „А, где сам ту ја?“, „Који је мој део?“, „Видите шта ја могу да урадим?“, „Ви мене не не одајете признање!“, „Зашто он добија, а ја не?“. Завист. Ми волимо похвале. Испразне, потпуно бесмислене похвале које ништа не значе, али их горди човек воли. И још горди човек мрзи када га критикују. Ако си горд, и најмања замерка која ти није по вољи те разјари, заузимаш одбрамбени став, постајеш свадљив. Ако си горд и ако ти неко нешто каже и то ти се учини као осуда или критика, твоја уста почињу да се бране, да се само-оправдавају и прелазе у против-напад против ближњег.

Када је човек горд и љут (гневан) он је такође и похлепан. Он увек покушава да нешто добије за себе. Видео сам нешто јако тужно, али у исто време и јако смешно. Догађај је био за тог човека тужан, али је сцена била комична, јер човек није био свестан шта се заправо дешава: на тој вечери су биле ствари (јела) које су људи волели. Сви су јели, неки су узимали још, а ја сам кренуо да нешто оставим у кухињу. Тај човек ми је био окренут леђима и није ме видео. Он је сипао себи јело у тањир, а онда се осврнуо око себе да провери да неко не гледа и додао још у тањир. Ја сам помислио да се код нас никада не дешава да нема хране, али чак и да је било мало, такви људи прво мисле на себе, а не : „Мој брат уопште није вечерао, а ја узимам још. И знам да би тога требало да будем свестан, али ме баш брига“. Тада сам помислио: „Лаква усамљена душа!“ Много је лепше када други мисле на тебе него када ти да мислиш о себи.

Други вид гнева, сем славољубља и похлепе је огромна љубав према задовољствима. И када се твоје задовољство омета или ти га онемогућавају, јавља се гнев, човек побесни. „Ја не могу да добијем то што хоћу и зато сам љут остатак дана или недеље или до краја године.“ Стога што је сав смисао живота у задобијању задовољстава, у разоноди и угађању себи. И након тога, највећа брига себичног човека, саможивог, највеће занимање човека који воли само себе, који је и похлепан, који је раздражљив, који воли похвале, су похотне мисли. Све време. Све што види желео би да има или користи, употреби или поседује, јер жели насладу. Не може да прође улицом., а да не погледа на некога са похотом. Жеља да се непрестано задовољава апетит похоте. Све то распаљује гнев, а гнев све погоршава.

Шта нам је чинити са овим нередом? Како то да променимо? Очито је да ћете рећи: „Ми смо ово већ и раније чули“, али ЉУБАВ је једини начин да ово победимо. Али, пошто ми не знамо ништа о љубави јако је тешко променити се, јер ми мислимо да је љубав нешто о нама. А, никада није о нама, већ је увек о другоме. Али ми проведемо цео живот усредсређени на себе. Наша највећа мантра је: „А, где сам ту ја?“ А, када смо сами себи у фокусу – љубав је немогућа. Такође је тада и несхватљива. Ми не можемо да је схватимо. „Како да будем срећан? Како мој живот да буде диван ако ја мислим о теби, а не мислим о себи?“ То је наш став. То је наш однос према свему.

Када ми слушамо да је Господ тако заволео свет да је дао Сина Свог – ми то не разумемо. Његов Син је дао живот за нас зато што нас је волео. А ми кажемо: „Колико хоћеш?“ Ја ти не дајем део себе већ је новац оно што ти дајем. Нема ничег изопаченијег од човека који воли само себе. Зато што ми не треба да волимо себе, већ да волимо ближње. То је као када имате нешто што је направљено за једну сврху, а користи се за неку другу сврху за коју није намењено. И када ти то видиш – то је апсурдно.

Једном, пре много година, служио сам сахрану у држави Њу Џерзи и ожалошћени су били румунски цигани. Они су дошли у цркву у Њу Џерсију, ја сад не могу да се сетим колико дуго сам тамо већ служио шест или осам месеци и том приликом сам служио суботу и недељу, а остао сам и у понедељак, јер сам имао нека посла у цркви. Чуо сам звоно на вратима и тамо су била три средовечна мушкарца. Ја сам био обучен као и сада (у монашку ризу). А они ме питају: „Јеси ли ти свештеник?“ А ја сам одговорио: „Шта ти мислиш?“ Колико глуп мораш да будеш (да не схваташ)?“ (А они су збуњено гледали). Он је рекао да је у њиховој породици један рођак умро и да желе да он буде сахрањен. Питао сам: „А да л‘ је он православан?“ Они рекоше: “Па, наравно.“ Онда сам их питао: „А, у коју цркву ви идете?“ Они су рекли: „У православну цркву.“ Онда сам их питао: „У коју?“, а они су одговорили: „Било коју“. Онда сам их питао: „А, где и кад сте ви и тај покојник последњи пут били у цркви?“ – „Када се венчавао у Румунији“. Тада сам их питао: “А, колико би сада имао година?“ Они рекоше: „65“

Онда сам их питао: „А, зашто сте изабрали баш ову цркву?“ Они су били врло поштени и одговорили су: „Зато што су сви други свештеници рекли не, јер ми не идемо у цркву.“ Ја сам одговорио да ћу га сахранити. Узео сам потребне податке.

Али, погледајте апсурд! Када смо све завршили, ја сам питао: „Које погребно предузеће сте изабрали? Реците им да ми се јаве да се договоримо око детаља.“ Позвао ме је погребник из тог погребног предузећа и рекао да постоји мали спортски Мерцедес – двосед – отвара му се кров, зове се кабриолет, стари модел Мерцедеса кабриолета и да Цигани имају необичан захтев у вези сахране: човекова последња жеља је била да буде сахрањен у том кабриолету. То је и написао у тестаменту, да буде сахрањен у највећој вредности коју је поседовао и коју је највише волео – да буде сахрањен у том Мерцедесу. Ја сам одбио.

Онда ме је назвала његова супруга и рекла је да се заклела пред Богом да ће га тако сахранити. Ја сам одговорио да то није важно и да ја то не радим. Тако да су они довезли тај мали Мерцедес на гробље, паркирали га поред саме гробне раке, онда су га напунили цвећем, и замолили управу гробља да тај мерцедес остане ту као надгробни споменик. Апсурд је био у томе што је тај човек био већ мртав!И Мерцедес није замишљен да буде мртвачки сандук, нити је замишљен да буде надгробни споменик. То је аутомобил!

И ми смо понекад као тај човек. Ми користимо ово тело, не за оно за шта га је Бог створио и не за оно за шта је ово тело замишљено, већ га користимо у погрешне сврхе. Ми мислимо да је тело створено за задовољства. Зато се трудимо да угађамо том телу колико год је то могуће. И то постаје апсурд. Изгледамо као Мерцедес на гробљу пун цвећа или још горе од тога – као Мерцедес са мртвацем за воланом.

Ако ствари не користимо за сврху која им је Богом намењена, ми их чинимо одвратним. И већина нас то и јесте. Зато што смо изопачили циљ свог постојања. Тако да је почетак слободе од гнева и почетак ослобађања од гордости љубав према другима.

Гнев можемо обуздати ако обуздамо своја уста.

У тренутку када смо узбуђени и када наше усне почну да блебећу и свакакво ђубре почне да куља из нас. Ми имамо потпуно неумесну љубав према себи и ако нас било ко у том трену дирне – избија пламен и дешава се експлозија.

Многи од нас непрестано живе у потрази за насладом и задовољствима. Ујутру се будимо и већ смо свађалачки настројени, већ смо раздражљиви, зато што не угађамо себи, и нисмо себе учинили срећнима. Ми видимо Христа у свом ближњем и не желимо ништа са њим да имамо, јер ми волимо себе, а не Њега. Сусрећемо људе са киселим изразом лица, поздрављамо их са нервозом или их пак уопште и не поздрављамо, зато што смо горди и зато што волимо само себе.

Они међу нама који се лако гневе су такви зато што ми дубоко у себи имамо велику мржњу према другима. Ми смо љубоморни. Ми понекад покушавамо да повредимо ближење исто као што су повредили нас и испуњени смо тим горчином због онога што смо мислили да је требало да имамо, а никада нисмо имали.

Када се светлост појављује – тама одлази. Када се љубав појављује – гнев одлази, љубомора одлази. Гордост нестаје.

Тако да је потребно да препознамо захвалност као облик љубави и када се налазимо у стању захвалности према ближњима, ми смо захвални јер смо, у ствари, захвални Богу за живот и за Његову Љубав и за нашу способност да му узвратимо Љубављу. Ми смо захвални што смо људи. Љубав према себи није људски поступак. То је нешто као отприлике стављање оног цвећа у онај мерцедес.

 

http://manastirpodmaine.org/ljudsko-ponasanje/

[JESSY]

ПОСЛЕДИЦЕ ДУХОВНОГ РУКОВОђЕЊА КОЈЕ НЕ ВОДИ КА ОБОЖЕЊУ

Данас млади људи трагају за искуством правога живота. Уморна од материјалистичког начина живота и рационалистички оријентисаног друштва које смо им ми старији наметнули, наша дечица, те иконе Божије, које је Бог призвао да постану богови по Благодати, трагају за нечим што надилази рационалистичке форме материјалистичке философије и атеистичког образовања које им одрасли намећу. Они трагају за искуствима стварнога живота и нису задовољни оним што чују о Богу. Они желе да имају живо искуство Бога, Његове Светлости, Његове Благодати. Не знајући да Црква може да им пружи утеху и искуство за којим трагају, многи млади људи, у потрази за нечим што је изнад и са оне стране пуке рационалности, трагају на погрешним местима и окрећу се разним другим јефтиним заменама.

Неки залутају у далекоисточне мистицизме, попут јоге, други у окултизме или гностицизме, а трећи, на крају, нажалост, и у отворени сатанизам.

У погледу етике, они не признају никаква правила. За њих су етичка начела потпуно бесмислена, јер су се лишили смисла и сврхе етике, а то је – сједињење људи са Светим Богом.

И управо због тога са великом жестином бесне трагични догађаји као што су анархизам и тероризам. Многи људи који, дубоко у себи, желе да остваре своју унутарњу снагу, а то не могу јер немају духовно руковођење ка обожењу, одају се свакој врсти ексцеса и насиља против својих ближњих.

Већина младих људи, и не само младих, троши, на хедонизам и плотска задовољства, своје драгоцено животно време и снагу, које им је Бог даровао да би успели у подвигу обожења. Нажалост, хедонизам и плотска задовољства – врло често под патронатом државе – постају савремени идоли, тј. савремена „божанства“ која проузрокују велику штету и телима и душама младих.

Други, живећи без икаквог идеала, троше своје време на различите бесмислене, досадне и штетне активности. Трећи налазе уживање у пребрзој вожњи и тркама по улицама, често са страшним последицама, као што су тешке повреде и смрт. Четврти, после многих лутања, капитулирају (предају се) и падају у демонско ропство наркоманије, те нове куге нашега столећа.

Коначно, многи млади људи, после релативно кратког живота пуног промашаја и разочарања, свесно или несвесно, окончавају мучење своје јалове потраге, прибегавајући, нажалост, најгорем облику очајања – самоубиству.

Али, ти младићи и те девојке које подузимају такве безумне и ужасне кораке, нису некакве хуље. То су млади људи, дечица, и Божија и наша, која – прелешћена лажима материјалистичког, самозадовољног друштва које су им одрасли наметнули – не успевају да открију циљ за који су створени – стварни и вечни разлог који им нисмо пренели и за који они не знају. Не знајући за узвишени циљ човековог живота – за обожење, и не налазећи мир ни у чему, они се предају очајању у свим оним облицима које смо већ поменули.

архимандрит Георгије (Капсанис)

[JESSY]

НИКАДА СЕ И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ У СЕБЕ НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ

У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе, да без тога, у то буди уверен, не само не можеш извојевати жељену победу, него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља. Запамти то добро. Без обзира на слабост духовно – моралних моћи, ми обично врло високо мислимо о себи. Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
_свети Никодим Светогорац_

[Bokisha]

Цена добра

Није свако добро које учинимо – добро. У то се можемо уверити на сваком кораку, а примера је безброј. Да бисмо имали тачно поимање и разликовали истинско од лажног добра потребно је потрудити се и бити крајње искрен. Како према другима, тако још и више према себи.

У Посланици светог апостола Павла Римљанима стоје занимљиве речи: «А ваша се послушност разгласи свуда.Зато се радујем због вас; али хоћу да сте ви мудри за добро, а безазлени за зло». О каквој се мудрости ради? Зар је за чињење добра неопходно ишта друго, осим жарке жеље да се оно учини?

Можда нас апостол унапред упозорава на лажно добро, ког је у свету знатно више него фалсификованог новца. Тако, на пример, постоји пракса чињења милосрђа с циљем ослобађања од пореза. У неким ресторанима постоји специјална понуда: једући одређени хамбургер, чија је цена намерно преувеличана, жртвујете извесну суму фонду за помоћ деци. Може ли се чистог срца овде говорити о добру? Да није, можда, то посебна медицинска техника побољшавања варења хране? Та, још је од професора Преображењског из «Пасјег срца» познато да расположење у ком човек узима храну утиче на метаболизам.

Мудрост, која разликује истинске ствари од лажних, морала би нам сугерисати да чинити добро није исто што и учинити да некоме буде пријатно. У супротном, човек који ради у сауни или масира представљаће најврлијег међу смртнима. То не значи ни учинити некоме услугу. У том случају је конобар – праведник. Чак ни донети корист није исто што и учинити добро. Тада би рационални егоисти који отварају радна места у најсиромашнијим крајевима, а с циљем смањивања трошкова производње, морали бити поштовани као светитељи.

Учинити добро није тако једноставно као замислити га. У Јеванђељу по Матеју стоје Христове речи које указују на то да зло настаје веома лако – човеку је довољно да га пожели: «Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме». Али нигде није речено супротно: «Онај који је одушевљен подвигом праведника, сам је већ учинио подвиг». Да би настало добро, за разлику од зла, потребна је жртва: «И седе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много. И дошавши једна сиромашна удовица метну две лепте, које чине један кодрант.И дозвавши ученике своје рече им: - Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свих који мећу у храмовну благајну. Јер сви метнуше од сувишка свога; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју».

Добро се не дешава тамо где нема особене драматуршке логике љубави. Једна ствар је скинути са стомака вишак сала, а друга «положити стомак за своје пријатеље» (руска изрека, прим.прев). Дајући сувишно, ми не чинимо жртву. Није случајно речено у Јеванђељу да су две лепте сва имовина удовичина. Дајући их, она пристаје на страдање. Једино се по тој цени у свету дешава истинско добро.

Те ситне услуге, које ми по навици означавамо звучним именом добра, нису ништа друго до «стицање пријатеља неправедним путем». У Јеванђељу по Луци постоји прича о неправедном управитељу, кога је господар хтео отпустити. Желећи да осигура своју будућност, овај се лукаво обезбедио наклоношћу дужника свог домаћина, коју је стекао вративши им признанице о дуговању. «И ја вама кажем: начините себи пријатеље богатством неправедним, да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта».

Било шта да човек даје људима – осим онога што га избавља од бола и смрти – он, по старом, иде «путем неправедним», враћајући у свет он што му не припада. Све чиме човек располаже, укључујући и његове личне снаге и способности, јесте дар од Бога. Дати то значи дати не-своје. Потпуно својим човек може сматрати само оно што га отима од бола и смрти. Само дајући то може се чинити истинско добро.

Међу циницима је распрострањен афоризам: «Ко чини зло, не испашта - само се за добро мора испаштати». И у том има истине: сигуран знак да ти је пошло за руком да нешто добро учиниш јесте то што се зло побунило и ударцем обрушило на тебе. И обрнуто: ако ти у животу све иде од руке - то је сумњиво. Зашто ђаво не омета? Може бити да си ти већ одавно с њим, а тога једноставно ниси свестан?

Зло се, за разлику од добра, не искушава страдањем, зато што оно без сумње не може бити квалитетно. Зато се жиг ставља на злато, а не на џак са ђубривом. Зло се чини лакше и заобилази етапу егзистенцијалне процене, јер оно нема карата. Каратима процењују брилијанте, стакло примају «на кило». Егзистенцијална процена добра је страдање које си за њега спреман да претрпиш. Зато, ако хоћеш да чиниш добро, буди спреман да пажљиво процениш: колико карата «вуче» твоје добро?

Треба се сетити ранохришћанских мученика. Житија светих сведоче о томе да су неки од њих намерно провоцирали гонитеље, тражећи мучеништво. Зашто? Очито, није било виртуелног, умног хришћанства. Њихов кредо: ако се за нас Христос распео, зар не треба и ми да се распнемо за њега? Таква вера је тражила дела ради достизања савршенства. Зато су они јавно изјављивали да не признају друге богове, газили турске фесове у присуству султана. Имајући благо, они су желели да знају и објављују његову вредност у каратима бола. Насупрот њима, ми, савремени хришћани, у већини случајева тражимо удобност вере и бринемо о својим «религиозним правима», не примећујући да смо готово у потпуности усвојили језик овог света.

Имајућу у виду да добро без бола не бива, сачувајмо, у крајњем случају, једну хришћанску врлину – трезвеност. Јер, колико често савест oлако заведемо осмехом поклоњеним из навиfке и смерно обореним погледом. Како је лако убројати себе у свете, олакшавши џеп од ситниша поред убоге старице. Каква осећања може изазвати благочестиви разговор у кругу пријатеља из парохије! Али истину о нама може рећи само бол учињеног при нашем учешћу у добру – трагичног и достојанственог.

Сергеј Мазајев

http://www.prijateljboziji.com/_Cena-dobra/41128.html