Душекорисни садржаји

[Дијана.]

[Миљан Јокић]

[Данче*]

[Ненад Р.]

[Дијана.]

Историја монаштва датира још из четвртог вијека. Ако би се говорило о наговјештају, онда далеко раније, још из времена прије Христа. Примјер пророка Илије је примјер монашки. Монаштво је одрицање од свијета. То није мржња свијета већ свијећа која сама сагоријева да тиме покаже пут и примјер другима. Зато је монаштво жртва за свијет. Монаштво је авангарда Цркве Христове. Оно је војска која чека Цара небескога, не дајући безбожју да прође у свијет и Цркву нарочито, као што војник не да непријатељу да дође и погуби краља а народ покори.
Обзиром на самосталан - индивидуалан живот, монаси не треба да имају других брига: за одјећу, нити старања о овоземаљским добрима. Они једнако ослушкују долазак Христа. Ако је и брига монаха о овом свијету, то је онда из љубави, да кога спасе и привуче к познању Истине.
Монаси се разликују чином у три степена, по строгоћи завјета: расофорни (завјет поштовања и придржавања три основна завјета: послушности, сиромаштва и дјевичанства - неженства, односно живљења у анђелској чистоти); мало схимни (поред основних завјета полажу и строжије завјете, живе обавезно у манастирима, поште строжије и моле се усрдније; велико-схимни. Овај степен је савршене послушности духовнику, обавезног поста, исповиједања гријехова свакодневно и уздржавања од празнословља. Каже се да великосхимник може само седам (7) ријечи дневно да изговори.
Сва три степена монаха живе у манастиру. Манастир им је једина и стална кућа и све што им је потребно добијају од Бога, као птице небеске, са неба. То прави хришћани знају зато доносе своје плодове из вртова, воћњака и винограда манастиру, за монахе. Заузврат монаси се моле Богу за све, који оптерећени свјетовним пословима немају времена ни могућности за молитву. Своје поклоне манастиру вјерници зову милодар и њима чине милостињу као дар за себе - за срећу, здравље и благослов. А монах је дужан да се моли Богу: за себе, за све људе крштене у Име Оца и Сина и Светога Духа, за све који вјерују "у васкрсење мртвих и у живот вјечни".
Монах боље и темељније схвата ријечи: "Молите се Богу духом без престанка. Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле" (Јн, 4,24).
Правила за монахе написао је Св. Василије Велики. А основна порука, осим поретка о животу са три основна завјета је: молитва, рад и ред.

[Дијана.]

[Драган άσημος :)]

...Остало вријеме живота свога у миру и покајању да проведемо...

 

Ако смо у миру, не треба нам покајање, јер Дух Свети од кога је мир и радост је присутан у нама, а ако нисмо у миру треба нам покајање да повратимо мир, тј. благодат.

[Данче*]

19. Април 2014 - БЛАГОДАТНИ ОГАЊ   

 

https://www.youtube.com/watch?v=cYyLyXYF0E0#t=191

[Дијана.]

korisne duhovne pouke

[Никола Поповић]

ЧЕКАМ ТЕ НАПОЉУ! (Господ говори човеку 3. дeo)

Видим, одлазиш у цркву. Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити. Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата, хоћеш ли се молити седећи или клечећи, погнуте главе или затворених очију или ћеш буљити у икону на олтару, ударати се у прса, мицати усне, шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међупрстима. Све су то спољашње и једноставне радње којима није тешко преварити човека. -Чекам те напољу! Када изађеш из цркве и вратиш се међу људе, припреми се за сусрет са мном. Тада ћу те немилосрдно пратити, проматрати, судити а можда те и осудити. Имам право то учинити. Наиме, желим знати-јеси ли у цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао… Желим се уверити-чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим? Уверим ли се да си охол, похлепан, себичан, свадљив, увредљив, завидан, брбљив, површан-знаћу да ти молитва не ваља. Уверим ли се да у породици, на послу, у школи, трговини, аутобусу, на улици… не знаш с људима разговарати, знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати. Ако неко непрестано треба да те теши и хвали,знаћу да у цркву ниси ишао ради Бога, да би га славио-већ да би обожавао себе. Али, буду ли твоје усне изговарале речи мира, радости, поверења и утехе, буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег, буде ли твоја рука подизала немоћне, буде ли твоје срце имало разумевања за друге, буде ли опраштало и љубило-знаћу да си у цркви заиста разговарао са Богом. Чекам те напољу!

[Number15648]

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ
СВЕТОСТ ЈЕ ОБАВЕЗА СВАКОГ ХРИШЋАНИНА[1]

 

 

Него по Светоме који вас је позвао,
будите и сами свети у свему живљењу.
Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.

 

1 Петр. 1:15-16

 

 

 

У људским царствима народ се са посебним поштовањем обраћа људима који су блиски цару, делом из поштовања према цару који им је указао поверење, власт, почасти, а делом због наде да ће они, по власти коју имају, бити њихови заступници и покровитељи пред царем. Слично томе, и у Царству Божјем које је Црква Христова, народ верних се, као и ви данас, са побожним поштовањем обраћа светим Божијим људима, поштујући благодат Божију која у њима живи и по вери се надајући њиховом молитвеном заступању и пред Богом и доброчинствима због благодати која им је дата.

Међутим, у царству људском народ, одајући поштовање велможама, остаје народ, и по самом својству државног уређења не може достићи те привилегије пред којима се клања. Али Царству Божјем није тако. Овде свако из народа верних, поштујући светитеље Божје, може и сам достићи достојанство које поштује у другима, и не само да може, већ се и призива, убеђује се да буде светитељ. Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.

Браћо која поштујте светост као привилегију изабраних! Помислимо на светост као на обавезу свих и свакога.

Када би грађанину или сељаку рекли: "Чини то и то и буди близак цару који ти даје право на ту привилегију и призива те на то", са каквом радошћу, са каквим жаром би се прихватио дела које се од њега траже, макар подвиг био тежак и труд дуго трајао. Али ето, благовесник воље Цара Небеског нама, који смо и последњег степена грађанства у том Царству недостојни, говори: "Будите свети", будите свети морално а затим будите свети блажено, живите побожно и врлински и будите блиски Цару Небеском, Који вам дозвољава не само да Му се приближите, већ и да пребивате у Њему, и Сам не само да жели да вам се приближи, већ и да живи у вама. Шта? Како се прихвата овај позив? Да ли ће сви, у крајњој мери многи, кренути са спремношћу, са ватреним усрђем, са неослабљеном ревношћу, са пуном делатношћу? Зар није уобичајеније да мислимо и говоримо: "Како ми да будемо свети? Ми смо људи грешни и довољно је ако се некако спасимо покајањем".

"Како ми да будемо свети?" Али, да ли смо помислили шта ћемо бити и шта ће бити са нама, ако не почнемо да се подвизавамо да би постали светитељи? Постоје виши степени светости на којима сијају посебно изабране и облагодаћене душе. Међутим, светост уопште није само појединачна одлика међу хришћанима коју је похвално да имају неки и без које лако могу проћи други. По апостолском учењу, свако кога је Бог призвао да буде свет у Царству Божјем, другачије речено, сваки хришћанин у самом овом призиву и у мисли о Богу Који га је призвао, мора да нађе за себе закон, обавезу и побуду да неизоставно буде или да постане свет. "Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу" - ово правило је тим више обавезно за синове Новог Завета Божјег, јер је и синовима Старог, мање савршеног Завета, већ било дато од Бога: "Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет." Ако живите без старања и без наде да будете свети, значи да живите не по Светоме који вас је позвао, не одговарате достојанству позваних од Бога и синова завета Божјег - ви сте хришћани по имену, а не по суштини. До чега доводи такав живот, може се видети из друге апостолске изреке: "Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа" (Јевр. 12:14). Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, јер без мира и светости нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечно блаженство.

Дакле, ако безбрижно и немарно мислимо да не треба да будемо свети, сами себи пишемо пресуду да не видимо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.

"Ми смо људи грешни". Чини се, ово је неоспорна истина. Јер, "ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама" (1 Јн. 1:8). Међутим, злоупотреба истине није боља од очигледне заблуде. Ако сматрамо себе грешнима на основу дубоке самоспознаје, и кроз то улазимо у осећање своје недостојности и покварености, скрушавамо своје срце, смиравамо урођену гордост старог човека, побуђујемо себе на тражење благодатне помоћи и на подвиг против греха - такво признавање греховности не само да нас не лишава наде у достизање светости, већ нам и утире пут као њој.

Међутим, ако називамо себе грешницима са површном мишљу, без скрушености срца, без одвраћања од греха, до унедоглед, са лукавим подразумевањем да то морају да признају и сви и други и да, следствено томе, нас и није стид да то признамо, и није опасно да након признања останемо какви смо и били пре признања - такво признање греховности нас наравно неће повести ка светости. У том случају, чак и говорећи истину, да грех имамо, "себе варамо, и истине нема у нама", то јест у нашем срцу и животу, иако и постоји звук истине у нашим устима. "Истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја" (1 Тим. 1:15). Обмањујемо себе ако мислимо да се спасавамо остајући грешници. Христос спасава грешнике тиме што им даје средство да постану свети.

"Некако ћемо се спасити покајањем." Да, покајање припада броју средстава за спасење, које даје Христос грешницима, када говори: "Покајте се и вјерујте у Јеванђеље" (Мк. 1:15). Међутим, ако мислимо да се некако покајемо, некако спасимо, онда исувише лако судимо о делу високе важности. Да ли ће слуга угодити господару ако буде радио свој посао некако, а не што је могуће боље! Наравно да неће. Тим више неће угодити човек Богу ако само некако буде чинио дело Божје, какво је дело нашег спасења. Ако се и мало дело не ради добро и успешно ако се врши некако, без пажње, небрижљиво, колико више то важи за велико дело спасења - дело свих наших сила и способности, главно дело целог нашег живота. Мисао о томе да се спасемо покајањем јесте спасавајућа мисао, али шта треба помислити када у речи Божијој видимо несрећни пример човека који "не нађе покајање, иако га је са сузама тражио" (Јевр. 12:17)? Очигледно је да и покајање не дозвољава да се пронађе тек тако, већ захтева да га грешник тражи без лењости, са расуђивањем, искреношћу, са чврстом намером да се поправи, не допуштајући себи да дође у стање греховне окорелости. Притом, савршени учитељ покајања, Јован Крститељ говори да истинско покајање тражи још нешто за собом. "Родите", говори, "плод достојан покајања" (Мт. 3:8). Покајање чисти земљу срца од трња, обделава, омекшава. Вера сеје у њу небеско семе. Раст овог новог семена јесте држање заповести и чињење добра. Његов цвет је унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод - светост. Потребно је да пшеница достигне зрелост да би се унела у житнице. Потребно је да човек достигне светост да би био уведен у Царство Небеско.

Чему ће нас, браћо, повести сада предложена размишљања? Већој ревности и бризи за дело спасења, које захтева не само покајање као почетак, већ и светост као крај тог дела? Или можда још већем безнађу да можемо достићи спасење посредством светости, коју видимо толико високо над собом?

Христе Боже, надо наша! Не допусти нам да изнемогнемо у нашем безнађу, већ нас оснажи Твојом надом. Некада су и апостоли Твоји били у безнађу, али си је Ти уклонио свемогућом речи Твојом. Даруј и нама да осетимо у вери силу оне речи: "Што је људима немогуће Богу је могуће." (Лк. 18:27)

Заиста браћо, ако би требало да само људским, природним силама достигнемо спасење, праведно би било да се не одазовемо, јер је изнад наших могућности. Али када ради тога имамо благодат Божију која нас предусреће, просвећује, укрепљује, помаже и чува, нико не треба да губи наду да може достићи оно за шта нас је "Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа изабрао у Њему прије постања свијета". Он нас је изабрао "да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави" (Еф. 1:3-4).

Зато будимо себе из лењости и немара осећањем дуга и надом на помоћ Божју за добар успех, побуђујмо себе на ревност у делу нашег спасења. По савету апостола Павла: "очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божјему" (2 Кор. 7:1). И по савету апостола Петра: "Зато опасавши бедра разума својега, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донијети откривењем Исуса Христа. Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања, него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет" (1 Петр. 1: 13-16).

Ако у овим речима сусрећете прилично високе захтеве: творити светињу, бити свет, заједно са тим су и прилично једноставна средства да се задовоље ови велики захтеви: одбацити похоте, трудити се на очишћењу себе од нечистота тела и духа. У мери у којој се човек делатно и стварно са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, жеља и страсти, нечистих мисли, на њега, уз посредство Цркве и Њених Тајни, силази освећење Божје, којег да све нас учини причасницима сведелатна благодат Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Беседа на дан преподобног Сергија, 23. септембра 1847. године

 

 

 

 

 

Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић

Извор:

PAGEZ.RU

 

 

http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetostFilaretMoskovski.htm

[Дијана.]

XCI Крв праведника једино је писмо на земљи, што се не да избрисати.

Убисте ли Христа, очајници, као што се надасте? Или крв Његова и данас гори на главама вашим?

Објави, море, хуком својом свима пределима на земљи: крв праведника гори на глави и стотог колена.

Изукрштајте се громови од истока до запада и напишите јасно и за слепце: никакво зло људи не могу учинити праведнику, а да се то зло не сручи двоструко на главу њихову.

Јер камен бачен на праведника, бачен је у висину, и падајући са висине добија у тежини.

Камење јерусалимско, што стојиш данас разбацано, завичи и реци роду људском, роду заборавном, шта се деси са убијеним праведником а шта са онима, што га убише!

Видех пса где се опржи једном на врелој каши, и не дође више ни на хладну. А људе гледам из дана у дан где се прже на крви праведника, и никад да се окану.

О безумнији од безумних, зар се не стидите повторавати лекцију, коју и пси одједном науче?

Боље да ишчезне један крвнички народ него један једини праведник. Јер небо не пита: колико је крви просуто него: чија је крв просута?

Да сви народи устану против једног праведника, неће му моћи ништа наудити. Могу само да му буду пратња до гроба. Но он ће њих пратити после гроба.

Заиста праведник кажњава својом милошћу до гроба и правдом после гроба.

Не осигуравајте имање својој деци, ви што уђосте у крв праведника. Гле, све имање ће им пропасти осим крви, коју пролисте.

И неће праведник бацити клетву на вас но деца ваша, кад буду јела горак хлеб робова.

У дроњама праведника крије се Бог. Тешко вама, ако вас дроње саблазне, те презрете и онога што је у дроњама.

На крст си дигнут, Христе Боже, не да покажеш своју немоћ према свету но немоћ света према Теби.

Као сенке што се на месечини бију о стену, тако су немоћни народи што ударају на Тебе.

Утехо праведника и храбрости мученика, помилуј нас и спаси.

XCII Васкрситељ је Господ мој. Васкрсава мртве од јутра до мрака, и од мрака до зоре.

Оно што јутро сахрани, увече Господ оживи, и оно што вече сахрани, ујутру Господ оживи.

Какво је дело достојније Бога живога него васкрсавати мртве у живот?

Нека други верују у Бога, који се парби и суди с људима.

Ја ћу се држати Бога, који васкрсава мртве.

Нека други верују у Бога, који се не приближује ни живим, кад га зову.

Ја ћу се клањати Богу, који држи наслоњено ухо Своје и на гробљу и слуша, да ли неко не вапије за васкрсењем и васкрситељем.

Гробари закопавају и ћуте. Господ откопава и виче.

Мајка ћерку закопава, Господ откопава; боља је мајка Господ од мајке.

Отац сина загрће, Господ одгрће. Бољи је отац Господ од оца.

Брат брата сахрањује, Господ васкрсава. Бољи је брат Господ од брата.

Господ нема ни суза ни осмејка за мртве. Његово је све срце за живима.

Свет кука за својим у гробљу, Господ песмом тражи своје, и буди их.

Васкрсни, Господе, дух мој, да би васкрсло и тело моје. Настани се у духу моме, и тело моје биће храм Твој.

Говоре суседи моји у бризи: да ли ће ово наше тело васкрснути.

Ако сте се једном одрекли себе, и не живите више себи, онда је ваше тело као васкрсло.

Ако је тело ваше храм Бога Свевишњега, онда је Васкрситељ у вама, и васкрсење се ваше довршује.

Тело се наше мења, многа смо тела до сад звали својим. Које ће од њих васкрснути?

Можда ниједно. Но сигурно оно, - ако сте га имали - које изражава јасно Реч Божју.

Васкрситељу мој, смрт не васкрсава, јер смрт никад није ни била жива.

Ти си васкрситељ и Ти си васкрсли, јер ти си Живот.

Само оно семе васкрсава, у коме се Ти скриваш, и то оно од њега, што си Ти.

Само ћеш онај дух оживети, који и сада живи Тобом а не светом.

Само ћеш оно тело сачувати, које је се Светим Духом почело испуњавати у овоме времену.

Оно што је Господ Живи у гробовима, оно ће васкрснути у живот.

Нико не може васкрснути мртве него Господ, и нико не може устати из мртвих осим Господа.

Јер Он је у светим својим. Заиста Он је у живим својим, и у гробу и над гробом.

 

 

[Драган άσημος :)]

Какав је знак да је човек Хришћанин близак Христу? Човек који му је близак често му се обраћа са вером и љубављу, често изговара најслађе име Његово, често га позива у помоћ, често му обраћа свој поглед, мисли и срце. Христос Бог се природно обнаружује код њега и на језику и у погледу, с обзиром да је без Њега немоћан и невесео. Напротив, човек који му је далек ретко му се обраћа мислима, свакако без срдачне вере и љубави, већ једино по некаквој неопходности. Он му се обраћа као лицу које је мало познато његовом срцу, које му не радује и не услађује срце и које за њега нема привлачност. Људи који су му блиски уопште га не испуштају из својих мисли и срца. Они живе Њиме. Он је њихово дисање, храна, пиће, станиште - све. Због сладости имена и благодатног додира са Исусом Христом, они се, такорећи, приљубљују уз Њега свим бићем својим (прилепи се душа моја уз тебе... Пс.62,9). У том приљубљивању они налазе неизрециво блаженство, за које свет не зна. Ето знакова по којима се може дознати ко је нашао Христа и ко га још није нашао. Они који Христа нису нашли у овоме животу живе без срдачне вере, мислећи и бринући већма о житејском, тј. како да се провеселе, како да слатко попију и поједу, како да се лепше обуку, како да задовоље своје похоте, како да убију време (са којим не знају шта ће). Уосталом, њих време тражи и, не нашавши их, брзо промиче у њиховим очима. И лете дани за данима, ноћи за ноћима, месеци за месецима, године за годинама, док на крају не куцне и последњи, страшни час и каже им: "Стојте. Ваш ток је завршен, ваше је време изгубљено. Греси и сва безакоња ваша изишла су пред вас и са свом силом својом вас нападају. Они ће вас свом својом тежином вечно притискати".

 

Св. Јован Кронштатски

[Дијана.]

[JESSY]

Где је моје место под небом

 

Шта је то човјек, односно ко сам то ја, од куда ја долазим и који је крајњи циљ мога живота, јесу вјечна питања са којим се прије или касније сусретне свако од нас. Слободно можемо рећи да је скоро па немогуће наћи човјека, који се барем у једном тренутку свога живота не би замислио над самим собом, над сврхом свога постојања, над крајњим циљем свога овоземаљскога пута. 

Не улазећи у дубока антрополошка и научна опредељења човјекове личности, можемо прије свега рећи да је човјек заиста једно савршено, надземаљско биће. Као психофизичко биће састављено од разумне душе и складнога тијела, човјек се по својим личносним својствима и карактерним особинама разликује од читаве остале творевине и свега што постоји на земљи. Боље речено човјек је биће које нема себи равнога, односно које далеко превазилази све остало што постоји и битише у свијету. Обдарен разумом, слободном вољом, могућношћу говора и различитим способностима сваки човјек је заиста савршено и уникално биће, које као такво просто мора да има неки узвишени циљ који би одговарао смислу и функцији његовога стварања и постојања. 

Не упуштајући се у анализу и провјеру истинитости различитих научних, прије свега филизофски и психолошки теорија, које говоре о смислу човјечијега постојања, потребно је рећи да би било потпуно бесмислено и неприродно, да једно такво савршено биће као што је човјек, долази на земљу искључиво ради живљења – то јесте само да на Земљи проведе одређени временски период. Не постоји такође, никаква логика ни разумно оправдање које би могло доказати да се сва сврха човјековог битисања састоји у тражењу и остварењу овоземаљске среће и радости, која је условљена опет искључиво овоземаљским категоријама и схватањима среће. То једноставно није могуће, јер свака овоземаљска радост, неможе бити крајњи циљ човјека, зато што је она ограничена простором и временом, и без обзира колика год она била, не може заувијек и до краја да задовољи потребе човјека. Управо зато и сваки овоземаљски успјех и радост која нас посјећује, показује своју немоћ и слабост јер не може заувијек да насити потребу човјека. То је само тренутак који временом лапи, ишчезава и, што је интересантније, ствара још већу потребу за новим трагањима. 

По својој природи и карактеру човјек је ван сваке сумње биће, које тежи и жуди за истином, за сврхом свога постојања, која би га довела до циља који би га у потпуности задовољио – другим ријечима речено, довео до испуњења онога назначења који му по природи и припада. На тај начин постаје потпуно јасно да човјек долази на земљу не само да би живјео, него да би спознао прави смисао свога постојања а затим и да би, живећи на земљи, цјелокупну своју личност и биће усмјерио ка остварењу тога циља. Природно се намеће питање, а који је то заиста прави циљ мога постојања на земљи? Одговор може бити само један. Човјек је биће које је створено искључиво ради вјечности! 

Ма колико звучало апстрактно и нестварно, са пуним правом и одговроношћу можемо тврдити да је искључиво вјечни живот једини прави и оригинални циљ који стоји пред сваким човјеком који долази на свијет. На тај начин стицање вјечности као остварење главнога смисла битисања објашњава надземаљску, савршену и достојанствну личност људскога бића. Тек када човјек спозна праву истину о себи и схвати сву уникалност и савршенство самога себе, онда он почиње да одбацује и све овоземаљске циљеве, као нешто што му по природи не одговара, односно као ствари које су далеко испод његовог нивоа – сиромашне, пролазне, пропадљиве, трулежне, ограничене, јефтине итд. 

Из овога слиједи формула која каже, да спознати смисао свога живота значи прије свега спознати своје савршено достојанство и уникалну вриједност самога себе. Доћи до сазнања да сам управо ЈА, не обично биће створено ради обичнога живота, него надземаљско, савршено биће које је створено да своје савршенство крунише вјечним постојањаем и тако оствари онај једини и прави циљ ради којега сам и дошао на свијет. Сваки други одговор о смислу људскога постојања пада пред истином о вјечности, јер једноставно унижава и низводи човјека и његово достојанство. И не само то. 

Говори и погрешне теорије о овоземаљским циљевима одводе човјека у заблуде, које је га као крајњи резултата воде у пропаст. Само спознавши истину о вјечности као главном разлогу доласка на земљу, човјек може да правилно организује свој овоземаљски живот – породични, друштвени, пословни и сваки други. Жеља за вјечношћу помаже нам да много квалитетније и оргиналније осмислимо свој живот на земљи и да не губимо вријеме и труд на ствари које нам нису корисне и продуктивне. Вјечност је мјера искључиво правих вриједности, јер она искључује могућност ствари трулжних које су подлежне пропадању. Другим ријечима речено, само вјечност може у потпуности да задовољи савршенога човјека! 

Међутим спознање истине о вјечности као примарнога циља свога живота јесте тек почетак овземаљскога путовања. Схватити да долазимо на свијет да бисмо освтарили вјечну егзистенцију, не значи да је вјечност већ остварена! Стицање вјечнога живота јесте дуг и напоран пут, који од нас захтјева да се максимално, цјелокупним својим бићем посветимо њему. Из овога произлазе два основна питања: како спознати самога себе и како достићи вјечност? 

Једини правилан одговор на ова питања може дати само Црква Христова, као гаранција постојања вјечнога живота и у исто вријеме посредница остварења вјечности. Вјечност се спознаје и стварује искључиво у Цркви, јер само Црква свједочи о надземаљској величини човјековог бића и нуди му спасење у вјечости. У томе се Црква кроз цјелокупну људску историју превозноси над свим осталима, јер никада нико други није говорио тако узвишено о човјековој личности и уздизао га на највећи ниво нудећи му вјечни живот. 

Парадоксално је и то што данас највеће свјетске организације непрестано говоре о борби за људска права и њихова достојанства, а у исто вријеме имају страх да се сусретну са највећим људским правом – истином вјечности. Због тога је насушно важно да човјек на путу ка вјечноме животу схвати назмјенљиву и кључну улогу Цркве Христове у остварењу тога процеса. Изван Цркве нема вјечности, јер је она само у Цркви и присутна. Та вјечна истина говори нам да бити хришћанином значи бити човјеком пуним достојанства који је правилно орјентисао свој живот и стреми се да достигне прави циљ свога постојања на земљи – Вјечност. Моје мјесто под небом је стална жеља да се кроз Цркву Христову попнем на само небо и тамо вјечно обитавам. 

Свештеник Миладин Митровић

http://www.prijateljboziji.com/_Gde-je-moje-mesto-pod-nebom-/24842.html