Jump to content

Оцени ову тему


Препоручена порука

Liturgija oblači čovjeka, tj. sam Hristos, da nas obuče u haljine nove. Haljine nove za nas krojene, Hristos nas zove da nas odene. Po meri rasta Bogočoveka u haljine bele Budućeg Veka, belje od snega, lakše od svile, haljine slavne, Božije sile, haljine slavne, posebnog tkanja, jedine dostojne ljudskoga zvanja. Svucimo braćo stara odela, prljavih misli, reči i dela. Uzmimo nova svetih vrlina odežde vrtoglavih visina. Odežde sjajne budućeg veka, po meri rasta Bogočoveka.

 

http://youtu.be/xm2ALQhrq4k

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja sam pročitala pažljivo, postavljeni tekst, kao i replike na taj tekst.

Ne bih se usudila tekst, kritizirati, jer iznosi najviše standarde ponašanja žene, o tome kakva treba biti i koje je njeno poslanstvo.

To su uputstva duhovnoga lica, koji i te kako zna zamke vidljive i nevidljive u ovome svijetu. Ne treba živjeti u svijetu, da zna

da je odjeća naša lična karta, da pokazujemo ko smo i šta smo, analogno tome i razgolićenost.

Razgolićenost  nimalo ne služi na čast ženskom rodu, štaviše, omalovažva je kao ličnost. Meni je uvjek bilo neprijatno kad me neko gleda,

pa sam nastojala, da ne dam dodatni razlog sa odjećom. U svakom muškarcu, gledam, ako je mojih godina, brata ako je mlađi sina, po starom srbskom običaju, većinom nemam problema. Kao i većina savremenih žena, radim, zaposlena sam i majka i supruga, a nastojim i živjeti u skaldu sa standardima naše vere. Nimalo me ne nervira, kad muški svijet misli da nam je mjesto u kuhinji, ja u biti velik dio svoga slobodnog vremena i jesam tamo, ali i zaposlim, moje ukućane, kako koji dođe u kuhinju, imenujem ga za pomoćnog kuvara, dodijelim kapu i pomaži.

Poezija odnosa i komunikacije se stvara iz svakodnevnih stvari koje život znače.

Sa dječicom sam znala peći kolače kad su bili jako mali, brašna je bilo svuda... ali su nam i srca bila prepuna. Ako mene pitate, mesto nam jeste u kuhinji, ali i na poslu i u Crkvi, i na roditeljskom sastanku, u šetnji...Mesto si sami izaberemo, kao i odeću. Ako idem u Crkvu, bit

ću obučena, onako kako Bog zapovjeda. Ne želim skretati pažnju na sebe. Nemam čak ni fb stranicu, ne zanima me.Čovjek kad izgubi privatnost izgubi dostojanstvo. Šta koga briga šta ja volim in nevolim, oni koji me poznaju , znaju i to je dovoljno za moj ukus.

Ljudi smo različiti pa tako i različita ponašanja i različito ispoljavanje onog najsvetijeg u šta verujemo i šta smo.

Meni nije nimalo neprijatno u restoranu, iako u savremenoj odjeći, ustati se i prekrstiti, pre jela. Ali bi mi bilo neprijatno da uđem ur estoran sa maramom i dugom suknjom, i da skrećem pažnju na sebe. Za sve moramo naći neku mjeru, koja zavisi od naše ličnosti.

Ovo je lično moj pogled, na ovu temu i vjerojatno dijametralno suprotan od većine.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@brana,

 

Pa ti si SAVRŠENA! Ti si naš idol! 

“There are four questions of value in life... What is sacred? Of what is the spirit made? What is worth living for, and what is worth dying for? The answer to each is the same. Only love.”
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Добар текст у Политици: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kakva-je-misija-zena-u-pravoslavlju.sr.html

 

У мору феминистичких флоскула да човек прочита и нешто смислено и паметно:

 

 

 

 

 

 

Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли, ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци, каже чувена водитељка Дина Чолић

zzene.jpg
Ди­на Чо­лић и мо­на­хи­ња Те­о­до­ра Ва­сић (Фото А. Васиљевић)

При­ја­ло је би­ти му­шка­рац на не­дав­но одр­жа­ној три­би­ни „Же­не у пра­во­сла­вљу”. У згра­ди Ваз­не­сен­ске цр­кве би­ло је ве­о­ма те­сно и спар­но, али је вре­де­ло из­др­жа­ти. Јер ре­че­ни­це ко­је су се ни­за­ле, при­ја­ле су сва­ком му­шком уху ко­је се та­мо за­те­кло, као бај­ко­ви­та му­зи­ка: же­на је, да­кле, та ко­ја одр­жа­ва по­ро­ди­цу. Она тре­ба да бу­де до­бра мај­ка, же­на и ба­ка, по­слу­шна су­пру­га. И да при том не бу­де по­кор­на.  

Да су, са дру­ге стра­не, не­ка­да­шњу во­ди­тељ­ску зве­зду бив­ше Ју­го­сла­ви­је Ди­ну Чо­лић-Ан­ђел­ко­вић, мо­на­хи­њу Те­о­до­ру Ва­сић, на­ме­сни­цу ма­на­сти­ра Ва­ве­де­ња у Бе­о­гра­ду, као и ле­кар­ку ур­гент­не ме­ди­ци­не, за­по­сле­ну у Хит­ној по­мо­ћи, др Зо­ри­цу Ку­бу­ро­вић, ко­је су опи­си­ва­ле жен­ску ми­си­ју у пра­во­слав­ном све­ту, слу­ша­ле фе­ми­нист­ки­ње или бор­ци за људ­ска пра­ва – ве­ро­ват­но би све три би­ле осум­њи­че­не за про­ма­чи­стич­ку, ре­тро­град­ну по­ли­ти­ку усме­ре­ну про­тив по­ли­тич­ки ко­рект­не рав­но­прав­но­сти по­ло­ва.

– Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли. Са­вре­ме­не же­не су из­гу­би­ле ту уло­гу. Ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци. Али, све ка­ри­је­ре, по­слов­не и по­ли­тич­ке, јед­ном про­ђу. И шта на кра­ју оста­је? Не­срећ­на, уса­мље­на же­на без по­ро­ди­це. Ђа­во, ме­ђу­тим, ни­је за­вр­шио свој по­сао са уни­шта­ва­њем пра­во­сла­вља  и по­ро­ди­це. На то­ме се и да­ље ин­тен­зив­но ра­ди – при­ча јед­на од нај­а­трак­тив­ни­јих во­ди­тељ­ки СФРЈ.

На пи­та­ње ка­ко су нај­леп­ше но­ге СФРЈ за­ко­ра­чи­ле у пра­во­сла­вље, Ди­на Чо­лић од­го­ва­ра: 
– Кад сам по­кри­ла но­ге, от­кри­ла сам ум, ср­це и ду­шу. И ја сам жи­ве­ла жи­вот сво­је ге­не­ра­ци­је: од ко­му­ни­зма, хи­пи-по­кре­та, во­ђе­на оним сти­хом: „Узми све што ти жи­вот пру­жа”. У јед­ном тре­нут­ку сам схва­ти­ла – то ни­је то – ка­же она.  
Док­тор­ка Ку­бу­ро­вић је ту кад за­гу­сти, кад те­ло по­пу­сти. Али ле­кар у Хит­ној по­мо­ћи и пи­сац у сло­бод­но вре­ме, тру­ди се да за­ле­чи и по­ко­ју ра­ње­ну ду­шу.    

    
– Иако нас дру­штве­не на­у­ке уче да су му­шка­рац и же­на јед­на­ки у сва­ком по­гле­ду, жи­вот­на прак­са је по­ка­за­ла да је при­хва­та­ње тог на­о­ко исти­ни­тог и већ оп­штег ме­ста у фи­ло­зо­фи­ји, пра­ву, со­ци­о­ло­ги­ји, не са­мо на­шко­ди­ло же­на­ма, не­го и му­шкар­ци­ма, по­ро­ди­ци и оп­штем устрој­ству дру­штва. Оп­ште беш­ча­шће ко­је је же­ну све­ло на сред­ство ра­да, у име јед­на­ко­сти са му­шкар­цем, еман­ци­па­ци­је и сти­ца­ња илу­зи­је по­ли­тич­ких пра­ва и еко­ном­ске са­мо­стал­но­сти, по­че­ло је нај­пре уби­ја­њем ве­ре у же­ни. Тај про­цес обез­бо­же­ња, до­след­но и упор­но спро­во­ђен кроз исто­ри­ју, у на­шем ве­ку је до­вео до ра­за­ра­ња то­ли­ко по­ро­ди­ца, до уби­ја­ња то­ли­ко за­че­те де­це, да ни­је­дан ге­но­цид ни­је ра­ван том зло­чи­ну, ко­ји је у пра­во­слав­ном све­ту по­чео одва­ја­њем же­не од ње­не су­шти­не, ње­ним на­мер­ним и на­сил­ним скре­та­њем са бо­го­чо­ве­чан­ског пу­та.

Та­ко ре­че др Ку­бу­ро­вић. Ка­кав, он­да, она лек про­пи­су­је? Ево ре­цеп­та: 
– Же­на је­сте раз­ли­чи­та од му­шкар­ца – и те­ле­сно и ум­но и осе­ћај­но. Њен жи­вот је раз­ли­чит од жи­во­та му­шкар­ца, а та­ко и тре­ба да бу­де. Њи­хо­ва раз­ли­чи­тост плод је раз­ли­чи­тих основ­них уло­га да­тих му­шкар­цу и же­ни лич­но од Бо­га. Али, за­то што им је Бог дао бе­смрт­ну ду­шу ко­ја ни­је ни му­шка ни жен­ска, му­шка­рац и же­на су рав­но­ча­сни у по­гле­ду сло­бо­де да иза­бе­ру свој пут и да њи­ме иду, сле­де­ћи све­те. И исти су у по­гле­ду че­жње за Бож­јом љу­ба­вљу и у по­гле­ду сна­ге љу­ба­ви пре­ма Бо­гу. Од­сјај те љу­ба­ви огле­да се у њи­хо­вој уза­јам­ној љу­ба­ви, љу­ба­ви пре­ма по­том­ству, на­ро­ду, људ­ском ро­ду и у мно­гим дру­гим љу­ба­ви­ма у ко­ји­ма се ис­по­ља­ва њи­хов пут обо­же­ња.

И мо­на­хи­ња Те­о­до­ра Ва­сић, на­ме­сни­ца ма­на­сти­ра Ва­ве­де­ње у Бе­о­гра­ду, сле­ди тај траг. За­то по­ру­чу­је да је тра­ге­ди­ја чо­ве­ка и чо­ве­чан­ства у тр­ча­њу за ла­жним ци­ље­ви­ма и за­то им жи­вот, ко­ји је нај­ве­ћи дар, ни­је ра­дост не­го не­сре­ћа и јур­ња­ва, ва­ља­ње у пра­ши­ни од ко­је су ство­ре­ни.

– Сва­ки чо­век тре­ба да раз­у­ме и да раз­ми­шља о сми­слу жи­во­та.  Тре­ба да осе­ти и бу­де све­стан од­го­вор­но­сти пред Бо­гом и свим љу­ди­ма. За­тим да се пре­о­кре­не да жи­ви, не за се­бе (јер ће би­ти уса­мљен и не­сре­тан, пра­зан), већ да жи­ви ис­пу­ња­ва­ју­ћи во­љу Бож­ју. Хри­шћан­ство ни­је не­ка бо­го­слов­ска ше­ма, не­го прак­ти­чан жи­вот. Му­шка­рац-муж је по­себ­но слу­же­ње Бо­гу. А ми све то та­ко ола­ко и по­вр­шно схва­та­мо. Муж тре­ба да бу­де до­бар чо­век, уз­о­ран, по­штен, пле­ме­нит, пун раз­у­ме­ва­ња, љу­ба­ви, да бу­де за­штит­ник и стуб сво­је по­ро­ди­це.

Да по­шту­је же­ну и де­цу ко­ју му је Бог дао, јер ће од­го­ва­ра­ти за њих. Муж тре­ба да са же­ном жи­ви у љу­ба­ви и са­гла­сју, да се до­го­ва­ра­ју о све­му, али да је он тај ко­ји до­но­си од­лу­ке, за ко­је и од­го­ва­ра. Не сме да бу­де чо­век ко­ји фи­зич­ки или пси­хич­ки мал­тре­ти­ра сво­ју же­ну или де­цу. Не­го да се бри­не о њи­ма, да вас­пи­та­ва де­цу и чу­ва сво­ју по­ро­ди­цу и свој углед, тру­де­ћи се да кроз све то, кроз за­јед­нич­ки жи­вот ис­пу­ња­ва за­по­ве­сти Бож­је – пре­по­ру­чу­је ма­ти Те­о­до­ра.

 
Александар Апостоловски

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Иако нас дру­штве­не на­у­ке уче да су му­шка­рац и же­на јед­на­ки у сва­ком по­гле­д

 

Ovo niko ne tvrdi.Žene i muškarci nisu i ne mogu biti jednaki,jer su i fizički i psihički različiti.Poenta je a što mnogi namerno ili ne namerno iskrivljavaju je da muškarci i žene treba da budu RAVNOPRAVNI! Jednak i ravnopravan u ovom kontekstu nije ni slično.A teško da su ravnopravni, bar ne u ovoj zemlji.

 

 

 

Оп­ште беш­ча­шће ко­је је же­ну све­ло на сред­ство ра­да, у име јед­на­ко­сти са му­шкар­цем, еман­ци­па­ци­је и сти­ца­ња илу­зи­је по­ли­тич­ких пра­ва и еко­ном­ске са­мо­стал­но­сти, по­че­ло је нај­пре уби­ја­њем ве­ре у же­ни.

 

Opet, nije istina.Nisu jednaki, ali treba da su ravnopravni.I dokle više aman sovim da žena juri karijeru itd.Živimo u vremenu i u zemlji gde žena mora da radi da bi porodica finansijski opstala,a ne zato i samo zato što bi ona da ardi jer joj je dosadno.A u ostalom volela bih da vidim koliko muškaraca je rad da izdržaava svoje žene i decu da bi žena bila u kući sa porodicom i obavljala kućne poslove.Ono žena što ja znam da ne radi već su domaćice, moljakaju sopstvene muževe za dinar da bi sebi kupile sredstva za žensku higijenu i teško onom ko je spao na tuđ dinar, makar taj dinar bio i muževljev i očev itd.

 

A Dina Čolić nek ćuti i nek se pokrije ušima.Dok su joj godine dozvoljavale gradila je karijeru, putovala i tad joj na pamet padalo nije da priča ovo što priča.Sad kad je ocvala i kad nema više mogućnosti da napreduje u karijeri, prosipa neku mudrost mladim ženama koje u potrazi za osnovnom ljudskom egzistencijom su prinuđene da rade i da se bore za opstanak u ovom svetu. 

“There are four questions of value in life... What is sacred? Of what is the spirit made? What is worth living for, and what is worth dying for? The answer to each is the same. Only love.”
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Са­вре­ме­не же­не су из­гу­би­ле ту уло­гу. Ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци.

 

a zašto su je izgubile ?

vrlo jednostavan odgovor

zato što su muškarci postali seka perse  dance67890  thank_you777  

није битно ко сам ја, већ ко си ти !

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли.

Ово је јако лијепо речено! 

Благо онима који плачу, јер ће се утjешити; (Матеј; 5,4)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Поента је у томе, по мом мишљењу, да се реч равноправност изједначава са речју једнакост. Фемистички покрети се боре за равноправност жена тако што од жене желе да направе мушкарца. Никоме не пада на памет да равноправнмост треба да постоји не дирајући у разлике.

Са друге стране, вредност живота се све више схвата као затворени, индивидуални посед. Смисао свега је властито сопство (селф), самоостварење, самозадовољење и самоиспуњење. Други као смисао живљења, љубав као жртвени живот за другог, критикује се као атак на људска права и слободе. Зато се мајчинство све чешће пореди са "расплодном кравом". Кроз овај подругљив израз жена се позива да сама себи буде довољна, да се оствари на сваком другом плану (а не на плану заједнице и породице) који ће њој и само њој значити срећу. Све се подређује индивидуализму. Самоћа и самодовољност постала је мера за живот и мера за успех и срећу. Та философија живељења није ништа друго него проповед смрти и нестанка. Самољубље је рецепт за умирање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Poenta je u tome,a govorim o realnosti da žena ( govorim isključivo za Srbiju) mora da radi i da je mali procenat muškaraca pa bili oni i pravoslavci koji mogu i hoće da izdržavaju ženu i decu da bi se ona vratila isključivo" poslu" majke i domaćice.A,kad već mora da radi od nje se ne može očekivati da bude samo majka i domaćica a da bude sve već je preteško.U Srbiji žene rade jer moraju a uz to se od njih očekuje i da budu super mame i domaćice.Malo nemoguće za većinu žena.Što se ti pametni malo ne osvrnu i na današnju mušku populaciju koja takođe nije sjajna i sve manje ima želju i volju da osnuje porodicu, bude stub kuće u ulozi oca i domaćina, nego ispada da sve što u jednoj porodici ne valja je isključivo krivica žene koja se eto iz emancipacije zaposlila da ne bi bila " rasplodna krava" Nije na odmet malo realnosti.

  • Волим 1
“There are four questions of value in life... What is sacred? Of what is the spirit made? What is worth living for, and what is worth dying for? The answer to each is the same. Only love.”
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovaj članak govori nešto drugo.Da žena treba prvenstveno da bude majka i supruga.Ja zaista nemam ništa protiv toga,čak šta više potpuno se slažem sa tim.Govori o tome da žene s emancipacijom ( a suština emancipacije je pravo na školovanje, posao i glasanje na izorima) su prestale to da budu.Prvo u ovoj zemlji to nije istina.U zemlji gde je borba za goli opstanak postala surova borba, žena ne da ne juri karijeru ( bar većina ne), već juri posao kako bi mogla da obezbedi osnovne životne uslove svojoj porodici.A kad je već prinuđena da radi ceo dan van kuće ( izlazeći tako iz idiličnog pravoslavnog običaja),onda se od nje ne može očekivati da u jednom danu bude savršena majka,supruga, žena i radnik a da ne posustane i na žalost po malo i poprimi "muške" poglede na život,jer to je sasvim normalno jer je i ona izašla iz kuće da se bori za egzistenciju svoje porodice pa i sebe.U isto vreme ( to je na ovim prostorima i te kako još prisutno),od nje se očekuje i da vaspitava decu i da pere i da kuva i da se bavi njihovim obrazovanjem.Većina muškaraca koje ja znam još uvek od žene očekuju onu njenu tradicionalnu ulogu ali i da zaradi,a ako se jedno od ovog ne ispuni, porodica na žalost puca.E kad je tako onda se dobija ovo što se dobija,žena koja mora da radi ( jer današnji muškarac i ne može i neće da bude glava porodice u pravom smislu te reči) i naravno da uz put i postane muškobanjasta jer sama borba za život na ovaj nači od nje to iziskuje.

 

Ovde u Srbiji imamo veoma paradoksalnu situaciju u svemu,pa i u ovome.Većina muškaraca očekuje i suprugu i majku i domaćicu ali i ženu koja radi i može da zaradi,a u isto vreme drže se slepo svoje uloge tradicionalnog muškarca koji baš i nije rad da pomogne u kući i oko dece.Pa, ne može se sve,jer negd eće da puca po šavovima,što se sve češće i dešava.

“There are four questions of value in life... What is sacred? Of what is the spirit made? What is worth living for, and what is worth dying for? The answer to each is the same. Only love.”
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сачувај нас Боже либерално-православних феминисткиња !

 

Посматрајући људе из Цркве,посебно парове са више деце,нисам приметио никакву потчињеност жена, нити оне то истичу на било који начин.Многе од њих раде и не жале се што морају поред свега бити домаћице,мајке супруге.,напротив...

Срдуге стране,мужеви уопште нису како неко рече традиционалисти,који одради свој посао ,и онда дигну све четири увис...

Раде и по више послова и колико год су у могућности помажу око куће и деце!

 

Дакле,ја причам о ономе што видим ,наравно из примера православних верујућих породица,које знам лично!

  • Волим 1

"Све оно што ми можемо да одлучимо јесте шта да урадимо са временом које нам је дато"

Гандалф

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...