Велики прасак?

[cloudking]

Slazem se s tobom, ali ti zaboravljas jedu izuzetno vaznu stvar kad se vode ovakve rasprave... Antropicko nacelo. Ono sasvim elegantno daje odgovor na ovakve nedoumice...

[Grizzly Adams]

Питање није "зашто", него "одакле".

[Evgenik]

Те несреће што "праве" Бога кроз квази-науку имаш на форумима пропалих адвентиста-креациониста.

Мрачњак, ниси ти лош саговорник, али опростићеш: мораш престати људе гледати кроз властите пројекције;

овде нису људи који траже Бога (мада можда има и понеко такав) него они који су га одавно нашли и који га познају.

[Grizzly Adams]

Исто важи и за атеисте који науком "истерују" Бога.

[Juan Valdez]

Ko se boji Velikog praska?

Milan M. Ćirković (16 Mart, 2007 - 01:38)

Evo odslušah BBC vesti, pa se prisetih verovatno najslavnije sintagme koja je skovana upravo na tom radiju: Velikog praska. To je negde u proleće 1950. godine - u verovatno prvoj naučnoj emisiji na bilo kom elektronskom mediju u istoriji - učinio ser Fred Hojl, veliki astrofizičar, kosmolog i polihistor, koji je, ironično, to prvobitno smislio da se podrugne svojim protivnicima - rečenica je bila nešto kao "Ti ljudi stvarno veruju da je sve što postoji otpočelo u nekakvom velikom prasku!" U međuvremenu se pežorativni prizvuk izgubio, te se danas Standardni kosmološki model sasvim opušteno naziva modelom Velikog praska (uz pocasno veliko slovo). Međutim, to nije samo po sebi pomoglo da se otklone pojedina pitanja i nedoumice koje se gotovo neizbežno ponavljaju kad je ovaj termin u pitanju. Mnoge zablude, greške i predrasude su, nažalost, našle put do novinskih vesti, popularnih članaka, knjiga, a ponekad i udžbenika, koji bi svakako trebalo da svoj posao bolje obavljaju. Obično je izvor tome ono što je Ajnštajn lepo rekao: "Sve treba da bude najjednostavnije moguće - ali nikako više od toga." Hajde da onda ovde bar pomalo doprinesemo razjašnjenju istih, tim pre što je u komentarima bila izražena želja za nekim kosmološkim tekstom!

Jednu stvar valja odmah naglasiti. Standardni kosmološki model Velikog praska predstavlja bez ikakve sumnje jedan od najvećih trijumfa ljudske misli. Broj posmatračkih testova koje je ovaj model prošao, naročito nakon otkrića kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja 1965. godine je tako veliki, da je to jedan od najčvršćih delova ukupnog korpusa našeg znanja o prirodi. Ne samo to, već ne postoji nijedna jedina rivalska teorija koja do sad nije višestruko oborena u sudaru sa posmatranjima i eksperimentom. Već sama činjenica da su zakoni fizike tako uspešno primenjeni na jedinstveni fizički sistem kakav je svemir kao celina ne može da nas ne ispuni strahopoštovanjem. (Ovo, naravno, ne znači da se u kosmologiji nema više šta raditi; konkretno obilje rezultata koji se bukvalno svakog dana objavljuju širom sveta to na najbolji način demantuju.) Međutim, druga strana medalje leži u tome što nam ovo postignuće govori kako je svemir na velikoj skali (a posebno rani svemir) zapravo srazmerno jednostavan sistem, čije je poreklo i evoluciju daleko lakše pojmiti i razumeti nego poreklo i evoluciju drugih, složenijih sistema (recimo onih iz domena bioloških nauka). Utoliko pre, u svetlu ove čudesne jednostavnosti, treba da uložimo značajan napor da bismo razjasnili i najnejasnije aspekte standardne kosmološke teorije, te se oslobodili svih predrasuda koje se mogu pojaviti usled nekritičkog prihvatanja bilo zdravorazumskog načina razmišljanja ili autoriteta bilo koje vrste.

Stoga ću u nastavku da probam da analiziram i demantujem neke od najčešćih zabluda i predrasuda u popularnom razumevanju savremene kosmologije. Spisak je daleko od toga da bude potpun. Neka se svi osete pozvanim da kroz komentare daju materijal za dalju diskusiju povodom ovih i mnogih drugih sličnih zabluda i grešaka.

ZABLUDA #1: Ako se svemir širi, to znači da postoji nešto van njega (jer se mora širiti "u nešto").

Ovo je verovatno najtipičniji primer u kome se kosmologija sukobljava sa ljudskom intuicijom iz svakodnevnog života. U ovakvim slučajevima, kako nas uči istorija fizike, intuicija je slab vodič za razumevanje fizičke stvarnosti. "Objekti u kretanju se skraćuju!" "Vreme se usporava u sistemima u kretanju!" - ima li šokantnijih posledica Ajnštajnove specijalne teorije relativnosti čiju stogodišnjicu ovih dana slavimo? Slično je i sa zakrivljenim prostorom opšte relativnosti na kome se zasniva naša vizija svemira i njegove dinamike.

Istina je da, bez obzira kakva bila topologija svemira (tj. da li je on otvoren, ravan ili zatvoren), svemir jednostavno nema nikakve spoljašnosti. Pri tom nije uopšte važno da li je on prostorno konačan ili beskonačan. Pedagoška praksa pokazuje da je ljudima (ili bar studentima!) lakše da pojme širenje beskonačnog prostora nego širenje konačnog, iako ne postoji ništa van njega. Ali i konačni prostor se ne širi ni u šta, sasvim analogno činjenici da sferna površ iako konačna nema nikakvih granica. Ovo je možda teško zamisliti, ali to je nedostatak ljudske mašte i intuicije, a ne kosmološke teorije (ponajmanje prirode same!). Na sličan način kao što bi dvodimenzionalna bića koja žive na sferi imala teškoća da zamisle promenu njihovog prostora usred promena dimenzije sfere (recimo naduvavanja balona), i mi kao trodimenzionalna bića teško možemo sebi dočarati ekspanziju prostora bez ikakve granice ili "spoljašnje" oblasti. Jednostavno, širenje znači da se razmak (ili količina prostora, ako želimo) između svake dve tačke povećava sa vremenom. To je sve - tu nema potrebe komplikovati stvar, uvoditi rubove, granice, itd.

Ovo ne znači, naravno, da šira realnost, čiji bi jedan majušni deo predstavljao naš svemir ne može postojati ili da se savremena kosmologija tome protivi. Naprotiv, u savremenoj kosmologiji se sve češće čuju diskusije o multiverzumu, pretpostavljenoj široj celini koja obuhvata mnoštvo (možda čak i beskonačno mnoštvo) kosmoloških domena kakav je naš, odnosno univerzuma. Međutim, motivacija za ovo je sasvim drugačija i nema nikakve veze sa širenjem svemira. Ono što savremena kosmologija snažno demantuje jeste da širenje svemira zahteva takvu veću celinu ili implicira da nužno postoji bilo šta van svemira.

ZABLUDA #2: Ako se Veliki prasak odigrao pre konačnog vremena, to znači da je postojalo nešto pre nastanka svemira.

Ovo je jedna od najstarijih grešaka u istoriji kosmologije - u gotovo savremenom obliku i problem i rešenje potiču od svetog Aurelija Avgustina, hrišćanskog biskupa Hipona u severnoj Africi (današnji Tunis), i jednog od najvećih filozofa ranohrišćanske epohe (III vek n. e.). Sv. Avgustin, koji je relativno kasno u životu prešao u hrišćanstvo, priča u svojim "Ispovestima" kako su ga njegovi prijatelji, paganski filozofi koji su tradicionalno verovali u večno postojanje svemira, često mučili sledećim problemom. Ako je doista, govorili su oni, taj vaš Gospod Bog stvorio svet kao što je opisano u biblijskoj knjizi Postanja, šta je radio pre nego što je stvorio svet? I kako se manifestovalo njegovo sveznanje i svemoć u (beskonačnom!) vremenu pre nego što je stvorio svet? Avgustin je, nakon dugačkog razmišljanja, napokon došao do odgovora na ovaj problem, što je, slučajno ili ne, suštinski isto što nam govori i savremena kosmologija. Naime, pojmovi "pre" i "posle" podrazumevaju postojanje vremena; sa druge strane, argumentovao je Avgustin, pozivajući se na sličnu ideju iz Platonovog "Timaja", postojanje vremena podrazumeva postojanje materijalnog sveta. Ukoliko nema materijalnog sveta, nema ni vremena. Nastanak sveta jeste u isti mah i nastanak vremena. O vremenu, pa dakle i o tome da je nešto pre nečeg drugog, može se smisleno govoriti samo u materijalnom svetu. Pre nastanka materijalnog sveta pitanja o "pre" ili "kasnije" su jednostavno lišena smisla.

O ovome se može razmišljati i kao o vidu konvencije. Pitati šta se dešavalo pre Velikog praska (u savremenoj verziji Avgustinovog problema) je podjednako besmisleno kao i pitati šta se nalazi na 95. stepenu severne geografske širine. To može biti gramatički ispravno pitanje, ali je lišeno smisla, jer kao što je geografska širina definisana tako da ima najviše 90 stepeni, tako je i vreme definisano tako da se o njemu i temporalnim odnosima pre/kasnije može govoriti samo nakon početka materijalnog sveta (i pre eventualnog njegovog kraja).

Zašto je ovo tako teško intuitivno prihvatiti? Problem je pre svega u tome da naše mišljenje intuitivno i nekritički prihvata klasične Njutnove ideje o apsolutnom prostoru i vremenu koji ne zavisi ni od čega u svetu, već su uvek jednaki, nepromenljivi i postojani. Kad se jednom u potpunosti emancipujemo od slike koju nam nudi klasična fizika, onda se i besmisao pitanja o događajima pre Velikog praska daleko lakše prihvata. U suštini, to nije nimalo čudnije niti manje intuitivno od drugih primera relativnosti vremena, recimo usporavanju starenja blizanca koji putuje relativističkom raketom u odnosu na onoga ko je ostao na Zemlji.

Napomenuću da je ovo vremenski analog zablude #1, čije razrešenje, kao što smo videli, zavisi od oslobadjanja od predrasude o apsolutnom prostoru.

ZABLUDA #3: Ako je svemir počeo da se širi pre konačnog vremena, to znači da je prostorno konačan, jer se ništa ne može kretati brže od svetlosti.

Ova zabluda vezana je za pogrešnu mentalnu sliku koju nam metafora Velikog praska sugeriše: eksplozija u prostoru, poput eksplozije granate gde se fragmenti konačnom brzinom udaljuju od geometrijskog sedišta eksplozije. Veliki prasak i singularnost iz koje je naš svemir izašao nisu ni izdaleka tako izgledali. Setimo se da su u Velikom prasku pored materije nastali i prostor i vreme. Stoga se on nikako ne može opisivati kao eksplozija u prostoru, već u najboljem (i nužno ograničenom metaforičnom smislu), kao eksplozija samog prostora. Ovo širenje prostora nije brzina ni u kakvom klasičnom značenju reči, ono ne prenosi nikakvo dejstvo ili informaciju kroz prostor (kao što ćemo videti dole, materijalni sadržaji u takvom širećem svemiru uglavnom miruju ili imaju veoma male brzine!), i nije ničim ograničeno, pa ni brzinom svetlosti.

Srodna predrasuda vezana je za prirodu brzine svetlosti. Slavno ograničenje koje proističe iz Ajnštajnove specijalne teorije relativnosti, "ništa se ne može kretati brže od svetlosti!" važi samo za prostiranje objekata ili uticaja u prostoru. Ništa zapravo ne ograničava širenje samog prostora! To se može učiniti kao sofizam, ali nije, već je u pitanju veoma dubok fizički uvid. Drugi način da se to približno predstavi jeste da odustanemo od ideje o singularnosti Velikog praska kao o tački, i zamislimo da je ona više (opet u smislu analogije koja ima svoja jasna ograničenja) u vidu beskonačne niti koja se širi cilindrično u sve veću i veću cev. Na taj način nam je jasno kako je moguće da je iz Velikog praska izašlo beskonačno mnogo materije koje formira beskonačno mnogo galaksije od kojih se, naravno, samo konačan broj nalazi unutar vidljivog svemira. (Svaka merljiva veličina u nauci mora, naravno, biti konačna!) Sad, kako posmatramo sve udaljenije i udaljenije galaksije vidimo da one imaju sve veći i veći crveni pomak, tj. kao da se od nas sve brže i brže udaljavaju. Na samom horizontu, tj. najvećoj udaljenosti do koje bismo potencijalno mogli da vidimo, galaksije bi se od nas udaljavale brzinom jednakom brzini svetlosti. Šta je sa galaksijama koje ne vidimo, sa druge strane horizonta? Odgovor je jednostavan: one se od nas udaljuju brže od svetlosti, te je jasno da ih ne možemo videti! Tu nije u pitanju kretanje u uobičajenom smislu, već razmicanje samog prostora, što ničim nije ograničeno, pa ni brzinom svetlosti.

Nije nimalo čudno da su neke od najradikalnijih hipoteza proizašlih iz opšte teorije relativnosti zasnovane na ovoj ideji: u poslednje vreme često diskutovani "warp" pogon španskog fizičara (koji je radio u Kardifu u Velsu) Miguela Alkubijera sugeriše upravo da bismo mogli postići nadsvetlosne brzine za prenos materije tako što bismo svemirski brod okružili mehurom prostora u odnosu na koji bi sam brod mirovao, a sam mehur bi se dao ubrzati do proizvoljnih (pa i nadsvetlosnih!) brzina u odnosu na pozadinski (pa i zemaljski) referentni sistem. Da li će Alkubijerov pogon ikada biti realizovan, ostaje da se vidi, ali njegova zamisao je teorijski sasvim legitimna, tj. u skladu sa Ajnštajnovom teorijom prostorvremena.

* * *

Ovo je samo mali deo predrasuda, grešaka i opštih mesta na koja se nailazi u popularnim prikazima savremene fizičke kosmologije. Mada ponekad sadrže i drugačije namere (recimo tendenciju da se savremena kosmologija učini smešnom ili besmislenom u cilju promovisanja antinaučnih i anticivilizacijskih doktrina poput kreacionizma ili astrologije), većina tih zabluda nastaje iz srazmerno "nedužnih" razloga, pre svega zanemarivanja sistematskog načina mišljenja, nepoznavanja matematike koja je neophodna za razumevanje kosmologije, kao i preteranog oslanjanja na intuiciju i zamišljanje.

Jedan od najvažnijih zaključaka koji, čini mi se, čovek može izvući iz razmatranja ovih pitanja (kao i iz čitavog razvitka savremene kosmologije!) jeste da se ne treba previše oslanjati na našu zdravorazumsku intuiciju. Naše poimanje prostora i vremena, izgrađeno je tokom našeg detinjstva i mladosti isključivo na euklidskom svetu malih dimenzija, malih masa i niskih brzina, dakle na svetu klasične mehanike. Kao što nas fizika u drugim domenima uči da je taj svet samo približenje realnosti, nikako tačan opis, tako nas i fizika primenjena na svemir kao celinu poučava da naša intuitivna i iskustvena rasuđivanja vezana za prostor, vreme i kretanje ne treba uzimati sa mnogo poverenja. To je crta zajednička svim uobičajenim zabludama: neke stvari u nauci jednostavno nije moguće (adekvatno) zamisliti, i uporno insistiranje na zamišljanju pre vodi sistematskim greškama i zabludama nego istinskom uvidu. Matematika ne samo da nije luksuz u opisu sveta, već je nekada i jedino što nam preostaje, kada svi drugi načini mišljenja zakazuju!

Izvor

[Evgenik]

Исто важи и за атеисте који науком "истерују" Бога.

Управо.

Зато и кажем да нашим атеистима више пасују екипа Мирољуба Петровића и сличне компаније.

[Evgenik]

Jedan od najvažnijih zaključaka koji, čini mi se, čovek može izvući iz razmatranja ovih pitanja (kao i iz čitavog razvitka savremene kosmologije!) jeste da se ne treba previše oslanjati na našu zdravorazumsku intuiciju. Naše poimanje prostora i vremena, izgrađeno je tokom našeg detinjstva i mladosti isključivo na euklidskom svetu malih dimenzija, malih masa i niskih brzina, dakle na svetu klasične mehanike. Kao što nas fizika u drugim domenima uči da je taj svet samo približenje realnosti, nikako tačan opis, tako nas i fizika primenjena na svemir kao celinu poučava da naša intuitivna i iskustvena rasuđivanja vezana za prostor, vreme i kretanje ne treba uzimati sa mnogo poverenja. To je crta zajednička svim uobičajenim zabludama: neke stvari u nauci jednostavno nije moguće (adekvatno) zamisliti, i uporno insistiranje na zamišljanju pre vodi sistematskim greškama i zabludama nego istinskom uvidu.

Феноменална мисао и може у потпуности да стоји такође и као одговор милитантним атеистима који "захтевају" да им вјерници некако "образложе и докажу" постојање Бога. 'Ајд да се поиграмо и замијенимо појмове "физика" са појмовима "вјера" и "теологија":

Jedan od najvažnijih zaključaka koji, čini mi se, čovek može izvući iz razmatranja ovih pitanja (kao i iz čitavog razvitka savremene teologije!) jeste da se ne treba previše oslanjati na našu zdravorazumsku intuiciju. Naše poimanje prostora i vremena, izgrađeno je tokom našeg detinjstva i mladosti isključivo na euklidskom svetu malih dimenzija, malih masa i niskih brzina, dakle na svetu klasične mehanike. Kao što nas vera u drugim domenima uči da je taj svet samo približenje realnosti, nikako tačan opis, tako nas i pravoslavna teologija primenjena na svemir kao celinu poučava da naša intuitivna i iskustvena rasuđivanja vezana za prostor, vreme i kretanje ne treba uzimati sa mnogo poverenja. To je crta zajednička svim uobičajenim zabludama: neke stvari u teologiji jednostavno nije moguće (adekvatno) zamisliti, i uporno insistiranje na zamišljanju pre vodi sistematskim greškama i zabludama nego istinskom uvidu.

[cloudking]

Питање није "зашто", него "одакле".

Da ovaj razgovor vodimo 1200 godine (npr) sad bi pricali o "zasto" i "odakle" munje na nebu... pritom lagano sugerisuci prisutnost svevisnjeg u tom kontekstu

Bice i "odakle"... polako

[Evgenik]

Шта бре "полако", хоћемо да знамо све одговоре сад и одма, мојне ти нама те клерикалистичке мидл ејџес форе типа "кашће вам се у своје време".

Даклем, хочемо одговоре:

Одакле потиче сва материја?

Шта је изазвало Велики прасак?

Зашто су се након камбријског праска одједном створиле хиљаде нових биљих и животињских врста, (мислим зашто им нису биле потребне милијарде година)?

Ако су мисли, жеље, воља, осјећања, машта, креативност итд итд тид микро-електрични таласи

Зашто не можемо да их (уз све могуће модерне уређаје) констатујемо, класификујемо и евентуално репродукујемо?

Зашто крокодили и екипа нису досад еволуирали (мислим што су толико назадни, и кад су већ тако конзервативни зашто нису изумрли)?

Будући да смо се лично увјерили колико је наш екосистем узајамно повезан и крхак на било какве промјене (мале промјене у магнетосфери изазвале прољетос умирање стотина хиљада ракова, птица итд, а да не помињем климатске и остале промјене) како то да је живот опстајао и ефективно се обнављао током свих мега катаклизми кроз историју планете? Ми се играли сто година и полако изумире планета, а тамо удари астероида, мегацунамији, црно небо презасићено сумпорним једињењима од вулканских ерупција нису уништили живот и остала слична питања?

и коначно и наградно питање:

које су шансе на енглеским кладионицама да се десетине аминокиселина (без лабораторијских услова) тако перфектно искомбинују да дају огроман спектар савршених живих апаратура у којима се у пар секунди одвије више хемијских реакција него у свим лабораторијама на планети?

[Grizzly Adams]

Da ovaj razgovor vodimo 1200 godine (npr) sad bi pricali o "zasto" i "odakle" munje na nebu... pritom lagano sugerisuci prisutnost svevisnjeg u tom kontekstu

То у некој твојој "Мики-маус" верзији историје. Можеш изнад у Ћирковом тексту да прочиташ о чему су разговарали и размишљали хришћански философи у III веку. Мораш да се отарасиш те погрешне слике историје, људи су се у прошлости бавили подједнако озбиљним питањима без обзира што нису имали iPhone. Нисмо ми због тих џиџа-миџа ништа паметнији од њих, напротив - можда смо и глупљи.

[Grizzly Adams]

Иначе је супер текст, хвала Ивице! Требало би вероватно посветити мало времена да се објасни шта то значи "ширење простора", тј. да ВП није "експлозија у простору" већ нешто сасвим друго.

[Juan Valdez]

Vera i nauka na ozbiljan način

Milan M. Ćirković 06.04.2008. u 17:15

Krajem prošle godine (tačnije 24. novembra 2007) pojavio se u Njujork Tajmsu veoma interesantan kratak op-ed članak istaknutog fizičara, astronoma, filozofa i popularizatora nauke Pola Dejvisa pod donekle neprevodivim naslovom Taking Science on Faith, koji predstavlja suptilnu igru reči: može se približno prevesti i kao "prihvatanje nauke na poverenje (veru)" ili "prihvatanje stava nauke o veri". Pol Dejvis je, inače, rodom Britanac, radio je u UK, Australiji i u SAD, napisao je više stotina radova, desetak popularno-naučnih knjiga, a meni lično najdraža je njegova monografija sa kraja 1970-tih, "Fizika vremenske asimetrije", verovatno i do danas najbolji opšti tretman problema strele vremena. Takođe se bavio isparavanjem crnih rupa, kosmologijom, a u poslednje vreme i astrofizičkim preduslovima za nastanak života u svemiru. S obzirom da se u članku u NYT radi o temi koja je značajna i za filozofiju nauke koja me interesuje, ali i za naučnu pismenost uopšte, a pošto je taj tekst generisao priličnu raspravu i kontroverzu u cybersvemiru, prenosim ovde neke ključne odeljke (uz izvinjenje i autoru - inače sjajnom stilisti - i čitaocima na eventualnoj rogobatnosti mog prevoda).

"Nauka, stalno nam ponavljaju, predstavlja najpouzdaniji oblik znanja o svetu zato što se zasniva na proverljivim hipotezama. Religija se, nasuprot tome, zasniva na veri. Termin „neverni Toma" dobro ilustruje razliku. U nauci, zdrav skepticizam je profesionalna neophodnost, dok se u domenu religije čvrsta vera bez dokaza smatra vrlinom.

Problem sa ovim jasnim razdvajanjem u „nepreklapajuće domene", kako je Stiven Džej Guld opisivao nauku i religiju, jeste u tome što nauka ima svoj sopstveni sistem zasnovan na verovanju. Sva nauka je utemeljena na pretpostavci da je priroda uređena na racionalan i razumljiv način. Ne možete biti naučnik ako smatrate da je univerzum besmisleni haos slučajno nabacanih i promenljivih delića. Kada fizičari ispituju duboke nivoe subatomske strukture materije ili astronomi povećaju domet svojih instrumenata, oni očekuju da pronađu dodatni elegantni matematički poredak. I do sada je ta vera uvek bila opravdana.

Najdetaljniji izraz racionalne shvatljivosti kosmosa se nalazi u fizičkim zakonima, osnovnim pravilima po kojima funkcioniše sve u prirodi. Zakoni gravitacije i elektromagnetizma, zakoni koji regulišu svet unutar atoma, zakoni kretanja - svi su izraženi urednim matematičkim relacijama. Ali odakle dolaze ti zakoni? I zašto imaju taj oblik koji imaju?...

Godinama sam često pitao svoje kolege fizičare zašto su prirodni zakoni ovakvi kakvi su. Odgovori variraju između „to nije naučno pitanje" i „niko ne zna". Omiljeni odgovor je „Nema nikakvog razloga zašto su oni ovakvi - oni jednostavno jesu." Ideja da zakoni postoje bezrazložno je duboko anti-racionalna. Na kraju, sama suština naučnog objašnjenje nekog fenomena je da je svet logično uređeno i da postoje razlozi zašto su stvari onakve kakve jesu. Ako pratimo ove razloge sve dublje i dublje do samog dna stvarnosti - fizičkih zakona - i na kraju utvrdimo da nam razum tu ne pomaže, to bi učinilo nauku parodijom. ...

Iako su naučnici dugo bili skloni odbacivanju takvih pitanja koje se odnose na poreklo prirodnih zakona, u poslednje vreme se raspoloženje bitno promenilo. Deo razloga je rastuća svest da je nastanak života u svemiru, a stoga i postojanje posmatrača poput nas, veoma osetljiv na oblik prirodnih zakona. Ako bi fizički zakoni bili ma kakav slučajan skup praila, život gotovo izvesno ne bi postojao.

Drugi razlog da se prirodni zakoni sada smatraju domenom naučnog istraživanja jeste shvatanje da ono što smo dugo smatrali apsolutnim i univerzalnim zakonima možda i nije istinski temeljno, već više nalik na svojevrsna lokalna pravila. Ona mogu varirati od mesta do mesta na mega-kosmičkoj skali. Pogled iz „Božjeg oka" bi, tako, mogao otkriti ogroman mozaik pojedinačnih univerzuma, od kojih svaki ima svoj zasebni skup lokalnih pravila. U ovom „multiverzumu", život će se pojaviti samo u onim delićima koji imaju bio-prijateljske lokalne zakone, tako da nije nikakvo čudo da se mi nalazimo u „Zlatokosinom" svemiru - onom koji je „potaman" za evoluciju života. Mi smo ga izabrali samim našim postojanjem.

Teorija multiverzuma je sve popularnija, ali ona ne objašnjava toliko zakone fizike koliko izbegava celo pitanje. Mora postojati fizički mehanizam koji stvara sve te univerzume i dodeljuje im odgovarajuće lokalne zakone. Ovaj proces zahteva svoje sopstvene zakone, ili meta-zakone. Odakle oni dolaze? Problem se jednostavno pomerio jedan nivo iznad sa zakona univerzuma na meta-zakone multiverzuma.

Jasno je, dakle, da su i religija i nauka zasnovane na veri - naime na verovanju u postojanje nečeg izvan univerzuma, poput neobjašnjivog Božanstva ili neobjašnjivog skupa prirodnih zakona, možda i ogromnog ansambla drugih univerzuma. Iz tog razloga, i monoteistička religija i ortodoksna nauka ne uspevaju da obezbede potpuni opis fizičke ezistencije. ...

Izgleda mi da nema nade da se ikada objasni zašto je fizički univerzum ovakav kakav jeste sve dok se fiksiramo na nepromenljive zakone ili meta-zakone koji postoje bez razloga ili su nametnuti božanskim Proviđenjem. Alternativa je da posmatramo zakone fizike i univerzum kojim oni vladaju kao deo jedinstvenog sistema, gde i jedno i drugo treba da bude inkorporirano u zajedničku objašnjavalačku shemu. ..."

Toliko Dejvis. Njegovi kritičari (kojih se smesta javilo na desetine) su, uz par časnih izuzetaka, ili vešto izbegli suštinski problem na koji Dejvis ukazuje (a koji potiče u najmanju ruku još od Lajbnica i njegovog osnovnog metafizičkog pitanja "zašto postoji nešto, a ne ništa?") ili se - što je još znatno pogubnije - vratili odbačenoj pozitivističkoj ideji da se radi o pseudoproblemu pošto su naučni iskazi tobože isto što i istiniti iskazi. Ovde zanemarujem one naivne/zlonamerne komentare koji su Dejvisov tekst tumačili u tipičnom postmodernom/zaverološkom ključu ("zašto baš NYT ?", "zašto baš sada?", "kome se to on obraća?" itd. isl.) kao podmuklu konspiraciju sa ciljem davanja respekta religijskom načinu mišljenja. Među primere pozitivističke naivnosti spadaju kritike da se zakoni prirode ne mogu objasniti u terminima bilo čega u prirodi (Džeremi Bernštajn) ili da ovakva pitanja ne vredi postavljati sve dok nauka funkcioniše (Džon Horgan i mnogi drugi). Prvu kritiku je lako odbaciti: pa ni centralni položaj Sunca u kopernikanskoj kosmologiji nije objašnjen na osnovu bilo čega u svetu Aristotelove fizike, već na osnovu potpuno novih teorijskih koncepata (obaška što bismo očekivali da na tako opšte pitanje dobijemo objašnjenje u čisto logičkim/matematičkim terminima, kao što je sugerisao među filozofima Robert Nozik u svojim "Filozofskim objašnjenjima", a među fizičarima Maks Tegmark). Što se ideje da se ne treba upitati o utemeljenju nečega dok to uspešno funkcioniše, tome se može odgovoriti samo čuvenom pričicom ser Bertranda Rasela o pilićima-induktivistima. Naime, filozofski nastrojeno pile je, posmatrajući stvarnost oko sebe, uočilo da mu farmer stalno donosi hranu u približno isto doba dana, nezavisno od njegovog ponašanja. Zatim je iz toga izvelo zaključak da je svrha farmera da mu donosi hranu, te da je njegov svet dobro uređen i savršeno funkcioniše. I njegov induktivni zaključak se pokazao ispravnim veoma dugo... sve dok jednog jutra farmer nije došao i zavrnuo piletu vrat! (Pošto su mu se, recimo, najavili gosti na ručak - ili iz nekog drugog, iz pileće perspektive, "metafizičkog" razloga.)

Za kraj, meni se čini da je Dejvis umnogome u pravu. Ono u čemu greši, doduše vrlo blago, jeste kontradikcija koja postoji, kako sam ukazuje, između onog dela savremene nauke koji pokušava da to stanje prevaziđe (rad na fizici multiverzuma, astrobiološkim osnovama života, itd.) i ima jasan program u tom smislu, i percepcije nauke kao zasnovane na „svetim tajnama" prirodnih zakona. U tom smislu i postoji jasna razlika između vere u naučnom i religijskom diskursu: unutar prvog postoji nelagoda u vezi sa takvim stanjem i bar ponegde se radi na tome da se to stanje prevaziđe, dok je sama ideja da bi religijsko mišljenje moglo da prevaziđe veru u najmanju ruku bizarna. Naravno, teorija kosmološke inflacije nam daje mehanizam koji kreira multiverzum i omogućuje variranje lokalnih zakona; da li se ona može uklopiti u Dejvisovu „zajedničku objašnjavalačku shemu", ostaje da se vidi.

Izvor

[Avocado]

Шта бре "полако", хоћемо да знамо све одговоре сад и одма, мојне ти нама те клерикалистичке мидл ејџес форе типа "кашће вам се у своје време".

Даклем, хочемо одговоре:

Potrebno je uglavnom da znaš nešto o temi, da pitanja ne bi bila besmislena.

Одакле потиче сва материја?

Шта је изазвало Велики прасак?

Ne znamo.

Зашто су се након камбријског праска одједном створиле хиљаде нових биљих и животињских врста, (мислим зашто им нису биле потребне милијарде година)?

Nisu se odjednom stvorile već su evoluirale iz prekambrijskih vrsta. Imamo fosile i prekambrijskih vrsta, imamo i solidna objašnjenja zašto veći broj prekambrijskih vrsta nije ostavio fosile, kao i solidna objašnjenja zašto je u kambrijskom periodu došlo do većeg raslojavanja... a sve te informacije su lako dostupne... onima koji žele da ih saznaju.

Ако су мисли, жеље, воља, осјећања, машта, креативност итд итд тид микро-електрични таласи

Зашто не можемо да их (уз све могуће модерне уређаје) констатујемо, класификујемо и евентуално репродукујемо?

Nemamo dovoljno razvijenu tehnologiju. Što pitaš?

Зашто крокодили и екипа нису досад еволуирали (мислим што су толико назадни, и кад су већ тако конзервативни зашто нису изумрли)?

Odakle ti ideja da krokodili nisu evoluirali?

Odakle ti ideja da su nazadni?

Veliki broj vrsta iz familije krokodila je izumro.

Takodje, malo je smešno da uopšte imaš ideju za celu jednu grupu koja oduhvata desetine različitih vrsta da nije evoluirala? Misliš da sve te različite vrste nisu evoluirale ili da neka od njih nije evoluirala? Koja od modernih vrsta je po tebi identična pretku krokodila?

Nije valjda da si TE zamislio tako da svaka vrsta mora ili evoluira u nešto sasvim drugo ili izumre?

Будући да смо се лично увјерили колико је наш екосистем узајамно повезан и крхак на било какве промјене (мале промјене у магнетосфери изазвале прољетос умирање стотина хиљада ракова, птица итд, а да не помињем климатске и остале промјене) како то да је живот опстајао и ефективно се обнављао током свих мега катаклизми кроз историју планете? Ми се играли сто година и полако изумире планета, а тамо удари астероида, мегацунамији, црно небо презасићено сумпорним једињењима од вулканских ерупција нису уништили живот и остала слична питања?

Izgleda da nisi svestan koliko vrsta je izumrlo pre nego što se uopšte pojavio čovek...

и коначно и наградно питање:

које су шансе на енглеским кладионицама да се десетине аминокиселина (без лабораторијских услова) тако перфектно искомбинују да дају огроман спектар савршених живих апаратура у којима се у пар секунди одвије више хемијских реакција него у свим лабораторијама на планети?

Šanse da se desetine aminokiselina tako iskombinuju da stvore DNK i ćeliju nekog modernog bića su izuzetno male... srećom pa niko i ne zamišlja da su prvi DNK i prva ćelija bili isti kao i moderni (nisu ni nastali u isto vreme)... osim kreacionista kada im je to potrebno za kvazi-argument protiv nauke... tj. kada je potrebno da pokažu ograničenosti svog poznavanja nauke.

Takodje, odgovori na tvoje "mudrosti" iz prethodnih poruka:

- Bakterije nisu isključivo parazitski entiteti;

- Nauka svašta ne zna - njen cilj je da to prevaziđe;

- Ajnštajn je očajan primer za naučnika "otvorenog uma", nažalost, straćio je godine odbijajući da prihvati nova otkrića kvantne mehanike jer se nisu uklapala u to kako je on zamislio univerzum. Zapravo je dobar primer kako predubeđenja mogu da zeznu i najbrilijantnije umove;

- Hawking ne tvrdi da ne postoji Bog, već da nastanak našeg univerzuma može da se objasni i bez Boga;

- Hawking se smatra genijem ne zbog njegovih spekulacija već zbog otkrića u fizici koja su potvrđena;

- Naučnici i kad spekulišu (kako ti kažeš: fantaziraju) prave razliku između naučnih teorija i spekulacija;

- Stari Grci jesu "druga planeta" za današnje naučnike, u smislu da svaki osnovac danas više zna o univerzumu od najučenijih starih Grka;

- Otvoreni um ne podrazumeva prihvatanje SVAKE ideje (

)...;

- Nauka i danas prihvata različite hipoteze ako su osporive a nisu još uvek osporene;

- Zanimljivo kako po tebi ateistima pasuje ekipa Miroljuba Petrovića a iznosiš potpuno ista smešna pitanja kao i on, koja pitanja bi navodno trebalo da predstavljaju problem za nauku. prstgore

[Александар Милојков]

Немојте да се тема претвори у оправдање/нападање атеизма/теизма. Није то циљ. Циљ су интерсантна питања и одговори/размишљања паметних људи.

[cloudking]

Taman sam hteo da krenem redom da odgovaram evgeniku ali mi ja drago sto vidim da ne moram

- Ajnštajn je očajan primer za naučnika "otvorenog uma", nažalost, straćio je godine odbijajući da prihvati nova otkrića kvantne mehanike jer se nisu uklapala u to kako je on zamislio univerzum. Zapravo je dobar primer kako predubeđenja mogu da zeznu i najbrilijantnije umove;

facenew22222222

Ja to odavno pricam ovde, al niko nema usi da slusa