Ислам

[Eniz]

imali ih toliko u beogradu misionara,i kosu oni jel nikako nebi rekla da pravoslavni narod oda po kucama ,bilo bi nesto novo onda ,mozda nam odgovori admiral koje religije je on ustvari

Islamski , sumnja.Moguće da su jehovini svjedoci oni su najaktivniji!

[mikael_pasa]

О исламу у Турској бих и ја волео да чујем коментар наше муслиманске браће.  buuuuuuu

      Turska je daleko,idite u Sandzak i po njihovim gradovima i selima možete naći  protestante koji  nesmetano misionare i drže predavanja.Jevandjelje za svaku muslimansku kuću, a tu su i  prigodne knjižice o primerima obraćenih nmuslimana u protestantizam, potkrepljene dobro kako poznavanjem svetog pisma tako i kurana.

      Dakle moguće je misionariti medju muslimanima i imati dijalog ako su u pitanju protestanti i rimokatolici a kada su pravoslavni u pitanju to nikako neide.Zašto?Zato što se Srpska Crkva politizovala i ono malo što se može misionariti  naši verski poglavari blokiraju.Više ih se tiče politika i granice Srbije nego da poslušaju glas Hristov i pokušaju da svedoče veru muslimanima.

Postavlja se pitanje da li trebaju nama bilokakvi misionari!

Šta to oni nama nude?Dobro!Sreću!Duševni mir!Ma nama to ništa ne treba mi smo u islamu našli sve što nam treba!

Meni dolaze razni misionari.Čudim se jednom dođu i isti se više nevračaju.Uljudno ih primim, razgovaram, počnu oni meni misionariti , onda ja počnem njima takođe rastanemo se i pošalju novog i tako redom!Smiješno!

Ali mislim da bi možda trebalo slati islamske misionare u Beograd, i druge gradove prelijepe Srbije, šta mislite o tome?

meni u Bg sami dolaze...0110_hahaha....iz raznih delova Srbije.nema se potrebe ici i obijati tudji prag.Allah upucuje koga hoce,ionako.moje je da odgovorim kada me se pita.

[andrej]

Драги брате Енизе, а какав је тачно концепт мисионарења у исламу? Шта о пракси ширења ислама пре свега препоручују ајети и хадиси?

[mikael_pasa]

Драги брате Енизе, а какав је тачно концепт мисионарења у исламу? Шта о пракси ширења ислама пре свега препоручују ајети и хадиси?

po samom Kuranu ces naci "u veri nema prisile"(da se razumemo,kroz istoriju je bilo i slucajeva kada su se pojedini vladari oglusili o pravilo,na srecu u mnogo manjem obimu nego sto se misli).dalje...Allah o toj temi kaze na drugom mestu "tvoje je samo da ih opominjes" tj,da im ukaze na pravi put...u tom kontextu se moze tumaciti i ajet koji kaze "vama vasa,meni moja vera" sura Kafirun...islam,kao i Hriscanstvo jesu vere koje su se dosta misionarenjem sirile...ali sam koncept misionarenja se bitno razlikovao.kao sto rekoh malopre,meni sami dolaze.pitaju,ja odgovorim....jer moje je samo toliko.Allah je taj koji vodi.

[andrej]

Драги брате Енизе, а какав је тачно концепт мисионарења у исламу? Шта о пракси ширења ислама пре свега препоручују ајети и хадиси?

po samom Kuranu ces naci "u veri nema prisile"(da se razumemo,kroz istoriju je bilo i slucajeva kada su se pojedini vladari oglusili o pravilo,na srecu u mnogo manjem obimu nego sto se misli).dalje...Allah o toj temi kaze na drugom mestu "tvoje je samo da ih opominjes" tj,da im ukaze na pravi put...u tom kontextu se moze tumaciti i ajet koji kaze "vama vasa,meni moja vera" sura Kafirun...islam,kao i Hriscanstvo jesu vere koje su se dosta misionarenjem sirile...ali sam koncept misionarenja se bitno razlikovao.kao sto rekoh malopre,meni sami dolaze.pitaju,ja odgovorim....jer moje je samo toliko.Allah je taj koji vodi.

Хвала добри мој брате Микаеле    crvenilo

Питање сам поставио нашем брату Енизу само због тога што знам да се конкретно и школовао за исламског мисионара. Твој одговор је одличан, а Ениз може да дода ако сматра да нешто треба посебно да се напомене.  crvenilo

[mikael_pasa]

POZIVAM SVE ZAINTERESOVANE CLANOVE FORUMA DA  U PONEDELJAK U 20H DODJU U DVORISTR BARJAKLI DZAMIJE. ODRZAZACE SE VECE HADISA.dada

[Grizzly Adams]

po samom Kuranu ces naci "u veri nema prisile"(da se razumemo,kroz istoriju je bilo i slucajeva kada su se pojedini vladari oglusili o pravilo,na srecu u mnogo manjem obimu nego sto se misli).dalje...Allah o toj temi kaze na drugom mestu "tvoje je samo da ih opominjes" tj,da im ukaze na pravi put...u tom kontextu se moze tumaciti i ajet koji kaze "vama vasa,meni moja vera" sura Kafirun...islam,kao i Hriscanstvo jesu vere koje su se dosta misionarenjem sirile...ali sam koncept misionarenja se bitno razlikovao.kao sto rekoh malopre,meni sami dolaze.pitaju,ja odgovorim....jer moje je samo toliko.Allah je taj koji vodi.

Добри мој драги љубљени брате Мирсаде, ово јесте тачно у смислу да је у Исламу забрањено прислонити некоме пушку на чело или ставити нож под грло и рећи "прихвати Ислам или...". Са друге стране, положај не-муслимана у исламској држави (зимма) је такав да приморава људе да бирају између понижења и прихватања Ислама. И то је намерно успостављено да би се охрабрило прихватање Ислама. Осим тога, ајети које си навео су из тзв. "меканских" сура, тј. поглавља Курана које је Мухамед објавио на почетку своје каријере док је још имао мало следбеника и није имао световну власт. Из тог периода потиче већина његових "толерантних" и "мирољубивих" сура. Са друге стране, након Хиџре и успостављања прве исламске световне власти, карактер мухамедових објава се драстично мења. Из тог периода су агресивна и нетолерантна поглавња тзв. "мединске" суре. Ту је важно знати да у Исламу постоји доктрина "дерогације", тј. да када су два ајета (стиха) у контрадикцији узима се као важећи онај који је касније (хронолошки) објављен, а претходни је "дерогиран" тј. укинут. То је све, као што знаш, директно из Курана, знаш о којим ајетима се ради. Можемо и да наведемо ако треба.

Ево само пар конкретних примера какав је положај немуслимана у исламској држави:

Такви немуслимански поданици су дужни да се придржавају исламских правила који се односе на безбедност и заштиту живота, углед и имовину. Поред тога, они:

(1) бивају кажњени за прељубу или крађу, али не и за пијанство;

(2) (морају да) се разликују од муслимана по одећи, носећи широк појас од тканине;

(3) не поздрављају се "алејкум селам" (од стране муслимана);

(4) морају да ходају по страни улице (тј. да се склањају са стране када пролазе муслимани);

(5) не смеју да граде зграде више или једнане висини муслиманских зграда, али ако добију високе куће, не треба их уништити;

(6) забрањено им је да отворено приказују вино или свињетину, (да звоне звона на цркви или показују крстове) рецитују Тору или Јеванђење гласно, или да јавно обављају своје сахране и празнике;

(7) и забрањено им је да граде нове цркве.

("Reliance of the Traveler" - једна од најпознатијих књига о исламском закону)

[Аурор]

To su zakoni Saudijske Arabije. Svi znamo kakva je to zemlja.

A jeste li šerijatski zakon autentičan kuranski zakon Islama?

[mikael_pasa]

po samom Kuranu ces naci "u veri nema prisile"(da se razumemo,kroz istoriju je bilo i slucajeva kada su se pojedini vladari oglusili o pravilo,na srecu u mnogo manjem obimu nego sto se misli).dalje...Allah o toj temi kaze na drugom mestu "tvoje je samo da ih opominjes" tj,da im ukaze na pravi put...u tom kontextu se moze tumaciti i ajet koji kaze "vama vasa,meni moja vera" sura Kafirun...islam,kao i Hriscanstvo jesu vere koje su se dosta misionarenjem sirile...ali sam koncept misionarenja se bitno razlikovao.kao sto rekoh malopre,meni sami dolaze.pitaju,ja odgovorim....jer moje je samo toliko.Allah je taj koji vodi.

Добри мој драги љубљени брате Мирсаде, ово јесте тачно у смислу да је у Исламу забрањено прислонити некоме пушку на чело или ставити нож под грло и рећи "прихвати Ислам или...". Са друге стране, положај не-муслимана у исламској држави (зимма) је такав да приморава људе да бирају између понижења и прихватања Ислама. И то је намерно успостављено да би се охрабрило прихватање Ислама. Осим тога, ајети које си навео су из тзв. "меканских" сура, тј. поглавља Курана које је Мухамед објавио на почетку своје каријере док је још имао мало следбеника и није имао световну власт. Из тог периода потиче већина његових "толерантних" и "мирољубивих" сура. Са друге стране, након Хиџре и успостављања прве исламске световне власти, карактер мухамедових објава се драстично мења. Из тог периода су агресивна и нетолерантна поглавња тзв. "мединске" суре. Ту је важно знати да у Исламу постоји доктрина "дерогације", тј. да када су два ајета (стиха) у контрадикцији узима се као важећи онај који је касније (хронолошки) објављен, а претходни је "дерогиран" тј. укинут. То је све, као што знаш, директно из Курана, знаш о којим ајетима се ради. Можемо и да наведемо ако треба.

Ево само пар конкретних примера какав је положај немуслимана у исламској држави:

Такви немуслимански поданици су дужни да се придржавају исламских правила који се односе на безбедност и заштиту живота, углед и имовину. Поред тога, они:

(1) бивају кажњени за прељубу или крађу, али не и за пијанство;

(2) (морају да) се разликују од муслимана по одећи, носећи широк појас од тканине;

(3) не поздрављају се "алејкум селам" (од стране муслимана);

(4) морају да ходају по страни улице (тј. да се склањају са стране када пролазе муслимани);

(5) не смеју да граде зграде више или једнане висини муслиманских зграда, али ако добију високе куће, не треба их уништити;

(6) забрањено им је да отворено приказују вино или свињетину, (да звоне звона на цркви или показују крстове) рецитују Тору или Јеванђење гласно, или да јавно обављају своје сахране и празнике;

(7) и забрањено им је да граде нове цркве.

("Reliance of the Traveler" - једна од најпознатијих књига о исламском закону)

PočetakKur'anHadisTekstoviPredavanjalogin 

nemuslimani i licne slobode u islamskoj drzavi

postavio abdulvehab, Novi Horizonti br. 17. dr. Sulejman Topoljak

U uvodu ovog rada spomenuli smo da su prava i slobode u islamu univerzalna i opcenita. To znaci da se prava koja je priznao i legalizovao islam odnose na sve ljude, da nisu rasisticka i da ne prave razliku u onome u cemu ljudi nemaju nikakva udjela, kao što su porijeklo, boja kože, mjesto rodenja itd. Nemuslimane koji imaju stalni boravak u islamskoj državi islamsko pravo naziva - ehlu zzimmeh - tj. oni koji posjeduju ugovor. Islam ih je tako nazvao zato što muslimani imaju obavezu, tj. ugovor da zaštite njihove živote, imetke, vjerovanje, dakle da im obezbijede ljudska prava i slobode. To je podvrdeno u mnogim Poslanikovim hadisima, preporukama pravednih halifa i islamskih vladara koji su vladali poslije njih. Poslanik, a.s, poslao je jenom prilikom pismo arapskim kršcanima u Nedžranu, u kojem je stajalo: 'Nedžranci i njihovi podanici imaju Allahovu zaštitu i zaštitu Njegova Poslanika za svoje imetke, vjeru, bogomolje i za sve ono što posjeduju.'(28)

Takoder je cetvrti pravedni halifa, Alija, r.a, rekao za njih: 'Oni, uistinu, placaju džizju tj. porez za zaštitu koju imaju i svoje ucešce za izgradnju islamske države, da bi njihovi imeci i životi bili kao naši.'(29) Nemuslimanima su u islamu su zašticena sva ljudska prava i slobode. Ta prava im je zagarantovao licno Poslanik, s.a.v.s, u mnogobrojnim hadisima. U jednom hadisu kaže se: 'Ko uznemiri nemuslimana, ja cu mu biti protivnik na Sudnjem dana, a kome ja budem protivnik izgubice parnicu.'(30) Onaj ko se bavi proucavanjem ove oblasti u islamskom pravu zapazice jedan veliki stepen poštovanja i zaštite navedenih kategorija stanovništva što izaziva divljenje i ponos.

Tako malikijski pravnik El-Karafi veli:

'Ko izvrši agresiju na njih tj. nemuslimane, pa makar to bilo ružnom rijecju ili ogovori i potvori nekog od njih, ili im ucini nepravdu bilo cim drugim, ili pomogne nekoga da im to uradi, izgubio je Allahovu zaštitu, zaštitu Njegova Poslanika i zaštitu islama.'

Zahirijski pravnik Ibn Hazm veli: 'Ko bude u našoj zaštiti, tj. od nemuslimana, pa dode neprijatelj u našu zamlju želeci da ih napadne, dužnost nam je tj. vadžib da izademo da mu se suprotstavimo svim raspoloživim snagama i oružjem, i ako treba, i poginuti u toj borbi u odbrani onih koji su u Allahovoj zaštiti i zaštiti Njegova Poslanika. Ako se tako ne postupi, to je zanemarivanje ugovora koji smo im dali.'(31) Iz navedenog vidimo koliki stepen je islam dostigao u ljudskim pravima i slobodama koje je priznao i legalizovao za nemuslimane. Sigurno je da bi savremeni politicki sistemi morali iz islama nauciti ovu lekciju o ljudskim pravima, danas kada su ljudska prava i slobode ugrožene u cijelom svijetu, a posebno prava nacionalnih i vjerskih manjina.

6. PRAVO NA SLOBODU MIŠLJENJA

Sloboda mišljenja u islamu potpuno je priznata i legalizovana. To je osnovna funkcija razuma radi cega ga je Allah i dao. Zbog toga su objavljeni mnogi ajeti koji širom otvaraju vrata slobodi mišljenja, strogo naredujuci razmišljanje. Allah, dž.š, tako veli: 'Eto tako vam Allah objašnjava propise da biste razmislili. 'El-Bekare, 219.

'Reci: 'Zar su isti slijepac i onaj koji vidi? Zašto ne razmislite.' El-Enam, 50. 'I daje vam da se koristite onim što je na nebesima i onim što je na Zemlji, sve je od Njega. To su zaista pouke za ljude koji razmišljaju.' El-Džasije 13. Ovakvih ajeta u Kur'nu je mnogo, kao i ajeta koji zabranjuju da se anulira ili umanji osnovna funkcija razuma na bilo koji nacin ili bilo kojim sredstvom.

Sva islamska idejna baština govori o velikoj slobodi mišljenja koja je vladala u islamskoj državi i koja postoji u islamu. Idejne škole ili razliciti pravni pravci tj. Mezhebi, svjedoce o slobodi mišljenja u islamu, shodno islamskim pravilima i nacelima. Islam se nije zadovoljio da samo prizna ovo pravo, nego je naredio da se ono mora koristiti, tj. ucinio ga vadžibom, kada se njegovim izricanjem postiže opci interes ili se uklanja opca šteta. Islam je naredio da se mora reci istina i izraziti svoje mišljenje u sljedecim situacijama:

a. Kada neko bude upitan za savjet, dužnost mu je dati savjet i izreci ono što smatra da ja istina i u cemu je dobrobit. Poslanik, s.a.v.s, kaže: 'Kada neko od vas zatraži od svoga brata savjet, dužnost je njegovu bratu da mu da savjet.'(32)

b. Poslanik, a.s, smatra prezrenim i bijednim da musliman ne izrekne svoje mišljenje kada smatra da je ono ispravno i korisno. Ebu Seid el-Hudri prenosi da je Poslanik, a.s, rekao: 'Neka niko od vas sebe ne potcjenjuje. Ashabi su upitali: O Allahov Poslanice, kako neko od nas može sebe potcijeniti? Odgovorio je: Kada smatra da treba da govori, pa to ne ucini. Allah, dž.š, ce ga na Sudnjem danu upitati: Šta te je sprijecilo da o tome kaže to i to? Odgovorice: Strah od ljudi. Allah ce mu tada reci: Bilo je prece da se Mene boji .'(33)

c. Onog ko prešuti istinu Poslanik, a.s, smatra nijemim šejtanom, covjekom sa slabom licnošcu i bez jake volje. Poslanik, a.s, o takvom covjeku veli: 'Neka niko od vas ne bude immeah, govoreci: Ako ljudi budu dobri i ja cu biti dobar, a ako budu loši i ja cu biti loš. Odgojite se da budete takvi; da kada ljudi budu dobri da i vi budete dobri a kada budu loši da se vi klonete loših djela koja oni cine.'(34)

d. Islam je naredio preporucivanje dobra i odvracanje od zla. Poslanik, a.s, veli: 'Ko od vas vidi neko zlo neka ga sprijeci rukom, pa ako ne mogne neka ga sprijeci jezikom, pa ako ne može sprijeciti ni jezikom, neka ga prezire srcem, ali je to najslabiji vid imana.'(35) Islam je, kako vidimo širom otvorio vrata ovoj slobodi i postice na nju raznim sredstvima i nagradama, obecavajuci, u isto vrijeme, kazne i poniženja onima koje odvrati od tog prava razni šicari.

Necemo naci ni u jednoj ideologiji, filozofiji ili religiji da nagraduje za pogrešno mišljenje ako je ono bilo produkt intelektualnog napora sa kojim se željelo doci do istine i pravde, kao što je slucaj u islamu. Islam nagraduje mudžtehida koji je koristio razum u iznalaženju istine i na tom putu pogriješio, dok sa dvije nagrade nagraduje mudžtehida koji pronade istinu, kako se kaže u jednom poznatom hadisu.

Islam je navedenim primjerom htio da stimuliše ljude i da ih ohrabri da koriste razum koji je najveca odlika covjeka, onoga kome je objavljen Kur'an - da ga razumije a zatim primijeni, jer društvo koje zapostavi razum, osloni se na produkte tudeg intelekta i oda strastima društvo je koje je osudeno na propast. Idejne slobode u ustavnom pravu imaju razlicite oblike i raznovrsne su. Na neke od njih cemo se ukratko osvrnuti i vidjeti kako islam gleda na njih.

Sloboda vjerovanja

Pod ovom sintagmom se u ustavnom pravu podrazumijeva sloboda covjeka da prihvati vjeru ili ideju koju želi, njegova sloboda da slobodno pra obrede vjere, tajno ili javno, kao i da ne smije biti prisiljen da prihvati bilo koju vjeru ili da obavlja obrede druge vjere; da ima pravo da promijeni vjeru, i to sve u granicama ustava, zakona i opceg bontona.(36)

U islamskom politickom sistemu, naci cemo da islam ne prisiljava ljude da mijenjaju svoju vjeru i prihvate islam. Mora se priznati da islam poziva tomu, ali pozivanje necemu se razlikuje od prisiljavanja na nešto. Prva stvar u islamu je dozvoljena dok je druga zabranjena. Allah, dž.š, za pozivanje u islam kaže: 'Na putu svoga Gospodara mudro i lijepim savjetom pozivaj i s njima na najljepši nacin raspravljaj.' En-nahl 125. A za prisiljavanje u islam Uzvišeni veli: 'U vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti - pravi put se jasno razlikuje od zablude.' El-Bekare, 256. U slucaju vjrskih sloboda islamski pravnici postavili su poznato pravilo, koje se može uzeti kao bent u ustavu islamske države, na osnovu kojeg se ravnala islamska država u odnosima sa ideološkim neistomišljenicima. To pravilo glasi - Ostavimo ih i ono u što vjeruju - tako da se islamska država nije smjela miješati u vjerovanje i obrede nemuslimana koji žive u njoj.(37) Islam je priznao slobodu vjerovanja i zajednickog i pravednog življenja svakom nemuslimanu koji želi da živi sa muslimanima u miru i pravdi i koji na bilo koji nacin ne radi i ne bori se protiv njih.

To Kur'an potvrduje sljedecim ajetom: 'Allah vam ne zabranjuje da cinite dobro i da budete pravedni prema onima koji ne ratuju protiv vas zbog vjere i koji vas iz zavicaja vašeg ne izgone – Allah, zaista, voli one koji su pravicni.' El- Mumtehane, 8. Slobodu vjeroispovjesti Poslanik, a.s, je potvrdio i u Medinskoj povelji koju je izdao neposredno poslije Hidžre, u njenom dvadeset i petom bentu stoji: 'Židovi imaju svoju vjeru a i muslimani imaju svoju vjeru.' Koliku slobodu vjerovanju uživaju nemuslimani u islamskoj državi vidimo i iz mišljenja nekih islamskih pravnika. Imam Šafija, r.a, ide u slucaju zaštite slobode vjerovanja nemuslimana do te mjere da ne dozvoljava, u slucaju kad jedan od supružnika (nemuslimana) primi islam, da se drugom supružniku koji nije primio islam ponudi primanje islama, obrazlažuci da time kršimo njihovu slobodu vjerovanja, koju smo im garantovali ugovorom koji smo im dali tj. ugovorom o zaštiti njihovih života vjere, imetka itd.(38)

Znaci, imam Šafija, r.a, smatra da u nudenju islama jednom od supružnika koji nije primio islam ima elemenata kršenja ove slobode i prisile supružniku da napusti svoju vjeru i prihvati islam i, na osnovu toga, smatra da to nije dozvoljeno, jer bi se time ogranicila sloboda vjeroispovijesti dovela u pitanje. Kada smo govorili o osnovnim specificnostima ljudskih prava i sloboda u islamu rekli smo da ta prava nisu apsolutna i neogranicena. Ona su neogranicena u tolikoj mjeri koliko je dovoljno da se potpuno realizuje interes pojedinca. Medutim, ona se sputavaju onda kada se pocne ugrožavati opci interes zajednice i pocnu otvoreno predstavljati za nju jasnu opasnost i smutnju, da bi se tako zaštitila opca dobrobit islamskog društva. Rekli smo, takoder, da je to metod islama kojim ostvaruje i štiti oba interesa, individualni i kolektivni. Zato je sloboda vjeroispovijesti ogranicena zabranom otpadništva od islama. Zato što odpadništvo od islama nije sloboda vjeroispovijesti nego je to kriminal u odnosu na pravo društva. U tom slucaju islam je suprotstavljen ljudima koji ga primaju lažno a izlaze iz njega šteteci mu, pa onda, da li se može ocekivati od vjere koja je po svojoj prirodi srcano ubjedenje i društveno uredenje da se prema takvima odnosi nezainteresovano i bude skrštenih ruku? Sigurno da nece, zato što je islam dozvolio židovima i kršcanima da zajedno žive sa muslimanima u islamskom društvu, priznajuci im prava i tražeci od njih obaveze koje imaju i kojima su zaduženi i sami muslimani, pa zašto onda oni ostavljaju svoju vjeru primajuci islam, da bi ga potom napustili.(39) Kur'an konstatuje da je namjera takvih pravljenje smutnje medu muslimanima i nanošenje štete njihovom društvu. Uzvišeni veli: 'Neki sljedbenici Knjige govore:

'Pokažite da i vi vjerujete u ono što se objavljuje vjernicima, i to na pocetku dana, a pri kraju dana to porecite ne bi li i oni svoju vjeru napustili.' Ali Imran 72. Dozvoliti to i pored takvih namjera znacilo bi samo dozvoliti slobodu nanošenja štete islamu, ponižavanje njegova vjerovanja - akide, spletkarenje protiv njegova zakonika šerijata i unošenje smutnje u islamsko društvo, što je najstrožije zabranjeno u islamu. Da bi se ta ogromna opasnost u islamskom društvu sprijecila, islam je za to propisao rigorozne sankcije: ubistvo odpadnika. Tu sankciju islam je postavio na dva temelja:

a. Na ispunjavanje preuzetih obaveza - Znaci, covjek koji dobrovoljno primi islam obavezuje se dobrovoljno da se pridržava islamskog vjerovanja i islamskog zakonika, šerijata. Zato, ko se odmetne od islama, on krši svoje obecanje, te nanese štetu islamskoj državi zbog javnog i namjernog napada na njeno vjerovanje, jer za njegovo otpadništvo ne bi se znalo da ga nije javno proklamovao i objelodanio. To je, bez sumnje, atak na javni poredak u državi koja je uzela islam za svoju ideologiju i zakonom i, na osnovu toga, on zaslužuje ovako rigoroznu kaznu, jer, poznato je u svim zakonima, da osoba koja izvrši atak na javni državni poredak i koja ne ispuni svoja obecanja - zaslužuje kaznu.

b. Uklanjanje nerada, smutnje iz islamskog društva - Maloprije smo spomenuli da lažno primanje islama i njegovo napuštanje, da bi mu se naštetilo, ima za cilj da napravi nejasnoce u vjerovanju i da izazove sumnju, iz cega proistice i nastaje medusobna smutnja u toj zajednici, a to je, bez sumnje, veliki nered i nepravda prema islamskom društvu koja zaslužuje kaznu.

Sloboda obrazovanja

Ova sloboda, kako smatraju pravnici, sadržava:

a. Pravo covjeka da poducava druge.

b. Njegovo pravo da postigne odreden nivo obrazovanja.

c. Njegovo pravo da izabere sebi ucitelja kojeg želi.(40) Islam poziva obrazovanju, podstice na njega i visoko ga uzdiže, isticuci njegov znacaj i vrijednost. Uzvišeni veli: 'Reci: 'Zar su isti oni koji znaju i oni koji ne znaju.' Ezzumer, 9.

'A Allaha se boje od Njegovih robova uceni.' Fatir, 28. Allah, dž.š, podigao je vrijednost nauke i ucenjaka u sljedecem ajetu: 'Allah ce na visoke stepene uzdignuti one medu vama koji vjeruju i kojima je dato znanje.' El-Mudžadele, 11. Poslanik, s.a.v.s, kaže: 'Svakom muslimanu koji bude slijedio put nauke Allah ce olakšati put do Dženneta.'(41) Takoder, Poslanik, a.s, veli: 'Prednost ucenjaka nad pobožnjakom je kao prednost mjeseca nad ostalim planetama.'(42) Pored tolike vrijednosi koju islam predaje nauci, sloboda obrazovanja u islamu nije uvijek samo pravo, ona ponakad može biti vadžibom ili mendubom, shodno vrsti nauke i obrazovanja. Npr. pravo covjeka da poducava druge nije samo pravo, nego to pravo ponekad prelazi u vadžib, a posebno onda kada je znanje koje se želi prenijeti drugom osnovno temeljno znanje iz islamskog zakona.

Takvo znanje po islamu je zabranjeno tajiti, iz cega proizilazi da ga je vadžib prenositi, a dokaz za to je sljedeci ajet: 'Oni koji budu tajili jasne dokaze, koje smo Mi objavili, i pravi put, koji smo u Knjizi ljudima oznacili, njih ce Allah prokleti, a proklece ih i oni koji imaju pravo da proklinju.'El-Bekare, 159. Što se tice ostalih nauka, njihovo naucavanje je mendub u odnosu na pojedinca, a fard kifaje u odnosu na zajednicu; a ponekad može biti i fard ajn, što zavisi od potrebe i nužnosti ummeta za tim naukama. Što se tice prava pojedinca da stekne odreden nivo obrazovanja, to takoder uvijek nije samo pravo, to pravo se, isto tako, ponekad pretvara u vadžib, posebno kad je u pitanju znanje iz osnova islamskog prava.

To sticanje obrazovanje može biti mendub, vadžib ili fard kifaje, ako se odnosi na druge vrste obrazovanja. Poslanik, a.s, je utemeljio pravo pojedinca na obrazovanje poslije bitke na Bedru, tako što je uslovio oslobadanje nekih kurejševickih zarobljenika time da svaki od njih poduci po deset muslimana citanju i pisanju. Što se tice prava covjeka da sebi izabere ucitelja, ono je takoder priznato u islamu. Medutim, islam je preporucio muslimanu da uzme za svoje ucitelje, ako se obrazovanje odnosi na vjeru, one koji su uceniji i pobožniji. Što se drugih nauka tice, islam je dozvolio muslimanu da uzme za ucitelja koga hoce. Zato, ako je obrazovanje u islamu vadžib, vadžib kifaje ili mendub, shodno vrsti nauke, dužnost je države u islamu da omoguci gradaninu na najbolji i na najsavremeniji nacin, da izvrši taj vadžib ili mendub. A ako to ne uradi, a bila je u mogucnosti, bice odgovorna pred narodom, prije nego što ce biti pitana za to pred Allahom.

Sloboda informisanja

Pod ovom slobodom u ustavnom pravu podrazumijava se sloboda izražavanja mišljenja u novinama i drugim publikacijama i medijima.(43) Ova sloboda je jedna vrsta slobode mišljenja ili je to, ustvari sama sloboda mišljenja. Islam priznaje ovu slobodu radi interesa pojedinca. Medutim, ova sloboda nije apsolutna, nego ima ogranicenja koja je postavio islamski zakonik radi opceg interesa. O tome smo vec govorili i nema potrebe da to ponavljamo. To se može reci i za ostale medije, pozorište, kino itd. Za njih je islam priznao slobodu, ali se ta sloboda uzurpira ili umanjuje onda kada pocne ugrožavati opci interes i opcu dobrobit, kada pocne atakovati na državni poredak i pocne izlaziti iz okvira islamskog ucenja, nakana i bontona.

Sloboda sastajanja

Ova sloboda obuhvata slobodu sastajanja i slobodu udruživanja. Sloboda sastajanja znaci pravo ljudi da se negdje sastanu da bi izrazili svoja mišljenja bilo to u obliku hutbi, okruglih stolova, predavanja, diskusija itd. Što se tice slobode osnivanja udruženja, pod tim se podrazumijeva osnivanje stalnih i organizovanih udruženja koja imaju odredene ciljeve i unaprijed odredene aktivnosti i planove. T

a sloboda obuhvata pravo pojedinca da pristupi bilo kojem udruženju sve dok ono ima za cilj rad u miru što obuhata i zabranu prisiljavanja bilo koga da prede ili pristupi u neko udruženje.(44) Sloboda sastajanja, bez obzira da li je rijec o privremenom sastajanju ili sastajanju radi osnivanja raznih udruženja, imace u islamu, prema mišljenju autora, šerijatsku normu cilja radi koga je sastanak uprilicen. Tako, ako cilj sastajanja bude vadžib, kao sastajanje radi džume, džihada ili rješavanja važnih opcedruštvenih pitanja, takvo sastajanja u islamu je vadžib jer se smatra sredstvom za izvršenje vadžiba i zato ono uzima propis cilja koji realizuje. Ako je cilj sastajanja fard kifaje kao što je okupljanje radi pripreme za džihad, u takvom slucaju okupljanje nije samo pravo nego se pretvara u fard kifaje.

Takoder, ako je cilj sastajanja mendub, kao što je sastajanje radi klanjanje namaza u džematu, takva vrsta sastajanja ce biti mendub, a ako je cilj sastajanja mubah kao što je sastajanje radi odlazka na :cheesy2: itd, onda ce i to sastajanje biti mubahom. Iz naprijed spomenutog vidimo da sastajanje u islamu može biti fard, mendub i mubah. Tu slobodu je islam priznao i legalizovao, pod uvjetom da se njom ne želi narušiti neki islamski propis, izaci iz okvira koje je islam postavio ili proizvoditi smutnju u islamskom društvu.

Bilješke:

1. Servet Bedevi, Ennuzum essijasijje, str. 419, Darun-nehda el arabijje, Kairo, 1972.

2. Ibid.

3. Izzuddin Abdullah, El Kanun ed-devli el has el masri, tom 1. str. 378, Matbea džamiatu kahire, trece izdanje, 1954.

4. Servet bedevi, Ennuzun essijasijje, str. 420.

5. Ibid.

6. Muhammed Husejn Hejkel, El Faruk Omer, Darul mearif, Egipat, peto izdanje 1392. h.str.294-295, Sulejman Tamavi, Omer bin el-Hattab, Darul fikr el arabi 1389. h, El Meki, Delilul falihin li turuki rijadis-salihin, tom 4. str. 612-617.

7. Et-Taberi, Tarihul umem vel muluk, Mektebetut-tidžarijetul kubra, Kairo, tom 2. str.40.

8. Taha Husejn, El Fitnetul kubra, Darul mearif, Kairo, str. 165.

9. Es-Serahsi, El Mebsut, tom 9. str. 45.

10. Navodi se da je Omer bin El-Hattab, r.a, dok je obilazio Medinu, nocu, cuo ženu da govori: 'Ima li puta do vina, da se napijem, ili da dodem do Nasra bin Hadždžadža.' Kada je osvanulo, pozvao je Nasra, i vidio da je to osoba vrlo lijepe vanjštine, zatim mu rekao: 'Voda pravovjernih je odlucio da te ošiša nacelavo. 'Kada ga je ošišao to mu je još više povecalo ljepotu, što je povecalo i smutnju kod žena. Zbog toga ga je Omer, r.a, protjerao u Irak. Pogledaj: Ezzejlai, Tebjinul hakaik šerh kenzud-dekaik, štamparija Bolak, Kairo, 1314.h. tom 3. str. 174. Ebu Ja la, El Ahkamus-Sultanijje, Matbea el halebi, 1386. h. str. 284.

11. El Kasani, Bedaius-sanai fi tertibi šerai, El Matbea el džemalijje, Kairo, 1328.h. tom 7. str. 29.

12. Servet Bedevi, En-Nuzum essijasijje, str. 421.

13. Izzuddin Abdullah, El Kanun ed-devli el has, tom 1. str. 378.

14. Sahihu Muslim bi šerh En-Nevevi, tom 8. str.184, Sunen ibn Madže tom 2. str. 1025, Et-Tabekatul kubra, Ibn Sad, tom 2. str. 184.

15. Ibn Kajjim, Et-Turukul hukmijje fi es-sijase eš-šerijje, Matbea es-sunne el Muhammedijje, 1372.h. str.102.

16. Ebu Jusuf, El Haradž, Matbea es-selefijje, Kairo, 1352. h. str. 176.

17. Ebu Eala el Mevdudi, Tedvinud-dustur el islami, preveo: Muhammed Asim El Haddad, Darul fikr, Damask, str.73.

18. Do ovog nacela laicki zakoni su stigli nekoliko stoljeca nakon smrti Omera, r.a, a neki ga ni danas ne priznaju. Pogledaj: dr. Sulejman Tamavi, Omer bin El Hattab, str. 335-336.

19. Ibn Tejmijje, El Hisbe fil islam, Matbeal handži, Kairo, 1323. h. str.53.

20. Ibn Hazm, El Muhalla, Darut-tibaa el munirijje, 1350. h., Kairo, tom 6. str. 156.

21. Ebu Eala el Mevdudi, Tedvinud-dustur el islami, str.76.

22. Sahihul Buhari, tom 9, poglavlje o krvarinama, str. 13. Daruš-šab, 1388. h.

23. Sulejman Tamavi, Omer bin El Hattab, str. 126.

24. Ibnul Kajjim, I-lamul muvekkiin, El Mektebe tidžarijjetul kubra, Kairo, 1374. h. tom 3. str.147.

25. Prenose Et-Taberani i El Bejheki, Sahihul Buhari, tom. 9 str.13.

26. Servet Bedevi, str. 422.

27. Es-Sujuti, El Džamius-sagir, tom 1.str. 165.

28. Ebu Jusuf, El Haradž, str. 91.

29. El Kasani, Bedaius-sanai, tom 7. str.111, Ibn Kudame, El Mugni, tom 8. str. 445.

30. Essujuti, El Džamius-sagir, tom 2. str. 473.

31. El Karafi, El Furuk, prvo izdanje, Daru ihjaul kutub el arabijje, 1346. h. tom 3. str.14.

32. Ibn Kesir, Tefsirul Kur'anil Azim, tom 1. str. 420.

33. Prenosi Ibn Madže, prenosioci su pouzdani, pogledaj: Et-Tergib, tom 4. str. 6.

34. Prenosi Bezzar od Ebu Ubejda, Amira bin El Džerraha, r.a.

35. Prenose Muslim i Ebu Davud, Sunen Ebu Davud, tom 2. str. 486.

36. Servet Bedevi, En-Nuzum es-Sijjasijje, str.422-423.

37. Abdul Kerim Zejdan, El Ferd veddevle fi šeriati el islamijjeti. str. 41.

38. Ezzejlei, šerhul kenz, tom 2. str. 974.

39. Muhammed el Gazali. Hukukul insan bejne talimil islam ve ilanil umemil muttehide, str. 100.

40. Sunen Ed-Darimi, tom 1. str. 83.

41. Sunen Ebu Davud, tom 3. str.318.

42. Servet Bedevi, En-Nuzum es-Sijasijje, str. 423.

43. Ibid, str. 426.

44. Ibid, str. 427.

45. Ibid.

46. Muhtesar šerh Džamius-sagir, Sujuti, tom 2. str. 501.

47. Abdul Kerim Zejdan, Usulud-dave, str. 206.

48. Tefsirul Kurtubi, tom 17. str. 238.

49. Es-Sujuti, el Džamius-sagir, tom 2. str. 167.

50. Sunen Ibn Madže, tom 2. str. 167.

[mikael_pasa]

po samom Kuranu ces naci "u veri nema prisile"(da se razumemo,kroz istoriju je bilo i slucajeva kada su se pojedini vladari oglusili o pravilo,na srecu u mnogo manjem obimu nego sto se misli).dalje...Allah o toj temi kaze na drugom mestu "tvoje je samo da ih opominjes" tj,da im ukaze na pravi put...u tom kontextu se moze tumaciti i ajet koji kaze "vama vasa,meni moja vera" sura Kafirun...islam,kao i Hriscanstvo jesu vere koje su se dosta misionarenjem sirile...ali sam koncept misionarenja se bitno razlikovao.kao sto rekoh malopre,meni sami dolaze.pitaju,ja odgovorim....jer moje je samo toliko.Allah je taj koji vodi.

Добри мој драги љубљени брате Мирсаде, ово јесте тачно у смислу да је у Исламу забрањено прислонити некоме пушку на чело или ставити нож под грло и рећи "прихвати Ислам или...". Са друге стране, положај не-муслимана у исламској држави (зимма) је такав да приморава људе да бирају између понижења и прихватања Ислама. И то је намерно успостављено да би се охрабрило прихватање Ислама. Осим тога, ајети које си навео су из тзв. "меканских" сура, тј. поглавља Курана које је Мухамед објавио на почетку своје каријере док је још имао мало следбеника и није имао световну власт. Из тог периода потиче већина његових "толерантних" и "мирољубивих" сура. Са друге стране, након Хиџре и успостављања прве исламске световне власти, карактер мухамедових објава се драстично мења. Из тог периода су агресивна и нетолерантна поглавња тзв. "мединске" суре. Ту је важно знати да у Исламу постоји доктрина "дерогације", тј. да када су два ајета (стиха) у контрадикцији узима се као важећи онај који је касније (хронолошки) објављен, а претходни је "дерогиран" тј. укинут. То је све, као што знаш, директно из Курана, знаш о којим ајетима се ради. Можемо и да наведемо ако треба.

Ево само пар конкретних примера какав је положај немуслимана у исламској држави:

Такви немуслимански поданици су дужни да се придржавају исламских правила који се односе на безбедност и заштиту живота, углед и имовину. Поред тога, они:

(1) бивају кажњени за прељубу или крађу, али не и за пијанство;

(2) (морају да) се разликују од муслимана по одећи, носећи широк појас од тканине;

(3) не поздрављају се "алејкум селам" (од стране муслимана);

(4) морају да ходају по страни улице (тј. да се склањају са стране када пролазе муслимани);

(5) не смеју да граде зграде више или једнане висини муслиманских зграда, али ако добију високе куће, не треба их уништити;

(6) забрањено им је да отворено приказују вино или свињетину, (да звоне звона на цркви или показују крстове) рецитују Тору или Јеванђење гласно, или да јавно обављају своје сахране и празнике;

(7) и забрањено им је да граде нове цркве.

("Reliance of the Traveler" - једна од најпознатијих књига о исламском закону)

  Šejh Qaradawi se ubraja u najzapaženije islamske ličnosti koje se odavno zanimaju za pitanja prava nemuslimana u muslimanskim društvima. Izlažem navode iz njegovih brojnih napisa po ovom pitanju, jer je on eminentan šerijatski pravnik, a njegovi zaključci se uvijek oslanjaju na šerijatske izvore.

Od najbitnijih prava nemuslimana u muslimanskim društvima, na koja se šejh Qaradawi osvrće, oslanjajući se na šerijatske izvore i stavove pravnika, su:

Pravo na zaštitu

Prvo od svih prava “sljedbenika knjige” u islamu je zaštita od svih vrsta spoljašnjih neprijateljstava. Stoga, ako ih neko napadne, muslimani su dužni stati im u zaštitu. Šejh Qaradawi se u ovoj tvrdnji oslanja na šerijatsku literaturu, kao i na stav imama Ibn Tejmijje, r.a. Imam Ibn Tejmijje je posredovao kod tatarskog zapovjednika Qatlušaha da oslobodi zarobljenike. Qatlušhah je dozvolio da se oslobode muslimanski zarobljenici, ali je Ibn Tejmijje insistirao da se oslobode i hrišćani. Ovakav stav Ibn Tejmijje predstavlja primjer fikhske perspektive prema zaštiti od stranih neprijateljstava.

Islamska država je, također, dužna štititi prava nemuslimanskih manjina od unutarnjeg nasilja. U skladu sa tim, nije dozvoljeno neprijateljstvo protiv njih ni u kom obliku. Prepliću se brojni ajeti i hadisi koji zabranjuju nasilje muslimana nad nemuslimanima, za primjer navodimo riječi Poslanika, s.a.w.s.: ”Ko učini nasilje prema mu`ahidu (nemuslimanu štićeniku islamske države) ili mu uskrati pravo, ili ga optereti preko njegovih mogućnosti,ili uzme nešto njegovo bez saglasnosti, ja ću mu biti tužitelj na Sudnjem danu.” (Bilježe ga Ebu Dawud i Bejheki).. Također je rekao:” Ko uvrijedi zimmiju (nemuslimana-štićenika) uvrijedio je mene, a ko uvrijedi mene uvrijedio je Allaha, dž.š.”(Bilježi ga Taberani u El-Ewsatu , sa dobrim lancem prenosilaca).

Kako je ovo bila praksa Poslanika s.a.w.s. , tako je postalo i praksom pravednih halifa . Prenešene su brojne slične izjave i postupci od Omera i Alije r.a. , a sličan pravac su zagovarali i brojni šerijatski pravnici.

Od oblika ove zaštite je:

Zaštita krvi - fizička bezbijednost

Qaradawi prenosi saglasnost učenjaka da se krv štićenika mora čuvati, te da je napad na njihovu fizičku bezbjednost jedan od velikih grijeha, zbog hadisa u kom je Poslanik, s.a.w.s., rekao: ”Ko ubije štićenika neće osjetiti miris dženneta, a ako ga i osjeti, to će biti sa udaljenosti od četrdeset godina.” (Bilježe ga Ahmed i Buhari u poglavljima o džiziji , kao i drugi) .

I ako se učenjaci razilaze po pitanju da li se musliman kažnjava smrću ako ubije nemuslimana, Qaradawi ispravnijim stavom smatra da muslimana treba ubiti ako bespravno ubije nemuslimana, oslanjajući se na sveobuhvatnost kur`ansko - sunnetskih citata koji naređuju odmazdu, uz stav o jednakosti prolivene krvi.

Na ovaj stav se oslanjao Osmanski hilafet, i praktikovao ga je u brojnim svojim pokrainama, prije mnogo vijekova, sve dok hilafet nije uništen početkom prošlog vijeka napadima neprijatelja islama.

Čuvanje imetka

Na obaveznosti ovoga su saglasni svi šerijatski pravni pravci, u svim oblastima i kroz različite vremenske periode. Pažnja islama prema imovini i posjedima nemuslimana dostiže do toga da on poštuje sve što nemuslimani smatraju imetkom – čak i kada to u očima muslimana ne predstavlja imetak. Alkohol i svinjsko meso nije dozvoljeno smatrati posjedom muslimana, tako da ako musliman muslimanu uništi nešto od pomenutog nije mu dužan ništa (jer je to imetak kojim nije dozvoljeno ostvarivati korist, prim.prev). Ali , ako pomenuto bude u posjedu štićenika, i musliman ga uništi, dužan je platiti njegovu vrijednost, kako tvrdi imam Ebu Hanife.

Čuvanje časti

Čast štićenika u islamu se čuva kao čast muslimana. Čak, imam El-Qarafi el–Maliki je rekao: ”Ko ih uvrijedi, makar ružnom riječju ili ogovaranjem, izgubio je Allahovu zaštitu, zaštitu Njegova Poslanika s.a.w.s., i zaštitu vjere islama” (U djelu El-Furuq tom 3, stranica 14, 119 odjeljak). Ovoj slične izjave islamskih učenjaka su brojne.

Osiguranje u slučajevima nemogućnosti, starosti i siromaštva

Šta više, islam garantuje nemuslimanima “penzijsko osiguranje koje pripada kako njima tako i svima koji budu u njihovoj situaciji”, jer su oni štićenici islamske države, a ona je odgovorna za svakog svog građanina. Poslanik, s.a.w.s., je rekao: ”Svi ste vi pastiri i svi ćete biti pitani za svoje stado”. (Muttefeq alejh). Prema ovom se upravljala praksa pravednih halifa i onih nakon njih. Ovakav stav je prenešen u pismu Halid bin Welida stanovnicima El-Hireh u Iraku u vrijeme vladavine Ebu Bekra es-Siddika, r.a., u prisustvu velikog broja ashaba, što se ujedno smatra i njihovim konsenzusom. Omer bin Hattab je vidio starca Jevreja kako zbog starosti prosi (u nemogućnosti da zaradi) pa je njemu i svima njemu sličnima propisao iz muslimanske blagajne doživotnu penziju rekavši: ”Nismo pravedni prema njemu ako mu dok je mlad uzimamo porez a ostavimo ga na cjedilu kada bude bespomoćan. ”Ovakvog stava su i većina islamskih pravnih skola.

Pravo na ispovijedanje vjere

Među ovim pravima je i zabrana muslimanima da štićenike prisiljavaju na prihvatanje islama. Svaki vjernik ima pravo na svoju vjeru i pravac, i ne smije se prisiljavati da prihvati drugu vjeru, niti se smije vršiti pritisak da bi se okrenuo islamu. Temelj ovog prava su Allahove riječi: ”U vjeru nije dozovoljeno silom nagoniti, pravi put se jasno razlikuje od zablude.” (El-Bekare: 256). Također je Uzvišeni rekao: ”Pa zašto onda ti da nagoniš ljude da budu vjernici?” (Junus 99)

Historija istinom svjedoči o muslimanima po ovom pitanju, a i zapadnjaci to priznaju.

Islam je čuvao nemuslimanima njihove bogomolje i vjerska obilježja. U vrijeme Poslanika, s.a.w.s., stanovnicima Nedžrana je garantovana vjerska sloboda, koju im garantuje Allahovo pravo i zaštita Njegova Poslanika, s.a.w.s. Sloboda da vjeruju i ispovijedaju svoju vjeru, da imaju svoje zajednice i svoju trgovinu. Omer, r.a., je u djelu poznatom kao “Omerova povelja” garantovao stanovnicima Elija`a slobodu ispovijedanja vjere. Ova sloboda je garantovana i stanovnicima `Anata u vrijeme Halid bin Welida, kako to prenosi Ebu Jusuf u djelu “El-Haradž”.

Kao dokaz slobode vjere poslužiće i stavovi šerijatskih pravnika da je dozvoljeno da nemuslimani grade svoje crkve u naseljima u kojima većinu čine muslimani. Praksa muslimana kroz historiju je tekla u ovom smjeru od davnina. U Egiptu je izgrađeno mnogo hrišćanskih crkava u prvom hidžretskom stoljeću, kao što je crkva Mar Markos u Aleksandriji ( između 39. i 56. hidžretske godine). Također je prva crkva u Fustatu podignuta za vrijeme vladavine Ibn Muhlida (između 47. i 68. hidžretske godine). Abdul-Aziz bin Merwan, kada je osnovao grad Hilwan, dozvolio je izgradnju crkve u njemu, kao što je dozvolio i nekim monasima da izgrade dva manastira.

Čak, istraživač El-Mukrizi jasno ističe: ”Šta više, sve pomenute kairske crkve su podignute za vrijeme islamske vlasti, i niko se po tom pitanju ne razilazi.”

Također i u naseljima gdje muslimani nisu činili većinu, bilo je dozvoljeno obnavljanje crkava i izgradnja bilo čega što je hrišćanima bilo potrebno, u skladu sa njihovom brojnošću.

Ovakva blagost se nije pojavila nigdje kao u islamu, tako da je francuski orijentalista Gustav Lubon rekao: ”Vidjeli smo iz kur`anskog ajeta koji smo prethodno pomenuli da je blagonaklonost Muhammeda, a.s., prema Jevrejima i hrišćanima bila dovedena do vrhunca. Ovu blagonaklonost nije zagovarao ni jedan osnivač vjere prije njega, u jevrejskoj vjeri a posebice u hrišćanstvu, a vidjećemo i kako su pravedni halife slijedile njegovu praksu.” Ovo je takođe prenijeto jezicima Evropljana, kao što je bio Robertson i drugi.

Pravo na rad i zaradu

Također, islam nemuslimanima garantuje pravo na rad i zaradu. Oni se mogu baviti svim oblicima trgovine, kupoprodaje, iznajmljivanja, punomoćništva, i drugo, osim kamate, jer se prenosi da je Poslanik, s.a.w.s., pisao vatropoklonicima Hedžera – ili će te ostaviti kamatu, ili ste obijavili rat Allahu i njegovom Poslaniku.” Ovom izuzetku se može dodati zabrana prodaje alkohola i svinjskog mesa u muslimanskim sredinama. U svemu ostalom, imaju punu slobodu poslovanja. Kaže Adam Mejtz: ”Nije postojalo nista u islamskom šerijatu što je pred štićenicima zatvaralo vrata poslovanju. Oni su bili uspješni u jako unosnim djelatnostima, bili su bankari i trgovci, ljekari. Šta više, nemuslimani su se organizovali, tako da su Jevreji bili najuspješniji bankari u Šamu, dok su većina liječnika i pisara bili hrišćani. Poglavar hrišćana u Bagdadu je bio liječnik halife, a poglavari Jevreja i njihovi talenti su bili uz njega.”

Pravo na zauzimanje položaja u vlasti

Islam nije zabranjivao štićenicima da zauzimaju položaje u državnom aparatu, jer ih je smatrao dijelom mreže od koje je istkana država. Islam nije želio da oni budu izolovani. Štićenici su imali pravo na zauzimanje svih funkcija u državi, osim onih koje bi narušile primat vjere u upravi, kao što je imamet, zauzimanje vladarske funkcije, upravljanje vojnim trupama ili suđenje muslimanima, upravljanje imetkom kojeg muslimani daju kao sadaku i slično.

Hilafet ili imamet su oblici upravljanja koji su direktno naslijeđeni od Poslanika, s.a.w.s., i nije realno da ovu vlast naslijedi nemusliman, niti je relano da sudi prema islamskom zakonu neko ko ne vjeruje u islam. Takođe pitanje upravljanja vojskom je za muslimane sasvim ibadetsko pitanje, jer je borba za islam vrhunac pokornosti Allahu, te stoga nije normalno da jedan takav ibadet predvode i njime upravaljaju nemuslimani. Isti je slučaj i sa imetkom od sadake, jer je takav način dijeljenja ibadet za muslimana, i nije normalno da rezultatom tog ibadeta upravlja nemusliman.

U ostalim slučajevima, dozvoljeno je osloniti se na štićenike u upravljanju državnim aparatom, ako se radi o povjerljivim i pouzdanim ljudima, iskrenim prema državi u kojoj žive, ali ne i prema onima o kojima kaže Allah Uzvišeni: ”O vjernici, za prisne prijatelje uzimajte samo svoje, ostali vam samo propast žele: jedva čekaju da muka dopadnete, mržnja izbija iz njihovih usta, a još je gore ono što kriju njihova prsa. Mi vam iznosimo dokaze, ako pameti imate. (Alu Imran 118)

Imam El-Mawerdi čak tvrdi da štićenik ima pravo da zauzme položaj u takozvanim izvršnim ministarstvima, gdje će imati zadatak da provede odredbe koje vladar naredi ili ih potpiše.

U vrijeme Abbasija, pojedini hrišćani su zauzimali položaje u ministarstvu. Od njih su Nasr bin Harun (369 godine) , zatim Isa bin Nestoros (380 godine) a prije toga, Muavija bin Ebi Sufjan je imao pisara hrišćanina po imenu Sedžun.

Nekada se sa ovom velikodušnošću pretjerivalo, tako da su se muslimani žalili da ih Jevreji i hrišćani bespravno nipodaštavaju u njihovoj sopstvenoj državi.

Zapadni historičar Adam M. u svojoj knjizi “Islamska civilizacija u četvrtom hidžretskom stoljeću” (Drugi dio, 105 strana): ”Od stvari kojima se toliko čudimo je jako izražena brojnost radnika i činovnika u upravnoj vlasti koji nisu muslimani u muslimanskoj državi. Sticao se dojam da hrišćani upravljaju muslimanima u državi islama, a davne su pritužbe muslimana na lošu vlast štićenika islamske države.”

[mikael_pasa]

po samom Kuranu ces naci "u veri nema prisile"(da se razumemo,kroz istoriju je bilo i slucajeva kada su se pojedini vladari oglusili o pravilo,na srecu u mnogo manjem obimu nego sto se misli).dalje...Allah o toj temi kaze na drugom mestu "tvoje je samo da ih opominjes" tj,da im ukaze na pravi put...u tom kontextu se moze tumaciti i ajet koji kaze "vama vasa,meni moja vera" sura Kafirun...islam,kao i Hriscanstvo jesu vere koje su se dosta misionarenjem sirile...ali sam koncept misionarenja se bitno razlikovao.kao sto rekoh malopre,meni sami dolaze.pitaju,ja odgovorim....jer moje je samo toliko.Allah je taj koji vodi.

Добри мој драги љубљени брате Мирсаде, ово јесте тачно у смислу да је у Исламу забрањено прислонити некоме пушку на чело или ставити нож под грло и рећи "прихвати Ислам или...". Са друге стране, положај не-муслимана у исламској држави (зимма) је такав да приморава људе да бирају између понижења и прихватања Ислама. И то је намерно успостављено да би се охрабрило прихватање Ислама. Осим тога, ајети које си навео су из тзв. "меканских" сура, тј. поглавља Курана које је Мухамед објавио на почетку своје каријере док је још имао мало следбеника и није имао световну власт. Из тог периода потиче већина његових "толерантних" и "мирољубивих" сура. Са друге стране, након Хиџре и успостављања прве исламске световне власти, карактер мухамедових објава се драстично мења. Из тог периода су агресивна и нетолерантна поглавња тзв. "мединске" суре. Ту је важно знати да у Исламу постоји доктрина "дерогације", тј. да када су два ајета (стиха) у контрадикцији узима се као важећи онај који је касније (хронолошки) објављен, а претходни је "дерогиран" тј. укинут. То је све, као што знаш, директно из Курана, знаш о којим ајетима се ради. Можемо и да наведемо ако треба.

Ево само пар конкретних примера какав је положај немуслимана у исламској држави:

Такви немуслимански поданици су дужни да се придржавају исламских правила који се односе на безбедност и заштиту живота, углед и имовину. Поред тога, они:

(1) бивају кажњени за прељубу или крађу, али не и за пијанство;

(2) (морају да) се разликују од муслимана по одећи, носећи широк појас од тканине;

(3) не поздрављају се "алејкум селам" (од стране муслимана);

(4) морају да ходају по страни улице (тј. да се склањају са стране када пролазе муслимани);

(5) не смеју да граде зграде више или једнане висини муслиманских зграда, али ако добију високе куће, не треба их уништити;

(6) забрањено им је да отворено приказују вино или свињетину, (да звоне звона на цркви или показују крстове) рецитују Тору или Јеванђење гласно, или да јавно обављају своје сахране и празнике;

(7) и забрањено им је да граде нове цркве.

("Reliance of the Traveler" - једна од најпознатијих књига о исламском закону)

6. predrasuda

Muslimani naređuju obožavanje čovjeka zato što:

 Muslimani su, također, muhamedanci

Raniji nemuslimanski kvazi-istraživači su islam nazvali „muhamedanizmom“ navodeći da su muslimani na neki način obožavali Allahovog Poslanika, a.s. Prema tome, podmetnuta osnova za ovu predrasudu dolazi od nemuslimana. Međutim, kao što smo gore naveli, musliman je onaj koji se pokorava Allahu. Suština islama je isključivo čisti monoteizam. Allah u Kur'anu kaže:

„Reci: "On je Allah - Jedan! Allah je Utočište svakom! Nije rodio i rođen nije, i niko Mu ravan nije!“ (El-Ihlas: 1-4).

U Buharijinoj zbirci se navodi:

„Pripovijeda Muaz ibn Džebel da je Poslanik, a.s., rekao: „O Muaze, znaš li koje je Allahovo pravo kod Svojih robova?“ „Allah i Njegov Poslanik najbolje znaju“, rekoh. Poslanik, a.s., reče: „Da obožavaju Allaha ne pridružujući Mu druga. A znaš li šta je pravo Allahovih robova kod Njega?“ „Allah i Njegov Poslanik, najbolje znaju,“ rekoh. „Da ih ne kazni (ako to urade)“ [9:93:470].

7. predrasuda

Islam toleriše ubijanje nevinih zato što:

 Muslimani mogu biti teroristi

 Muslimani vode „svete ratove“ (džihad)

 Ima grub i okrutan pravni sistem

Ova predrasuda je danas jedna od najčešćih. U Kur'anu Stvoritelj nedvosmisleno kaže:

„I ne ubijajte nikoga koga je Allah zabranio, osim kad pravda zahtijeva! A ako je neko, ni kriv ni dužan, ubijen, onda njegovom nasljedniku dajemo vlast, ali neka ni on ne prekoračuje granicu u ubijanju, ta njemu je data vlast“ (El-Isra: 33).

Na osnovu ovog ajeta, po islamu je grijeh ubiti bilo koga ko je nevin. Dobro je da se kod ove stavke sjetimo razlike između Kur'ana, Sunneta i nesuvislih poteza nekih muslimana. Samo je za Kur'an i Sunnet garantovano da se podudaraju sa svim što Stvoritelj želi dok muslimani mogu skrenuti s pravog puta. Prema tome, ako neki musliman ubije nevinu osobu, taj mulsiman je počinio veliki grijeh. Sigurno je da ta radnja ne može biti „u ime islama“.

Treba da bude jasno da je „muslimanski terorista“ kao oksimoron. Ubijajući nevine ljude musliman čini strašan grijeh, personifikujući Allaha kao pravednog Sudiju. Ova fraza je uvredljiva i predstavlja nepoštovanje islama i treba je izbjegavati. Postoji nada da, dok opšti nivo javne svijesti i razumijevanja islama raste, da će ljudi držati „terorizam“ i islam odvojeno jedno od drugog i da ih neće koristiti u istoj frazi.

Još jedan razlog koji je doprinio ovoj predrasudi je taj da nam je Stvoritelj odredio džihad. Termin „sveti rat“ potiče iz vremena krstaških ratova. Nastao je u Evropi kao ujedinjenje protiv muslimana u Jerusalimu. Džihad je arapska riječ koja označava borbu, ali u kontekstu mnogih ajeta u Kur'anu, ona nosi značenje vojne borbe ili rata. Allah je postepeno propisao obavezu vojne borbe muslimanaskom društvu u vrijeme Poslanika, a.s. Prvi ajet koji nam to otkriva glasi:

„Dopušta se odbrana onima koje drugi napadnu, zato što im se nasilje čini - a Allah ih je, doista, kadar pomoći“ (El-Hadž: 39).

U ovom ajetu leži preduslov za sve ratove u islamu: mora postojati određena tiranija i nasilje nad ljudima. Stvoritelj nam bez sumnje naređuje da se borimo protiv tiranije i progonstva čak i po cijenu prolijevanja krvi. U Kur'anu se kaže:

„I borite se na Allahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu! - Allah, doista, ne voli one koji zapodijevaju kavgu. „I napadajte takve gdje god ih sretnete i progonite ih odande odakle su oni vas prognali. A zlostavljanje je teže od ubijanja! I ne borite se protiv njih kod Časnoga hrama, dok vas oni tu ne napadnu. Ako vas napadnu, onda ih ubijajte! – neka takva bude kazna za nevjernike. A ako se prođu - pa, Allah zaista prašta i samilostan je“ (El-Bekare: 190-192).

Kao što se može vidjeti, metod vojne borbe je jasno i podrobno objašnjen u Kur'anu i Sunnetu. S obzirom da je ova tema obimna, mi jednostavno sumiramo njen dio označavajući da je nepravedno ubijati žene, djecu, nejake, starce i nevine. U Buharijinoj zbirci se navodi sljedeće:

„Abdullah pripovijeda: „Tokom jednog Poslaničkog pohoda (el-gazweh) jedna žena je nađena ubijena. Poslanik nije odobrio ubijanje žena i djece“ [4:52:257].

Slična predrasuda u vezi džihada je često propagirana od strane muslimana koji kažu da je „džihad samoodbrana od fizičkih napada“. Kur'an i Sunnet kategorički negiraju ovo zapažanje. Kao što gore navedeni ajet kaže, džihad je obaveza gdje god postoji nepravda i muslimani ne treba da zamišljaju granice pri izvršavanju ove obaveze. Allahov Poslanik, a.s., je, također, komentarisao o ovome u svojim hadisima. U Buharijinoj zbirci hadisa možemo pročitati sljedeće:

„Ebu Musa pripovijeda: „Jedan čovjek je došao Poslaniku i upitao ga: „Jedan čovjek se bori radi materijalne koristi, drugi se bori radi slave, a treći se bori radi dokazivanja. Koji od ovih se bori radi Allaha?“ Poslanik reče: „Onaj ko se bori da Allahova riječ bude gornja, taj se bori radi Allaha“ [4:52:65].

Prema tome Stvoritelj nas obavezuje da se borimo gdje god su ljudi uveliko lišeni prava slušanja i izvršenja Allahove Poruke koja je sadržana u Kur'anu i Sunnetu.

Sejjid Qutb, poznati muslimanski učenjak, u svojoj knjizi „Milestones“ (Znakovi pored puta), elokventno diskutuje shvatanje džihada i samoodbrane:

„Ako insistiramo na tome da džihad nazivamo odbranom, onda moramo promijeniti značenje riječi „odbrana“ od svih elemenata koji ograničavaju njegovu slobodu. Ovi elementi uzimaju formu vjerovanja i opštih utisaka, isto kao i političkih sistema zasnovanih na ekonomskoj, rasnoj ili klasnoj podijeljenosti.“

Treći često citirani razlog za predrasude prema islamu koji kaže da ovaj način života toleriše ubijanje nevinih je taj da je pravni sitem islama bezrazložno okrutan. Ovaj razlog je slab zbog dva aspekta: prvi, on pretpostavlja da su ljudska bića pravednija i milostivija od Stvoritelja, i zato mi možemo promijeniti zakon; drugo, često je zasnovan na ogromnom banaliziranju islamskog zakona, kao što je iskaz „svim lopovima se sjeku ruke“.

Kur'an i Sunnet pojašnjavaju da nas zakon osvete ili ravnopravnosti navodi na ubistvo ili fizičku povrjedu, ali je oporštaj bolji, kao što kaže sljedeći ajet:

„O vjernici! Propisuje vam se odmazda za ubijene: slobodan - za slobodna, i rob - za roba, i žena - za ženu. A onaj kome rod ubijenog oprosti, neka oni velikodušno postupe, a neka im on dobročinstvom uzvrati. To je olakšanje od Gospodara vašeg, i milost. A ko nasilje izvrši i poslije toga, njega bolna patnja čeka“ (El-Bekare: 178).

„Nadoknada za ranjavanje jeste rana slično onoj kod napadnute osobe: ali ako ta osoba oprosti i napravi pomirenje, njegova nagrada kod Allaha će biti zagarantovana. Allahova ljubav ne pripada onima koji griješe. Ali, zaista, ako neko pomaže i brani sebe od činjenja zla, takvog nema razloga optuživati. Optuživati se trebaju samo oni koji napadaju ljude i bezobrazno vrijeđaju zakon u zemlji, prezirući pravdu i pravo: za takve će biti velika kazna. A onaj ko je strpljiv i oprašta, on zaista iskazuje odvažna djela“ [42:40-43].

Stvoritelj nam je propisao zakon osvete znajći da ga možemo dovesti u pitanje. U mnogim nemuslimanskim društvima danas postoje neprekidne debate o smrtnoj kazni. U islamu ova diskusija nije sporna. Naš Stvoritelj je to ostavio nama. On je međutim dao interesantan ajet u kom nas savjetuje da to pažljivo razmotrimo ako želimo da ga razumijemo:

„U odmazdi vam je - opstanak, o razumom obdareni, da biste se ubijanja okanili!“ (El-Bekare: 179).

Mnogo ljudi je nesvjesno strogih uslova koji moraju biti pogodni za zakon osvete. Sunnet je pun primjera Allahovog Poslanika, a.s., pokazujući nam kada su preduslovi zakona bili ispunjeni. Na primjer, lopov je obavezan da izgubi ruku samo ako ukradena stvar prevazilazi određenu vrijednost i ako je dokazano da je ta stvar uzeta sa svog uobičajenog mjesta. Za ukradenu hranu se ne kažnjava odsjecanjem šake, i druge stvari su isto tako oslobođene toga. Ovo je samo primjer kako je promišljeno primijenjen zakon u islamu.

Konačno, još jedan razlog za ovu rasprostranjenu predrasudu je taj da se islam širio sabljom. Treba da bude jasno da uvijek moramo praviti razliku između Kur'ana, Sunneta i muslimana kada treba ustanoviti šta Stvoritelj hoće od nas. Allah, dž.š., jasno u Kur'anu kaže:

„U vjeri nema prisiljavanja - Pravi put se jasno razlikuje od zablude! Onaj ko ne vjeruje u šejtana, a vjeruje u Allaha - drži se za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. - A Allah sve čuje i zna“ (El-Bekare: 256).

Prema tome nemoguće je islam prihvatiti prinudno, čak i ako bi muslimani koji se pogrešno ponašaju pokušali da forsiraju islam nekako na druge ljude, to ne bi bilo prihvaćeno od strane Allaha. Historijski dokazi koji pokušavaju da demonstriraju da muslimani nisu preobratili druge na silu je ustvari ponavljanje gore navedeneg dokaza. Međutim, vrijedno je zapaziti da historijski, islam se širio mirnim putem. Poruka Stvoritelja je prenijeta u Afriku i jugoistčnu Aziju preko muslimana trgovaca i danas je najveća muslimanska država Indonezija. Vojne ekspedicije koje su osvajale velike pojaseve teritorija u Evropi i centralnoj Aziji su obilježene tolerancijom drugih ubjeđenja i vjera.

Opet, važno je napomenuti da Allah ne toleriše preobraćanje u islam nasilnim putem, pa je prema tome muslimanima bezvrijedno to pokušavati.

8. predrasuda

Islam ne toleriše druge religije zato što:

 Kur'an odbacuje druge religije smatrajući ih lažnim

Stvoritelj nas u Kur'anu i Sunnetu uči da su sve druge religije i načini života neprihvatljivi za Njega ako je osoba svjesna islama. Kur'an kaže:

„A onaj koji želi neku drugu vjeru osim islama, neće mu biti primljena, i on će na onome svijetu nastradati“ (Alu Imran: 85).

Međutim, iako je Stvoritelj jasno rekao da nijedan drugi način života nije prihvatljiv za Njega (pokornost Njemu kao što je rečeno u Kur'anu i Sunnetu). On je, također, naredio muslimanima da budu tolerantni prema ljudima koji priznaju druge vjere. U Taberanijevom El-Evsatu se nalazi hadis koji tretira stanje nemuslimana u islamskoj državi:

„Allahov Poslanik je rekao: „Ko ubije nemuslimana koji je pod zaštitom islamske države neće osjetiti miris Dženneta.“

U hadisu kojeg prenosi El-Hatib, Poslanik, a.s., je rekao:

„Kogod naudi nemuslimanu koji je pod zaštitom islamske države (zimmija) ja sam njegov protivnik i bit ću mu protivnik na Sudnjem danu.“

Ukratko, islam ne toleriše lažne ideje, ali je tolerantan prema ljudima koji podržavaju te ideje. Jedan historijski primjer muslimana koji žive u skladu sa islamskim standardima može se naći u vrijeme španske inkvizicije. Tokom te katastrofe širene od strane loše vođenih katolika neki španski Jevreji su pobjegli u muslimansku Tursku i dan-danas postoji tu zajednica Jevreja koji govore španskim jezikom u Turskoj. Drugi primjer se može naći tokom jedne od krstaških invazija iz Zapadne Evrope. Neki od katoličkih vitezova iz Zapadne Evrope su silovali, ubijali i pljačkali Jevreje i ortodoksne hrišćane, tako da, kad su muslimani pobijedili, oni su tretirani kao oslobađajuća sila od strane nemuslimana.

9. predrasuda

Islam je rasistički, afro-centrični kult zato što:

 Nacija islama podržava superiornost crnaca

 Nacija islama vidi Boga kao crnca

Jedna od većih predrasuda 20. vijeka je to da je takozvana „Nacija islama“ muslimanska zajednica, ili preciznije, zajednica koja se pokorava Allahu poštujući Kuran i Sunnet.

Dovoljno je istaći odstupanja „Nacije islama“ na dva polja. Prvo, oni odbacuju srž islama izmišljajući priču u kojoj Stvoritelj uzima formu crnog čovjeka. Iz njihovih on-line publikacija, saznajemo da „Nacija islama“ vjeruje u

...Jednog Boga (Allaha) i da se Allah prikazuje u Osobi Gospodara W. Fard Muhammedu (jul, 1930.), dugo očekujućeg Mesiju kršćana i Mehdija muslimana...

Međutim, u Kur'anu se naglašava:

„Pogledi do Njega ne mogu doprijeti, a On do pogleda dopire; On je milostiv i upućen u sve“ (El-En'am: 103).

„Nacija islama“ tvrdi da su bijelci „đavoli“ te da su, generalno, crnci superiorniji od ostalih rasa. Iz Poslanikovih hadisa, a naročito na oproštajnoj hutbi, on kaže:

„Svi su ljudi potekli od Adema i Have. Arap nema nikave prednosti nad nearapom, niti nearap nad Arapom, bijelac nad crncem, niti crnac nad bijelcem, osim po bogobojaznosti i dobrom ponašanju.“

Postoji još mnogo drugih vjerovanja „Nacije islama“ koja izlaze iz okvira islama. Zanimljivo je da polovinom sedamdesetih godina većina pristalica „Nacije islama“ je shvatila sopstvene greške i vratila se izvornom islamu. Međutim, postoji još jedna otcijepljena grupa koja je i dan-danas aktivna.

10. predrasuda

Islam proizvodi lijeno, neobrazovano društvo, jer:

 Sve stvari dolaze od Boga, tako da je fatalizam u redu

 Moderna tehnologija i nauka se osuđuju

Razlozi za ovu predrasudu su nevaljani, a ona je direktno odbačena Kur'anom i Sunnetom. Tačno je da je Stvoritelj izvor svega što postoji ali nije ispravno da čovječanstvo nalazi izgovor i da se krije iza sljedećih ajeta:

„Oni koji Njemu druge smatraju ravnim govore: "Da je Allah htio, ne bismo se ni mi ni preci naši, pored Allaha, nikome klanjali i ne bismo, bez Njegove volje, ništa zabranjenim smatrali." Tako su isto i oni prije njih postupali. A zar su poslanici bili dužni što drugo već da jasno obznane?“ (En-Nahl: 35).

„Da Milostivi hoće" - govore oni -"mi im se ne bismo klanjali." Oni o tome ništa ne znaju, oni samo lažu“ (Ez-Zuhruf: 20).

Preko Kur'ana i Sunneta Allah nas podučava da svi mi imamo određenu količinu slobodne volje. Ta slobodna volja se mora trošiti propisno prema Kur'anu i Sunnetu kako bi naš Stvoritelj bio zadovoljan. To je dovoljna motivacija svim muslimanima da pokrenu sebe i budu najučeniji i najaktivniji muslimani. Ako muslimansko društvo danas nema dovoljno snage, tome nije uzrok islam već ignorancija islamskog načina života. U hadisima se jasno prikazuje važnost traženja nauke i rada.

U Sunenu od Ebu Davuda se navodi:

„Enes ibn Malik pripovijeda: „Jedan Ensarija je došao Poslaniku, a.s., i prosio od njega. On (Poslanik, a.s.) ga upita: „Imaš li išta kod kuće?“ On odgovori: „Imam, jedno parče odjeće koje oblačimo, jedno parče koje razastiremo (na zemlju) i jedan drveni bokal iz kojeg pijemo vodu. “On reče: „Donesi to kod mene.“ On te stvari donese kod njega a Poslanik ih uze u svoje ruke i upita: „Ko će kupiti ovo?“ Jedan čovjek reče: „Ja ću ih kupiti za jedan dirhem.“ On ponovi dvaput ili triput: „Ko će ponuditi više od jednog dirhema“? Čovjek reče: „Ja ću ih kupiti za dva dirhema.“ On mu ih dade za dva dirhema i predajući novac Ensariji reče: „Kupi hranu za jedan od njih i zadrži je za svoju porodicu i kupi sjekiru pa mi je donesi. On je potom donese njemu. Allahov Poslanik napravi držalicu na nju svojim rukama i reče: „Idi prikupi drva za ogrjev i prodaj ih i nemoj da te za četiri noći vidim. Čovjek je otišao, sakupio ogrjev i prodao ga. Kada je zaradio deset dirhema on dođe kod njega i kupi od tih para odjeću i hranu. Poslanik, a.s., reče: „Ovo je za tebe bolje od onog prošenja koje će ti biti kao crna tačka na Sudnjem danu. Prositi imaju pravo samo troje ljudi: onaj ko je na ivici siromaštva, onaj ko je u ozbiljnom dugu, onaj ko je odgovoran za isplatu a teško je može izvršiti.“

Također, u Sunenu Ibn Madže Poslanik, a.s., kaže:

„Traženje nauke je obaveza svakog muslimana.“

Poznavanje Kur’ana i Sunneta je zasigurno najbolja vrsta nauke, a znanje koje koristi čovječanstvu je isto tako dobro i pohvaljeno znanje. Kur'an i Sunnet ne osuđuju proučavanje društvenih i socijalnih nauka. Zapravo Stvoritelj nas stimuliše u proučavanju i ispitivanju svijeta u kojem živimo. U Kur'anu se kaže:

„U stvaranju nebesa i Zemlje i u izmjeni noći i dana su, zaista, znamenja za razumom obdarene. Za one koje i stojeći i sjedeći i ležeći Allaha spominju i o stvaranju nebesa i Zemlje razmišljaju. "Gospodaru naš, Ti nisi ovo uzalud stvorio; hvaljen Ti budi i sačuvaj nas patnje u vatri!“ (Alu Imran: 190-191

[mikael_pasa]

po samom Kuranu ces naci "u veri nema prisile"(da se razumemo,kroz istoriju je bilo i slucajeva kada su se pojedini vladari oglusili o pravilo,na srecu u mnogo manjem obimu nego sto se misli).dalje...Allah o toj temi kaze na drugom mestu "tvoje je samo da ih opominjes" tj,da im ukaze na pravi put...u tom kontextu se moze tumaciti i ajet koji kaze "vama vasa,meni moja vera" sura Kafirun...islam,kao i Hriscanstvo jesu vere koje su se dosta misionarenjem sirile...ali sam koncept misionarenja se bitno razlikovao.kao sto rekoh malopre,meni sami dolaze.pitaju,ja odgovorim....jer moje je samo toliko.Allah je taj koji vodi.

Добри мој драги љубљени брате Мирсаде, ово јесте тачно у смислу да је у Исламу забрањено прислонити некоме пушку на чело или ставити нож под грло и рећи "прихвати Ислам или...". Са друге стране, положај не-муслимана у исламској држави (зимма) је такав да приморава људе да бирају између понижења и прихватања Ислама. И то је намерно успостављено да би се охрабрило прихватање Ислама. Осим тога, ајети које си навео су из тзв. "меканских" сура, тј. поглавља Курана које је Мухамед објавио на почетку своје каријере док је још имао мало следбеника и није имао световну власт. Из тог периода потиче већина његових "толерантних" и "мирољубивих" сура. Са друге стране, након Хиџре и успостављања прве исламске световне власти, карактер мухамедових објава се драстично мења. Из тог периода су агресивна и нетолерантна поглавња тзв. "мединске" суре. Ту је важно знати да у Исламу постоји доктрина "дерогације", тј. да када су два ајета (стиха) у контрадикцији узима се као важећи онај који је касније (хронолошки) објављен, а претходни је "дерогиран" тј. укинут. То је све, као што знаш, директно из Курана, знаш о којим ајетима се ради. Можемо и да наведемо ако треба.

Ево само пар конкретних примера какав је положај немуслимана у исламској држави:

Такви немуслимански поданици су дужни да се придржавају исламских правила који се односе на безбедност и заштиту живота, углед и имовину. Поред тога, они:

(1) бивају кажњени за прељубу или крађу, али не и за пијанство;

(2) (морају да) се разликују од муслимана по одећи, носећи широк појас од тканине;

(3) не поздрављају се "алејкум селам" (од стране муслимана);

(4) морају да ходају по страни улице (тј. да се склањају са стране када пролазе муслимани);

(5) не смеју да граде зграде више или једнане висини муслиманских зграда, али ако добију високе куће, не треба их уништити;

(6) забрањено им је да отворено приказују вино или свињетину, (да звоне звона на цркви или показују крстове) рецитују Тору или Јеванђење гласно, или да јавно обављају своје сахране и празнике;

(7) и забрањено им је да граде нове цркве.

("Reliance of the Traveler" - једна од најпознатијих књига о исламском закону)

Хришћани и Јевреји У исламу

October 22, 2008 Октобар 22, 2008

Najib Saliba, PhD Најиб Салиба, др

Dr. Saliba is professor of Middle East history at Worcester State College, MA. Др Салиба је професор историје на Блиском истоку Ворцестер Стате Цоллеге, мр. He delivered this paper at the annual symposium of the Antiochian Orthodox clergy in the Antiochian Village, Ligonier, PA, July 21–25, 2008. Он је испоручен овај рад на годишњем симпозијуму Епархије православно свештенство Епархије у селу, Лигониер, ПА, 21-25 јули, 2008.

This year's symposium focused on the early relations between Christianity and Islam. Овогодишњи симпозијум фокусиран на раним односима између хришћанства и ислама. Three papers were delivered. Три рада су испоручене. A spirited discussion followed each paper. Ватре дискусију након сваког рада. The symposium in which this paper is being given, "Christians and Jews Under Islam," held at Antiochian Village, Ligonier, PA, July 21–25, 2008, could not have come at a better time. Симпозијум у којој се овом раду се даје ", Хришћани и Јевреји У исламу," који је одржан у Антиохијска Село, Лигониер, ПА, 21-25 јули, 2008, није могла доћи у боље време. Those of us who may follow Middle East news closely but have no solid foundation in Middle East history might think that unrest, conflict and bloodletting have always been endemic to the Middle East. Они од нас који могу да прате Блиски Исток вести тесно, али нема чврсте темеље на Блиском истоку историји можда мисле да немира, сукоба и пуштање крви су увек биле ендемске на Блиском истоку. "This is the Middle East," we might say: "What do you expect?" "Ово је Блиски исток", можемо рећи: "Шта ви очекујете?" Well, I am happy to say that such has not been the case. Па, ја сам срећан да кажем да такав није био случај.

This article will show that, for centuries, perhaps a millennium, during which Islam dominated the area, conflict between Jews, Christians and Muslims was the exception, not the norm. Овај чланак ће показати да је, вековима, можда и миленијума, током којег је доминирао ислам области, сукоб између Јевреја, хришћана и муслимана је био изузетак, а не норма. The norm was peace, harmony, coexistence and cooperation among those of the three religions. Норма је мир, хармонија, коегзистенцију и сарадњу међу онима који су у три религије. Islam, the name of the third and last monotheistic religion, means "submission" or "surrender" to the will of God, Allah in Arabic. Ислам, име је трећи и последњи монотеистичке религије, значи "поднесак" или "предају" као што је воља Божија, Аллаха на арапском. It comes from the same root as silm or salam, meaning "peace." То долази од истог корена као и силм или Салам, што значи "мир". Hence the popular Arabic greeting, al-Salamu Alaikum, "peace be upon you." Отуда популарна арапски поздрав, Ал-Саламу Алаикум, "мир на вас."

Islam arose in the western part of the Arabian Peninsula, in Mecca, early in the seventh century AD. Ислам настао у западном делу арапског полуострва, у Меки, рано у седмом веку нове ере. Until this time the Arabs were still predominately polytheistic, with Mecca being the chief center of pagan worship. До овог времена Арапи су и даље углавном политеистичких, са Мека као главни центар паганског обожавања. There were scattered Christian and Jewish tribes around but neither Christianity nor Judaism had made any significant success in converting the pagan Arabs to either religion. Постојале су расути хришћанских и јеврејских племена у околини, али ни хришћанства ни јудаизам је направио било који значајан успех у претварању паганским Арапима било религије. It was in this pagan context that Muhammad was born about 570–71 AD. То је у овом контексту паганских да је Мухаммед је рођен око 570-71 ере. As he grew up in Mecca, we are told, he felt sorry for the spiritual state of Arab society and the neglect of traditional values that the Arabs at one time had held in high esteem. Као што је одрастао у Меки, речено нам је, осетио је жао за духовно стање арапског друштва и запостављања традиционалних вредности које су Арапи у једном тренутку је одржан у веома цењен. Meccan society at the time was very materialistic. Меццан друштво у то време био врло материјалистички. Mecca was the chief business center in Arabia and well-known for its business connections with Syria, Yemen, Ethiopia, Iran and India. Мека је главни пословни центар у Арабији и добро позната по свом пословне везе са Сиријом, Јемена, Етиопије, Ирана и Индије. Muhammad, the account goes, used to spend time alone and ponder the spiritual impoverishment of his fellow Arabs. Мухамед, рачун иде, а користи се трошити време на миру и размисли о духовно осиромашење његове колеге Арапа. In 610, when he was about forty years old, he had his first revelation and began his call to Islam. У 610, када је имао око четрдесет година, имао је свој први откривење и почео да позива у ислам. This call at first elicited mockery, opposition, threats and persecution. Овај позив на први поглед измамио ругање, Опозиција, претње и прогон. Muhammad persisted nonetheless. Мухамед упоран упркос томе. By 632 AD, the year of his death, he had united virtually all or most of the Arabian Peninsula for the first time in history. Од 632 нове ере, године његове смрти, он је ујединио скоро све или већи део Арабијско полуострво по први пут у историји. He created out of hitherto feuding Arab tribes a mighty united community under the banner of Islam. Он је створен из досадашњих свађају арапска племена моћне уједињене заједнице под заставом ислама.

Muhammad's successors, the caliphs, expanded the Arab state outside Arabia to the northeast and northwest. Мухамед наследници је халифа, проширио изван Арабије арапска држава на североистоку и северозападу. Between 634 and 642, Arabs occupied Iraq, Iran, Syria and Egypt. Између 634 и 642, Арапи су окупирали Ирак, Иран, Сирија и Египат. In the following half-century or so, Arabs were in control of a territory stretching from central Asia and the Indus River in the east to Spain in the west. У следећих пола века или тако, Арапи су у контролу територија се протеже од централне Азије и Инд на истоку до Шпаније на западу. Wherever the Muslim Arabs went, they took with them their language and their religion. Где год да оде муслимански Арапи, они су са собом свој језик и своју религију.

As a religion, Islam is no stranger to Christianity and Judaism. Као религија, ислам није странац у хришћанство и јудаизам. All three are monotheistic and worship the same God; Jews call him Jehovah or Yahweh, and Muslims and Christian Arabs call him Allah. Све три су монотеистичке и клањати истог Бога, Јевреји зову га Господ или Јахве, и муслимани и хришћански Арапи зову га Аллаха. Muslims consider Abraham to be the first monotheist and the builder of the Ka'bah, now the holiest shrine in Islam. Муслимани сматрају Аврам се први монотхеист и градитељ Ка'бах, сада Светиње храм у Исламу. When Muhammad was challenged by his opponents to produce evidence for the existence of Allah, he cited the Jewish and Christian prophets who preceded him, Abraham, Moses and Jesus,1 Jesus being acknowledged only as a prophet. Када је Мухамед био изазван од стране својих противника да производи доказ за постојање Аллаха, он је навео јеврејске и хришћанске пророке који су му претходили, Аврам, Мојсије и Исус, Исус се признат 1 само као пророк. Muhammad told the Meccans that Allah had sent the same message earlier to Jews and Christians; that Allah was the same God for all; and that Islam fulfills and completes the earlier revelations.2 In addition to belief in one God, the three religions also believe in paradise and hell, in angels and devils, in life after death, and in the last day of judgment. Мухамед је рекао Меццанс да је Аллах послао раније исту поруку да Јевреји и хришћани, да је Аллах је исти Бог за све и да је ислам испуњава и изврши раније ревелатионс.2 Поред веровања у једног Бога, три религије верују у рај и пакао, у андјеле и ђавола, у живот после смрти, а последњи дан пресуде. They also share the duties of fasting, prayer, performing pilgrimages, feeding the hungry and promoting justice.3 Они такође деле обавезе поста, молитве, ходочашћа обављање, храњење гладних и промовисање јустице.3

While they share these similarities, there are a few differences as well. Иако деле ове сличности, постоји неколико разлика ас уелл. Islam accuses Christians and Jews of having corrupted the divine revelations they had received from God. Ислам оптужује Хришћани и Јевреји имају корумпирани божанског откровења они су добили од Бога. Islam also rejects the divinity of Jesus, and rejects the Trinity as a form of shirk, or creating associates to Allah. Ислам такође одбацује Божанство Исуса, и одбацује Тројице као облик извући, или креирање сарадника Аллаху. Also, Islam denies the crucifixion and resurrection of Jesus, though it accepts his virgin birth and his miracles. Такође, ислам негира распеће и васкрсење Исуса, иако је одобри његов девичанско зачеће и његова чуда. Islam teaches that Jesus was uplifted alive to :cheesy2: where he awaits the end of time to fulfill his mission.4 Ислам учи да је Исус био жив уздигнут на небо, где је чека до краја времена да испуни своје миссион.4

Important as these differences are from a Christian viewpoint, Christians do well to acknowledge signs of respect for Christ and Mary in the Islamic tradition. Важно јер ове разлике су из хришћанске тачке гледишта, хришћани и да призна знаке поштовања Христа и Марије у исламску традицију. The Koran, the Muslim holy book, holds Jesus and Mary in high esteem. Куран, муслиманска света књига, има Исуса и Марије у веома цењен. One whole chapter in the Koran (Sura 19) is devoted to Mary. Један цело поглавље у Кур'ану (Сура 19) је посвећена Марији. Jesus is referred to as the son of Mary, a vindication of his sinless birth.5 The Koran pronounces Christians as the closest of the religious communities to Muslims, "…for among them are found priests and monks humbly devoting themselves to God."6 In his book, The Muslim Jesus, Professor Tarif Khalidi points out over 300 hadiths or sayings about Jesus found in the Koran and the Muslim popular literature. Исус се назива син Маријин, потврда његових безгрешни биртх.5 Куран изриче хришћани као најближи верских заједница за муслимане, "... за међу њима се налазе свештеници и монаси понизно се посветио Богу." 6 У својој књизи, Муслимански Исус, професор Тарифе Кхалиди указује на преко 300 хадиси или изрекама о Исусу наћи у Кур'ану и муслиманске популарној литератури. All are highly respectful of Jesus and refer to him as a Muslim prophet, the Spirit of God or the Word of God.7 Perhaps it was Islamic respect that led 138 Muslim clerics and scholars from different Muslim countries to sign a letter last year and send it to leaders of major churches calling for a dialogue between Christians and Muslims to defuse tension between the West and the Muslim world. Сви су веома поштују Исуса и односи према њему као муслимански пророк, Дух Божји или Реч Год.7 Можда је исламске поштовање који су довели 138 муслиманских свештеника и научници из различитих муслиманских земаља да потпишу писмо прошле године и слање да лидери главних цркава позива на дијалог између хришћана и муслимана на смиривању тензија између Запада и муслиманског света. "The future of the world depends on peace between Muslims and Christians," the letter said.8 "Будућност света зависи мир између муслимана и хришћана", рекао је писмо саид.8

In light of the above, how did Muhammad deal with the Christians and Jews he encountered in the Arabian Peninsula? У светлу горе наведеног, како је Мухамед баве хришћана и Јевреја је наишао на Арапском полуострву? As his authority Muhammad expanded, Muslims came in contact with Jewish tribes at the Khaibar Oasis northwest of Madina, Christians at Tabuk in northwest Arabia, the Christian tribe of Banu Taghlib in northeast Arabia, and Christians and Jews at Najran, Yemen. Као и његов ауторитет Мухаммеда проширена, муслимани долазе у додир са јеврејским племенима у Кхаибар оаза северозападно од Мадина, хришћани у Табук на северозападу Арабије, хришћанског племена Бану Тагхлиб на североистоку Арабије, и хришћани и Јевреји у Најран, Јемен. At first, Muhammad considered Christians and Jews as allies and potential converts to Islam, since his message was similar to theirs. У почетку, Мухамед сматрају хришћани и Јевреји, као савезници и потенцијалних конвертује у ислам, јер је његова порука је била слична њихова. They, however, rejected him and did not recognize him as a prophet of the stature of Moses and Jesus.9 Despite being snubbed, Muhammad considered Christians and Jews possessors of divine revelations, Ahl-al- Kitab, "people of the Book," or dhimmis, entitled to protection in return for submission and tribute.10 The Koran addresses Muslims saying: "Be courteous when you argue with the People of the Book, except with those among them who do evil. Say: 'We believe in that which is revealed to us and which was revealed to you. Our God and your God is one. To Him we surrender ourselves.'" Accordingly, Muhammad concluded treaties with both communities assuring them peace, toleration and freedom of work and worship. Они, међутим, одбацила га је и није га препознали као пророк стаса Мојсија и Јесус.9 Упркос снуббед, Мухамеда сматрају хришћани и Јевреји поседују божанска откровења, Ахл-ал-Китаб, "људи од књиге" или дхиммис, право на заштиту у замену за подношење и трибуте.10 Куран адресе муслимане рекавши: "Будите љубазни када расправљати са људима књиге, осим са онима међу њима који су зло Реци: '. Верујемо у оно што је откривено да нас и која је открила да вас Наш Бог и. вашег Бог је један. Њему смо сами предају "У складу са тим. Мухамед је закључио уговоре са обе заједнице уверавајући их мир, толеранцију и слободу рада и поклони. The Christians of Banu Taghlib got preferential treatment. Хришћани у Бану Тагхлиб добила преференцијални третман. They were declared allies of Muhammad and did not have to pay tribute. Они су проглашени су савезници Мухамед и није имао да плати данак. In the same spirit, Muhammad sent a letter to the monks of Mount Sinai around 630 AD, saying, "Verily, I, the servants, the helpers and my followers defend them because Christians are my citizens. And by Allah, I hold out against anything that displeases them." У истом духу, Мухамед је послао писмо монаси Синај око 630 АД, говорећи: "Заиста, ја, слуге, помагачима и моје следбенике бране их јер су ми хришћани грађана и од Аллаха. Држим против ништа што их дисплеасес. " The letter went on to assure Christians that they would have security of life, religion and property. У писму је отишао на да осигура да ће хришћани имају сигурност живота, религије и имовине. It ended with the admonition that its terms were binding on all Muslims till the Day of Judgment. Завршио са опомена да је њен услови су обавезујуће за све муслимане до Судњег дана. This letter and the way Muhammad dealt with the Christians and Jews of Arabia became the model that Muhammad's successors followed in dealing with Ahl-al-Kitab outside Arabia. Ово писмо и начин Мухамед бавио хришћана и Јевреја од Арабије постао је модел који Мухамед наследници следи у раду са Ахл-ал-Китаб изван Арабије.

It was not until the conquest of Iraq, Syria and Egypt that the Arabs came in contact with large numbers of Christians and Jews. То није било све до освајања Ирака, Сирије и Египта који су Арапи дошли у контакт са великим бројем хришћана и Јевреја. Damascus surrendered in 635, Iraq in 637, Jerusalem in 638, and Alexandria in 641. Дамаск предао у 635, Ирак 637, 638 Јерусалиму и Александрији 641. Iraq, Syria and Egypt were predominantly Christian at the time of the conquest. Ирак, Сирија и Египат су углавном хришћански у време освајања. In dealing with an overwhelmingly Christian population, Arab commanders and Caliph Umar I followed the example set by Muhammad in Arabia. У раду са великом већином хришћанске популације, арапски команданти и калифа Умара сам следио пример поставила Мухамеда у Арабији. Thus, Khalid ibn al-Walid, the Arab commander to whom Damascus capitulated, issued the following declaration to the people of Damascus: Дакле, Калид ибн ал-Валид, арапски командант коме Дамаску капитулирала, издао је следећу изјаву за људе из Дамаска:

"In the name of Allah, the compassionate, the merciful. This is what Khalid ibn al-Walid would grant to the inhabitants of Damascus if he enters therein: he promises to give them security for their lives, property, and churches. Their city shall not be demolished, neither shall any Muslim be quartered in their houses. Thereunto we give them the pact of Allah and the protection of his Prophet, the caliphs, and the believers. So long as they pay the poll tax, nothing but good shall befall them."11 "У име Алаха, саосећајни, милостиви. То је оно што Калид ибн ал-Валид би омогућило становницима Дамаска ако је у њему улази он обећава да ће им дати сигурност за своје животе, имовину, и цркве Њихов град. неће бити срушен, нити ће било муслиманских се четвртина у својим кућама уз то. ћемо им дати пакт о Аллаху и заштите својих пророка је халифа, и верници Докле год плаћају Главарина, али ништа добро. е задесити њих "11.

The fall of Jerusalem was not substantially different. Пад Јерусалима није битно. Jerusalem has had a special place in Islam. Јерусалим је имао посебно место у исламу. Following the retreat of the Byzantine army northward, the city came under the control of Patriarch Sophronius, who refused to surrender the city except to Caliph Umar himself. Након повлачења византијске војске на север, у граду је под контролом патријарх Софроније Јерусалимски, који је одбио да се преда град, осим за калифа Умара себе. Accordingly, Caliph Umar came especially from Medina to receive Jerusalem.12 Patriarch Sophronius took the Caliph on a tour of the holy places. Сходно томе, калиф Омер је дошао из Медине посебно да прими патријарх Софроније Јерусалимски Јерусалем.12 узео калифа на турнеју по светим местима. While touring the Church of the Holy Sepulcher about noontime, Umar went outside to perform the noon prayer. Иако обилазак цркве Светог Гроба, око подне, Омер је изашао напоље да обављају молитву у подне. Having finished, the patriarch asked why he didn't pray in the church. Пошто је завршен, патријарх упитао зашто се није моле у цркви. Umar responded saying, "I fear that after I am gone, my followers will come and say 'Umar prayed here.' Омер је одговорио рекавши: "Бојим се да након што сам отишао, да ли ће моје следбенике доћи и рећи 'Умара молио овде." You might lose your church." Можда изгубите цркву. " Umar reinforced the Prophet's policy of toleration toward the people of the Book. Умар ојачана Посланик политику толеранције према људима књиге. Under the Byzantines, Jews were barred from Jerusalem. Под Византинци, Јевреји су били решеткама из Јерусалима. The Arabs allowed them in again.13 Michael Penn, a professor of early Christian-Muslim relations at Mount Holyoke College, is a student of early Syriac manuscripts. Арапи им дозвољено агаин.13 Мајкл Пена, професор рано хришћанско-муслиманских односа на планини Холиоке колеџу, студент раних сиријски рукописа. He came across letters written by Christians who were hostile to Islam, but he also found a document written by a Christian bishop in the middle of the seventh century that says, "Arabs aren't opposed to Christianity, they respect our religion, honor priests and holy men. We have records of Muslim rulers helping found Christian monasteries."14 Professor Penn also found an extended prayer by a Christian on behalf of a Muslim ruler. Он је дошао преко писма написана од стране хришћана који су били непријатељски расположени према исламу, али је пронашао документ написан од стране хришћанског епископа средином седмог века који каже: "Арапи нису за разлику од хришћанства, они поштују наше вере, части свештеника и свети људи имамо евиденцију муслиманских владара помаже наћи хришћанских манастира.. 14 професор Пен такође налази продужен молитву од хришћанске у име муслиманских владара. The highlight of his research, however, was a seventh-century canon law permitting Christian priests to administer last rites to Muslims as well as perform exorcisms to heal Muslims using Christian relics.15 Врхунац његовог истраживања је, међутим, седмог века, канонско право дозвољава хришћанске свештенике да управља последњи обреди за муслимане, као и обављање екорцисмс лечити муслимани користе Кристијан релицс.15

Thus, in return for submission and the payment of the jizya, the poll tax, Islam guaranteed the people of the Book security of life, property and protection in the exercise of their religions.16 Dhimmis had full autonomy under the leadership of their religious chiefs. Тако је, у замену за подношење и плаћање јизиа, анкете пореза, ислам гарантује људи књиге сигурности живота, имовине и заштиту у остваривању својих религионс.16 Дхиммис имао пуну аутономију под вођством својих верских поглавара . Each community exercised jurisdiction over matters of personal status, such as marriage, divorce and inheritance. Свака заједница врши јурисдикцију над питањима личног статуса, као што су брак, развод и баштину. So long as they submitted to the Muslim state and paid the jizya, Christians and Jews were left alone to run their own lives without interference. Докле год су поднели на муслиманске државе и платили јизиа, хришћани и Јевреји су остављена на миру да управљају својим животима без икаквих сметњи.

The jizya, which adult, sane dhimmi males paid for protection and exemption from military service, was reasonable and not oppressive. Тхе јизиа, која, за одрасле мушкарце дхимми разуман платио за заштиту и ослобођење од војне службе, био је разуман, а не репресивним. It was based on one's ability to pay and sometimes set by agreement. Они су засновани на нечије способности да плати, а понекад и подесите по договору. It was paid either in money or in kind. је плаћен је било у новцу или у натури. Peasants in rural areas usually paid one gold dinar or 12 silver dirhams in addition to one jarib of wheat per head. Сељаци у руралним областима обично плаћа једну златну динара или 12 сребрних дирхама поред једне Јариб пшенице по глави. Urban dhimmis paid from a minimum of one gold dinar or 12 silver dirhams to a maximum of four gold dinars or 48 silver dirhams, depending on their wealth. Урбана дхиммис исплаћују из најмање једну златну динара или 12 сребрних дирхама на максимално четири златне динара или 48 сребрних дирхама, у зависности од њиховог богатства. Women, children, old men, slaves, poor monks, and the mentally sick were exempt.17 If monasteries were rich, superiors paid the tax. Жена, деце, стараца, робови, сиромашни монаси, и ментално болесних су екемпт.17 Ако манастири су били богати, надређенима платили порез. Monks in Egypt were exempt until the period of Umar II, 717–720. Монаха у Египту су били изузети до периода Омер ИИ, 717-720. Thereafter, they paid the jizya. Након тога, они су плаћени јизиа.

Positions in government administration and the economy were open to dhimmis. Места у државној управи и привреди су отворена за дхиммис. In fact, from the Arab conquest to the beginning of the eighth century, the language of the administration remained Persian in Iraq and Greek in Egypt and Syria. У ствари, из арапских освајања до почетка осмог века, језик администрације и даље Персијски у Ираку и грчки у Египту и Сирији. Only dhimmis, especially Christians, had the linguistic and administrative skills to keep the government functioning.18 Even after Arabization started under Caliph Abd al-Malik in the late seventh century, dhimmis continued to fill important positions in government. Само дхиммис, нарочито хришћани, имали су језичке и административне способности како би влада фунцтионинг.18 Чак и после које је под Арабизатион калифа Абд ал Малик је крајем седмог века, дхиммис наставио да попуните важне положаје у влади. The well-known St. John of Damascus, his father and grandfather, served the Umayyad state in high office in Damascus. Познати Свети Јован Дамаскин, његов отац и деда, служио омејидског стања у високом канцеларији у Дамаску. St. John, whose Arabic name was Mansur, and the famous Christian poet al-Akhtal, befriended Yazid, the future Caliph.19 St. John was also noted for his theological dialogues with Muslims regarding the divinity of Christ. Свети Јован, чији је арапски назив је Мансур, као и познати хришћански песник ал Акхтал, спријатељио Иазид, будући Цалипх.19 Свети Јован је познат по свом теолошки дијалог са муслиманима о божанство Христа. Jews, of course, were not excluded from government posts and Arab courts. Јевреји, наравно, нису искључени из влади и арапских судова. The Jewish physician – philosopher ibn Maimoun, or Maimonides (1135–1204), distinguished himself in the service of the Ayyubid Court in Cairo. Јеврејска лекара - филозоф Ибн Маимоун или Мајмонид (1135-1204), истицао у служби Аииубид суда у Каиру. Furthermore, Jewish and Christian merchants played significant roles in banking and the economy. Осим тога, јеврејски и хришћански трговци одиграо значајну улогу у банкарству и привреди. In the intellectual sphere, when Caliph Ma'mun (813–33) of the Abbasid Caliphate founded Bait al-Hikma, the house of wisdom, in Baghdad, he employed Christian translators under the direction of Hunain ibn Ishaq, himself a distinguished scholar, to translate Greek works into Arabic. У круг, када је калиф Мамун (813-33) на Абасида Калифат основана Баит Ал-Хикма, кућу мудрости, у Багдаду, он је запослен Кристијан преводиоци под руководством Хунаин Ибн Исхак, и сам истакнути научник, за превођење грчких дела на арапски. Between 750 and 950, over the course of two centuries, Christian translators, among others, made available to the Muslim mind virtually the whole Greek and Syriac philosophical, medical and scientific body of knowledge in Arabic.20 Између 750 и 950, током два века, хришћански преводиоци, између осталог, на располагању муслимански ум практично цео грчки и сиријски филозофским, медицинским и научним тело знања у Арабиц.20

The Shia Fatimid Caliphate based in Cairo was noted for its tolerant attitude to Christians and Jews, except for the period of Caliph al-Hakim (996–1021). Шаја Фатимиди са седиштем у Каиру је био познат по својим толерантан став према хришћанима и Јеврејима, осим за период од калифа Ал-Хаким (996-1021). Several individuals of Jewish and Christian background reached the second highest position in the state, that of wazir. Неколико појединаца јеврејске и хришћанске позадина достигла други највиши положај у држави, а то вазир. Whereas Ya'qub ibn Killis and Hasan Ibrahim, both Jews, converted to Islam and assumed that office, four Christians filled the position as Christians, with one even carrying the title of saif al-Islam, or "sword of Islam." Док Иа'куб Ибн Киллис и Хасан Ибрахим и Јеврејима, прешао на ислам и претпоставља да је канцеларија, четири хришћани испуњен позицију као хришћани, са једном чак и носе титулу Саиф ал-Ислам, или "мач ислама." Badr al Jamali, an Armenian Christian slave, who served Caliph al-Mustansir (1036 –94) as governor of Greater Syria, carried the title of "wazir of the sword and pen," equivalent to minister of defense and the civil service. Бадр Ал Јамали, јерменски хришћанске роб, који је калиф Ал-Мустансир (1036 -94), као гувернер Велике Сирије, носио наслов "вазир мача и пера", одговара министру одбране и цивилне службе.

The same policy of toleration, "live and let live," which characterized Arab Muslim rule in the east, was also practiced in Spain under Arab rule. Иста политика толеранција, "живи и пусти друге да живе", који карактерише арапске муслиманске владавине на истоку, такође практикује у Шпанији под арапске владавине. Between 711 and 718, the Arabs were in control of almost all of the Iberian Peninsula. Између 711 и 718, Арапи су у контролу готово свих Иберијског полуострва. Spanish cities usually surrendered without a fight, as the natives were assured of security of life, religion and property. Шпански градови обично се предао без борбе, као староседеоци су били сигурни у безбедност живота, религије и имовине. 21 Thus, Islam and the Arabic language were introduced into Spain and found a receptive population. 21 Дакле, ислам и арапски језик је уведен у Шпанији и нашао перцептивног становништва. People began to learn Arabic and convert to Islam, as happened in Syria, Iraq and Egypt. Народ је почео да учи арапски и конвертује у ислам, као што се догодило у Сирији, Ираку и Египту. Spain, called Andalus by the Arabs, became a model of toleration and religious coexistence. Шпанија, под називом Андалуз од Арапа, постао модел толеранције и верске коегзистенције. It flourished economically, intellectually and socially. економски цветала је, интелектуално и друштвено. Cordoba, capital of Muslim Spain, rivaled Baghdad and Constantinople in the tenth century as a cosmopolitan city, noted for trade, culture and learning. Кордоба, главни град муслиманске Шпаније, ривалед Багдаду и Цариграду, у десетом веку као космополитски град, приметио за трговину, културу и учење. It was known as "the ornament of the world" and had a university and a library containing 400,000 books. Била је позната као "украс света" и да је универзитет и библиотека која садржи 400.000 књига. The closest library to it in Europe was in Switzerland with 600 books. Најближи библиотека је у Европи био у Швајцарској, са 600 књига.

Christians and Jews, along with Muslims, shared in the wealth of Cordoba and occupied high positions in society and the royal court.22 In the words of professor Zachary Karabell, "Jews tended to benefit both in Spain and the Mediterranean world. In the towns and cities, Jews found themselves in unique positions as intermediaries between Muslim-dominated Spain and the rest of the world. Having suffered severe discrimination at the hands of the Visigoths, Jewish communities under the Muslims enjoyed more freedom, affluence, and social standing than any Jewish community would until the nineteenth century." Хришћани и Јевреји, заједно са Муслиманима, дели у богатство Кордоба и заузела високе позиције у друштву и краљевски цоурт.22 По речима професора Захари Карабелл, "Јевреји су тежили да се користи како у Шпанији и медитеранском свету. У градовима и градова, Јевреји су се нашли у јединствен позицијама као посредници између муслиманских доминирали Шпаније и остатка света. Пошто је претрпела тешку дискриминацију у руке Визигота, јеврејске заједнице под муслимани уживали више слободе, богатство и друштвени положај него било који Јеврејска заједница би до КСИКС века ".

By the middle of the ninth century, more natives had adapted to Arab culture, converted to Islam, and learned and spoke Arabic, which led some Christian zealots to fear for the future of Latin and Christianity in Spain. До средине деветог века, домороци су више прилагођен арапске културе, прешао на ислам и научио и говорио арапски, што је довело неке хришћанске ревнитељи се плаше за будућност и латинског хришћанства у Шпанији. Paul Alvarus, a Spaniard, spoke for many when he wrote, "The Christians love to read the poems and romance of the Arabs, they study Arab theologians, and philosophers, not to rebut them but to form a correct and elegant Arabic. Where is the layman who now reads the Latin commentaries on the Holy Scriptures, or who studies the Gospels, prophets and apostles? Alas! All the talented young Christians read and study with enthusiasm the Arab books – they despise the Christian literature as unworthy of attention."24 Пол Алварус, Шпанац, говорио је за многе када је писао: "Хришћани воле да читају песме и романтику Арапа, уче Арапски теолози, филозофи и, а не да их побије, али да се формира правилан и елегантан арапски Где је. лаика који сада чита латински коментари на Свето Писмо, или који проучава Јеванђеља, пророке и апостоле Авај? Сви талентовани млади хришћани! чита и изучава са ентузијазмом Арапски књига - они презиру хришћанског књижевност као недостојним пажње. " 24

As was the case in the Arab state, the attitude of the Ottomans to Christians and Jews was essentially the same. Као што је био случај у арапску државу, став Турци хришћанима и Јеврејима је у суштини исти. So long as they submitted, paid the jizya and stayed away from seditious acts, they were left alone. Докле год су поднели платио јизиа и остао далеко од Револуционаран дела, они су сами оставили. Ottoman subjects were organized into three millets, or religious communities: the Muslim millet, the Greek Orthodox millet and the Jewish millet. Отоманско предмети организовани су у три миллетс или верских заједница: муслиманске просо, грчке православне и јеврејске просо просо. Each millet was autonomous under its religious chiefs who served as links between the Ottoman government and their flocks. Сваки просо је аутономна у оквиру својих верских поглавара који је служио као веза између турске владе и њихову стоку. Religious chiefs were sometimes responsible for collecting Ottoman taxes from their communities. Верске шефови су понекад одговоран за прикупљање пореза из турске заједнице. Issues of personal status were also under their control. Питањима личног статуса су под њиховом контролом. No effort was made by the Ottomans to convert people to Islam. Никакав напор је направљен од стране Турци претворити људе у ислам. When conversion did occur, it was not the result of pressure. Када се конверзија није догодило, није било резултат притиска. The Ottomans did not proselytize. Турци нису проселитизе. They were more interested in taxes than in "saving" souls. Они су били више заинтересовани пореза него у "уштеда" душе. When Constantinople fell to Muhammad II in 1453, its population was declining. Када је Цариград пао на Мухамеда ИИ у 1453, становништво је у паду. The sultan restored order and opened the city to all, Muslims, Christians and Jews, to settle in it. Султан је обновљена како би и отворили град за све, муслимана, хришћана и Јевреја, да се населе у њему. Those who had fled were encouraged to return. Они који су побегли су били подстакнути да се врате. Muhammad II installed a new Patriarch, Gennadius, and invested him with more authority than a patriarch had exercised under the Byzantines. Мухамед ИИ инсталирали нови патријарх, Геннадиус и инвестирала га више овлашћења него патријарх је вршио под Византију. The Patriarch and his Holy Synod settled doctrinal questions, disciplined members of the Church, managed church property and levied taxes on clergy and laity. Патријарха и његовог Синода населили доктринарних питања, дисциплиновани чланови Цркве, успео црквене имовине и убира порез на свештенства и лаика. Freedom of conscience and worship was guaranteed. Слобода савести и богослужења је била загарантована. The Patriarch exercised considerable civil authority over his community and was considered a government official with the rank of wazir. Патријарх вршио значајне цивилне власти над заједницом и сматра је владин званичник у чину вазир. The sultan promised the Patriarch and his ecclesiastical hierarchy protection against fellow Christians, be they Roman Catholics or Serbian Orthodox rivals. Султан је обећао патријарху и његове црквене хијерархије заштиту од колеге хришћани, били они римокатолици или Српске православне ривала. In return, the Patriarch promised to guarantee Greek civil loyalty and prevent Greek intrigue with the Ottomans' enemies.25 At a time when Jews were being persecuted in Europe and Catholics and Protestants were at each other's throats during the period of the Reformation, the millet system of the Ottoman Empire guaranteed non-Muslims a large degree of toleration and security. Заузврат, патријарх је обећао да ће гарантовати грчком грађанском лојалност и спречити грчки интрига са Турцима "енемиес.25 У време када Јевреји прогањају у Европи, и католици и протестанти су се једни на друге у грла за време реформације је просо систем Османског царства загарантована немуслимана велики степен толеранције и сигурности.

No wonder then, some 100,000 Jews from Spain and other parts of Europe found refuge in the Ottoman Empire. Није ни чудо онда, око 100.000 Јевреја из Шпаније и других делова Европе нашли уточиште у Османском царству. Thirty to forty thousand settled in Istanbul and fifteen to twenty thousand in Salonika. Тридесет до четрдесет хиљада населили у Истанбулу и петнаест до двадесет хиљада у Солуну. Others settled in Izmir (Smyrna) or elsewhere. Други се населио у Измиру (Смирне) или негде другде. With time, they flourished economically and became skilled merchants, bankers, and artisans.26 Временом, они су економски процват и постао вешти трговци, банкари, и артисанс.26

Although tolerated, protected, and many of them well-to-do, Christians and Jews were not without complaints under Islamic rule. Иако толерисати, заштићена, а многи од њих и за то, хришћани и Јевреји нису били без приговора под исламском влашћу. They lived under certain legal and social disabilities. Они су живели под одређеним правним и социјалним сметњама. They were considered subjects, not citizens on an equal level with Muslims. су сматрани су предмети, а не грађани на једнаком нивоу са муслиманима. Muslims were first class, dhimmis second. Муслимани су прва класа, дхиммис други. Dhimmis could not bear arms or testify in a Muslim court against a Muslim. Дхиммис није могао ношење оружја, или сведочи у муслиманским суду против Муслимана. They could repair or rebuild existing churches but not build new ones on new sites. Они би могли поправити или обновити постојеће цркве, али не и изградњу нове на новим локацијама. Christians could not proselytize. Хришћани нису могли проселитизе. A Muslim could marry a Christian woman but a Christian could not marry a Muslim woman unless he converted. Муслиман може да се уда хришћанске жене, али Кристијан није могао да се уда за муслиманске жене, осим ако је конвертована. A Christian or a Jewish life cost less than a Muslim one in blood money. Хришћанин или јеврејског живота кошта мање од једног муслимана у крви новац. In their daily life dhimmis were expected to be respectful of Muslims and not to be offensive or provocative. У свакодневном животу дхиммис се очекивало да се поштују муслимана, а не да буде увредљива или провокативна. Christians sometimes could not ring church bells. Хришћани понекад не може да звони звона цркве. Certain Caliphs like Umar II (717–20) and al-Mutawakkil (847–61) enforced dress restrictions on dhimmis – "for protection," they claimed. Одређене халифа Омер попут Другог (717-20) и Ал-Мутаваккил (847-61) спроводи хаљине ограничења дхиммис - "за заштиту", они су тврдили. Dhimmis were not supposed to ride horses either. Дхиммис не би требало да вози коња оба. The Fatimid Caliph al-Hakim, considered deranged by some, persecuted dhimmis and destroyed the Church of the Holy Sepulchre. Тхе Фатимиде калифа Ал-Хаким, сматрају неки поремећени, прогонио дхиммис и уништио цркве Светог Гроба. Balkan Christians in the Ottoman Empire were subject to the dev - shirme, a levy on rural Christian boys. Балканских хришћана у Отоманском царству су били предмет Дев - схирме, такса на сеоским хришћанске момци. Bright boys were educated and given jobs in the civil service, while others joined the Janissary Corps. Светле дечаци су образовани и дао посао у државној служби, док су други придружио Јањичари корпуса. Enforcement of the above disabilities was not uniform, varying from Caliph to Caliph and region to region. Извршење горе инвалидитетом није униформна, варира од калифа у калифа и региона до региона.

Serious as these disabilities may seem from a contemporary viewpoint, they pale when compared to the fate of Muslims and Jews in Catholic Spain, Jews in medieval and modern Europe, and Palestinians, Muslims and Christians, in the modern Jewish state of Israel. Озбиљна као ове инвалидитетом изгледа од савременог становишта, они су бледо у односу на судбину муслимана и Јевреја у католичкој Шпанији, Јевреји у средњовековној и модерној Европи, као и Палестинаца, муслимана и хришћана, у модерној јеврејској држави Израел. As Arab rule in Spain began to crumble in the late eleventh century, Catholic zeal began to rise against Muslims and Jews demanding their conversion or expulsion. Као Арапски правилу у Шпанији је почео да се распада крајем КСИ века, католичка ревношћу почео да расте против муслимана и Јевреја тражећи њихове конверзије или протеривање. Thus the toleration and religious diversity which was the hallmark of Andalusia began to wane. Тако да је толеранција и религијске разноликости која је била обележје Андалузије је почела да заласку. When the city of Saragosa fell in 1118, the whole Muslim population fled, leaving a ghost town behind. Када је град пао у Сарагоси 1118, цео муслиманског становништва је побегао, остављајући иза себе град духова. The population of Seville was totally expelled in 1248. Становништво Севиљски је био потпуно искључен у 1248. But when the Christians could not get the city to function, the Muslims were asked to return.27 Mosques were either destroyed or turned into cathedrals. Али, када хришћани нису могли добити град на функцију, муслимани су били замољени да ретурн.27 Џамије су или уништени или претворена у катедрале. The Marriage of Ferdinand and Isabella in 1469 augured badly for Muslims and Jews. Брак Фердинанда и Изабеле у 1469 аугуред лоше за муслимане и Јевреје. Pressure increased on both communities to convert or get out. Притисак повећан на обе заједнице да конвертујете или изаћи. Some converted openly but continued to practice their religion secretly. Неки претварају отворено али је наставио да тајно врше своје верске обреде. In 1478, the notorious Spanish Inquisition was founded to find those false converts and deal with them. У 1478, злогласне шпанске инквизиције је основана са циљем да пронађе оне лажне и претвара се са њима. When the city of Malaga fell to the army of Ferdinand and Isabella in 1487, most of its Muslim population was sold into slavery.28 The final indignity took place in 1492 as the last Muslim principality, Granada, fell to the reconquering Christians. Када је град пао Малаге у војску Фердинанда и Изабеле у 1487, већина њених муслиманског становништва је продат у славери.28 Коначна Увреда је одржана у 1492 као последњи муслимански кнежевине, Гранада пала на рецонкуеринг хришћани. The Muslim population was given the choice of surrendering peacefully in return for security of life, religion and property, or resist and lose all. Муслиманског становништва је дат избор предао мирно у замену за сигурност живота, религије и имовине, или отпор и изгубити све. Unwilling to resist, the Emir surrendered the keys of the city in January, 1492. Не желе да се одупре, Емир предао кључеве града у јануару, 1492. But Ferdinand and Isabella did not keep their side of the bargain. Међутим, Фердинанд и Изабела нису држе страну договора. Flushed with victory against the Muslims, they decreed the expulsion of Jews from Spain in 1492, to be followed by the Muslims in 1502. Зајапурен са победом против муслимана, они наредила протеривање Јевреја из Шпаније 1492. године, коју треба да следе муслимани у 1502. We call this today ethnic cleansing. Ми то називамо данас етничко чишћење. Ferdinand's and Isabella's decrees banning Muslims and Jews from Spain remained effective until 1968. Фердинанд и Изабела је уредбе забрани Муслимана и Јевреја из Шпаније и даље важи све до 1968.

The religious and ethnic persecution of Jews by Christians in medieval and modern Europe is well known and need not occupy us here. Верских и етничких прогона Јевреја од стране хришћана у средњем и модерној Европи је познат и не треба да нас окупирају овде. However, the story that is still under wraps is the treatment of the Palestinians, Muslims and Christians, at the hands of the modern state of Israel. Међутим, прича која је још увек у тајности је третман Палестинаца, муслимана и хришћана, у рукама модерне државе Израел. This tragedy occurred in the full light of history, three years after the establishment of the United Nations, and is still unfolding. Ова трагедија се догодила у пуном светлу историје, три године након оснивања Уједињених нација, и даље одвија. Seven hundred and fifty thousand of the natives of Palestine, Christians and Muslims, were driven out of their homes and lands. Седам стотина и педесет хиљада домороцима Палестине, хришћана и муслимана, били су истерани из својих кућа и земљишта. Five hundred thirty-one Palestinian villages were willfully destroyed. Пет стотина тридесет и један палестински села су намерно уништени. Houses of worship were closed, destroyed, or turned into restaurants or bars. Куће богослужења су затворене, уништена или претворена у ресторанима или баровима. The Truman administration and the British government were fully aware of what was happening but did nothing to prevent it. Труманове администрације и британске владе су у потпуности свесни шта се дешава, али није учинио ништа да то спречи. Today, sixty years later, there are some four million Palestinians living in exile, in camps, in Jordan, Syria, Lebanon or elsewhere. Данас, после шездесет година, има око четири милиона Палестинаца који живе у изгнанству, у логорима, у Јордану, Сирији, Либану и другде. The three million Palestinians living under Israeli occupation in the West Bank and Gaza have been deprived of the most basic elements of human rights. Три милиона Палестинаца који живе под окупацијом Израела на Западној обали и Гази су лишени најосновнијих елемената људских права. They have no security of home, land, life, water or livelihood. Они немају сигурност куће, земљишта, живот, воду или живот. This ongoing Palestinian tragedy has been told and meticulously documented by the Israeli historian, Ilan Pappe, in his book, The Ethnic Cleansing of Palestine (One World, 2006). Ова току палестински трагедија је рекао и детаљно документовани од стране израелске историчар, Илан Паппе, у својој књизи, Етничко чишћење у Палестини (Један свет, 2006). Anyone interested in the Palestinian story must read this book. Било ко заинтересован за палестинске приче да прочитате ову књигу.

In conclusion, I would like to emphasize that the treatment of the Christians and Jews by Muslim states, Arab or Ottoman, was far superior to the treatment Muslims and Jews received at the hands of Christian states, or Palestinians at the hands of the Jewish state of Israel. У закључку, желео бих да нагласим да је третман хришћана и Јевреја од стране муслиманских држава, арапске или турске, био је далеко супериорнији у односу на третман муслимана и Јевреја примио у рукама хришћанске државе, или Палестинци у рукама јеврејске државе Израел. In his book, Syrian Christians in Muslim Society, professor Robert Haddad states that "Islamic tolerance served to insure Christian survival."29 "No attempt was made by any Muslim government to exterminate the Christians, and only rare and isolated attempts were made forcibly to convert them."30 Prof. Haddad, however, does not cite any example of attempts to force Christians to convert. У својој књизи, сиријски хришћани у муслиманском друштву, професор Роберт Хадад наводи да је "Исламски толеранција служи да се осигура хришћанска опстанак" 29 "Не покушано је било муслиманске владе да истреби хришћане, а само ретки и изоловани покушаји су насилно да. претворити их "30. Проф Хадад. међутим, не наводе било какве пример покушаја да силом хришћане да конвертујете. Similarly, Prof. Zachary Karabell states that, "[f]or a millennium and a half, until the end of World War II, Jews under Muslim rule enjoyed more safety, freedom, and autonomy than they ever did under Christian rule. Muslim States over the course of fourteen centuries have allowed for religious diversity and not insisted on trying to convert those who follow a different creed."31 Слично томе, проф Захари Карабелл наводи да, "[ф] или миленијум и по, све до краја Другог светског рата, Јевреји под муслиманском правилу уживао више безбедности, слободе и аутономије него што су икада имали под власт муслимана хришћанске државе. током четрнаест векова нису дозвољени за верске различитости, а не инсистира на покушавате да конвертујете оних који прате различите вере "31.

Notes Белешке

1. 1. Richard Fletcher, The Cross and the Crescent (New York: Penguin Books, 2003), p. Ричард Флечер, Крст и полумесеца (Нев Иорк: Пенгуин Боокс, 2003), стр 12. 12.

2. 2. Ibid. Ибид.

3. 3. Ibid, p. Ибид, стр 18. 18 година.

4. 4.. Tarif Khalidi, The Muslim Jesus (Harvard University Press, 2003), p. Тарифе Кхалиди, муслимански Исус (Харвард Университи Пресс, 2003), стр 14. 14.

5. 5. Ibid. Ибид.

6. 6. Ibid, p. Ибид, стр 16. 16 година.

7. 7. Ibid, pp. 4–5. Ибид, стр 4-5..

8. 8. The Christian Science Monitor, March 19, 2008. Тхе Цхристиан Сциенце Монитор, 19. март 2008.

9. 9. Maxime Rodinson, Mohammed (Vintage Books, 1974), p. Максима Родинсон, Мухамед (Винтаге Боокс, 1974), стр 238. 238.

10. 10. Sura 29, NJ Dawood, The Koran (Baltimore: Penguin Books, 1968), p. Забрањена 29, Њ Давоод, Куран (Балтиморе: Пенгуин Боокс, 1968), стр 196; Fletcher, p. 196, Флечер, стр 20. 20.

11. 11. Philip K. Hitti, History of the Arabs, 8th ed. Филип К. Хитти, Историја Арапа, 8. изд. (London, 1964), p. (Лондон, 1964), стр 150; Zachary Karabell, Peace Be Upon You (New York: Knopf, 2007), p. 150, Зацхари Карабелл, мир на Ви (Нев Иорк: Кнопф, 2007), стр 27. 27.

12. 12. Hitti, p. Хитти, стр 154; Fletcher, p. 154, Флечер, стр 116; Hugh Kennedy, The Prophet and the Age of the Caliphates (Longman, 1986), pp. 61–62. 116, Хју Кенеди, Посланик и доба Цалипхатес (Лонгман, 1986), стр 61-62..

13. 13. John Esposito, Islam, the Straight Path (Oxford, 1988), p. Џон Еспозито, ислам, правом путу (Оксфорд, 1988), стр 63. 63.

14. 14. Interview in The Boston Globe, June 9, 2007. Интервју у Тхе Бостон Глобе, 9. јуна 2007.

15. 15. Ibid. Ибид.

16. 16 година. Shorter Encyclopedia of Islam (Leiden: Cornell University Press, 1974), pp. 75–76; Alfred Guillaume, Islam (Baltimore: Penguin Books, 1964), p. Краће Енциклопедија ислама (Леиден: Цорнелл Университи Пресс, 1974), стр 75-76. Алфред Гијом, ислам (Балтиморе: Књиге пингвин, 1964), стр 53; Esposito, p. 53, Еспозито, стр 39; Frederick M. Denny, An Introduction to Islam, 2nd ed. 39; Фредерик М. Дени, Увод у ислам, 2нд ед. (New York: Macmillan, 1994), p. (Нев Иорк: Мацмиллан, 1994), 86; Robert Haddad, Syrian Christians in Muslim Society (New Jersey, Princeton University Press, 1970), p.8. 86, Роберт Хадад, сиријски хришћани у муслиманском друштву (Њу Џерси, Принцетон Университи Пресс, 1970), стр.8.

17. 17. MA Shaban, Islamic History, 600–750 (Cambridge University Press, 1971), p. СО Шабаном, исламске историје, 600-750 (Цамбридге Университи Пресс, 1971), стр 44; Shorter Encyclopedia of Islam, pp. 91–93. 44; Краћи Енциклопедија ислама, стр 91-93..

18. 18 година. Kennedy, p. Кенеди, П. 118; Karabell, p. 118; Карабелл, стр 46; Shorter Encyclopedia of Islam, pp. 91–93. 46; Краћи Енциклопедија ислама, стр 91-93..

19. 19. Hitti, p. Хитти, стр 246. 246.

20. 20. Haddad, p. Хадад, стр 12. 12.

21. 21. Karabell, p. Карабелл, стр 66 66

22. 22. Ibid, p. Ибид, стр 69. 69.

23. 23. Ibid, p. Ибид, стр 71. 71.

24. 24. Ibid, p. Ибид, стр 67; RM Savory, ed., Introduction to Islamic Civilization (Cambridge, 1977), p. 67; РЦГ Савори, изд., Увод у исламске цивилизације (Кембриџ, 1977), стр 128. 128.

25. 25. Fletcher, p. Флечер, стр 137; Karabell, p. 137; Карабелл, стр 182. 182.

26. 26. Karabell, pp. 171–72. Карабелл, стр 171-72..

27. 27. Fletcher, pp. 112–113; Karabell, pp. 155–57. Флечер, стр 112-113, Карабелл., Стр. 155-57.

28. 28. Hitti, p. Хитти, стр 554. 554.

29. 29. Haddad, p. Хадад, стр 5. 5.

30. 30 година. Ibid, p. Ибид, стр 8. 8.

31. 31. Karabell, p. Карабелл, стр 8. 8.

[mikael_pasa]

po samom Kuranu ces naci "u veri nema prisile"(da se razumemo,kroz istoriju je bilo i slucajeva kada su se pojedini vladari oglusili o pravilo,na srecu u mnogo manjem obimu nego sto se misli).dalje...Allah o toj temi kaze na drugom mestu "tvoje je samo da ih opominjes" tj,da im ukaze na pravi put...u tom kontextu se moze tumaciti i ajet koji kaze "vama vasa,meni moja vera" sura Kafirun...islam,kao i Hriscanstvo jesu vere koje su se dosta misionarenjem sirile...ali sam koncept misionarenja se bitno razlikovao.kao sto rekoh malopre,meni sami dolaze.pitaju,ja odgovorim....jer moje je samo toliko.Allah je taj koji vodi.

Добри мој драги љубљени брате Мирсаде, ово јесте тачно у смислу да је у Исламу забрањено прислонити некоме пушку на чело или ставити нож под грло и рећи "прихвати Ислам или...". Са друге стране, положај не-муслимана у исламској држави (зимма) је такав да приморава људе да бирају између понижења и прихватања Ислама. И то је намерно успостављено да би се охрабрило прихватање Ислама. Осим тога, ајети које си навео су из тзв. "меканских" сура, тј. поглавља Курана које је Мухамед објавио на почетку своје каријере док је још имао мало следбеника и није имао световну власт. Из тог периода потиче већина његових "толерантних" и "мирољубивих" сура. Са друге стране, након Хиџре и успостављања прве исламске световне власти, карактер мухамедових објава се драстично мења. Из тог периода су агресивна и нетолерантна поглавња тзв. "мединске" суре. Ту је важно знати да у Исламу постоји доктрина "дерогације", тј. да када су два ајета (стиха) у контрадикцији узима се као важећи онај који је касније (хронолошки) објављен, а претходни је "дерогиран" тј. укинут. То је све, као што знаш, директно из Курана, знаш о којим ајетима се ради. Можемо и да наведемо ако треба.

Ево само пар конкретних примера какав је положај немуслимана у исламској држави:

Такви немуслимански поданици су дужни да се придржавају исламских правила који се односе на безбедност и заштиту живота, углед и имовину. Поред тога, они:

(1) бивају кажњени за прељубу или крађу, али не и за пијанство;

(2) (морају да) се разликују од муслимана по одећи, носећи широк појас од тканине;

(3) не поздрављају се "алејкум селам" (од стране муслимана);

(4) морају да ходају по страни улице (тј. да се склањају са стране када пролазе муслимани);

(5) не смеју да граде зграде више или једнане висини муслиманских зграда, али ако добију високе куће, не треба их уништити;

(6) забрањено им је да отворено приказују вино или свињетину, (да звоне звона на цркви или показују крстове) рецитују Тору или Јеванђење гласно, или да јавно обављају своје сахране и празнике;

(7) и забрањено им је да граде нове цркве.

("Reliance of the Traveler" - једна од најпознатијих књига о исламском закону)

zali se i kmeci koliko i kome hoces...Saudija ima fleka u svojom kerefekama,to niko ne spori.uvek vrtis jedna ista pitanja,uvek ti se na njih odgovori...da ne bi bio na kraj srca,pozivam i tebe na vece hadisa,uz tumacenje.posto ce biti i ozvucenje,ponesi gitaru...pa u pauzi malo....m?

[Grizzly Adams]

To su zakoni Saudijske Arabije. Svi znamo kakva je to zemlja.

A jeste li šerijatski zakon autentičan kuranski zakon Islama?

Нису закони Саудијске Арабије, него закони Ислама - Шеријат.

Пише ситним словима - "A Classic Manual of Islamic Sacred Law".

[Grizzly Adams]

da ne bi bio na kraj srca,pozivam i tebe na vece hadisa,uz tumacenje.posto ce biti i ozvucenje,ponesi gitaru...pa u pauzi malo....m?

Врло радо, али авион ми је код мајстора, квачило нешто слабо `вата... :cheesy2: