Зоран Миливојевић - формуле живљења

[Баба]

држава размажене мамине и татине деце

 

facenew22222222 8086.gif

[Gordana .]

А ми смо у ствари држава размажене мамине и татине деце.

 

 

Да, то је резултат комунизма који је ту патологију претворио у своју окосницу. Сви грађани ма колико одрасли су били третирани као деца своје државе. Држава је давала станове, зимницу, летовања...доброј и послушној деци. Неваљалој је ускраћивала могућност за преживљавање, јер је све зависило од добре воље државног апарата, читај психопате на врху.

 

Са макроплана се само пренело на микроплан. Изгубила се свест о сопственој одговорности и личној имовини, о могућности да се располаже резултатима свог рада...то су генерације које морају да буду у неком зависничком односу да би осетиле сигурност.  Неко о њима брине, ова или она институција, неко је надлежан...одрасла деца са децом којој не дозвољавају да одрасту, јер из њиховог искуства то је погубно...

[Ayla]

Oni koji najbolje primećuju da tu nešto nije u redu, da postoji "prevelika vezanost" za mamu ili tatu, jesu oni koje ta veza ugrožava, a to su njihovi partneri.

 

(Ovo me rastuži...nesretni ljudi)

[Данче*]

Oni koji najbolje primećuju da tu nešto nije u redu, da postoji "prevelika vezanost" za mamu ili tatu, jesu oni koje ta veza ugrožava, a to su njihovi partneri. I zato iako pomalo grub, pojam "emocionalni incest" pomaže da ovu pojavu prepoznamo kao važnu prepreku ličnom rastu i razvoju, ali i uspostavljanju kvalitetnih i trajnih partnerskih veza.

 

Нажалост....на моју штету као угоженог партнера..

[JESSY]

ZALJENJE ILI IZVINJENE

 

Česte su međuljudske situacije kada neko nekim svojim postupkom utiče na to da se neko drugi loše oseća. Iako ljudi često pripisuju drugome odgovornost za svoja neprijatna osećanja i tvrde kako je ih je drugi „uzrokovao”, danas znamo da u stvarnosti to nije tako.

Između postupaka drugih ljudi i naših osećanja ne postoji direktna uzročno-posledična veza. Mi smo ti koji aktivno učestvujemo u nastanku određenog osećanja tako što ponašanju druge osobe pripisujemo određeno značenje i određenu važnost. Ovo pripisivanje je subjektivno i često pogrešno. Ljudi se razlikuju po tome kako razumeju isto ponašanje neke osobe, pa zato na isti postupak reaguju različitim osećanjima. Kada tuđa ponašanja shvatimo kao uticaj, a ne kao uzrok, tada se menja predstava o odgovornosti za vlastita osećanja: naša odgovornost raste, a tuđa se smanjuje.

Iako je svako odgovoran za svoja osećanja, osećanja drugih ljudi su veoma važna. Odgovorni smo za uticaj koji vršimo na druge, kao što su i oni odgovorni za svoj uticaj na nas. Zato je svako ljudsko društvo, svaka zajednica organizovana oko pravila da osećanja drugih ljudi jesu važna. Upravo time što prepoznajemo tuđa osećanja mi drugim ljudima pokazujemo da su važni, da ih cenimo, da prema njima imamo prijateljski odnos. A prijatelj vam ne želi da patite.

Kada neko proceni da je nekim svojim postupkom uticao da se neko drugi loše oseća, on prema toj osobi može zauzeti prijateljski ili neprijateljski odnos. Izražavanje žaljenja i izvinjenja je znak prijateljskog odnosa.

Izjaviti žaljenje znači da je nekome žao što je uticao da se drugi loše oseća. Izjavljivanje žaljenja je čin saosećanja sa drugim ali bez priznavanja krivice za nastanak tog lošeg osećanja. Drugim rečima, osoba pokazuje da joj nije bila namera da drugog uznemiri, povredi ili izazove da se oseća loše. Time ona svoj odnos prema osobi koja se oseća neprijatno definiše kao prijateljski.

Za razliku od žaljenja, izvinjenje je izjava kojom neko priznaje krivicu, odnosno da je počinio grešku. Izvinjenjem se prihvata odgovornost za negativnu posledicu te greške. Ono može da obuhvata i žaljenje, ali žaljenje isključuje izvinjenje.

Neprijateljski odnos se definiše pokazivanjem ravnodušnosti ili likovanjem nad tuđim neprijatnim osećanjima. Izražavanje ravnodušnosti je signal da je drugi shvaćen kao nevažno, nebitno ljudsko biće. Kada osoba pokazuje da joj je drago što se drugi osećaju loše reč je o antipatiji, većem stepenu neprijateljstva. Ravnodušnost je povezana sa prezirom, a antipatija sa mržnjom.

Što je u zajednici više izjava žaljenja i izvinjenja, to je više prijateljskih odnosa – koji su nam svima danas veoma potrebni.

 

Zoran Milivojević

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Zaljenje-ili-izvinjenje.lt.html

[Danijela]

Узори одраслих

 

Ако се запитамо како се изграђује нечије Ја, односно нечији идентитет или свест о томе какво јесте а какво није нечије Ја, долазимо до три главна психолошка механизма. Први је да поверујемо другим људима – такозваним значајним другима – који нам говоре о томе ко смо и какви смо. Други је да посматрајући друге и упоређујући се са њима, сами закључујемо ко смо и какви смо. Трећи механизам изградње идентитета је да се идентификујемо, поистоветимо са неким. У том случају желимо да постанемо исто такви каква је особа коју веома поштујемо.

 

Особа са којом се неко поистовећује је особа у коју гледа да би упио начине на који се она понаша. Реч „узор” садржи опис овог механизма, јер означава гледање у, архаично „зорење у”.

 

Идентификација није једини психолошки израз за описивање имања узора. Други израз је „учење по моделу”. То је зато што се сматра да је особа-узор својеврсни модел од којег се преузима одређено понашање, односно различита понашања која чине одређену друштвену улогу.

 

Када говоримо о узорима, поистовећивању и учењу по моделу, тада може да се подразумева да говоримо о деци и младима. Питамо се: да ли и изграђени одрасли људи могу да имају своје узоре? Ако одрасла особа има свој узор, да ли је то нешто нормално или је то знак да је она незрела, детињаста? Да би смо одговорили на ова питања треба да одговоримо на претпоставку на којој су заснована: да ли се развијамо током целог живота као личности или се наша личност формира и завршава свој развој у двадесетим годинама? Данас је прихваћено да постоји целоживотно учење, да су људи током свог живота у процесу „раста и развоја личности”.

 

Узори деце и младих се по много чему разликују од узора одраслих. Млада особа је често незадовољна собом и фантазира о томе да побегне од себе тако што ће постати неко други. За разлику од младих, одрасли су углавном прихватили себе и не желе да постану неко други. Имају и довољно животног искуства тако да нису склони ни идеализацији ни „идолизацији” других људи. Одрасли желе да се развију и буду бољи, успешнији само у неком аспекту професионалног или личног живота. Њихови узори су они људи који су у датом аспекту постигли успех. Одрасли не желе да постану исти као други, већ да у датом аспекту што више личе на свога узора.

 

Учење по моделу је веома моћно зато што се у великој мери одвија на несвесном нивоу. Особа несвесно преузима она понашања која су довела до успеха, што повећава вероватноћу да ће и она бити успешна. Ако се при томе и свесно труди да опонаша свог узора, тада је пут ка успеху још лакши. Зато је добро имати узора и опонашати га у оном аспекту који желимо да развијемо код себе. Победници опонашају, а губитници завиде.

 

Зоран Миливојевић

објављено: 04.10.2014.

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Uzori-odraslih.sr.html

[Никола Поповић]

Још једно одлично излагање др. Зорана Миливојевића на тему разлике између љубави и заљубљености. Ово излагање је било на тедексу (на који сам ја дефинитивно навучен)  
 
Наслов излагања је - Куда нас то срце води 

 

 

[w.a.mozart]

Da nije dotični ovo maznuo od Bićka?

[Никола Поповић]

Da nije dotični ovo maznuo od Bićka?

 

па видиш, јесте да је мало замуцкивао док је излагао... ко зна какве су ту малверзације и шпекулације 

[Млађони]

Ima istine ali se ne slazem u potpunosti. Zaljubljivanje moze biti ok i biit prvi korak u radjanju ljubavi a i ne... mac sa dve ostrice...

Ja mnogo pazim kada se zaljubljujem.... odrzavam "plamen" ali pazim d ne ode predaleko.... kao i vatra.. odlican sluga ocajan gospodar..

[JESSY]

феноменалан Зоран Миливојевић...

Ниџо, спојићу ову тему са осталим његовим....

[Никола Поповић]

феноменалан Зоран Миливојевић...

Ниџо, спојићу ову тему са осталим његовим....

 

be my guest   8086.gif

[Guest]

(Илустрација С. Печеничић)

TELESNO KAZNJAVANJE DECE

 

У расправи о прихватљивости или неприхватљивости повременог разумног телесног кажњавања мале деце од стране родитеља може да се чује и аргумент да „насиље рађа насиље”. Истиче се да се таквим начином кажњавања деца подучавају моделу насилног решавања конфликата и да израстају у особе склоне насиљу. То је један од главних аргумената оних који се залажу да се родитељима законски забрани било какво, па и најблаже телесно кажњавање властитог детета. Како би оваква забрана онемогућила родитеље да успоставе свој ауторитет према детету, поништила нека од основних родитељских права и дужности, допринела ширењу епидемије „немоћних родитеља”, питамо се колико је оваква аргументација основана.

 

 

У старијој литератури заиста је могуће наћи податке да одрасли који су у детињству били жртва злостављања могу да имају склоност да злостављају друге. То је објашњено психоаналитичким концептом „идентификација са агресором”, према којем се злостављано дете, верујући да може да бира само или да буде жртва или да буде агресор, опредељује за мање зло. Каснија истраживања у чијем узорку су учествовали сви који су били као деца физички злостављани, а не само они који су касније злостављали друге, показала су да две трећине малтретиране деце касније нису биле склоне насиљу. Дакле, већина жртава насиља касније не постају вршиоци насиља. Сасвим супротно од увреженог стереотипа да насиље рађа насиље.

 

 

Новија истраживања о насилности деце такође демантују стереотип да је типични насилник и сам жртва породичног насиља. Резултати показују да су највише насилна она деца чији родитељи нису никада примењивали телесно кажњавање. То објашњавамо тиме што ову децу њихови родитељи нису научили да подносе фрустрацију својих жеља, тако да она прибегавају насиљу како би натерали друге да им испуне вољу. При том ова никада телесно кажњавана деца могу да буду свирепа, са израженом равнодушношћу, без емпатије и саосећања са другима. Њихове жртве су друга деца, животиње, али и одрасли: родитељи, васпитачице и учитељице. Њихова каснија судбина потврђује народну мудрост: „Туците своју децу када заслуже да она када одрасту не би тукла вас.”

 

 

Када је реч о телесном кажњавању, многи га погрешно изједначавају са насиљем и физичким злостављањем. Иако је ово изједначавање супротно логици и чињеничном стању, постоји скривени мотив који стоји иза тога. Према Конвенцији о правима детета забрањено је над децом вршити насиље, а није забрањено телесно их кажњавати. Начин да се и телесно кажњавање обухвати Конвенцијом је да се на силу подведе под правну категорију „насиље”.

 

 

Усвајање забране родитељима да телесно казне дете би могло не да смањи, већ да повећа степен насиља у школама и друштву. И зато са оваквим стварима не треба експериментисати јер је реч о будућности наше деце.

 

Зоран Миливојевић

објављено: 15.11.2014.

 

Извор: Политика.рс

[obi-wan]

Резултати показују да су највише насилна она деца чији родитељи нису никада примењивали телесно кажњавање. То објашњавамо тиме што ову децу њихови родитељи нису научили да подносе фрустрацију својих жеља, тако да она прибегавају насиљу како би натерали друге да им испуне вољу. При том ова никада телесно кажњавана деца могу да буду свирепа, са израженом равнодушношћу, без емпатије и саосећања са другима. Њихове жртве су друга деца, животиње, али и одрасли: родитељи, васпитачице и учитељице.

 

Na zalost, mnogo je primera koji ovo plasticno potvrdjuju. Samo treba covek da ima oci i da vidi.

[Млађони]

Na zalost, mnogo je primera koji ovo plasticno potvrdjuju. Samo treba imati oci i videti.

 

al kapone je recimo, po nekim istoricarima mafije imao jako brizne i pazljive roditelje...