Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Насмешена депресија

Постоје особе које својим спољашњим изгледом не само да не изгледају депресивно већ могу да изгледају сасвим задовољно и испуњено

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 04.02.2019. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Када се спомене реч депресија она већину људи асоцира на некога ко је веома тужан, ко доживљава осећања бесмисла и очаја, ко је изгубио животну енергију и вољу за кретањем. Овакав опис важи за већину депресивних особа, али не за све. Постоје и оне депресивне особе које својим спољашњим изгледом не само да не изгледају депресивно већ могу да изгледају сасвим задовољно и испуњено.

У питању је једна посебна врста депресивности код оних особа код којих постоји велика разлика између тога како се они осећају изнутра, а како се представљају другим људима. Док се изнутра осећају депресивно, они то не показују другима, него своју муку скривају иза своје социјалне маске. За овај тип депресивности се користи заједнички назив маскирана депресија. Што је нечија маска боље изграђена и што је особа боље носи, то је теже претпоставити да се иза ње крије озбиљни депресивни поремећај, а можда и склоност ка самоубиству.

Представа пред другима

Вероватно је највећа разлика између тога како се особа представља другима и тога како се она заиста осећа код насмешене депресије. Овакве особе су увек у друштву насмешене, делују расположено и весело, пријатни су саговорници и воде рачуна о томе како се други осећају у њиховом друштву. Тек у самоћи или пред најближом особом за коју су сигурни да их потпуно прихвата оне се препуштају својим депресивним мислима и расположењима.

Носећи насмешене социјалне маске и играјући улогу задовољне и љубазне особе они другима шаљу лажни сигнал да је у њиховом животима све у реду и да се у складу са тим сасвим добро осећају. Како други људи не увиђају да постоји проблем, да особа трпи, они се према њој не постављају на начин на који би се поставили према патњи очигледно депресивне особе. Када ове особе покушају или изврше самоубиство, њихово окружење је запањено јер нико није могао да претпостави да су се толико лоше осећали.

Други тип маскиране депресије је депресија јаких личности која се некада назива и мушка депресија. Како жене много лакше у односу на мушкарце изражавају своја осећања, код њих је веома изражена емотивна компонента депресије и дијагноза се лако поставља. Код мушкараца је емотивна компонента често слабо изражена или је некада уопште нема. Претпостављамо да је то због тога што су у питању мушкарци који верују да у животу морају бити јаки и издржљиви, тако да су научили да сузбију она своја осећања која су за њих знак „слабости”. Из тог разлога они не изгледају депресивно, већ се жале на хронични умор, нервозу, експлозивност, непримерене изливе љутње и беса, поремећаје спавања (рано буђење), губитак интересовања за посао, хобије и друге раније пријатне активности.

Некада ни сама особа није свесна да је депресивна, већ само да се „лоше осећа”, верујући да ће то некако проћи само од себе. Управо су „јаки карактери” ти који себи најтеже признају да имају проблем и да је потребно да потраже стручну помоћ. Некада ни стручњацима није лако да препознају овај тип маскиране депресије, нарочито када је додатно замаскиран оним активностима у којим депресивна особа тражи „лек” за своје лоше расположење: претерано пијење, дрогирање, бежање у посао или у ризична понашања.

Препознавање проблема

Познато је да је склоност ка самоубиству повезана са депресијом. Иако се депресија много чешће јавља код жена, стопа самоубистава је међу мушкарцима четири пута већа него међу женама. Једно од објашњења је да је то због непрепознатих и нелечених маскираних депресија код мушкараца.

У савременом свету депресија је због своје распрострањености и повезаности са самоубиствима један од најозбиљнијих и најважнијих проблема менталног здравља. Она се данас успешно лечи комбинацијом лекова и психотерапије. Међутим, да би људи потражили помоћ стручњака за ментално здравље, првенствено психијатра, прво морају препознати да имају проблем. Они који су блиски са депресивном особом такође морају препознати да постоји проблем и охрабрити је и подржати да потражи стручну помоћ. Свест о томе да постоје и депресије које не изгледају депресивно, због чега су још опасније, може бити од велике помоћи у препознавању маскираног проблема.

[JESSY]

Модели бирања партнера

Заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота – сценарио је који успе да реализује само мањи број људи

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 11.02.2019. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Судећи по нарастајућем љубавном хаосу унутар западне цивилизације, у нечему озбиљно грешимо. Једна могућност је да наш доминантни модел бирања партнера није добар. Зато ћемо сагледати и преиспитати постојеће моделе бирања и спаривања. Како наша лична уверења не би утицала на наше закључке о овим моделима, најбоље је да се ставимо у улогу антрополога који посматра неко племе или неког ванземаљца који посматра живот на земљи.

У савременој западној цивилизацији људи бирају тако што се заљубљују. Сценарио који би требало да се деси је: заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота. Само мањи број људи успева да реализује овај сценарио, већини то не успева. Упркос томе што не даје добре резултате, људи се држе овог сценарија јер мисле да тако мора и да је тако природно. У њему нема ништа природно јер је он културни образац, продукт масовних медија и масовне културе. Од рођења неке особе па до њене 16 године, њено несвесно бива запљуснуто оваквим представама о љубави бар три до четири хиљаде пута.

Све више развода и патњи

Овај модел се пре стотинак година проширио из елитних слојева на народне масе, прво захваљујући љубавним романима у којима је љубав представљана као важнија од живота, а коначно је завладао захваљујући филмским љубавним наративима са срећним крајем.

Проблем у моделу заљубљивања је што су људи колективно побркали љубав и заљубљеност. Док је љубав трајно и стабилно осећање, заљубљеност је нестално осећање. Љубав је заснована на стабилном емоционалном везивању, а заљубљеност је заснована на крхкој идеализацији. Породица као основа друштва би требало да буде стабилна. Од како су мушкарци и жене почели да заснивају породице на основу крхке идеализације и несталне заљубљености, породице су постале нестабилне, а са њима и целокупно друштво.

Како заљубљеност, статистички посматрано, најчешће води у разочарање, љубавни живот је постао веома компликован: везе су кратке и нестабилне, све је више неверства, раскида и развода, превише је љубавне патње, усамљених, жена које могу да нађу достојног оца свог детета, све је мање деце, итд. Ако је избор партнера као први чин у процесу погрешан, све што следи је такође погрешно.

Други модел бирања партнера је такозвани уговорени брак и он је карактеристичан за азијске, афричке и исламске цивилизације. Он је до недавно био присутан и у Европи, па и код нас до прве трећине 20. века. У тим културама брак се сматра правно-економско-биолошком категоријом, а млади су од детињства припремани за сценарио да ће им родитељи пронаћи супружника са којим ће засновати породицу и остати заједно до краја живота. Када посматрамо уговорне бракове, често мислимо да у њима нема љубави. То је погрешно, јер се људи емоционално везују за супружника, тако да љубави има, али нама је то чудно зато што у овом обрасцу нема заљубљивања. Овај модел је супериорнији од модела заљубљивања зато што су бракови трајни и стабилни, и зато што се у овим породицама рађа много више деце.

Ново решење

Дакле, када би ванземаљац упоређивао „модерне” и „примитивне” заједнице, вероватно би закључио да је у овим другим модел спаривања далеко супериорнији. То никако не значи да се залажемо за увођење овог модела код нас. Појединци су освојили своје право да самостално бирају партнера, и у то право не треба дирати, већ треба пронаћи нови, емоционално интелигентнији модел бирања и спаривања, који ће бити стабилнији, конструктивнији и продуктивнији од бирања заљубљивањем. Стопа рађања у западној цивилизацији је толико ниска, да ће многи народи, ако се ништа не промени, нестати у овом веку.

Ако је човек са запада до сада препуштао својим несвесним процесима („срцу”, „хемији”, интуицији итд) да му нађу одговарајућег партнера, и ако то није донело добар резултат, онда је вероватно најбоље да удружи своје свесне и несвесне процесе, то јест да споји „срце” и „мозак” како би боље изабрао особу са којом жели да проведе живот. Чини се да нема важнијег задатка за „љубавологе” од дефинисања новог емоционално интелигентнијег начина бирања.

[JESSY]

Психолошки диктатори

Тек кад особа схвати дубље психичке разлоге због којих се труди да претерано контролише друге људе и околности око себе, тада може одустати од овог непожељног начина понашања

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 18.02.2019. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Постоји једна врста „тешких особа” чија је главна особина да се труде да контролишу све око њих. Када је њихова претерана контрола усмерена на физичко окружење у којем се налазе, они сами су жртве те своје особине. Када претерано контролишу друге људе, тада су други људи ти који имају проблем због тога што трпе претерану контролу. Једна од дефиниција контролишућих особа јесте да су то људи који спроводе своју вољу над другима, не обазирући се на вољу и осећања тих људи. Они се у свом приватном и пословном окружењу понашају као диктатори којих се други плаше или их избегавају.

Иако су ове особе у жаргону познате као „котрол фрикови” (енглески control freaks) или контролишуће особе, није у питању неки одређени тип личности, него психолошки механизам и образац понашања с којим се особа поистовећује. Када особа схвати и „проради” своје дубље психичке разлоге због којих се труди да претерано контролише, као што су претерана одговорност, забринутост, анксиозност, доказивање личне вредности, избегавање одбачености итд, тада може одустати од овог начина понашања који не доноси корист ни њој ни људима око ње.

Немоћ и стрепња

Наша „људска ситуација” у филозофском смислу јесте да се налазимо у свету у којем над неким стварима имамо моћ, било као појединци било као група и заједница, а у неким стварима смо немоћни јер оне једноставно не зависе ни од наше појединачне или заједничке воље нити од наших поступака. А када се људи нађу у ситуацији да су немоћни и препуштени „вишим силама”, они имају врло непријатно осећање немоћи и стрепе пред непознатом будућношћу.

Један начин да се људи ослободе тог осећања немоћи и стрепње, то јест анксиозности, јесте да у менталном смислу беже из великог несигурног света у свој мали али сигурни свет. Зато они почињу да страсно контролишу тај део света који их окружује, јер имају доживљај личне моћи. То је као када неко осећа да би требало да промени нешто у свом животу, па промени – фризуру.

Један од честих разлога за претерану контролу других јесте да се особа осећа одговорном и за оно за шта заправо није одговорна. Она у односу на друге људе заузима позицију онога ко више зна, ко је интелигентнији, способнији и коме је више стало. Другим речима, она заузима позицију родитеља који покушава да управља и да мења друге одрасле људе о чијим квалитетима нема најбоље мишљење.

Понекад она оправдава своју позицију изјавама као што су: „Да мене нема, све би се распало”, „Неко мора да овим неспособњаковићима говори шта да раде” и сличним. Понекад је то наслеђе из детињства, када је особа као најстарије дете била прерано стављена у улогу родитеља и била одговорна и бринула о млађим сестрама и браћи.

„Добронамерна” агресија

Када особа претерано контролише друге, они пружају отпор томе зато што губе своју слободу, одбијајући да буду у улози детета. Смета им што су у односу са особом која не само да увек све зна најбоље него зна шта је најбоље за друге, која из тренутка у тренутак тесно надзире шта раде други, критикује када није тачно онако како је замислила итд.

Други је доживљавају као веома агресивну чак и кад је њена агресивност прикривена. Она може другима да „лепо објашњава” шта треба и како треба да се понашају, суптилно их емоционално уцењујући и изазивајући код њих осећања кривице, дужности, захвалности и страха. Некада је то проблем с надређенима који тесно надзиру бавећи се „микроменаџментом”.

У покушају да контролише друге који пружају отпор, оваква особа може бити и отворено агресивна, грубо вређати, понижавати, исмевати, претити физичким насиљем, али и бити физички насилна. То је најчешће код оних који претерано контролишу због своје љубоморе. Љубоморна особа не види проблем у својој реакцији, већ у претходној партнеровој акцији. Да би смањила своје осећање љубоморе, она захтева од партнера да се не понаша на одређени, већ на неки други начин. Тада врши психички притисак на партнера, ограничава га, појачавајући своје контролисање партнеровог понашања све до правог психичког и физичког насиља.

Иза психолошке диктатуре може се крити тежа психопатологија, укључујући психопатију. Када је контролишућа особа веома спретна и манипулативна, њена жртва јој се потпуно препустити, не схватајући да се одрекла своје слободне воље.

[JESSY]

Часови менталног здравља

У Србији у просеку сваког дана троје људи изврши самоубиство и ова појава захтева енергичан одговор друштва: млади уче каква је улога бубрега, јетре и плућа, али не знају шта је функција љутње, туге, забринутости

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 04.03.2019. у 09:00

(Срђан Печеничић)

Резултати недавних истраживања показују да је ментално здравље младих у Србији озбиљно угрожено: скоро половина школске популације је забринута и анксиозна, око 28 одсто је потиштено и лако заплаче, 12 одсто сматра да су безвредна људска бића, а око седам одсто размишља о самоубиству. У Србији у просеку сваког дана троје људи изврши самоубиство, па ови веома забрињавајући показатељи захтевају енергичан одговор друштва. Европске статистике показују да је самоубиство водећи узрок смрти младих у земљама са средњим и ниским приходима, а други водећи узрок у земљама са високим приходима.

Да би се супротставили сличној тенденцији међу младима, у Великој Британији у основним школама у нижим разредима уводе часове на којима би млади учили како да заштите и унапреде своје ментално здравље. Нужно је и код нас, у нашим школама, осмислити и применити сличан програм.

Губитак самопоштовања

Многи се питају како би изгледао неки програм који би помагао младима да заштите и да унапреде своје ментално здравље?

Обавезна компонента овог програма био би рад на „слици о себи” младих људи, то јест рад на смањењу негативних, а повећању позитивних дефиниција себе. И она деца која су од својих родитеља била довољно хваљена, у пубертету и адолесценцији се окрећу групи вршњака која треба да им потврди или оспори слику о себи. За младе људе тог узраста типично је да осећање личне вредности мере на основу тога колико су прихваћени у групи вршњака. Како не могу сви бити најпопуларнији, конкуренција је велика, тако да они чине свашта, укључујући и разна негативна понашања, како би вршњачкој групи постали интересантни, симпатични, популарни. Они који нису прихваћени или нису по својој оцени довољно прихваћени губе самопоштовање и почињу да верују да су недовољно вредна људска бића.

Кроз групни рад, по принципима групне терапије, млади људи би могли да уче да код себе препознају квалитете које имају и да тако изграђују и ојачају позитивни део слике о себи, граде самопоштовање, самопоуздање, прихватање себе. Могли би да дискутују да ли је прихваћеност заиста потврда личне вредности и да ли је губитак љубави заиста разлог за самоубиство.

Друга обавезна компонента овог програма је емоционално описмењивање. Млади уче шта је функција бубрега, јетре и плућа, али не знају шта је функција љутње, туге, забринутости итд. Када млади науче да забринутост – а скоро половина је забринута – има своју јасну функцију: тако што замишљамо будуће вероватне негативне сценарије, ми се питамо да ли можемо да у садашњости спречимо њихов развој, то јест како да се припремимо и дочекамо их уколико не можемо да их спречимо, тада ће знати како паметно да брину и када да престану да брину. Када препознају своја осећања и знају чему она служе, када могу да процене да ли су она рационална или ирационална, тада се много боље сналазе сами са собом, али и због пораста емпатије и са другим људима.

Разумевање кризних ситуација

Трећа компонента јесу социјалне вештине, у свом најширем смислу, од тога како да приђу непознатој особи, како да воде разговор и ћаскају, па до тога како да улазе у конфликте и да преговарају из позиције самопоштовања и поштовања других. Развој технологије доводи до смањења социјалних вештина у млађим генерацијама. Тако, на пример, америчка истраживања показују да су млади око седам сати дневно уз неки дигитални екран, док само два сата комуницирају са стварним људима. Боље социјалне вештине би им омогућиле да се добро снађу са људима, постану социјално успешни, имају складне партнерске односе итд.

Четврта компонента је учење „технике решавања проблема” и других вештина размишљања и доношења одлука. То јача њихову способност да се боље носе са различитим животним ситуацијама, јер их боље разумеју и боље познају начине на које могу да их решавају. Довољно је указати на ирационалност двадесетак кључних, а распрострањених уверења о себи другима и свету, да би се подигао квалитет емотивног живота генерације.

Имамо довољно стручњака у Савезу психотерапеута Србије и Друштву психолога Србије, као и у сличним организацијама, који би осмислили и оспособили водитеље ових програма. На држави је да да сигнал.

[JESSY]

Промена личности или промена понашања

Одрасли људи се мењају само онда када они то сами желе и врло су отпорни на спољашње притиске, али код деце се уз разговор о прекршају и одговарајућу казну може утицати на погрешна уверења

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 25.02.2019. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Да ли можемо натерати неку особу да промени своје понашање? Одговор на ово питање је различит у зависности од тога да ли је та особа дете или одрасла особа. Одрасли људи се мењају само онда када они то сами желе. Одрасли су врло отпорни на спољашње притиске да промене оно понашање које је њима у реду, а за које други сматрају да га треба променити. Са децом је друкчије управо зато што је један од главних задатака сваког родитеља да утиче на дете да одустане од лоших понашања и постане добар човек.

Када неко, одрасли или дете, промени своје понашање, ми не знамо да ли је то особа урадила да би остварила неку корист, тако да је промена привремена, или је промена понашања резултат неке дубље, унутрашње промене личности што промену чини трајном.

Нови манири из користи

У првом случају особа мења своје понашање у одређеним ситуацијама и почиње да се понаша на пожељан начин зато што јој се то исплати. Та промена није искрена, па самим тиме ни трајна. Било да особа новим понашањем избегава неке негативне последицу, било да од новог понашања има неку корист, дато понашање није израз њене личности. То једноставно значи да ће се особа тако понашати све док од таквог понашања има корист, али чим више не буде имала корист, она ће се вероватно вратити на оно старо понашање које јесте израз њене личности.

Тако, на пример, деца одустају од негативног понашања када их ауторитет гледа или када знају да ће сасвим сигурно бити ухваћена да се неприхватљиво понашају. У емотивном смислу она имају страх од казне, а не осећање кривице. То је због тога што су у конфликту са спољашњим ауторитетом, а не у конфликту сама са собом, што је иначе карактеристично за осећање кривице.

Када се особа мења изнутра, она заправо мења неко од својих важних уверења о себи, другима или неком важном животном питању. Мењајући се изнутра она постаје „боља верзија себе” тако да почиње да се понаша на нови начин. До промене уверења долази због увида да је раније понашање штетно и да особа тим понашањем негира неку своју високу вредност. Када се особа промени изнутра, када промени уверење, тада је њено ново понашање резултат искрене промене и оно не само да одражава њену унутрашњу личност већ постаје дугорочан начин понашања у датим ситуацијама.

Тако на пример, када родитељ кажњава дете због неког дететовог лошег, опасног или штетног поступка, није му свеједно да ли ће казна довести само до промене у понашању детета, или ће довести до промене у начину на које дете доживљава себе, друге и свет. Да казна не би довела само до привремене промене понашања, него до унутрашње промене дететових уверења, дете мора прихватити казну.

Да би дете прихватило казну оно мора мислити да ју је заслужило, да је заиста погрешило као и да је казна праведна последица. Због тога није довољно само казнити дете већ са њим треба и разговарати о „прекршају”, о самој казни, али и о томе шта оно треба да научи и како да се понаша убудуће. На тај начин родитељ повећава вероватноћу да дете прихвати казну и да промени своја уверења.

Критика, а не одбацивање

Детету ће бити много лакше да се промени ако разликује себе од свог понашања. Оно ће тада разумети да критика, љутња и казна јесу заправо захтев да оно промени понашање, да нису одбацивање њега као особе. Оно ће разумети да добро дете може да се некада лоше понаша. Како дете жели да буде добро, вољено и прихваћено, оно ће тада увидети погрешност свог понашања, одбацити га у садашњости и у будућности, али и мењати се изнутра.

Ово што важи за децу, важи и за одрасле који су на пример кажњени неком казном, попут затворске казне. И овде је могуће да особа престане да се поистовећује са својим негативним понашањем, схвати да је оно лоше и одлучи да се понаша на позитиван начин. Проблем је што је проценат тако изнутра промењених осуђеника низак. Главни разлог је што многи људи који су у затворима не желе да се мењају, што поистовећују себе са својим понашањем и својом друштвеном улогом криминалца, и што својим отпором промени доказују систему да им не може ништа.

[Поет]

Hahahahah, formule zivljenja ? Dajte mi neku skriptu , pravilo ili putokaz kako da tumacim poezijuuuuuu.

 

[JESSY]

Kulturno vikanje

Nametnut je standard dijaloga prema kojem u konfliktima nije poželjno „podizati glas”, ali da li zaista možemo od ljudi koji su u sukobu da zahtevamo da ignorišu ili maksimalno kontrolišu svoje emocije

 

Konflikti su svakodnevno prisutni u međuljudskoj komunikaciji, bilo da se ona odvija na radnom mestu, bilo u privatnoj sferi. U konflikte spadaju sve one situacije kada jedna osoba izražava svoj zahtev da se druga osoba ponaša na određeni način. Brojna su lica konflikata: od toga da neko kritikuje neku aktivnost druge osobe, preko toga da odbija njenu molbu ili zahtev, pa do toga da se jedna osoba ljuti zbog ponašanja druge osobe, itd.

U odnosu na to koliko je ono oko čega je nastao konflikt važan uključenim osobama, možemo govoriti o tri intenziteta konflikta: manje važni, srednje važni i veoma važni. Što je nešto važnije uključenoj osobi, to je njena emocija snažnija. Poznato je da osećanja nastaju upravo onda kada ljudi procenjuju da je nešto važno, i što im je važnije to je emocija snažnija. To je princip: važnije je snažnije. Prema tome, u srednjim i važnim konfliktima uključeni će doživljavati i izražavati određene emocije, koje će u najvažnijim konfliktima biti veoma snažne.

Nemoj da vičeš na mene

S druge strane, nameće se standard kulturnog dijaloga prema kojem u konfliktima nije poželjno „podizati glas”. To je izraženo u čestom zahtevu: „Nemoj da vičeš na mene!” ili „S kojim pravom ti vičeš na mene!”. Da li to znači da će svaki čovek koji želi da bude kulturan svoju ljutnju i zamerke izražavati smirenim glasom? Da li zaista možemo od ljudi koji su u konfliktu da zahtevamo da ignorišu ili maksimalno kontrolišu svoje emocije?

Stav koji je nama blizak jeste da nije toliko važno koliko je neko uzbuđen tokom nekog konflikta i da li govori energično, povišenim tonom ili možda viče, koliko je važno šta izgovara u tom stanju. Bez obzira koliko su uzbuđeni, ljudi mogu birati svoje reči i tako ostati u okvirima kulturnog dijaloga. Nažalost, kod nas je situacija takva da ljudi svoja snažna osećanja uzimaju kao opravdanje da izreknu ružne psovke, etikete, uvrede i pretnje nasiljem. Svedoci smo niske kulture javnog dijaloga u konfliktima bilo da se on odvija na ulici, bilo na pijaci, u medijima ili u političkom govoru.

Suprotno pojmu „kulturno” jeste pojam „primitivno”. Primitivno ima značenje osnovnog, sirovog stanja, onoga što je prvo nastalo, što je neobrađeno. Kulturno ima značenje onoga što je gajeno, obrađivano, čuvano. Kod nas se često ono što je primitivno poistovećuje sa onim što je autentično, spontano i hrabro, a kulturno sa onim što je izveštačeno i neautentično. Malo dete funkcioniše na jedan prvobitan, primitivan način, a onda ga roditelji gaje, odgajaju kako bi postalo socijalizovano i kulturno. To se odnosi i na razumevanje konflikata, izražavanje emocija i kulturu dijaloga.

Kulturna osoba ulazi u konflikte uvek iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugoga. Ona razume da je njen cilj da druga osoba promeni svoje ponašanje, i zbog toga u svojim izjavama uvek cilja na njoj neprihvatljivo ponašanje drugoga, a ne napada drugog kao osobu. Ona dobro zna da je konflikt uvek sukob želja, a ne sukob osoba. Zato ona nikada drugog ne vređa, ne upućuje mu razne etikete, ne psuje, ne zastrašuje nasiljem i slično. Ona dobro zna da je njeno osećanje ljutnja, a da je ljutnja uvek usmerena na promenu ponašanja druge osobe. Kada je tako, izražavanje uzbuđenja povišenim glasom nije negacija kulturnog dijaloga. To je ono što zovemo „kulturnim vikanjem”.

Bez psovki i uvreda

Preduslov za kulturno ulaženje u konflikte jeste razlikovanje drugoga kao osobe od njegovog ponašanja, ideje koju zastupa, argumenta koji daje, želje koju izražava. Ljudi koji to ne razlikuju ne mogu razumeti konflikte. Izjednačavajući svoje ponašanje, oni ne razumeju šta drugi od njih hoće jer svaki konflikt doživljavaju kao napad na sebe, kao znak tuđeg nepoštovanja, prezira ili mržnje. A kada tako dožive konflikt, oni odgovaraju istim emocijama tako da vređaju, psuju, prete ili čak postaju fizički nasilni.

Da li neko u konfliktnim situacijama reaguje primitivno ili kulturno jeste veoma važan podatak, bilo da je to osoba sa kojom se ulazi u vezu, bilo da je to osoba sa kojom se zasniva radni odnos. Kako pored ljubavi između roditelja i dece moraju postojati i konflikti, roditelji moraju naučiti dete da i tada bude kulturno: „Imaš prava da se ljutiš, ali to moraš da izraziš sa poštovanjem, bez psovki i uvreda”. Pod uslovom i da sami to rade.

[JESSY]

Ličnost pod nadzorom

Svaka država, pa i one sa najvišim stepenom demokratije, teži da uđe u prostor privatnosti svojih građana, ali konstantno nadzirani pojedinac gubi slobodu, a zatim i spontanost

Da li pristajete da vam ugrade potkožni čip koji će omogućiti vlastima da stalno znaju gde ste i šta radite? Odbijate. Zašto, ako nemate šta da krijete? Šta vi zapravo krijete?

Svaki pojedinac ima mnogo toga što treba da krije. To je pravo na privatnost, kao neotuđivo ljudsko pravo. Zato niko ne mora da se pravda što želi da sačuva svoju privatnost ili što od drugih skriva neke informacije koje bi mogle da se zloupotrebe protiv njega.

Država treba da svojim zakonima uređuje javni prostor i javne poslove, a da pojedincu – građaninu ostavi da sam uređuje svoju privatnost. Nažalost, svaka država, pa i one sa najvišim stepenom demokratije, po prirodi svog ustrojstva teži da se proširi i na privatni prostor i postane totalitarna. Kako mogu izgledati spoj tehnologije i totalitarne države opisali su u svojim negativnim utopijama Haksli („Vrli novi svet”) i Orvel („1984”), kao i britanska TV serija „Crni petak”.

Jedan takav sistem potpunog nadzora svakog svog građana razvija Kina. Ova zemlja, kao lider u tehnološkom razvoju, instalirala je oko 200 miliona kamera u kojima je program koji na osnovu karakteristika lica i proporcija tela za samo tri sekunde prepoznaje svakog od njenih milijardu i trista miliona građana. To čini da su ljudi i njihovo ponašanje u javnom prostoru pod stalnim nadzorom. Od evropskih zemalja, Velika Britanija je najpoznatije „društvo nadzora”, upravo zbog miliona kamera koje pokrivaju javni prostor.

Zagovornici javnog video-nadzora smatraju da on smanjuje kriminal. Ljudi koji znaju da se njihovo ponašanje snima, da uvek mogu biti prepoznati i kažnjeni, u većoj meri odustaju od kažnjivog ponašanja.

U kineskom modelu nije reč samo o nadzoru, već je reč o sistemu koji ocenjuje kako se svaki pojedinac ponaša u javnosti, dodeljujući ili oduzimajući mu socijalne bodove, nagrađujući ga ili kažnjavajući. Ovaj sistem je u eksperimentalnoj fazi u tridesetak kineskih gradova, a očekuje se da sledeće godine bude uveden za celu zemlju.

Sistem je takav da svaki pojedinac ima svoj „zbir socijalnih kredita” koji ga pozicionira na društvenoj lestvici. Svi građani startuju sa hiljadu kredita, a onda, u odnosu na to da li je njihovo ponašanje ocenjeno kao poželjno i verodostojno ili kao nepoželjno i štetno, oni dobijaju ili gube kredite, povećavajući ili smanjujući svoj zbir. Pojedinac sa visokim zbirom stiče određene društvene povlastice i olakšice, a onaj sa niskim gubi određena građanska prava i slobode.

Osoba sa visokim zbirom može da kupuje stvari sa popustom, da dobija robu na kredit, ima manje troškove iznajmljivanja stana, lakši pristup dobrim školama, prednost pri rezervaciji putovanja, zaposlenju i slično. Osoba sa niskim zbirom gubi pravo da se vozi avionom, brzim vozom, autobusom, ne može dobiti kredit od banke ili kupiti nekretninu, ne može rezervisati hotel i slično. Što je niži zbir, to je stepen ograničenja veći. Pojedinac sa nižim zbirom ga može popravljati činjenjem dobrih i društveno korisnih dela kao što su dobrovoljni rad, doniranje, davanje krvi i slično.

Problem su kriterijumi koje postavlja vlast, na osnovu kojih se oduzimaju i dodeljuju bodovi. Oduzimaju se ako pojedinac prelazi ulicu van pešačkog prelaza, puši u zoni za nepušače, prebrzo vozi, kupuje alkohol, nedolično se ponaša na društvenim mrežama, postavlja lažne vesti, druži se sa osobama koje imaju nizak zbir, itd. Bodovi se gube i za kriminalno ponašanje, ali i za kritikovanje vlasti.

Konstantno nadzirani pojedinac gubi slobodu, a zatim i spontanost. Kada zna da je posmatran, pojedinac menja svoje ponašanje, težeći da nevidljivi autoritet vidi da je on dobar i da se primerno ponaša. Njegovo ponašanje nije spontano, već je uvek poruka upućena onome ko nadzire. Socijalno poželjno ponašanje više je motivisano strahom od kazne nego što je izraz unutrašnjih vrednosti pojedinca.

Odrasli kojima je nametnut stalni nadzor pamte vreme slobode u kojem nije bilo nadzora, zbog čega su često u prikrivenom otporu prema nadzoru. Međutim, deca i mladi koji odrastaju u društvu prihvataju nadzor kao nešto normalno i korisno, adaptirajući se takvom funkcionisanju društva i države.

Ne pitamo se da li će, već kada će i kod nas biti tako.

[Ana B.]

On 17.1.2019. at 17:59, Milica Bajic рече

ĆIRILICA

 Mени

 

FORMULE ŽIVLJENJA

Zašto ljubav nije dovoljna

Kada ljudi biraju svog partnera treba da razmišljaju o svom i partnerovom konceptu veze:ako su razlike nespojive, bez obzira na to kolika je privlačnost, strast i ljubav, par neće moći da uspostavi dugoročniji stabilan odnos

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 14.01.2019. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Ljudi nekada veruju da je ljubav moćna sila koja može da ljude promeni, izleči, da ubrza njihov emotivni razvoj, da ih motiviše da urade nešto što inače ne bi uradili. Iz tog uverenja sledi drugo, a to je da ako neko nekoga zaista snažno voli da će učiniti sve da mu se prilagodi kako bi sa njim ostao u odnosu ljubavi. Drugim rečima, razlike nisu važne, važno je da se snažno voli i sve će biti u redu. U stvarnosti, to nije tako: razlike jesu važne, a ljubav nije dovoljna.

Najvažnije su one razlike između ljudi koji se vole koje se odnose na to kako oni zamišljaju zajedničko funkcionisanje, vezu ili brak. To jednostavno znači da svaki čovek ima neku svoju predstavu o tome kako treba da se ponaša on, a kako njegov partner sa kojim je u ljubavnoj vezi ili braku. Tu predstavu zovemo „koncept veze”.

Očekivanja i popuštanja

Kada se partnerovo ponašanje ne uklapa u osobin koncept ljubavne veze, kada nije u skladu sa njenim očekivanjima, ona počinje da se oseća neprijatno i počinje da misli da nešto nije u redu u vezi, da je partner ne voli dovoljno. Zbunjuje je što partner tvrdi da je voli, a ponaša suprotno od načina na koji bi trebalo da se ponaša osoba koja voli. Zato protestuje i ljuti se na partera zahtevajući da on promeni svoje ponašanje i da počne da se „ispravno” ponaša. Ako partner popusti i uklopi se u osobinu predstavu o tome kako ljubavna veza treba da izgleda, osoba ponovo počinje da se oseća voljenom i da vezu doživljava udobnom.

Problem je u tome što i partner ima svoj koncept ljubavne veze koji se u datom aspektu razlikuje od osobinog. Sa istim pravom sa kojim osoba traži od njega da promeni ponašanje da bi se osetila voljenom, on traži od osobe da ona promeni ponašanje da bi se on osetio voljenim. Tako nastaje situacija u kojoj su i jedno i drugo „opravdano” ljuti, pokušavajući na razne načine da „uteraju” ono drugo u svoj koncept ljubavne veze. Kako se ovi konflikti hronično ponavljaju, veza ulazi u krizu i postaje nestabilna.

Što se ljudi više vole, to im više smetaju međusobne razlike u predstavama o ljubavnoj vezi. Tako ljubav, umesto da pomogne da se stvari smire, dodatno pojačava važnost neslaganja u vezi. Nestabilne veze su veoma naporne jer u njima partneri ponavljaju cikluse u kojima se smenjuju periodi stabilnosti i nestabilnosti. A kada raskinu ili se razvedu, ljudi to čine ne zato što im nije stalo, nego zato što im jeste stalo, ali ne mogu da naprave zadovoljavajuću vezu.

Kada se odluče na terapiju para ili partnersku terapiju, tada jasno vidimo da ljudi mogu da se snažno vole, ali da zbog razlika u konceptu veze ne mogu da naprave kvalitetnu, stabilnu i trajnu vezu. Ono što radi partnerski terapeut jeste da im pomogne da shvate razlike u njihovim očekivanjima od veze i partnera i da im pomogne da prevaziđu ove razlike.

Ovih problema u vezama bi bilo daleko manje kada bi ljudi kada biraju svog partnera razmišljali o svom i partnerovom konceptu veze. Kada neko zna kakvu vezu želi da ima, tada treba da sazna da li i osoba koja mu se sviđa želi dovoljno sličan tip veze. Ako su njihovi koncepti veze nespojivi, tada je jasno da bez obzira na to kolika je privlačnost, strast i ljubav, da to dvoje ljudi neće moći da uspostavi dugoročniju stabilnu vezu.

Srećni do kraja života

Tipično je da većina nas ne razlikuje ljubav od ljubavne veze jer smo zahvaljujući decenijskom uticaju različitih medija postali kolektivno isprogramirani da verujemo u mit o tome kako je velika ljubav dovoljna da naše živote učini srećnima. Verujemo da je dovoljno pronaći pravu osobu koju ćemo isto tako snažno voleti kao i ona nas kako bismo trajno bili srećni. Kao u bajkama: „srećno su živeli do kraja života” bez objašnjenja kako i zašto im je to uspelo.

Ako razlikujemo ljubav od ljubavne veze, ako razlikujemo osobu od njenog koncepta ljubavne veze, tada ćemo lakše ostvariti kvalitetnu, stabilnu i trajnu ljubavnu vezu ili brak. Nije dovoljno da nam je drugi veoma privlačan, nije dovoljno ni to da zaista želi ozbiljnu vezu, već da želi takvu ljubavnu vezu kakvu želimo i mi.

lepo objašnjeno...

[Ana B.]

On 4.2.2019. at 16:28, JESSY рече

Насмешена депресија

Постоје особе које својим спољашњим изгледом не само да не изгледају депресивно већ могу да изгледају сасвим задовољно и испуњено

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 04.02.2019. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Када се спомене реч депресија она већину људи асоцира на некога ко је веома тужан, ко доживљава осећања бесмисла и очаја, ко је изгубио животну енергију и вољу за кретањем. Овакав опис важи за већину депресивних особа, али не за све. Постоје и оне депресивне особе које својим спољашњим изгледом не само да не изгледају депресивно већ могу да изгледају сасвим задовољно и испуњено.

У питању је једна посебна врста депресивности код оних особа код којих постоји велика разлика између тога како се они осећају изнутра, а како се представљају другим људима. Док се изнутра осећају депресивно, они то не показују другима, него своју муку скривају иза своје социјалне маске. За овај тип депресивности се користи заједнички назив маскирана депресија. Што је нечија маска боље изграђена и што је особа боље носи, то је теже претпоставити да се иза ње крије озбиљни депресивни поремећај, а можда и склоност ка самоубиству.

Представа пред другима

Вероватно је највећа разлика између тога како се особа представља другима и тога како се она заиста осећа код насмешене депресије. Овакве особе су увек у друштву насмешене, делују расположено и весело, пријатни су саговорници и воде рачуна о томе како се други осећају у њиховом друштву. Тек у самоћи или пред најближом особом за коју су сигурни да их потпуно прихвата оне се препуштају својим депресивним мислима и расположењима.

Носећи насмешене социјалне маске и играјући улогу задовољне и љубазне особе они другима шаљу лажни сигнал да је у њиховом животима све у реду и да се у складу са тим сасвим добро осећају. Како други људи не увиђају да постоји проблем, да особа трпи, они се према њој не постављају на начин на који би се поставили према патњи очигледно депресивне особе. Када ове особе покушају или изврше самоубиство, њихово окружење је запањено јер нико није могао да претпостави да су се толико лоше осећали.

Други тип маскиране депресије је депресија јаких личности која се некада назива и мушка депресија. Како жене много лакше у односу на мушкарце изражавају своја осећања, код њих је веома изражена емотивна компонента депресије и дијагноза се лако поставља. Код мушкараца је емотивна компонента често слабо изражена или је некада уопште нема. Претпостављамо да је то због тога што су у питању мушкарци који верују да у животу морају бити јаки и издржљиви, тако да су научили да сузбију она своја осећања која су за њих знак „слабости”. Из тог разлога они не изгледају депресивно, већ се жале на хронични умор, нервозу, експлозивност, непримерене изливе љутње и беса, поремећаје спавања (рано буђење), губитак интересовања за посао, хобије и друге раније пријатне активности.

Некада ни сама особа није свесна да је депресивна, већ само да се „лоше осећа”, верујући да ће то некако проћи само од себе. Управо су „јаки карактери” ти који себи најтеже признају да имају проблем и да је потребно да потраже стручну помоћ. Некада ни стручњацима није лако да препознају овај тип маскиране депресије, нарочито када је додатно замаскиран оним активностима у којим депресивна особа тражи „лек” за своје лоше расположење: претерано пијење, дрогирање, бежање у посао или у ризична понашања.

Препознавање проблема

Познато је да је склоност ка самоубиству повезана са депресијом. Иако се депресија много чешће јавља код жена, стопа самоубистава је међу мушкарцима четири пута већа него међу женама. Једно од објашњења је да је то због непрепознатих и нелечених маскираних депресија код мушкараца.

У савременом свету депресија је због своје распрострањености и повезаности са самоубиствима један од најозбиљнијих и најважнијих проблема менталног здравља. Она се данас успешно лечи комбинацијом лекова и психотерапије. Међутим, да би људи потражили помоћ стручњака за ментално здравље, првенствено психијатра, прво морају препознати да имају проблем. Они који су блиски са депресивном особом такође морају препознати да постоји проблем и охрабрити је и подржати да потражи стручну помоћ. Свест о томе да постоје и депресије које не изгледају депресивно, због чега су још опасније, може бити од велике помоћи у препознавању маскираног проблема.

Depresija je odgovor na nedovoljan rad na sebi...

[JESSY]

Данас сам мало нервозан

Није добро да користите ову реч за описивање љутње, страха, усамљености или досаде, већ је важно препознати шта заправо осећамо

Шта значи када неко изјави: „Данас сам мало нервозан!” Шта је то нервоза и зашто није добро да користите ову реч за описивање својих унутрашњих стања?

Најкраће речено, нервоза је неодређено осећање или расположење. Неко мисли да је „нервозан” онда када није препознао да је заправо љут, да је уплашен, да је усамљен, да му је досадно итд. Уместо да људи препознају које осећање заправо осећају, они имају доживљај неодређене непријатности коју означавају као нервоза. Слично је с изразима „напетост”, „стрес”, „узбуђеност” итд.

Емоције су покретачи

Непријатно осећање које се крије иза етикете „нервоза” је сигнал да постоји нека ситуација због које се особа тако осећа. Његова појава значи да је особа проценила да постоји нека ситуација која угрожава нешто што је особи важно. То непријатно осећање је сигнал особи да треба да нешто уради како би разрешила угрожавајућу ситуацију. Одатле и реч „емоција”, која долази од латинског e и movere, што дословно значи покренути. Према томе, емоције су покретачи који нас усмеравају на угрожавајућу ситуацију како бисмо је разрешили на овај или онај начин. У том смислу можемо рећи да нас емоције повезују са животом, с догађајима које смо оценили као важне.

Ако је неко љут, он сматра да је неко други поступио на погрешан начин и да треба да промени своје понашање. Ако је уплашен, сматра да га угрожава нешто што је јаче од њега, на шта не може утицати и од чега се треба склонити. Ако је усамљен, то је знак да му недостаје особа која му је емотивно важна, и да треба да је потражи. Ако му је досадно, то значи да је у ситуацији у којој се не одвија оно што би особа желела да се догађа, и да га непријатност досаде покреће да напусти ту ситуацију и оде у ону другу, у којој може испунити своје жеље.

Када особа, на пример, препозна да је непријатност коју осећа заправо осећање љутње, она почиње да размишља и да себи одговара на питања: На кога сам љут? Зашто није у реду да се та особа тако понаша? Како би она требало да се понаша? Како да утичем на њу? итд. Према томе, када смо у стању да препознамо и именујемо непријатно осећање које осећамо, тада нас оно упућује на ситуацију због које је оно настало у нама, а са циљем да је разрешимо.

Људи који осећају „нервозу” најчешће немају такав ментални ток, већ уместо да неку животну ситуацију схвате као проблем, они саму нервозу дефинишу као проблем. Другим речима, ако је неко нервозан, његов циљ је да смањи нервозу. Зато уместо да се баве разрешењем животне ситуације на које их упућује непрепознато непријатно осећање које се крије иза „нервозе”, они се усмеравају на то како да се ослободе саме „нервозе”.

Постоје бројни начини на које људи смањују своју нервозу. Један од најраширенијих начина је пијење алкохола. С једне стране алкохол делује тако што смирује, а још ако се пије у друштву разговор о неким другим темама мења токове мисли, тако да се особа привремено ослобађа нервозе. Други начин је да се неко „смирује” тако што се наједе. Унета храна и покретање процеса варења заиста смирују особу, али након неколико сати тај ефекат престаје, тако да особа мора поново да једе да би се ослободила „нервозе”, што на крају доводи до гомилања килограма.

Начини смирења

Бројни су други начини на који се људи смирују и „ослобађају” нервозе, од узимања лекова за смирење, па до мастурбације или секса. Неки од ових начина креирају додатне проблеме, као када неко „избацује нервозу из себе” тако што се „празни” на другима. Неки начини ослобађања од нервозе се сматрају здравима попут медитације, мајндфулнеса или одлажења у фитнес, трчања или бављења неким спортом.

Иако могу постојати неке споредне добити од изабраног начина ослобађања од нервозе, као што је физичка кондиција у случају спорта, у свим овим случајевима није разрешена основна угрожавајућа ситуација која је и довела до нервозе као непрепознате емоције, због чега се „нервоза” изнова и изнова јавља.

Предност емоционално писмених људи је у томе да се не задовољавају објашњењем да су нервозни, већ препознају које осећање осећају, а затим се баве ситуацијом на коју реагују датим осећањем, као и проценом да ли је њихово осећање реалистично и оправдано. Тако их осећања заиста повезују са животом.

[JESSY]

Страх од грешке

Постоје особе са искривљеним представама о омашкама, које их блокирају или чак паралишу у животним активностима, па због тога избегавају јавне наступе, иако је то за њихову професију важно

Сваки човек повремено начини неку грешку, донесе неку одлуку за коју касније мисли да је била погрешна. Међутим, људи веома различито реагују на сопствене грешке. Како ће неко реаговати на властиту грешку зависи од тога како он разуме грешку. У том смислу, можемо рећи да неки људи правилно разумеју грешке, а да неки људи имају искривљене представе о грешкама које их блокирају или чак паралишу у животним активностима.

Један такав пример су неки људи код којих постављамо дијагнозу „социјална фобија”. Реч је о људима који имају велику трему да говоре пред групом непознатих људи, због чега избегавају јавне наступе, чак и онда када би због потребе посла који обављају морали да наступе на неком семинару, обуци или да на конгресу изнесу неко саопштење. Они на састанцима ћуте, избегавајући да на било који начин скрену пажњу на себе.

Брига за репутацију

У основи њиховог страха од јавног наступа је страх да ће направити неку грешку, да ће нешто погрешно рећи или да ће показати основно незнање. Идеја да ће направити грешку приликом јавног наступа је само прва представа у менталном току којим претварају грешку у потпуну катастрофу. Таква особа мисли да, када други схвате да је она направила грешку, помислиће да је она незналица и глупа, што ће довести до тога да је презру и одбаце, што ће уништити њену репутацију, тако да ће се на крају она осећати осрамоћено као доказано глупа и безвредна.

Да се ова катастрофа не би десила, особа на сваки начин избегава ситуације у којима би могла да се догоди. А ако ипак мора да наступи пред неком публиком, она је, док излаже, деконцентрисана страхом да ће погрешити. Она тада мисли да други примећују знаке њеног страха, чују подрхтавање гласа, виде црвенило лица, због чега почиње да мисли да је други оцењују као емоционално нестабилну и чудну, тако да то ужасно искуство постаје нови, додатни разлог за избегавање јавних наступа.

Јавна фобија је драматичан пример страха од грешке, али постоји пуно других примера у којима страх од грешке загорчава нечији живот и омета оптимално функционисање. На пример, они који су опсесивни, неразумно много пута проверавају да ли су нешто правилно урадили. Бројни су они који имају добре предузетничке идеје, али се не усуђују да крену у пословни подухват, јер сумњају у своје способности и верују да ће се осрамотити због погрешних одлука и неуспеха.

Сви ови људи имају неправилан однос према грешкама, а суштина тог односа је у томе да изједначавају себе и своје поступке. Они мисле да ако неко погреши да то мора значити да је глуп и неспособан. Не разумеју да паметна особа може донети погрешну одлуку, да може у нечему погрешити. Другим речима, они сами мисле да су глупи и неспособни ако направе грешку, због чега у случају грешке сами себе презиру, а затим тај став пројектују на друге, сматрајући да ће их у случају грешке и други презрети.

Шта је правилан однос према грешци? На првом месту је свест о томе да је то поступак неке особе који је различит од саме особе. Када разликују себе од поступка, тада, чим схвате да је поступак погрешан, они се дистанцирају од њега, престају да га чине, прихватају одговорност за грешку, анализирају грешку, ако су погрешним поступањем некога оштетили, извињавају се, нуде да надокнаде штету. Међутим, оно што је најважније, они уче из грешке тако што се питају: „Ако је тај поступак био погрешан, како да правилно поступим у некој будућој, сличној ситуацији?” На такав начин они, пролазећи кроз живот, уче из сопственог искуства чинећи све мање грешака.

„Непогрешиво” дете

Како однос према сопственим грешкама битно утиче на будући квалитет и приватног и пословног живота, један од главних циљева родитеља треба да буде да код свог детета развију правилан однос према његовим грешкама. Деца, по природи ствари, изједначавају себе са грешкама које чине, због чега, а да о себи не би лоше мислила, одбијају одговорност за грешке и приписују је другим људима или ситуацији. „Непогрешиво” дете ће израсти у иритантног „непогрешивог” одраслог.

Школа учи децу да је грешка када се не придржавају правила, што је тачна дефиниција када су у питању математика и логика, дакле затворени системи. Живот је отворен систем у коме ова врста дефиниције не важи.

[JESSY]

Voli me bezuslovno

U osnovi očekivanja odrasle osobe da je partner prihvata bez obzira na to šta ona radi i kako se ponaša leži manir roditelja da detetu pružaju ljubav bez discipline, što vodi formiranju razmažene i teške ličnosti

 

Zar ne bi bilo lepo kada bi vas neko mogao voleti takvog kakvi ste, samo zato što postojite – kada bi vas voleo bezuslovno? Verovatno bi svi želeli takvu ljubav, ali da li je ona moguća u stvarnom životu?

Pojam „bezuslovna ljubav” nastao je kao suprotnost pojmu „uslovna ljubav”.

Pedagoški trik

Dobar primer uslovljavanja ljubavi jeste određeni model vaspitanja dece u kome se deci nudi disciplinovanje, ali im se ne pokazuje ljubav. Kako je malom detetu od dve ili tri godine najvažnije da li ga roditelji vole i prihvataju, ono postaje nesigurno ukoliko od roditelja ne dobije jasnu poruku da jeste voljeno i prihvaćeno. Takvi roditelji zastrašuju dete da će ga odbaciti ako ne uradi ovo ili ono, ako ne bude ovakvo ili onakvo. Drugim rečima, oni mu postavljaju uslov koji mora ispuniti da ne bi bilo odbačeno. Međutim, i kada dete ispuni uslov, ono u tom modelu vaspitanja ne dobije potvrdu da ga roditelji vole, nego, umesto toga, roditelji povećavaju zahtev koji je potrebno ispuniti da bi detetu pokazali ljubav. Naravno da ovakvi roditelji vole svoje dete, ali oni se odlučuju da primenjuju ovaj „pedagoški trik” kako bi iz deteta „izvukli” njegov maksimum i kako bi na kraju mogli da budu ponosni na uspehe i postignuće svog deteta.

Rezultat ovakve pedagogije, u kojoj se manipuliše pretnjom odbacivanjem, jeste ličnost koja nema dobru sliku o sebi, ali se zato snažno trudi da ljudima oko sebe pokaže koliko je vredna i produktivna. Ono što je nekada bio roditeljski uslov i zahtev koji je trebalo ispuniti, sada postaje osobin unutrašnji sopstveni uslov koji ona nastavlja da nameće sebi kako bi „zaslužila” da se ne oseća manje vredno i nedostojno poštovanja i ljubavi. Unutrašnja borba da se dokaže lična vrednost postaje motiv za spoljašnje uspehe i postignuća. Međutim, kada osoba nije dovoljno uspešna u tom dokazivanju, postaje depresivna i sklona raznim oblicima samodestrukcije.

Kada je postalo jasno da uslovljavanje roditeljske ljubavi može postati osnova za psihopatologiju, pojavio se imperativ da decu treba voleti bezuslovno i da im treba pokazivati takvu ljubav. Roditelji koji su se odlučili da deci pokazuju bezuslovnu ljubav suočili su se sa problemom disciplinovanja. Razlog je što malo dete svaki pokušaj disciplinovanja, dakle svako roditeljsko „ne smeš” i „moraš” doživljavaju kao odbacivanje i negaciju ljubavi. Razlog za takav doživljaj deteta jeste to što ono ne razlikuje sebe od svojih želja i svojih ponašanja. Kada mu roditelj osujećuje želju ili kada od njega traži da se ponaša na određeni način, dete pogrešno misli da ga roditelj ne voli.

Kada roditelji odustanu od disciplinovanja deteta, verujući da je samo pokazivanje „bezuslovne” ljubavi dovoljno, ono izraste u odraslu osobu koja „zna šta je prava ljubav” i koja od partnera očekuje da je voli na isti način na koji su je roditelji voleli ili je još uvek vole. Ona očekuje od partnera da je „bezuslovno voli”, bez obzira na to šta ona radi i kako se ponaša. Ona svako partnerovo neslaganje sa njenim ponašanjem doživljava kao odbacivanje i neljubav, a zatim to uzvratno kažnjava odbacivanjem partnera. Njen zahtev je jasan – voli me takvu kakva sam ili nećemo biti zajedno!

Ako uslovljavanje roditeljske ljubavi pravi preterano socijalizovane i nesigurne ličnosti, a pružanje bezuslovne ljubavi pravi razmažene i teške ličnosti, kakvu ljubav treba pružati deci da bi izrasle u pravilno formirane ličnosti?

Neprijatno, ali ispravno ponašanje

Rešenje je u pravljenju razlike između deteta kao osobe ili bića, sa jedne strane, i njegovih želja i ponašanja, sa druge strane. Roditeljska pozicija „volim tebe, ali ne volim to tvoje ponašanje” omogućuje da se pruža ljubav osobi, ali i da se od nje traži da odustane od nekog ponašanja ili da počne da se ponaša na način koji je ispravan, iako detetu neprijatan. Malo dete jedno vreme nije u stanju da shvati ovu razliku, ali kada shvati da njega vole, ali da ne vole neke njegove želje i ponašanja, tada je napravilo veoma veliki korak ka svom budućem mentalnom zdravlju i dobrim odnosima sa drugim ljudima.

Kako se roditeljska ljubav pretvara u detetovu ljubav prema sebi, ono će moći i da voli sebe, ali i da uviđa svoje greške, da odustaje od svojih ponašanja, kao i da se prilagođava drugim ljudima.

[JESSY]

Mrzi me, sutra ću

 

Ljudi često odlažu neprijatne aktivnosti i obaveze kada imaju neki otpor da to ispune odmah i takvo ponašanje se naziva prokrastinacija, a koreni neretko leže u popustljivom ponašanju roditelja prema deci

Mnogi ljudi mogu kod sebe prepoznati problem odlaganja neprijatnih, a korisnih zadataka i obaveza. Tipično je da osoba ono što joj je neprijatno odlaže za sutra, a onda sutra odloži za prekosutra i tako sve do krajne granice, kada zaista mora da uradi odloženi zadatak. Ovakvo ponašanje se stručno naziva prokrastinacija, a reč dolazi od latinskog krast (crast), što znači sutra, odnosno krastinus (crastinus) – sutrašnji, tako da je možemo doslovno prevesti kao „za sutra”.

Zašto neki ljudi odlažu njima neprijatne aktivnosti, zadatke ili obaveze? Upravo zbog toga što su im neprijatni, što imaju neku vrstu otpora prema njima. Mentalni proces je sledeći: osoba pomisli da treba nešto da uradi i na samu pomisao „se smori”, to jest izgubi svaku motivaciju. Nakon toga, ona sama sebi smisli neko opravdanje zašto je zapravo bolje da dati zadatak ili aktivnost odloži sa sutra ili neko buduće vreme.

Unutrašnji konflikt

Osoba koja odlaže „za sutra” zapravo je u jednom unutrašnjem konfliktu između dela sebe koji je nagovara da uradi ono što treba i onog drugog dela koji se tome opire. Taj konflikt možemo shvatiti kao konflikt između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta” koje odlaže neprijatnost.

Veoma često odrasle osobe koje prokrastiniraju imale su popustljive roditelje u detinjstvu. Poznato je da mala deca funkcionišu prema principu prijatnosti. To znači da žele da rade ono što im je prijatno, a ne žele da rade ono što im je neprijatno. Dakle, žele da se igraju igračkama, ali ne žele da pospreme igračke nakon igre. Kako onda da deca nauče da pospremaju igračke? Odgovor je zato što moraju, što je roditelj nepopustljiv u svom zahtevu da to urade. Ona brzo shvate da im se to isplati, jer je manja neprijatnost pospremiti igračke, nego se natezati sa ljutitim roditeljem. A kada prihvate da moraju pospremati, tada nestane otpor prema toj aktivnosti i stvori se ono što zovemo radnom navikom.

Kada je roditelj popustljiv, onda dete smisli način kako da od roditelja dobije oslobođenje od izvršavanja neprijatnog zadatka. To znači da će roditelj ili neko drugi biti taj koji će umesto deteta pospremiti igračke ili da će one ostati razbacane nakon igre. Najgora posledica jeste da ovo dete neće steći radnu naviku, zbog čega će imati problema u daljem životu.

Ovaj odnos sa popustljivim roditeljem ugrađuje se u detetove psihičke strukture i postaje unutrašnji odnos između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta”. Psihološka igra natezanja deteta sa roditeljem, postaje unutrašnja igra natezanja između delova ličnosti.

Ova „lenjost”, zbog koje se neprijatne dužnosti i zadaci odlažu za neko sutra, jeste selektivna. Dok neki odlažu sve neprijatne zadatke, drugi odlažu samo učenje, pospremanje, plaćanje računa, bacanje smeća, odlazak u neku instituciju ili kod lekara, zubara itd. Iza otpora da se nešto čini mogu se kriti i drugi razlozi kao što su strah, sram i slično.

Kada osoba odlaže pospremanje stana, a živi sama, tada se za neko vreme može pojaviti „sindrom kuće u haosu”. To znači da su stan ili kuća u potpunom neredu, da je sve razbacano, da nije čišćeno, da su mnoge stvari po podu tako da se teško hoda, da je nagomilano višemesečno smeće itd. Kada je dečja ili tinejdžerska soba u haosu, to je rani nagoveštaj nastanka ovog sindroma. Njega treba razlikovati od sasvim različitog „sindroma gomilanja”, kada ljudi skupljaju na ulici razne „korisne” stvari i gomilaju ih u stanu ili kući tako da im na kraju nedostaje prostora za život i kretanje.

Radne navike

Kako ljudi koji prokrastiniraju imaju problema sa samoorganizacijom vremena, njihova uspešnost je daleko ispod njihovih sposobnosti i talenata, roditelji treba da uvide koliko je važno da svojom doslednošću pomognu deci da razviju radne i druge navike.

Odrasli ljudi koji uviđaju svoj problem sa prokrastinacijom mogu da se promene. Za početak, da, umesto misli: „Trebalo bi da”, koriste unutrašnje zapovesti tipa: „Moram sada da…” Nakon toga je najbolje da se pokrenu u nekoj manjoj aktivnosti. Ako je to učenje, da uče samo 15 minuta, ako je sređivanje prostora da to čine samo deset minuta itd. U njihovom slučaju je najvažnije da razviju svakodnevnu naviku, a ne da „herojski” obave zadatak odjednom. Ako shvate da sabotiraju samopromenu, najbolje je da pronađu nekog mentalnog trenera ili psihoterapeuta koji će imati ulogu „trećeg roditelja”.

[JESSY]

Narcis u ljubavnoj vezi

Glavni problem kod ovih osoba nije to što su samozaljubljeni, nego to što imaju smanjenu sposobnost da vole druge: očekuju da ih partner obožava, ali njihovo emocionalno vezivanje za druge je površno i plitko

 

Sve je više ljudi koji imaju narcisoidne crte ličnosti. Pretpostavlja se da je glavni razlog porasta što odrastaju mlade generacije koje su navikle da je ljubav kada ih roditelji obožavaju, pa onda istu takvu ljubav očekuju od partnera. Kao što je u antičkom mitu o Narcisu on bio izuzetne lepote, često savremeni narcisi, takođe imaju neki izuzetan kvalitet zbog kojeg smatraju da vrede više od drugih. Međutim, to više nije pravilo, zato što roditelji obožavaju svoju decu zato što su njihova, a ne zbog nekog izuzetnog kvaliteta. Zbog toga je danas narcisoidnost često prikrivena. Glavni problem kod narcisoidnih nije to što su samozaljubljeni, nego to što imaju smanjenu sposobnost da vole druge. Od drugih očekuju da ih obožavaju, ali njihovo emocionalno vezivanje za druge je površno i plitko. Normalno im je da ih drugi snažno vole, ali ne pokazuju ljubav prema drugima, jer smatraju da je sa njihove strane sasvim dovoljno to što su drugog udostojili da sa njim budu u vezi.

Narcisoidnost udvoje

Kada je reč o emotivnim vezama u koje stupa narcisoidna osoba, razlikujemo dva tipa: narcis sa narcisom i narcis s obožavaocem.

„Narcisoidnost udvoje” nastaje kada se dve narcisoidne osobe međusobno izaberu i stupe u vezu ili brak. One uživaju da impresioniraju socijalno okruženje svojim brilijantnim ličnostima i svojom idealnom vezom. Ovaj tip veze je veoma čest kod popularnih ličnosti, filmskih i muzičkih zvezda. Suština njihove veze je često obostrani jasno definisani interes, tako da individualna popularnost doprinosi porastu zajedničke popularnosti.

Drugi tip emocionalne veze jeste između narcisoidne osobe i osobe koja joj se divi. Priroda ove veze je asimetrična, tako što je narcis na višoj poziciji, a obožavatelj na nižoj. I sama reč „obožavanje” ukazuje da je odnos druge osobe prema narcisu kao odnos prema nekom bogu ili božanstvu. Zato je psihološki ugovor između ove dve osobe da narcis bude ono što jeste, da blista kao takav, a da ga druga osoba iz senke služi, da mu ugađa i čini ono što mu je po volji. Iako narcis očekuje da mu drugi ugađa i da se žrtvuje za njega, ne oseća zahvalnost za to, već smatra to normalnim odnosom. Za njega je normalno da bude voljen i obožavan, ali ne i da zbog ljubavi prema drugom izlazi iz svoje zone ugodnosti. Poetično rečeno: narcis je sunce oko koga se drugi partner okreće kao planeta. Narcisoidna ličnost može biti fascinantna osoba, ali s kojom je nemoguće napraviti dovoljno dobru ili minimalno kvalitetnu vezu.

Zbog svega rečenog, možemo postaviti pitanje zašto bi neko želeo vezu sa narcisoidnom osobom – vezu u kojoj mora pružati puno ljubavi, a dobiti toliko malo za uzvrat.

Nezadovoljni sobom

Razlog je u tome što je mnogim ljudima veoma privlačna samouverenost i emotivna nedostupnost narcisoidne osobe. Često su to osobe koje su nezadovoljne sobom, koje smatraju da takve kakve su nisu dovoljno vredne i da će kroz vezu sa nekim ko je tako kvalitetan i same dobiti na ličnoj vrednosti. One pokušavaju da dođu do osećanja lične vrednosti kroz ljubav druge osobe. Kako od narcisa nikada ne dobijaju željenu potvrdu ljubavi, oni su u stanju stalne napetosti i težnje da još više ugode narcisu kako bi ih konačno zavoleo.

Nekada, kada mine početna fascinacija narcisom, a naraste nezadovoljstvo vezom, ljudi, u želji da sačuvaju vezu, postavljaju pitanje da li narcisoidna osoba može da se promeni, na primer, kroz psihoterapiju. Odgovor na to pitanje je: „Mogu, ali...” To ali je zbog toga što se ljudi mogu promeniti samo ako to žele, ali što narcis, po pravilu, ne želi da se menja, jer ne vidi nikakav problem u sebi i svom ponašanju. I zato onima koji iznova i iznova biraju narcisoidne osobe za partnere ostaju dve mogućnosti. Prva je da razumeju kako funkcioniše narcisoidna osoba i prihvate taj minimum veze kao narcisov maksimum, te da ostanu u vezi koja im donosi neke psihološke dobiti. Druga mogućnost je da se zapitaju iz kog razloga čine takve emotivne izbore. Takva zapitanost ih može dovesti na psihoterapiju u kojoj će promeniti svoju sliku o sebi, razviti samopoštovanje i prihvatanje samoga sebe. Kada se sami promene, tada će tražiti drukčiju ljubavnu vezu: onu u kojoj vole i u kojoj su voljeni.