Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Paranoja

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 09.07.2017. u 09:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Naivnost je uverenje da su svi ljudi dobri i dobronamerni. Zato naivna osoba ignoriše one signale koji mogu da ukažu da se drugi samo predstavlja kao prijateljski naklonjen dok krije svoje prave namere. Sumnja je ono osećanje koje ljudi počinju da osećaju kada ocene da se u načinu na koji im se drugi predstavljaju nešto ne uklapa. Kada se sumnja onda kada treba, sumnja jeste veoma korisno osećanje.

Osećanje sumnje može da bude i preterano, konstantno i zbog toga nerazumno. Osoba koja veruje da su ljudi, bilo neki određeni bilo većina ljudi, neprijateljski nastrojeni prema njoj doživljavaće ljudsko društvo kao neprijateljsko mesto. Zato će ona u socijalnim kontaktima biti napeta, uvek oprezna i sumnjičava. Dobronamerna ili neutralna ponašanja drugih će iskrivljeno tumačiti u skladu sa svojim očekivanjima i pronalaziti „dokaze” njihovih loših namera. Stav prema drugima takve preterano sumnjičave osobe jeste paranoidan.

Kada osoba razvije priču u koju čvrsto veruje, a koja je drugima neverovatna, prema kojoj je ona nevina žrtva neke druge osobe, grupe ili organizacije koja je proganja kako bi je uništila ili potpuno diskreditovala, tada nastaje paranoidni sistem ideja. Nekada je ova priča veoma čudna, bizarna, tako da je svima koji je čuju jasno da se radi o veoma iskrivljenom doživljavanju stvarnosti – psihozi. Za razliku od bizarne paranoidne priče, postoji i paranoična priča koja je logična, koja uključuje činjenice, što na druge deluje veoma uverljivo i zavodljivo.

Iako spada u patologiju, paranoidnost funkcioniše kao osobin mehanizam odbrane. Često je posledica snažnog unutrašnjeg konflikta između jednog dela ličnosti koji ima neprijateljski stav prema drugom delu ličnosti. Drugi deo ličnosti se veoma teško bori protiv samoprezira i samomržnje koji dolaze iz neprijateljskog dela. Zato osoba projektuje na druge ljude svoj neprijateljski deo, nakon čega pokušava da izađe na kraj sa tim ljudima, bilo tako što se u strahu povlači od njih, bilo tako što ih ljutito napada po sistemu proganjanje progonioca. Na taj način ona svoju unutrašnju psihodinamiku pretvara u međuljudski odnos.

Da se osoba brani od osećanja niže vrednosti ukazuje to što je čest elemenat paranoidnih priča velika socijalna važnost koju osoba indirektno pripisuje sebi. Što je veći i moćniji progonilac, na primer, neka međunarodna organizacija ili služba moćne strane države, to je i žrtva značajnija osoba. Njena paranoidna priča joj služi da sačuva samopoštovanje.

Upravo zbog opisane odbrambene funkcije, paranoidna osoba je otporna na razuveravanje. Po pravilu je paranoidnost znak težeg poremećaja zbog čega se treba obratiti psihijatru. Psihoterapija je moguća tek u drugoj fazi lečenja kada simptomi psihoze više nisu izraženi.

 

[JESSY]

Odnos prema sebi

 

Autor: Zoran Milivojevićpetak, 17.01.2014. u 22:00

 

Brojne su situacije u kojima se ljudi, bilo u mislima bilo kroz stvarni govor, obraćaju sami sebi. Ako nas zanima kako se ljudi odnose prema sebi, možemo da ih upitamo šta kažu sebi kada naprave neku grešku ili kada ostvare neki uspeh. Često nam njihov unutrašnji govor veoma jasno pokazuje kakav je njihov stav prema samima sebi.

Kao što zauzimamo stav ili odnos prema nekim drugim ljudima, isto tako ga imamo prema sebi, bilo da smo ga svesni ili ne. Tako, na primer, neko ima prijateljski stav, neko neprijateljski, a neko je u nekim situacijama sebi prijatelj, a u drugima neprijatelj. Svakako da sebi treba biti najbolji prijatelj, a to često znači da prema sebi treba imati pozitivan, ali i povremeno kritičan stav. Pozitivan stav prema sebi ne isključuje negativan odnos prema nekim svojim ponašanjima, željama i porivima. Odbacujući od sebe negativne aktivnosti, postajemo bolji kao osobe.

Malo dete sebe doživljava celovito i nema izgrađen stav prema sebi. Stav prema sebi podrazumeva izvesnu podeljenost osobe. Ako je neko, na primer, ljut na sebe, to znači da u njemu postoji onaj deo njega koji se ljuti i onaj deo koji trpi ljutnju.

Ova podvojenost nastaje tako što dečja psiha upija roditelje i usvaja njihov stav prema detetu. Ako nam roditelji govore da smo dobri, mi i sami počinjemo da verujemo da smo dobri, a ako nam govore da nismo dobri, mi počinjemo da u to verujemo. Time što memorišemo stvarne roditelje i njihove poruke koje ugrađujemo u našu psihu oni kao „spoljašnji roditelji” postaju naši intrapsihički „unutrašnji roditelji”.

Iz toga sledi da smo kao roditelji u velikoj meri odgovorni za to kakav će stav prema sebi imati naše dete. Najbolje je kada mu nudimo i ljubav i disciplinu. Zato što mu pokazujemo ljubav, dete će izgraditi sposobnost da se prihvata, voli i poštuje, kao i da veruje u svoje sposobnosti. Zato što ga disciplinujemo, dete će razviti sposobnost samodiscipline. Moći će da se strpi, da odustane od neke želje ili da odloži njeno zadovoljenje, imaće radne navike i sposobnost da upravlja sobom. Imaće razvijenu samoljubav i samodisciplinu.

Šta da rade oni koji nisu imali sreće da im roditelji i drugi pomognu da izgrade kvalitetan odnos prema sebi? Prvo je da prepoznaju da se ružno odnose prema sebi, a zatim da prestanu da to čine. To će najbolje uraditi ako umesto da sebe tretiraju negativno, počnu da sebe tretiraju na pozitivan način. Za nekoga će to značiti da treba da trenira prihvatanje sebe i ljubav prema sebi, a za nekoga da treba da trenira samodisciplinu. Najvažnije je da je moguća promena načina na koji tretiramo sebe.

1K

[JESSY]

Rane odluke

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 23.07.2017. u 09:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Deca nemaju dovoljno razvijenu sposobnost mišljenja, nemaju dovoljno informacija, često pogrešno tumače neke događaje ili poruke drugih, i zato prave brojne greške u zaključivanju. Zato dete nije u stanju da se odupre ni pogrešnim porukama važnih drugih – roditelja i drugih autoriteta, vršnjaka, medija – već ih nekritički usvaja.

Kada dete pogrešno zaključi o nekom važnom pitanju, bilo da se ono tiče njegove slike o sebi, slike o drugim ljudima ili neke važne životne vrednosti, i kada takav pogrešan zaključak ostane nepromenjen, to mu može praviti velike probleme u kasnijem životu.

Kako dete gradi svoj sistem uverenja o realnosti, oni zaključci koje izvodi najranije postaju temeljna uverenja od kojih dete polazi kao od dokazane pretpostavke u daljem razvijanju svog znanja o sebi, drugima i svetu. Kada je temeljno uverenje pogrešno, ta pogrešnost se prenosi na sva druga, iz njega izvedena uverenja.

Ne samo da prvi iskrivljeni zaključci deluju kao aksiomi – dokazane istine – već ih dete zaboravlja tokom vremena, tako da oni nastavljaju da deluju na nesvesnom nivou tokom njenog kasnijeg života.

Znanje o postojanju ranih pogrešnih zaključaka o sebi, drugima i životu, veoma je važno za pravilno vaspitavanje dece i njegovo buduće mentalno zdravlje. Ovaj sistem uverenja deluje kao neka vrsta unutrašnje mape, a što je mapa tačnija i što više odgovara onom terenu na koji se odnosi, osoba će se po njemu bolje kretati.

Što je više pogrešnih zaključaka u važnim životnim aspektima, to je veći rizik da će osoba lošije živeti i možda razviti neki poremećaj.

Zato roditelji treba da sprečavaju dete da iz različitih događaja izvodi takve pogrešne zaključke. Treba da deci pomognu da ih ispravno shvate i ispravno vrednuju. Da bi to bilo moguće, roditelj treba da ima takav odnos sa detetom u kojem mu se ono dete poverava bez straha da će zbog toga biti ismejano ili imati neku drugu negativnu posledicu.

Roditelj to može činiti samo kada prepoznaje da su detetovi zaključci pogrešni, jer ako deli isto takvo iskrivljeno uverenje, on ga neće prepoznati kao netačno. Drugi bitan momenat jeste u tome što se određena uverenja koja mogu biti ispravna u datom istorijskom kontekstu, nekoliko decenija kasnije mogu pokazati kao disfunkcionalna.

Najsigurniji način da odrasli promene ona iskrivljena uverenja koja ih ograničavaju ili ih prisiljavaju na neko iracionalno ponašanje jeste psihoterapija. Zadatak psihoterapeuta jeste da pomogne osobi da osvesti ona temeljna uverenja na kojima gradi svoj sistem iskrivljenih uverenja, da ih preispita i zatim odbaci i promeni u ispravna. Zato se za ove zaključke i koristi reč odluka, jer ono što je jednom odlučeno u prošlosti se može preispitati i tako da u sadašnjosti osoba može doneti drukčiju, novu odluku.

[JESSY]

Ко је психопата?

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 30.07.2017. у 09:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Како психопатологија обухвата скуп различитих душевних, менталних и емоционалних поремећаја, изрази „психопатија” и „психопата” се повремено користе у јавности у најширем значењу да би се означила особа са неким од ових поремећаја.

У медицини се израз психопата раније користио у једном ужем значењу, да би сe означила категорија која се данас назива поремећаји личности. Иако се израз психопата и даље користи у неформалној стручној комуникацији, он је избачен из формалне комуникације због свог пејоративног и стигматизујућег значења. Изрази који се користе су дисоцијални, то јест антисоцијални поремећај личности.

Главни поремећај код психопате јесте његов однос према другим људима. Код њега превладавају изузетна себичност и самоувереност, док друге људе види као предмете, неважне објекте за које се емоционално не везује.

Он је равнодушан према другим људима и њиховим осећањима. Други му постају важни само ако кроз њих може да задовољи неку своју жељу или интерес. Како нити саосећа са другим људима, нити се емпатично ставља у њихову ситуацију, након својих поступака, који су другим људима изазвали неку штету или патњу, не показује ни осећање кривице, нити било какво жаљење због свог поступка. Иако често са лакоћом успоставља контакт са другима, тешко одржава емоционалне односе, тако да су његови односи са другима површни, искоришћавајући и краткотрајни.

Психопата од других захтева да све буде по његовом и не подноси када не може да оствари оно што жели, тако да у конфликтима застрашује друге, често реагује веома импулсивно и неконтролисано, некада насилно. Када је због неког недела ухваћен и кажњен, он из тога ништа не научи, већ наставља по старом. Психопата не види ништа проблематично у свом понашању и стално нуди разноразна оправдања за своје поступке од којих не одступа.

Као што је то случај и код других поремећаја личности, психопатија није поремећај који настаје одједном, већ постоји континуитет таквог функционисања од адолесцентног доба до одраслости. Мучење животиња у детињству се касније наставља као мучење људи.

За ову врсту психопатологије не постоји одговарајући третман, тако да је веома мали број оних који су се излечили. Такође, оваква дијагноза се не сматра разлогом за обавезно, присилно лечење. Она није ни разлог за боравак у затвору, јер и особе са овом дијагнозом, као и друге особе, у затвору бораве због оног дела због ког су осуђене.

Како је међу људима које свакодневно сусрећемо известан проценат особа са антисоцијалним цртама личности или таквим поремећајем личности, и како су они често добро „маскирани” и тешко препознатљиви, у следећој колумни ће тема бити како изаћи из односа са таквом личношћу.

[JESSY]

Психопата! Шта сад?

 

Аутор: Зоран Миливојевићсубота, 05.08.2017. у 09:00

(Срђан Печеничић)

Како се носити са људима које сврставамо у категорију „психопате”? Најбољи савет је: избегавати их у широком луку. Ако сте занимљиви неком психопати, то значи да на вас гледа као на неку врсту плена, да очекује неку добит. Зато је најбоље не ступати у однос, одбијати позиве за комуникацију, јер са успостављањем и одржавањем односа психопата себи даје нека „права” над другом особом.

Проблем са горњим саветом јесте у томе што многи људи веома касно препознају да су у односу са психопатом. Некада психопата крије своје право лице иза маске нормалности или, чак, изузетности. Њега или њу други доживљавају као „дивну особу”.

Онда када неко схвати да је у односу са психопатом, излазак из таквог односа је најбоље решење. Када постоје тешкоће око изласка, особа треба да укључи рођаке, пријатеље, државне органе, како би имала заштиту и помоћ.

Све док особа комуницира са психопатом, комуникација ће се одвијати према његовим правилима. „Игре моћи” треба избегавати, јер у играма „ко ће кога” побеђује онај ко може да иде даље, а то је онај ко је „луђи” – психопата. Решење је потпуни и трајни прекид комуникације.

Све док је особа занимљива психопати, он не прихвата прекид претходног односа, нити жели да се осећа одбаченим губитником. Зато се или претвара да однос није завршен или улаже пуно енергије да га обнови. Може показивати рањивост, представљати се као жртва, тврдити да се променио, молити за опроштај, слати скупе поклоне, љубавне поруке итд. Иако покушава да изазове сажаљење, дужности и захвалност, застрашивање је његова основна тактика.

Када особа која жели да изађе из овог односа верује да се психопата може променити или сумња у своју оцену његове личности, она му се може враћати. Повратак особе у везу са психопатом посебно иритира оне треће људе који су особи понудили помоћ и заштиту. Да би заиста изашла из односа, особа мора бити уверена да је добро проценила и да се психопата неће променити.

Постоји још једна стратегија, а то је да особа која жели да изађе из односа са психопатом промени своје понашање како би он изгубио интересовање за њу. Психопате привлачи узбуђење, драма, конфликт, осећање важности итд. Њему су људи као играчке, а неке играчке могу постати досадне. Када особа постане апатична, неизражајна и њему досадна, он губи мотив да одржава контакт. На пример, она одговара смирено, монотоно и кратко; не говори о себи; не показује интерес за психопату; не гледа га у очи; не наседа на његове провокације којима тражи узбуђење и драму; говори само о незанимљивим темама итд. То све треба радити суптилно, како психопата не би посумњао да је то тактика која треба да га „победи”.

[JESSY]

Još više istog

 

Autor: Zoran Milivojevićsubota, 12.08.2017. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Kako je život dinamičan, neizbežno je da se u ličnom, profesionalnom i društvenom životu stalno pojavljuju raznorazni problemi. Kada je pojedinac ili grupa ljudi suočena s nekim važnim problemom, tada razmišlja kako ga je najbolje rešiti. Nakon što definišu rešenje koje bi trebalo da bude najbolje za dati problem, ljudi ga sprovode u praksi. Međutim, šta se dešava kada nastane „nemoguća situacija” i pokaže se da rešenje koje je izabrano kao najbolje – ne rešava problem?

Inteligentno bi bilo zaključiti da zato što ne donosi željeni rezultat, „najbolje” rešenje i nije tako dobro, te da bi trebalo promeniti pristup, drukčije definisati problem i pokušati nešto drugo. To bi bilo inteligentno, ali suviše često se dešava nešto sasvim suprotno: uprkos tome što „najbolje rešenje” u praksi ne daje željeni rezultat, ljudi nastavljaju da ga primenjuju pokušavajući da dokažu da je ono zaista najbolje.

Razlog tome je što ljudi ne vole da nisu u pravu. Oni razmišljaju: pošto je rešenje zaista najbolje ono mora dati rezultat. Zato i dalje insistiraju na nedelotvornom rešenju.

Šta se dešava kada nastane „nemoguća situacija” i pokaže se da rešenje koje je izabrano kao najbolje – ne rešava problem?

Iako postoji više imena za ovaj psihološki proces, verovatno je najpoznatiji naziv „kognitivna disonanca”. To jednostavno znači da kada su činjenice u suprotnosti sa onim što neko veruje, tim gore po činjenice. Da bi opravdali svoje prethodno uverenje, ljudi u ovakvim situacijama izvode razna iskrivljena tumačenja. Činjenica da pokušano rešenje ne daje rezultat biva protumačena na jedan iskrivljeni način čiji je cilj da ga opravda i dokaže da jeste najbolje.

Dva su načina na koji ljudi neučinkovito rešenje opravdavaju kao „najbolje”. Jedan je logička greška „još više istog”. Tvrde da dato rešenje jeste najbolje, ali da nije dalo rezultat samo zato što nije primenjeno u dovoljnom intenzitetu. Iz toga sledi da ga je potrebno primeniti mnogo energičnije. Takođe tvrde da rešenje nije dalo rezultat zato što nije bilo dovoljno dugo primenjivano. Iz toga sledi da ga treba još dugo primenjivati kako bi dalo rezultat.

Drugi način opravdavanja jeste tvrdnja da je primenom „najboljeg” rešenja sprečeno da problem postane mnogo veći i preraste u katastrofu. Tada je argument: a šta bi tek bilo kad ne bismo radili ovo što radimo.

Što je više osoba uverena u svoju sposobnost, što je veći autoritet u datoj oblasti, to joj je teže da prihvati da njeno rešenje nije delotvorno. Poseban problem su grupe i organizacije u kojima dominantni član nameće svoje „najbolje” rešenje kao stav grupe.

U svakodnevnom životu običnog čoveka, u ekonomiji, politici itd, možemo videti mnogobrojne primere kako pokušaji rešenja umesto da rešavaju, u stilu „još više istog”, održavaju ili pojačavaju postojeće probleme.

 

[JESSY]

Уговор са тинејџером

 

 

Када дете уђе у пубертет и адолесценцију многи родитељи откривају да њихово претходно „златно дете” мења понашање бунећи се против родитељске контроле у борби за већи степен личне слободе. Типично је да млади у својој борби за већа права, заборављају на своје обавезе.

Како је адолесценција велики изазов за многе родитеље, представићемо једну технику – уговор са тинејџером – која им може помоћи да током овог периода поставе границе и каналишу породичну динамику. У питању је писани документ чију коначну верзију састављају родитељи и тинејџер, а у коме су јасно наведена родитељска очекивања од тинејџера; тачно одређене негативне последице уколико се тинејџер не придржава уговора; као и позитивне последице уколико га се придржава.

За разлику од договора, уговор је формалнији и зато има већу тежину. Он подразумева да су се све стране сагласиле око његовог садржаја и да прихватају уговорене услове. Добро је да уговор буде написан и да све укључене стране својим потписима потврде да га прихватају.

Добро је да уговор буде написан и да све укључене стране својим потписима потврде да га прихватају

У психолошком смислу уговор се обраћа одраслом делу тинејџерове личности, позивајући га да прихвати одговорност и за своје понашање и за последице својих поступака. Одлуком да прихвати уговор, тинејџер се пред самим собом обавезао да ће га се придржавати. Та чињеница спречава бројне будуће конфликте.

Садржај уговора је увек специфичан за дату породицу, али се углавном тиче четири главна аспекта: обавеза и понашања код куће, учења и понашања у школи, излазака и џепарца. Уговор не би требало да има више од пет ставки, и зато родитељи треба да одреде која понашања тинејџера су им најважнија.

Процес склапања уговора започиње предлогом уговора који родитељи представе тинејџеру, након чега се преговара о свим ставкама, као и о негативним и позитивним последицама. Да би га тинејџер прихватио он мора мислити да је уговор праведан, чему доприноси и његово активно учешће у прављењу коначне верзије уговора. Када се једном склопи, уговор траје једну годину, након чега се може правити следећи, друкчији уговор.

Велика предност ове технике је у томе што се родитељи морају претходно међусобно договорити око сваке ставке, пре него што било шта предложе тинејџеру. Као што је познато, тинејџери користе сваку несагласност родитеља како би изманипулисали онај резултат који им највише одговара. Тек када се родитељи сложе око довољно доброг предлога, они су спремни за преговоре са тинејџером. Уколико су и други одрасли укључени у васпитање деце, добро је да и они буду потписници уговора или да бар буду упознати са његовим садржајем.

А шта када тинејџер не жели да склопи уговор? Тада му треба рећи да су то нова правила која ће важити убудуће иако се са њима није сагласио.

 

[JESSY]

Pohlepa

 

Što se više traži duboki uzrok finansijske krize i ekonomskih problema koji su iz nje nastali, to se više nailazi na pohlepu. Šta je u stvari pohlepa pojedinca, korporacije ili zajednice?

Sama reč pohlepa dolazi od arhaičnog glagola hlepiti, koji, prema etimologu Petru Skoku, označava „žestoko želeti nešto”. Slična značenja imaju i izrazi: gramzivost, lakomost, grabežljivost, nezasitnost, halapljivost i slični.

Pohlepna je ona osoba koja ili nije u stanju ili koja ne želi da obuzda vlastite želje. Ona veoma snažno želi sve što joj se sviđa i to odmah. Ona je grandiozna, jer sve želi da poseduje, da ima sve ili da bude sve. Kako je to nemoguće ostvariti, njoj je uvek sve što poseduje malo i nedovoljno. Zato što pohlepnima nikada nije dovoljno, ne mogu biti dugotrajnije zadovoljni. Poznata je narodna izreka da kada uđe pohlepa, izlazi sreća.

Pohlepa nije samo osobina ličnosti, već je vrsta odnosa prema drugim ljudima. Pohlepna osoba vidi druge i ono što oni imaju kao plen. Ona ima mentalitet grabljivca koji gleda i proračunava kako može da iskoristi druge. Pohlepna osoba se stalno takmiči sa drugima kako bi im preotela ono na šta ona polaže pravo. Često pohlepu opravdava svojom izuzetnošću, time što je bolja od drugih.

Koliko iz pohlepe proizlazi više ili manje prikriven neprijateljski odnos prema drugima ukazuje to što različita kriminalna dela, uključujući ubistvo iz koristoljublja, mogu biti motivisana pohlepom. Zato se na pohlepu gleda kao na asocijalnu i antisocijalnu osobinu.

Različiti mitovi potvrđuju da je kroz istoriju, u raznim društvima, pohlepa smatrana negativnom. U staroj Grčkoj je poznata priča o pohlepnom kralju Midi koji je od bogova tražio i dobio sposobnost da sve što dodirne pretvori u čisto zlato. Nakon što je svoju kćer pretvorio u zlatni kip i otkrio da će umreti od gladi, jer se zlato ne jede, Mida se pokajao. 

Čak se tri od ukupno sedam glavnih ili „smrtnih” grehova koje je Dante naveo u „Božanskoj komediji”, tiču pohlepnog željenja i neumerenosti. Pored pohlepe za dobrima (lat. avaritia), tu su seksualna pohota (lat. luxuria), i proždrljivost (lat. gula).

Svako dete je po prirodi stvari pohlepno. Roditelji su ti koji ga uče obuzdavanju želja tako što odbijaju da mu ih ispune. Kontrolišući ispunjenje detetovih želja, oni mu pomažu da razvije samokontrolu i da ono upravlja željama, a ne da želje upravljaju njime. Dete onih roditelja koji „ne mogu” da mu odbiju želju, koji ga popustljivo vaspitavaju, nikada neće naučiti da obuzda vlastite želje. A kada takva osoba odraste, njegovo „unutrašnje dete” će imati problema sa obuzdavanjem želja. Pohlepa, pohota i proždrljivost tog dela ličnosti će omogućiti odrasloj osobi da bude idealni potrošač. 

[JESSY]

Синдром отуђеног детета

 

Аутор: Зоран Миливојевићсубота, 09.09.2017. у 09:00

Жи­ви­мо у вре­ме­ну ка­да се сва­ки тре­ћи брак рас­пад­не. Мно­ги од ових раз­во­да су „ком­пли­ко­ва­ни раз­во­ди”, у ко­ји­ма је при­су­тан „кон­фликт ви­со­ког ин­тен­зи­те­та” из­ме­ђу бив­ших су­пру­жни­ка. То че­сто зна­чи да се из­ме­ђу бив­ших су­пру­жни­ка по­ја­вљу­је обо­стра­на мр­жња – омра­за. У ова­квом ти­пу раз­во­да не­ма по­бед­ни­ка, а нај­ви­ше су оште­ће­на за­јед­нич­ка де­ца.

Раз­ве­де­ни ро­ди­тељ ко­ји се­бе до­жи­вља­ва и пред­ста­вља као жр­тву дру­гог ро­ди­те­ља, за ко­га ве­ру­је да га је жи­вот­но ис­ко­ри­стио и пре­ва­рио, има мо­тив да га ка­зни, због че­га ву­че по­те­зе ко­ји че­сто по­кре­ћу спи­ра­лу обо­стра­не мр­жње. У ова­квом „ро­ди­тељ­ском ра­ту” за­јед­нич­ка де­ца по­ста­ју нај­моћ­ни­је оруж­је и сред­ство за осве­ту. Из­ја­ве: „Узе­ћу ти де­цу”или „Де­цу не­ћеш ви­ше ви­де­ти” по­ста­ју нај­сна­жни­је прет­ње.

Ка­ко де­те во­ли и ма­му и та­ту, по­ла­зна прет­по­став­ка је да је за ње­гов пра­ви­лан емо­ци­о­нал­ни раз­вој на­кон раз­во­да ва­жно, осим у рет­ким из­у­зе­ци­ма, да има кон­такт и до­бар од­нос са оба ро­ди­те­ља. Струч­ни из­раз „оту­ђу­ју­ћи ро­ди­тељ” од­но­си се на оног ро­ди­те­ља, би­ло мај­ку, би­ло оца, ко­ји ко­ри­сти раз­не ме­то­де, од пси­хо­ло­шког „тро­ва­ња” од­но­са де­те­та са дру­гим ро­ди­те­љем, па до при­кри­ве­ног или отво­ре­ног спре­ча­ва­ња кон­так­та де­те­та са дру­гим ро­ди­те­љем, ко­ји че­сто не по­шту­је суд­ске од­лу­ке о ре­жи­му ви­ђа­ња де­те­та и дру­гог ро­ди­те­ља.

Ова­кво по­на­ша­ње оту­ђу­ју­ћег ро­ди­те­ља, ко­је по пра­ви­лу по­др­жа­ва­ју ње­го­ви ро­ди­те­љи и при­ја­те­љи, има ве­о­ма не­га­тив­не по­сле­ди­це по емо­ци­о­нал­ни раз­вој де­те­та, због че­га ни­је ни­шта дру­го до об­лик зло­ста­вља­ња де­те­та, или ка­ко се то да­нас ка­же об­лик „пси­хич­ког на­си­ља” над де­те­том.

Прак­са по­ка­зу­је да уко­ли­ко је оту­ђу­ју­ћи ро­ди­тељ ду­же вре­ме успе­шан у спро­во­ђе­њу оту­ђи­ва­ња, да де­те усва­ја ње­гов став та­ко да за­и­ста до­ла­зи до ње­го­вог оту­ђе­ња од дру­гог ро­ди­те­ља. То има ве­о­ма не­га­тив­не по­сле­ди­це и по де­те и по дру­гог ро­ди­те­ља.

Струч­њак за ову про­бле­ма­ти­ку, про­фе­сор др Едвард Крук на­во­ди да се код оту­ђе­не де­це мно­го че­шће не­го код оста­ле по­ја­вљу­ју: не­га­тив­на сли­ка о се­би, са­мо­мр­жња и кри­ви­ца, де­пре­сив­ност, по­ре­ме­ћа­ји по­на­ша­ња, слаб школ­ски успех, де­лин­квен­ци­ја, скло­ност ка дро­га­ма и ал­ко­хо­лу, про­ми­ску­и­тет и мла­да­лач­ка труд­но­ћа, мен­тал­ни по­ре­ме­ћа­ји. Пра­ће­ње од­ра­слог жи­во­та ове де­це по­ка­зу­је не са­мо да су ка­сни­је да­ле­ко ма­ње успе­шна, већ да им је ло­ши­је и фи­зич­ко здра­вље, а да је оче­ки­ва­но тра­ја­ње жи­во­та че­ти­ри го­ди­не кра­ће од про­се­ка.

Ка­да оту­ђе­но де­те по­но­во ус­по­ста­ви емо­ци­о­нал­ну ве­зу са дру­гим ро­ди­те­љем, ства­ри се по­пра­вља­ју, а ње­гов емо­ци­о­нал­ни раз­вој нор­ма­ли­зу­је.

Све то чи­ни да оту­ђи­ва­ње де­те­та од дру­гог ро­ди­те­ља тре­ба ја­сни­је пре­по­зна­ти као об­лик зло­ста­вља­ња де­те­та. По­вре­ђе­ни ро­ди­тељ не би смео да вр­ши оту­ђи­ва­ње, а љу­ди ко­ји су бли­ски не би сме­ли да га по­др­жа­ва­ју у то­ме. Со­ци­јал­не слу­жбе и су­до­ви тре­ба­ло би да енер­гич­ни­је спре­ча­ва­ју овај об­лик зло­ста­вља­ња де­це.

[AnaLaz]

пре 3 минута, JESSY рече

Синдром отуђеног детета

 

Аутор: Зоран Миливојевићсубота, 09.09.2017. у 09:00

Жи­ви­мо у вре­ме­ну ка­да се сва­ки тре­ћи брак рас­пад­не. Мно­ги од ових раз­во­да су „ком­пли­ко­ва­ни раз­во­ди”, у ко­ји­ма је при­су­тан „кон­фликт ви­со­ког ин­тен­зи­те­та” из­ме­ђу бив­ших су­пру­жни­ка. То че­сто зна­чи да се из­ме­ђу бив­ших су­пру­жни­ка по­ја­вљу­је обо­стра­на мр­жња – омра­за. У ова­квом ти­пу раз­во­да не­ма по­бед­ни­ка, а нај­ви­ше су оште­ће­на за­јед­нич­ка де­ца.

Раз­ве­де­ни ро­ди­тељ ко­ји се­бе до­жи­вља­ва и пред­ста­вља као жр­тву дру­гог ро­ди­те­ља, за ко­га ве­ру­је да га је жи­вот­но ис­ко­ри­стио и пре­ва­рио, има мо­тив да га ка­зни, због че­га ву­че по­те­зе ко­ји че­сто по­кре­ћу спи­ра­лу обо­стра­не мр­жње. У ова­квом „ро­ди­тељ­ском ра­ту” за­јед­нич­ка де­ца по­ста­ју нај­моћ­ни­је оруж­је и сред­ство за осве­ту. Из­ја­ве: „Узе­ћу ти де­цу”или „Де­цу не­ћеш ви­ше ви­де­ти” по­ста­ју нај­сна­жни­је прет­ње.

Ка­ко де­те во­ли и ма­му и та­ту, по­ла­зна прет­по­став­ка је да је за ње­гов пра­ви­лан емо­ци­о­нал­ни раз­вој на­кон раз­во­да ва­жно, осим у рет­ким из­у­зе­ци­ма, да има кон­такт и до­бар од­нос са оба ро­ди­те­ља. Струч­ни из­раз „оту­ђу­ју­ћи ро­ди­тељ” од­но­си се на оног ро­ди­те­ља, би­ло мај­ку, би­ло оца, ко­ји ко­ри­сти раз­не ме­то­де, од пси­хо­ло­шког „тро­ва­ња” од­но­са де­те­та са дру­гим ро­ди­те­љем, па до при­кри­ве­ног или отво­ре­ног спре­ча­ва­ња кон­так­та де­те­та са дру­гим ро­ди­те­љем, ко­ји че­сто не по­шту­је суд­ске од­лу­ке о ре­жи­му ви­ђа­ња де­те­та и дру­гог ро­ди­те­ља.

Ова­кво по­на­ша­ње оту­ђу­ју­ћег ро­ди­те­ља, ко­је по пра­ви­лу по­др­жа­ва­ју ње­го­ви ро­ди­те­љи и при­ја­те­љи, има ве­о­ма не­га­тив­не по­сле­ди­це по емо­ци­о­нал­ни раз­вој де­те­та, због че­га ни­је ни­шта дру­го до об­лик зло­ста­вља­ња де­те­та, или ка­ко се то да­нас ка­же об­лик „пси­хич­ког на­си­ља” над де­те­том.

Прак­са по­ка­зу­је да уко­ли­ко је оту­ђу­ју­ћи ро­ди­тељ ду­же вре­ме успе­шан у спро­во­ђе­њу оту­ђи­ва­ња, да де­те усва­ја ње­гов став та­ко да за­и­ста до­ла­зи до ње­го­вог оту­ђе­ња од дру­гог ро­ди­те­ља. То има ве­о­ма не­га­тив­не по­сле­ди­це и по де­те и по дру­гог ро­ди­те­ља.

Струч­њак за ову про­бле­ма­ти­ку, про­фе­сор др Едвард Крук на­во­ди да се код оту­ђе­не де­це мно­го че­шће не­го код оста­ле по­ја­вљу­ју: не­га­тив­на сли­ка о се­би, са­мо­мр­жња и кри­ви­ца, де­пре­сив­ност, по­ре­ме­ћа­ји по­на­ша­ња, слаб школ­ски успех, де­лин­квен­ци­ја, скло­ност ка дро­га­ма и ал­ко­хо­лу, про­ми­ску­и­тет и мла­да­лач­ка труд­но­ћа, мен­тал­ни по­ре­ме­ћа­ји. Пра­ће­ње од­ра­слог жи­во­та ове де­це по­ка­зу­је не са­мо да су ка­сни­је да­ле­ко ма­ње успе­шна, већ да им је ло­ши­је и фи­зич­ко здра­вље, а да је оче­ки­ва­но тра­ја­ње жи­во­та че­ти­ри го­ди­не кра­ће од про­се­ка.

Ка­да оту­ђе­но де­те по­но­во ус­по­ста­ви емо­ци­о­нал­ну ве­зу са дру­гим ро­ди­те­љем, ства­ри се по­пра­вља­ју, а ње­гов емо­ци­о­нал­ни раз­вој нор­ма­ли­зу­је.

Све то чи­ни да оту­ђи­ва­ње де­те­та од дру­гог ро­ди­те­ља тре­ба ја­сни­је пре­по­зна­ти као об­лик зло­ста­вља­ња де­те­та. По­вре­ђе­ни ро­ди­тељ не би смео да вр­ши оту­ђи­ва­ње, а љу­ди ко­ји су бли­ски не би сме­ли да га по­др­жа­ва­ју у то­ме. Со­ци­јал­не слу­жбе и су­до­ви тре­ба­ло би да енер­гич­ни­је спре­ча­ва­ју овај об­лик зло­ста­вља­ња де­це.

Иако сам дете разведених родитеља, ја једноставно не могу да појмим овакав однос, то јест ово "тровање" деце да други родитељ не ваља итд. Кад су се моји развели, ми смо остале са оцем. Стварно смо увек могле да се виђамо са мамом и пошто смо живели у истом месту, некада је то виђање било и свакодневно. 

[JESSY]

пре 6 минута, AnaLaz рече

Иако сам дете разведених родитеља, ја једноставно не могу да појмим овакав однос

na sreću...ali,na žalost, ima mnogo napred pomenutih primera...

["Tamo daleko"]

пре 17 минута, JESSY рече

Струч­њак за ову про­бле­ма­ти­ку, про­фе­сор др Едвард Крук

Da li imamo tacan izvor u fus noti ovog clanka? Interesuje me taj professor.

[JESSY]

Управо сада, "Tamo daleko" рече

Da li imamo tacan izvor u fus noti ovog clanka? Interesuje me taj professor.

nema fusnote...evo linka  http://www.politika.rs/scc/clanak/388430/Колумнисти/Синдром-отуђеног-детета

["Tamo daleko"]

Hvala Jessy! 

[JESSY]

@"Tamo daleko"   evo tog profesora...

https://www.psychologytoday.com/experts/edward-kruk-phd