Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Малигни хумор

 

Као што је смешак израз доживљавања задовољства, смејање је израз посебног осећања – осећања смешнога. Људи се разликују по томе шта им је смешно: оно што је једнима смешно, другима је знак лошег укуса.

Постоји више врста смеха и смејања. Да ли је смејање позитивно или негативно може да се установи на основу тога да ли је у питању смејање са људима или смејање људима. Оно је позитивно када је предмет смеха нека духовита досетка, неспоразум, играње речима, када смех није окренут против некога, када не вређа никога. Када се неко смеје другој особи, њеним особинама, ономе што она чини, тада се смехом изражава осећање презира или мржње. У нашем језику негативни смех је означен као исмевање и подсмевање. За разлику од исмевања које је отворено и директно, подсмевање се врши на прикривеном, психолошком плану комуникације, на нивоу имплицитног и двосмисленог. Подсмевање је теже препознати, али подједнако боли и вређа као исмевање. Зато што трује међуљудске односе такав смех називамо малигни или токсични смех.

Исмевање другог најчешће се врши пред публиком. Циљ онога ко исмева је да придобије публику на своју страну, да га подржи или му се придружи у исмевању. Уколико у томе успе, тада је према исмеваној особи уперен много интензивнији групни презир.

Некада особе из публике које саучествују у исмевању, знајући да то није у реду, себе оправдавају да нису одговорне за своје смејање јер их је други „засмејао”. Као што одрасли могу да контролишу изражавање других емоција, тако је могуће да се контролише и смејање. Када смо публика коју други позива да му се придружи у отвореном или прикривеном исмевању неког трећег, он не узрокује наш смех, он нас само позива, а на нама је како ћемо се том позиву одазвати.

Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе.

Људи нису идеална бића и повремено им треба – нарочито када се комуницирајући у јавности држе културно, носе љубазне маске, понашају толерантно и према онима који им нису симпатични – да у интимном кругу, међу истомишљеницима, дају себи одушак изражавајући подсмех према некоме. Како у том приватном смејању другима који нису присутни, не настаје њихово осећање увређености и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим.

У културним заједницама емоционално писмених људи појединци се труде да се нико не осећа увређеним, па ни они које не цене. У примитивним друштвима људи се попут мале деце ругају онима које презиру. Они и не знају да тиме што доказују да неко вреди мање, никако нису доказали да они вреде више. 

[JESSY]

Преамбициозно дете

 

(Илустрација С. Печеничић)

Већина људи данас сматра да је добро бити амбициозан, желети социјални успех и систематично радити да се успе. То је онај успех који заједница сматра вредним и који је због тога, по правилу, повезан са вишим социјалним статусом. Али нису сви амбициозни: постоје људи који немају амбицију, као и они претерано амбициозни.

Шта се подразумева под претераном амбицијом? За једне кажемо да су претерано амбициозни зато што свом успеху подређују све остале аспекте живота, тако да живе само за успех, плаћајући високу цену својој амбицији.

За друге кажемо да су претерано амбициозни онда када проценимо да упркос томе што немају потребне способности, упорно истрајавају у покушају да остваре успех за којим жуде. За треће кажемо да су претерано амбициозни зато што никада нису задовољни, јер када остваре једну високу амбицију, тада се одмах усмеравају ка неком другом, још вишем и „изазовнијем” циљу.

За четврте кажемо да су преамбициозни зато што се на путу ка остварењу своје амбиције служе неморалним или незаконитим поступцима.

Без обзира како дефинишемо претерану амбициозност, она увек носи неко негативно значење: или су њене жртве људи око преамбициозне особе или је она сама. Упркос томе, оно што импресионира код претерано амбициозних јесте снага и постојаност њиховог мотива да у животу остваре свој циљ.

Питамо се одакле извире овај мотив? Ако је његов извор у неким дететовим одлукама у детињству, како да се као родитељи поставимо па да наше дете буде здраво амбициозно, а не преамбициозно и неамбициозно?

Анатомија покретачког мотива претерано амбициозних показује да је одређени друштвени успех за њих услов који морају да испуне, а како би заслужили право да их други воле и поштују. Њихов унутрашњи глас говори следеће: Мораш да успеш и оствариш задати циљ, јер ако то не урадиш ти си безвредно људско биће.

А ко је тај који је задао дати животни циљ? Често су то родитељи који отворено или суптилно поручују детету да ће га заиста волети само ако једног дана оствари оно што њих чини поносним и срећним. Овакав родитељ задаје детету онај свој циљ који он није успео да оствари, због чега се осећа безвредним. Желећи да буду поносни, они несвесно или свесно дететову успешност повезују са његовим правом да буде вољено или, чак, да живи.

Родитељ који усмерава дете ка неком циљу, било да је то спорт, уметност, наука или нека одређена професија; који му помаже да себе види у некој позитивно представљеној будућности, помаже детету да развије амбицију. Треба пазити да дете то не схвати као услов који треба да испуни да би вредело, заслужи да буде вољено или да је то право на постојање.

[JESSY]

Убрзавање односа

 

Данас се много брже живи него пре неколико деценија. Убрзање је свеприсутно: од брзе хране, брзог новца до брзог секса. Да ли је могућа и брза љубав? Да ли постоји неки природни темпо развоја односа? На пример, када је примерен тренутак да се буде интиман са особом коју смо тек упознали, а која нам се чини подесним кандидатом за озбиљну везу? У Америци, одакле долази то убрзање, важи да је крај трећег састанка време за први пољубац. А када је, ако неко жели озбиљну везу, право време за први секс?

Свиђање, на којем се заснива почетак везе, психолошки је комплексно. Уобичајено је да мислимо да је особа којој се свиђамо целовита, из једног комада. Али, често није тако. Људи су састављени из више „комада”, имају више својих ја која су сва права. Није овде реч о некој патолошкој ситуацији подељене личности, већ о свакодневној појави. И вама се сигурно десило да нешто чврсто одлучите увече, да бисте се ујутро пробудили у неком свом другом ја које за тај дан има неке сасвим друкчије планове. Ако су ова два ја истовремено активна, особа постане свесна да је у унутрашњем конфликту.

У каквој је то вези са свиђањем и сексом у започињању озбиљне везе? За озбиљну везу није довољно да се свидимо само једном особином ја, већ да се допаднемо и да нас прихвати и нека друга а важна особина ја.

Психолошка теорија трансакционе анализе то поједностављује и говори о томе како поред нашег одраслог ја у нама постоје наше дечје ја и наше родитељско ја. Ако, на пример, девојка жели да се младићу, који иначе жели озбиљну везу, толико допадне да он жели да се за њу веже, онда је потребно да се допадне овим његовим различитим ја. У том случају би он у њој видео не само одраслог партнера, већ и особу са којом би се радо играо да су деца, као и особу која одговара његовим моралним, родитељским назорима.

Ако се девојка допадне само једном ја, а друга ја су равнодушна, веза неће бити довољно квалитетна и снажна, па ни дуготрајна. Тада ће младић тежити парцијалном односу желећи да је виђа само у једној врсти ситуација, а да је у другим избегава.

Још горе је ако се она свиди једном његовом ја, а друга ја на њу реагују с неодобравањем. Тада ће младић бити у унутрашњем конфликту привлачења и одбијања, што такође не води у дуготрајну везу.

Ако девојка веома брзо ступи у сексуални однос са младићем, његово дечје ја ће бити одушевљено, али његово родитељско ја може дићи обрву у знак неодобравања и касније бити онај унутрашњи глас који често говори против ње и њене моралне подобности.

Па када онда? Онда када вас његово дечје ја још увек жели, а његово родитељско ја сматра да сте морална особа!

[JESSY]

Обожавано дете

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

Познато је да се основна дететова слика о себи уобличава у детињству, на основу тога како дете дефинишу родитељи и други „значајни други”. Данас је општеприхваћено да је патолошки када родитељи и значајни други потцењују дете, његове квалитете и способности.

Полазећи од тога да је потцењивање детета исто што и нељубав, родитељи често одлазе у супротну крајност, изједначавајући љубав са прецењивањем.

За дететов развој је најбоље када родитељи воле дете и то му показују, реалистично сагледавајући дететове особине и способности. Како је дете потенцијал који се развија, родитељи му могу помоћи да развије неке способности и особине, али и тада морају да пођу од реалистичне процене дететовог тренутног стања.

Проблем наступа када родитељи у детету виде оне квалитете и способности које дете нема или их нема у толикој мери колико му их приписују.

Већина родитеља је субјективна, то јест доживљава властито дете као посебно и изузетно, нарочито ако је оно једино или омиљено дете. Проблем настаје када родитељ свој доживљај поистовети са реалношћу тако да очекује и захтева да сви, укључујући и дете, прихвате дату „реалност”.

Сматрајући да је њихова емоција преширока да би стала у реч љубав, ови родитељи детету нуде заљубљеност, дивљење и обожавање. Дивљење долази од латинског divus – божанство, бог – и значи обожавање. Када се родитељској идеализацији детета придружи његова идолизација, резултат је нека врста „дете-поклонства” у којој дете третирају као полу-бога или божанство.

Обожавање деце подупиру различите теорије, попут оне о „индиго деци” која наводно поседују натприродне способности, а ту децу је могуће препознати по томе што њихова „аура” зрачи светлошћу боје индига.

Ако се запитамо колико родитељско обожавање помаже деци да се развију у функционалне одрасле, одговор је – нимало. Како је за њих нормалан однос у којем су у центру, уздигнута као најважнија, предмет пажње, испуњавања жеља и безусловне љубави, ова деца постају нарциси који га очекују од свих других, како у детињству, тако и касније.

Када неко на основу свог раног искуства научи да поистовећује обожавање и љубав, он као одрасла особа очекује да му свако ко га воли исказује обожавање. Не само да одрасле татине ћерке и мамини синови не разумеју да љубав није обожавање, него ни да партнерску љубав не треба упоређивати са родитељском.

Обожаваном детету је велики проблем да задржи позитивну слику о себи када се суочи са групом вршњака у којој не наилази на обожавање. Тада закључује или да није изузетно или да му други завиде.

Добро је да родитељи схвате да обожавање није виши облик љубави према деци, већ да је непотребно и штетно.

[JESSY]

 Самоуверене незналице

 

Илустрација Срђан Печеничић

Када је неко чврсто уверен да поседује велико знање и да има високо развијене способности, тада кажемо да је самоуверен, да има високо самопоуздање. Како је у питању самопроцењивање, то што неко има позитивну слику о својим способностима и квалитетима, не мора да значи да их заиста поседује. Могуће је да је нечија процена властитог знања и способности реалистична, али могуће је и да је нереалистична, било да се прецењује било да се потцењује.

Вероватно је комбинација високог самопоуздања са ниским способностима и недовољним знањем – најгора и по особу и по оне који је окружују. Један истинити догађај је инспирисао два психолога да истраже однос знања и одважности. Реч је о пљачкашу две банака кога су лако препознали и ухапсили зато што није замаскирао лице иако је знао за постављене камере. Он је мислио да му је лице постало невидљиво након што га је намазао соком од лимуна, који се иначе користи као невидљиво мастило. Папир исписан соком од лимуна постаје читљив тек када се загреје пеглом.

Резултати истраживања су показали да су знање и самопоуздање обрнуто пропорционални: што је мање знања, већа је одважност, а што је више знања, мања је одважност. То је по истраживачима названо Данинг-Кригеров ефекат, а односи се на то да људи који мало знају и не знају колико не знају, због чега прецењују своје способности, а да они који много знају, знају колико не знају, тако да су много мање одважни и склони да потцене своје знање и способности.

Јасно је да ће у заједници у којој доминира Данинг-Кригеров ефекат да важи „паметнији попушта”, тако да ће се групни, али и шири друштвени процеси одвијати у складу са онима који су више запели да нешто спроведу.

Каснија истраживања у другим културама су показала да овај ефекат није универзалан. Ефекат је био присутан и међу европским испитаницима, али је био значајно мање изражен него међу америчким. Међутим, велико изненађење су били резултати кинеских испитаника који су показали да је код њих сасвим обрнуто: што је било веће знање, то је било више самопоуздање, а што је знање било мање, било је и ниже самопоуздање. Из тога можемо да закључимо да у таквој заједници на друштвене процесе више утичу они који више знају, који су стварна елита.

Какав ли је однос самопоуздања и знања у нашој заједници, у нашем друштву? Без истраживања то не можемо тачно да знамо. Примећујемо да су наши људи који су отишли у иностранство да живе и да раде, често, а за домаћине неочекивано, пуни самопоуздања и зато успешни. А како је код куће? Чини се да има много паметних, али да су ретки они који нису попустили. То је оно што може и треба да се промени.

[JESSY]

Немој да ме смараш

 

 

Илустрација Срђан Печеничић

Деветогодишњак који мајци, која га тера да учи, говори „Немој да ме смараш” показује да њиме управља „принцип пријатности”. Када му мајка спомене учење, он замисли себе да учи, што код њега изазива снажну непријатност. Он емотивно постаје „жртва” учења које се још није ни догодило. Зато агресивно покушава да ућутка мајку за коју мисли да над њим врши „психичко насиље”.

Већина људи се управља према некоме или нечему на основу тога како се према томе осећају. Осећање пријатности изазива жељу да се приђе, а непријатности жељу за удаљавањем. Доживљавање пријатности или непријатности јесте унутрашњи сигнал да смо нешто проценили као позитивно или негативно.

Када би ствари биле једноставне, могли бисмо да се ослањамо само на своја осећања. Проблем јесте у томе што су нечија осећања резултат једне унутрашње обраде информација, а познато је да људи веома различито обрађују информације. Није исто како на једну ситуацију реагује мало дете и како реагује одрасла особа, па ни две одрасле, разумне особе не морају да реагују истим осећањем. Ако је наша несвесна обрада информација погрешна, биће погрешно и резултирајуће осећање. Према томе, осећања могу да нас „слажу”. То посебно важи за малу децу која још немају довољно информација, тако да се управљају на основу тога како се осећају.

Дете научи у првим месецима живота да је веома лоше када осећа непријатност глади, а да је добро када након јела осети пријатност ситости. Оно мисли да све што му је пријатно јесте и корисно, а да је све што му је непријатно – штетно. Према томе, играње играчкама дете доживљава као пријатно и зато корисно, а наметнуто поспремање играчака као непријатно и зато сигурно штетно. Зато дете хоће да се игра, али одбија да поспреми играчке. Овакву мотивацију детета је Сигмунд Фројд назвао „принцип пријатности”. Задатак родитеља је да помогну детету да превазиђе овакву мотивацију јер ако остане на њеном нивоу, неће постати функционални одрасли: биће лењо, себично, без радних и других корисних навика.

Родитељи морају да науче дете да није важно да ли је нешто пријатно или непријатно, већ да ли је корисно или штетно, да постоје штетне пријатности и корисне непријатности. Дете ће се томе опирати јер погрешно верује да га родитељи не воле када му не дају да ужива или га терају да се мучи.

Када дете под утицајем родитеља одустане од принципа пријатности, тако да се више не управља проценом „пријатно–непријатно”, већ проценом „корисно–штетно”, оно је развило оно што је Фројд назвао превладавањем „принципа реалности”. То је велики корак ка емоционалној зрелости. Менталне структуре таквог детета су сада друкчије, обрада информација је квалитетнија, тако да се оно сада више може ослонити на своју интуицију и осећања.

[JESSY]

Женска логика

 

 

Илустрација Срђан Печеничић

Повремено, истина све мање у последње време, можемо да чујемо да се неки мушкарац жали како не разуме жене и њихову „женску логику”. Мушкарца збуњује то што након што се извинио партнерки, која га је оптужила да јој се никада не извињава, она је наставила да га оптужује: „па да, најлакше је рећи извини”. Мушкарчева претпоставка је да су мушкарци логични, а жене нелогичне.

Не постоји ни мушка ни женска логика, већ је закључивање то које може да буде логички исправно или неисправно без обзира на пол особе која размишља и закључује.

Људски мозак је нека врста органског компјутера који не може а да не обрађује информације. Када се дете роди његов мозак можемо да сматрамо неком врстом „полупроизвода” који ће се развијати у складу са врстом стимулације којој је изложен. Зато је један од важних задатака сваког родитеља да стимулише дете како би оно развило способност мишљења и логичког закључивања.

Дететово право да мисли својом главом некада може да буде оспорено од стране родитеља или других припадника заједнице. Типичан начин је психолошка „забрана мишљења” што значи да се у културама у којима се погрешно сматра да су мушкарци интелигентнији од жена, дечаци подстичу да мисле, док се та иста способност потцењује код девојчица.

Постоји неколико начина на које се женском или мушком детету може упутити „забрана мишљења”, а главни је да се дете етикетира као глупо, тупо, збуњено, итд. Дете је у процесу развоја и нема изграђену слику о себи, због чега је склоно да поверује да је заиста глупо. Оно може да престане да мисли или да има сумњу у исправност и вредност својих мисли и закључака. Уместо да мисли, оно може само да осећа.

Некада деца престају да мисле да би избегла конфликте са важним другима. Ако дете примети да када мисли различито од других, да се они осете увређеним и одбаце га, оно тада може да престане да мисли како би било прихваћено. Разлог за увређеност других је у њиховој заблуди да када саговорник не мисли исто што и они, да им он тада поручује да је он паметан, а да су они глупи. Зато на разлику у мишљењу реагују као да је највећа неизговорена увреда. А како је детету најважније да буде прихваћено, оно може да престане да мисли својом главом како би избегло да мисли различито.

Како мозак не може а да не обрађује информације, када неко одустане од свесног размишљања, онда се његово размишљање „пресели” на несвесни ниво. Код девојчице којој је „забрањено” да мисли, настаје снажна „женска интуиција”. Не постоје ни женска ни мушка интуиција, постоји само интуиција – процес обраде података којег особа није свесна, али је свесна његовог резултата.

Један од најбољих начина да децу учимо како да мисле јесте да ми мислимо „наглас”, као би схватила како смо извели одређене закључке.

[JESSY]

Читати књиге, прочитати човека

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

Када неки писац ствара књижевно дело, он заправо осмишљава више различитих ликова које доводи у међусобну везу према замишљеном току радње. Он не представља ликове само кроз то како изгледају, шта говоре и како се понашају, већи нас уводи у њихов унутрашњи, емотивни свет, показујући нам збивања у њиховим душама.

Читајући о неком лику, откривамо његове унутрашње пориве и жеље, скривене емоције, интимна размишљања, тајне планове за остварење личних циљева. Сваки од ових ликова има неку своју психологију, унутрашњу логику. Сваки би могао да буде литерарно представљање неког стварног човека.

Читање подстиче бројне менталне функције, пре свега замишљање. Када читамо неко литерарно дело, речи и реченице у нашој свести претварамо у одговарајуће менталне слике, представе.

Задовољство читања и јесте у тој интеракцији пишчевог текста и побуђивања наших менталних представа. Некада се тај интерактивни процес назива кооперативна имагинација.

За разлику од читаоца књиге, којег прочитано побуђује да створи одређени ток менталних представа, ментални процеси гледаоца филма или телевизије много су пасивнији. Гледалац свим чулима упија унапред задате стимулусе.

Нема много разлике између онога што гледа и што себи представља у свести. Код гледања филма кооперативна имагинација је минимална, померена на ниво гледаочевих брзих асоцијација и несвесних реакција.

Још важније је то што је филму много теже да гледаоцу представи унутрашњи свет, психологију одређеног лика, него што прочитано то може читаоцу. Гледаоцу остаје да растумачи одређени лик на нивоу површног, видљивог и изговореног.

Измиче му размишљање, унутрашњи говор, интимна дилема и унутрашња борба датог лика. Зато је читање веома важно за развијање разумевања доживљавања других људи – емпатије.

Одрасли читач у прочитаном тежи да препозна оне ситуације које је доживео у властитом животу, да у другима нађе себе. А млади читач, дете или млада особа која још нема довољно личног животног искуства, кроз прочитано учи о људима, о њиховој унутрашњој психологији.

Он учи да се људи разликују и од њега и међусобно, као и да ће се боље сналазити међу људима уколико разуме те различитости.

Веома је важно да млади људи читају јер, упознајући се са ликовима, они упознају „људе” изнутра. Зато можемо да кажемо да је читање литературе веома важно за развијање емоционалне и социјалне писмености младих људи.

Нажалост данас је у генерацији младих гледање у великој мери истиснуло читање. Како ће се то одразити на способност нових генерација да се уживе у друге – време ће показати. Они родитељи који не желе да ризикују, наћи ће начина да код деце развију љубав према књигама.

[Плутон]

Студија о физичком кажњавању деце:

http://www.redorbit.com/news/health/1113413810/spanking-defiance-health-discipline-042616/

[JESSY]

Непознати, добар дан

 

 

(Илустрација С. Печеничић)

Да ли сте некада размишљали о томе зашто се поздрави, поздрављање, здравице и наздрављање баш тако зову? Суштина свих ових радњи јесте изражавање жеље да се има добро здравље и да се буде добро. Изражавањем жеље да другоме буде добро (здравље, дан, јутро), лако, а не тешко (ноћ), срећно (пут) – поручујемо му да имамо пријатељски однос према њему.

Позитивни односи постоје унутар племена, заједници чији припадници једне друге доживљавају као „своје”. Сусрет са непознатом особом, припадником туђег племена, подразумева оцењивање да ли је други настројен пријатељски или непријатељски.

Када сретнемо особу коју не познајемо, не можемо да знамо да ли има добре или прикривене лоше намере. Ако отворено изразимо сумњу у њене намере, ми смо ти који показују непријатељство. Зато је у многим културама уобичајено да се евентуална сумња прикрије љубазношћу.

Када некога волимо, то је љубав, а када се према некоме понашамо као да га волимо, то је љубазност. На тај начин показујемо непознатој особи да је пријатељски уважавамо.

У већини земаља постоји обичај поздрављања непознате особе приликом сусрета у ходнику или лифту. Уколико неко то пропусти да учини, то се сматра знаком непристојности и неваспитања. Степен цивилизованости неке заједнице се оцењује и на основу односа према непознатима. Пример је традиционално српско гостопримство.

Да смо током деведесетих година доживели колективну трауму у којој смо негативно променили представу о свету и непознатим људима, показује то што смо тада у свакодневним ситуацијама престали да желимо добар дан непознатима.

Када су се нашли изван своје зоне сигурности или када се у њој појавио „уљез”, људи су почели да себе доживљавају као плен, као жртву у сусрету са могућим грабљивцем. Зато су у овим приликама почели да се праве као да се сусрет није ни догодио. Избегавајући да погледају непознату особу, они поручују: ти си ми сумњив, не желим да ме видиш, да ме приметиш, да започнеш разговор са мном.

То је стратегија мимикрије, стапања са позадином, коју примењују оне животиње које су предодређене да буду плен, а које не могу да се супротставе грабљивцу.

Све док настављамо да избегавамо да погледамо непознату особу и да је поздравимо, ми одржавамо стање трауматизованости и веома негативну представу о људима из „спољашњег” света. С обзиром на то шта нам последњих деценија медији поручују о људима који нас окружују, готово невероватно звучи податак да је Београд европска престоница са веома ниским степеном криминала.

Упркос томе, у тим другим престоницама људи се редовно поздрављају. Зато вратимо стање у нормалу – почнимо да свакодневно поздрављамо људе које не познајемо. 

[JESSY]

Ментална отпорност

 

 

Илустрација Срђан Печеничић

Појам резилијентност у физици означава способност неког тела које се деформисало под деловањем неке силе да се врати у своје првобитно стање и поврати свој ранији облик. Ако савијемо лист папира, он ће се вратити у првобитно стање, али ако га згужвамо, то ће превазићи његову способност резилијентности и он више неће моћи да поврати свој облик.

На сличан начин можемо да посматрамо резилијентност појединца који је изложен некој веома негативној ситуацији, трауми или серији стресова, и да процењујемо колики је степен његове способности да се врати у своје нормално стање.

Данас знамо да однос одређеног догађаја и начина на који особа реагује на њега није узрочно-последични. Људи не реагују на догађаје као такве, већ стварају свој доживљај датог догађаја тако што му приписују неко значење и неку важност. Индивидуалне разлике у доживљавању исте појаве настају управо због тога што јој се приписује различито значење и значај.

Преосетљиви људи су они који негативним догађајима приписују веома велику важност, доживљавајући их као катастрофе, што их чини склоним емоционалним поремећајима. Не ваља ни потцењивање негативног догађаја, то јест тврдоћа и неосетљивост. Између преосетљивости и неосетљивости, налази се осетљивост.

Оптимална ментална отпорност није тврда неосетљивост, већ еластична осетљивост. Непријатно емоционално стање које је реакција на правилну оцену негативног догађаја може да траје краће или дуже, након чега следи период адаптације током којег се особа враћа нормалном начину функционисања. Након што је неко време била „савијена” она се полако „исправља” успостављајући поновну унутрашњу равнотежу.

Када особа доживи неку трауматичну ситуацију, није ситуација та која сама по себи оставља последице, већ су то они погрешни закључци о себи, другима и свету, које особа изводи из дате ситуације. Особе са високим степеном резилијентности увек науче нешто исправно из негативних ситуација.

Резилијентност је веома важна када су деца у питању зато што су она у процесу формирања личности. Малу децу најчешће можемо да заштитимо од негативних аспеката реалности, али то није могуће са већом децом. Њима морамо да помогнемо да на исправан начин припишу значење и важност негативним догађајима. Након таквих догађаја треба да кроз разговор с њима спречимо да изведу погрешне закључке који касније у животу могу да их ограничавају и ометају.

Најнижи степен менталне отпорности на негативне догађаје имају они одрасли које су као децу родитељи стално презаштићивали. Они су стално добијали поруке да су неспособни, а да је свет веома опасно место. Висок степен резилијентности имају она деца коју су родитељи подстицали да мисле својом главом и да буду сналажљива.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/354517/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB/%D0%9C%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

[JESSY]

Управљање очекивањима

 

 

(Фото "Пиксабеј")

Један од најбољих начина да стално будете незадовољни и разочарани јесте да увек очекујете превише – од себе, других или живота.

Другим речима, некада наше задовољство или незадовољство нечим не зависи толико од стварности као такве, колико од наших очекивања – критеријума на основу којих оцењујемо стварност.

Мењајући наша очекивања, променићемо нашу емотивну реакцију на стварност. Та вештина се назива управљање очекивањима.

За разлику од жељења које је активно, очекивање је пасивно, на шта указује то што је реч изведена из чекања. Типично је да се очекује шта ће неко други урадити у будућности. Може се очекивати нешто позитивно или нешто негативно, очекивања могу бити висока или ниска.

Када особа очекује нешто позитивно, у зависности да ли се касније десило у складу са очекиваним, испод или изнад очекиваног, особа ће бити задовољна, разочарана или одушевљена. Према томе, што су нижа очекивања, што их је лакше задовољити, то је мањи ризик да ће неко бити разочаран.

Када су ствари у питању, попут аутомобила, што су они скупљи и што је њихова марка са бољом репутацијом, већи је ризик да њихови купци буду разочарани.

Како је дугорочно гледано, сведочење разочараног купца веома „токсично” за репутацију датог произвођача, они су почели да посвећују пажњу „управљају очекивањима” својих купаца, трудећи се да их сведу са превисоких на реалистична.

Као што је могуће управљати туђим очекивањима, могуће је управљати и властитим. И ту важи да смањење очекивања смањује ризик од незадовољства. Песимиста који увек очекује најгоре, спречава себе да доживи снажно разочарање.

Било какав да буде исход, он неће бити разочаран: или је паметно предвидео негативно или је његова сугестија утицала да се избегне негативан исход или му је „драго што није у праву”.

Некада у брак ступају људи који имају романтичне фантазије о томе како ће изгледати њихово венчање, медени месец и заједнички живот.

Када се стварност не уклопи у њихова очекивања постају незадовољни и разочарани, тако да се одлучују да брачном терапијом „поправе” свој брак. Повремено се испостави да дати брак није толико лош, колико су бајковита очекивања стварни разлог разочарања.

Када особа одустане од нереалних очекивања и захтева, тада може да увиди да квалитет већ постоји и да постане задовољна оним што већ има.

Наша очекивања од појединих политичара такође утичу на наше задовољство или незадовољство њиховим радом. Типично је да политичари управљају очекивањима бирача тако што их током избора подижу, а када дођу на власт смањују.

Сетимо се познате Кенедијеве изјаве: „Не питајте се шта Америка може да уради за вас, већ шта ви можете да урадите за Америку”. Без стварних резултата, тешко је дугорочно владати управљајући народним очекивањем. 

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/355487/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB/%D0%A3%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0

[Ronald]

On 4/26/2016 at 20:17, Плутон рече

Студија о физичком кажњавању деце:

http://www.redorbit.com/news/health/1113413810/spanking-defiance-health-discipline-042616/

Bravo Plut! Nemam želju dak kvarim temu samo oprezno i kritički sa njegovim tekstovima jer tu ima mnogo, mnogo kvazinauke. Pročitajte nešto od njega, a onda pokusajte da pronadjite studiju protiv, ništa zdravo za gotovo

[Ronald]

Evo meta-analize koja kaže da nema nikakvih pozitivnih efekata od batina, čak ni mantra, " malo rukicom po guzi" već samo negativnih.

https://www.google.ba/url?sa=t&source=web&rct=j&url=http://www.sciencenewsline.com/news/2016042515300068.html&ved=0ahUKEwie9dTy7vDMAhXJE5oKHVJOBSgQFggbMAE&usg=AFQjCNGe5tPWyZ79REErRP5VwziVfGPq5Q&sig2=fo230DzKd5hNx6y_fUgv7g

Evo i evoluciona biologija šta nam kaže, što je takodje bitno:

https://evolution-institute.org/article/evolution-shows-us-that-nurture-love-are-fundamental-to-mental-health/

 

 

[JESSY]

Милице, сине мој

 

(Фото Пиксабеј)

Зоран Миливојевић

Постоје родитељи који очекују, а некада и захтевају, да дете које треба да се роди буде одређеног пола. Када су типичне породице биле са више деце, било је много вероватније да ће таква родитељска очекивања бити испуњена. Данас, када многе породице имају једно, или двоје деце, осујећење жеље за рођењем детета одређеног пола може да постане велика родитељска патња.

Традиционална култура највише вреднује сина, тачније најстаријег сина. Корени жеље за сином су повезани са земљорадњом и култом земље. Још од римског доба постоји принцип да земљу, то јест имање, не наслеђују сва деца равноправно јер би у том случају за неколико генерација дошло до тога да бројни потомци буду власници занемарљивих делова истог имања.

Зато је био обичај да земљу наслеђује искључиво син и то најстарији, ма колико то било неправедно према осталој деци – ћеркама и млађим синовима. Поред наслеђивања земље, у традиционалној култури је постојао још један разлог да је рађање сина императив, а то је да ће он наставити да носи породично презиме и тиме продужити породичну „лозу”.

С друге стране, у традиционалној култури се на ћерке гледало као на децу која ће се удати и отићи. За ту прилику родитељи су морали да припреме и да зету „плате” мираз. Реч удаја долази од „дати у” у смислу да је неко из Петровића дао своју ћерку у Јовановиће.

У складу са тим је чин промене презимена на венчању којим девојка нормативно постаје чланом нове породице. Све то указује да су женска деца у традиционалној културу имала мању вредност.

Иако су одјеци земљорадничких предака у нашем колективном несвесном и даље јаки, данас родитељи по правилу желе да им се роди дете истог пола као што су они. Разлог је што верују да се са истополном децом могу боље играти и касније када одрасту, дружити. Резултат су дечаци који су разочарали своје мајке и девојчице које су разочарале своје очеве.

За правилан развој детета је најважније да буде прихваћено и вољено од стране родитеља.

Проблем настаје када родитељ не прихвата и одбацује дете зато што је оно рођено са „погрешним” полом.

Како свако дете жели да буде вољено и прихваћено, њему остаје да буде фрустрирано и да прихвати да заиста „мање” вреди зато што је женско или мушко, или се оно може борити против одбацивања тако што ће се трудити да задобије родитељску љубав, развијајући особине које има супротни, од родитеља жељени пол.

Није ретко да се родитељи обраћају својој ћерки или да јој тепају, говорећи: „Сине мој”. Такав родитељ поручује: волим те исто као да си ми син. Ако ћерка мора да буде „син” да би била вољена, онда изражавамо једну у култури укорењену дискриминацију према женској деци. Једино је исправно да свако дете треба волети без обзира на његов пол. 

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/355973/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%98