Зоран Миливојевић - формуле живљења

[Џуманџи]

:( Ne znam sta da kazem, valja to pobolje istraziti. :nada se da ce da se javi Akvi:

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

 

Самопрезир

(Илустрација Срђан Печеничић)

Осећање презира је неспојиво са теоријом људских права. Презрен је онај за кога се верује да није довољно вредно људско биће. Зато је презир израз идеје рашчовечења, то јест дехуманизације другог човека. Како онај који презире сматра да други не испуњава ни минималне услове да би био човек, он му тиме што га намерно игнорише поручује да није довољно вредан да би био примећен. Игнорисати на латинском значи „не знати”, а сама реч презир има значење „превид”, јер корени зир, зор, зур указују на гледање. Уколико презрена особа одбије да прихвати улогу мање вредног људског бића, тада онај који презире може да почне да је симболично или насилно понижава – чини нижом од себе.

Док је презир релативно лако разумети када једна особа презире неку другу, теже је разумљиво када неко презире самога себе. Разлог за то је то што се код самопрезира особа појављује и као онај ко презире – субјект презира и као онај ко трпи исти тај презир – као објект презира. Зато је самопрезир најбоље схватити као да се ради о односу две „унутрашње особе” или два дела личности.

Самопрезир је могућ само када особа условљава своју личну вредност: или ћу испунити одређени услов, па ћу вредети, или га нећу испунити па ништа нећу вредети. Дати услов се може тицати спољашњег изгледа, одређене способности, материјалног стања, успешности... Све док особа испуњава дати услов, она сама себи даје право да се осећа вредном, а чим није у могућности да га испуни, почиње да презире себе и да се осећа недовољно вредним људским бићем.

Постоји веза настанка самопрезира и једног начина васпитања деце. Некада родитељи, у намери да из детета извуку „максимум” његових способности, мотивишу дете тако што га плаше да ће га одбацити као безвредно ако не испуни неки услов. Логика њихових порука је: или ћеш бити такав и такав, па ћу те волети, то јест нећу те одбацити, или нећеш бити такав, па ништа не вредиш. Када им дете поверује, оно прихвата и преузима тај исти став као властити став према самоме себи.

Нису родитељи увек одговорни за настанак нечијег самопрезира. Често и оно дете које је вољено од родитеља почиње да мисли да мора да испуни неки услов како би га вршњачка група или појединац прихватили и волели. Често тинејџери под утицајем слике лепоте из медија мисле да нису довољно лепи да би могли да буду вољени и да буду срећни. Зато млада особа почиње да презире себе и своје тело, или започиње неуротичну борбу како би се уклопила у диктирани естетски стандард.

Како избећи или превазићи самопрезир? Одговор је једноставан: безусловним прихватањем самога себе. Треба се подсетити како смо се некада осећали у својој кожи док нисмо открили да постоје разни „услови”.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Лудорија заљубљивања

 

Већина људи у западној цивилизацији верује да је заљубљивање почетак љубави, па да неко мора да се заљуби да би остварио љубав. Колективни идеал је велика срећна љубав која следи после велике заљубљености. Зато је популарна култура измислила и почела да слави Дан заљубљених. Да ли је заљубљивање пут у обећану колективну срећу или у колективну несрећу?

Док је љубав постојано осећање засновано на чврстом емоционалном везивању једне особе за другу, заљубљеност је пролазно осећање засновано на идеализацији. Да би особа могла да се заљуби, она у својој психи мора да носи представу о идеалној љубави – фантазију да ће трајну срећу наћи у идеалном односу са идеалним партнером. Речи идеал и идеализација долазе од речи идеја, и означавају „баш онакво како је неко замислио”.

Заљубљивање је високо селективан процес тако да се многи годинама не заљубљују. Да би се особа заљубила, мора да сретне некога у коме ће видети довољну сличност са особинама замишљеног идеалног партнера. Заљубљивање се догађа када особа поверује да је у стварности пронашла таквог партнера који се потпуно уклапа у њен идеал. Она није у стању да разлучи другог од властите пројектоване представе, тако да га не види онаквим какав он заиста јесте.

Заљубљени људи верују својим осећањима, а она су веома интензивна. И екстатична усхићеност и најдубља патња им доказују да је други заиста „прави” или „права”.

Како идеализацију није могуће трајно одржавати, судбина заљубљености јесте да буде пролазно осећање. Како други није идеалан, током времена ће се накупити његова понашања која то доказују, тако да заљубљена особа више неће моћи да одржава пројекцију. Када се то деси она ће „прогледати”, а заљубљеност ће престати. Престанак идеализације нужно води у веће или мање разочарање.

Како је заљубљивање пут који води у разочарање, слављење заљубљености је индиректно слављење разочарања. Опседнутост заљубљеношћу нас спречава да то увидимо. Колективно несвесно западног човека је прожето сликама идеалне љубави које он генерацијама упија кроз филмове и литературу. Иако суморне статистике показују да идеализација и нереална очекивања изнова и изнова воде у разочарање и незадовољство, у љубавну несрећу, савремени човек и даље верује да без заљубљивања не може да оствари љубав. Ако је несрећан, онда је то само због тога што још није пронашао „правог” или „праву”. Нада се да ће током властитог живота бар једном доживети „филмску” љубав. 

Када одбацимо идеју о нашем праву на љубав која усрећује, тада ћемо превазићи заљубљивање. Тада ћемо моћи да научимо да бирамо партнере на начин у којем поред срца учествује и глава.

[JESSY]

 Srbija na kauču kod Zorana Milivojevića

Pre pedeset godina roditelji su znali kako će da izgleda društvo i za to su pripremali dete. Danas roditelj ne zna kako će izgledati društvo u kojem će živeti njegovo dete

 

Život vam se raspada, razočarani ste u ljubav, ne znate da li pored sebe imate pravu osobu, razmišljate da se razvedete jer nemate redovan seks ili da priznate prevaru i da ste zaljubljeni u nekog drugog... Ali, nagomilavaju se i rate za kredit, ko zna, možda dobijete i otkaz... Zbog svega, sve manje strpljenja imate i za dete, zabrinuti ste za njega, ali i da li su vaše vaspitne metode dobre? Ne znate više kako da izađete na kraj sa svim životnim pitanjima i dilemama koje vas tište...
Vreme je da posetite stručno lice ili da pažljivo pročitate Pressmagazin, koji je ove nedelje umesto vas legao na kauč i otvorio dušu doktoru Zoranu Milivojeviću, najboljem i najcenjenijem psihonalitičaru u istočnoj Evropi. On se više od dve decenije bavi problemima u ljubavi i emocijama, a najuža specijalnost su mu „bračni brodolomi". Predsednik je Saveza društava psihoterapeuta Srbije, međunarodni predavač na univerzitetu „Sigmund Frojd" u Beču i prvi je u istočnoj Evropi koji je stekao najviši stepen internacionalnog supervizora i edukatora Međunarodnog udruženja za transakcionu analizu, kao i Evropske asocijacije za transakcionu analizu. Objavio je nekoliko knjiga, od kojih je „Formule ljubavi" postala bestseler i prevedena je na više jezika.
Ekskluzivno za Pressmagazin ponudio je odgovore i dao savete za emotivne, porodične, seksualne, roditeljske i egzistencijalne probleme koji muče većinu Srba.

LJUBAV

Ljubav je...
Ljubav je nešto sasvim obično što treba posmatrati u primitivnim plemenima jer onda vidimo prirodnu ljubav bez uticaja kulture. Mi smo punili pojam ljubavi raznim značenjima i tu smo se pogubili. Osoba A se veže za osobu B emotivno i ona joj postaje važna i neko koga doživljava kao svog, oseća pripadnost, saoseća sa njom i važno joj je kako se ta osoba oseća - to je ljubav.
Formula ljubavi
Ljudi često misle da treba da nađu pravu osobu i da će se tada sve srediti, da će biti srećni i zadovoljni. Međutim, istraživanja pokazuju da ljudi koji opstaju zajedno dele poglede na razna životna pitanja i osnovne životne vrednosti. Zbog toga preporučujem ljudima, da kada biraju partnera, zamisle da je njihov život film i napišu scenario kako žele da žive, gde, sa kim, da li žele decu... a kada osmisle konture svog životnog plana, tek onda treba da biraju osobu koja se uklapa u sve to. Ljubav ili zaljubljenost nisu dovoljni, potrebno je da se ljudi usaglase oko životnih percepcija.
Ljubavne zablude
Glavni problem je što ljudi ne razlikuju sebe od svojih želja i svog ponašanja i ako partner neće da uradi nešto što oni žele ili ako ne prihvata neko njihovo ponašanje, misle da ih on odbacuje ili to vide kao kao negaciju ljubavi. Tada su ili razočarani, žalosni ili protestuju. To se ispoljava kao problem sa konfliktima ili potpuno izbegavanje konflikta - prekid komunikacije, ćutanje, nasilje. Kod mladih ljudi je najopasnije kada misle da je partnerska ljubav smisao života i kada ostanu bez voljene osobe to je kao da su ostali bez smisla života - postanu depresivni i razmišljaju o samoubistvu. Jedna od zabluda od koje patimo kao civilizacija je uverenje da ljubav počinje zaljubljenošću. Problem je što je civilizacija zasnovana na porodici, a ona na zaljubljivanju, jer očekujemo da je zaljubljivanje prirodan početak ljubavi, da dvoje treba da ulaze u brak iz zaljubljenosti i da će to nekako da pređe u ljubav. A u stvari, u najvećem broju slučajeva, ljudi shvate da to nije to i razočaraju se.
Ljubav i zaljubljenost
Ljubav i zaljubljenost su dva potpuno različita osećaja po svojim mehanizmima. Ljubav je partnersko vezivanje. U partnerskoj ljubavi se vezujemo za osobu koju poznajemo. Naša slika o toj osobi odgovara realnosti, a u njoj ima dovoljno pozitivnog da želite da budete sa tom osobom i prihvatate njene negativne aspekte. Zato ljubav ima tendenciju da traje. Zaljubljenost, koju sve više izjednačujemo sa ljubavlju, jeste emocija koju može da oseti samo osoba koja ima u glavi predstavu o savršenom partneru i koja od ljubavi očekuje sreću, blaženstvo, zadovoljstvo. U tom kultu ljubav, kako ja to zovem, ljubav više nije sredstvo za život, nego postaje cilj sam po sebi. Kada imaju te predstave, ljudi koji naiđu na tu „pravu" osobu zaljube se i idealizuju je. To može trajati kraće ili duže, ali je prolazno, jer ta osoba nije to što smo mislili i kada to shvatimo, sledi razočaranje. Zaljubljenost je nestabilno osećanje i ponekad je negacija ljubavi jer je u ljubavi drugi važan, a u zaljubljenosti nije, važan je samo posredno samo zato što kod drugog izaziva prijatno osećanje.
Romantika ne postoji
Romantična ljubav ne postoji u životu, to je ljubav iz romana i ona je tragična. Romani su u 19. veku bili prvi masovni mediji i viši slojevi društva su počeli da imitiraju likove iz romana. Kada su došli film i televizija, pojavila se filmska ljubav. Ljudi su upijali te predstave i pokušavali da ih ožive u vlastitim životima. Ali, kako film nije život, onda ti scenariji nisu mogli da budu oživljeni, pa su mnogi ostali razočarani. Zbog toga što je ljudima obećano nešto što ne postoji smatram da treba demistifikovati predstave o romantičnoj i filmskoj ljubavi.
Šta traže žene, a šta muškarci
Ono što povezuje i muškarce i žene danas je da ne žele da odrastu. Nekada je idealna žena bila ona koja je zdrava, može da rađa, radi kućne poslove, verna je svom mužu i dobra je majka. Tada je brak bio potreba i partneri su morali da budu zajedno da bi mogli da podignu decu. Danas ljudi ulaze u brak da bi se bolje osećali, da bi im kvalitet života bio bolji, jer ako nema ljubavi i povezanosti, ljudi su prazni, otuđeni i usamljeni. Ali danas se traži da savršena žena ili muškarac bude izvor prijatnosti. Devojke traže da muškarac bude sposoban, duhovit, da je inteligentan, dok u fizičkom smislu nisu zahtevne. Muškarci traže da žena bude lepa i jako im je važan seks, da ih žena seksualno uzbuđuje. Muškarci traže takve žene da bi dokazali svoj status, da su moćni i sposobni i da „nisu ni oni tako ružni".
Zamena uloga
Zbog lošijeg položaja žena, ona je počela da ga menja emancipacijom, koja ima svojih dobrih strana, ali su mnoge žene pomislile da moraju da budu iste kao muškarci. Prvo se promenila ženska polna uloga, pa je tradicionalni muškarac sada negativan lik, konzervativac, zaostao, mačo tip koji nije u modi. Muškarci više nisu znali na kakvu reakciju će da naiđu ako pridrže devojci kaput, da li će mu reći: „Hvala lepo" ili „Imam i ja ruke, mogu sama". Muškarci su postali pasivni, plaše se da priđu devojci, zbunjeni su i pošto niko nikom ne prilazi, devojke su počele da prilaze muškarcima.

[JESSY]

BRAK

Kriza braka
Savremeni brak je u krizi jer više nije potreba. Živimo u vreme narcisoidnosti, kada se ljudi ne vezuju tako intenzivno za druge kao ranije, kada se živelo teže. Ljudi se ponašaju kao u supermarketu. Uđu i izaberu šta im treba, zadovolje svoje potrebe, a kada druga osoba prestane da ih zadovoljava, vrate je na policu. Koristimo ljude kao objekte u funkciji naših osećanja i potreba. Neki čak i neće da uđu u brak jer to znači ući u odrasli period života na koji mnogi gledaju vrlo negativno jer žele da se igraju, uživaju u životu i ostvare više ciljeve.
Dobar brak
Ljudi treba da shvate da je brak vrsta ugovora i tako je pravno i postavljen Zakonom o braku. Međutim, postoji jedan nevidljivi deo, a to je psihološki ugovor. Danas, pošto su ljudi jako različiti, svako mora da bude jasan u tome šta hoće, kao kada primate nekoga na posao - šta vi nudite, a šta on zapravo traži. Paradoksalno zvuči, ali ljudi su pažljiviji koga će da zaposle nego koga će da puste u svoj život. Ako je ugovor dobar i obe strane zadovoljavaju potrebe koje su im važne, brak kao zajednički poduhvat ima šanse da jako dugo traje.
Konflikti
Ljudi se razvode onda kad se pojavi veoma bitna razlika između njih i kada se ne slažu oko neke temeljne vrednosti i neko od njih duže vreme ne zadovoljava neku potrebu koja je partneru važna. Tada nastaje dublji konflikt i to je opasna stvar. Razlozi su ljubav - „da li me voli ili ne", novac i kako se upravlja njime, neko štedi neko je rasipan pa se natežu, deca - ne slažu se oko vaspitanja dece, alkohol, nasilje... U većini razvedenih brakova ljudi nisu umeli da izađu na kraj sa konfliktima. Često se pojavljuje neko treći, ljubavnik, ali mi to gledamo kao simptom, jer ako je brak dobar, čak ni ljubavnik ne može da ga destabilizuje.
Kad se razvesti
Brak treba prekinuti onda kada više nema nade, a nada je verovanje da će kriza u braku da prođe. U praksi imam ljude koji trpe decenijama, a onda shvate da se drugi zaista neće promeniti u onome što im je važno i odlučuje se na razvod.

SEKS

Nemam seks
Danas je seks izvor užitka, ljudi hoće obavezno da dožive što duži i što jači orgazam, i zbog toga im je seks jako važan. Mnogi parovi danas nemaju seks jer žene prestaju da uzbuđuju svoje muškarce. U trenucima zaljubljenosti muškarac gleda ženu i seksualno se uzbudi. Pošto se muškarci vizuelno uzbuđuju, pojavljuje se problem kada više nisu zaljubljeni. Posle nekoliko godina, gleda svoju partnerku i ne dešava se ništa, nema erekciju, pa muškarac ne zna kako da joj priđe jer će se osramotiti. Ljudi ne znaju da seksualnost sasvim drugačije funkcioniše kada je u pitanju ljubav. Muškarac tada funkcioniše kao i žena i potreban mu je peting ili predigra, maženje, kako bi se uzbudio i krenuo u seks. Preporučujem rituale - da se partneri dogovore kada će imati seks. Još jedan problem je što muškarcima u Evropi s godinama opada testosteron, a sumnja se da je to zbog pesticida u hrani. Drugi smatraju da se evropski muškarci feminiziraju jer su stalno uz žene, dečaci retko viđaju očeve i imaju malo muških uzora.
Da li je seks najvažniji
Seksualnost nije svima podjednako važna. Postoje situacije kada partner nije zadovoljen u seksu, ali je toliko drugih dobrih stvari u braku u kojima je zadovoljan i ispunjavaju ga. Žene su tolerantne kada seks ne funkcioniše ako su zadovoljne drugim aspektima, dok će muškarac nezadovoljan seksom ženu verovatno varati i pokušavati to da kompenzuje.
Žene za brak i žene za seks
Za brak muškarci biraju ženu sa merom, koja je skromna i tradicionalna, jer ona svoje impulse kontroliše, posvećuje se mužu i deci i radi logistiku. Poželjno je da ona ne bude jako seksualna jer, u suprotnom, sumnja da će ga varati i da neće moći da je zadovolji. Blag stav prema seksu je u u muškim očima pozitivna stvar, da on nju mora da moli i nagovara. Ono što on ne bi sa svojom ženom, može sa drugom ženom, koju vidi kao seksualni objekat.

[JESSY]

PREVARA

Zašto ljudi varaju
Danas se na prevaru gleda normalnije nego ranije, jer živimo u vreme individulanosti, ljudi traže u partnerstvu zadovoljstvo, prijatnost užitak, kvalitet, žele slobodu i žele da se igraju, odlažu brak i decu, pa se u sklopu toga pojavljuju dileme. Žene su sve liberalnije, ne žele da budu pasivne, žrtve i preuzimaju aktivnu ulogu, prilaze muškarcima i često je identifikacija sa agresorom po principu „Neću ja biti ta koju će ostavljati, već ona koja ostavlja". Verovala je u romantičnu ljubav, pa je shvatila da je muškarac varao, pa odlučuje da se i ona tako ponaša.
Kada su pitanju muškarci, prestaju seksualno da se uzbuđuju i ne shvataju da u ljubavi seksualnost drugačije funkcioniše nego kod zaljubljenosti, pa se zaljube u neku drugu, treću... i na taj način dokazuju da su i dalje seksualno moćni, a mogu taj doživljaj koji imaju sa drugom da koriste kao sredstvo za uzbuđivanje kada su sa ženom. Žene varaju kada se zaljube, trude se da budu verne, ali kada odnos duže vreme nije dovoljno dobar, prazan i ne ispunjava ih, odustaju od partnera, gledaju okolo i zaljubljuju se, ali često i dopunjuju odnos koji nemaju u braku.
Kako ostati veran
Iskušenja su stalna i pored toga što smo u nekim odnosima ne prestajemo da budemo erotična bića, da se sviđamo drugima i da se nama neko sviđa. Ali, ako su ljudi u emotivnom odnosu koji zadovoljava njihove potrebe, onda se njihova seksualnost razvija. To može da znači da neko kaže da je dvadeset godina sa ženom i da mu je odnos sve bolji i bolji i to je moguće. Seksolozi zato kažu da je ljubav najjači afrodizijak. To vam je kao sa psima. Imate svog psa i izađete u park gde ima lepših, većih i boljih. Ali ovo je vaš pas, ne biste ga dali ni za šta i briga vas za druge.
Dva partnera
Mi živimo u monogamnoj kulturi, ali ako se gleda kapacitet ljubavi, ona može biti deljena, kao što roditelj može voleti oba deteta. Ono što se zna je da ne može biti puno partnera, ali imati dva, čak i tri partnera je moguće. To predstavlja problem samo kada neko želi da bude iskren, ali većina ljudi koja funkcioniše na taj način to krije. Mogu se voleti više partnera, ali je najbolje imati jednog. Može se voleti jedan partner, a biti zaljubljen u drugog. Vernost je stvar volje - padam u iskušenja, ali neću. Lako je reći „ne" ako ste u vezi u kojoj ste zadovoljeni. Ali, zaljubiti se u drugog je kriza i u takvim situacijama bih savetovao da sa nekim porazgovarate, jer to zbunjuje. Ne savetujem da se u fazi zaljubljenosti donose važne životne odluke, pa ni odluka o razvodu.
Praštanje prevare
Prevaru je moguće oprostiti. Pola njih oprosti prevaru. Pametno je prevaru oprostiti onda kada je onaj koji je počinio prizna. Mnogo je veća trauma za odnos ako neko ne priznaje, pa bude uhvaćen u prevari. Tu se gubi poverenje. Onaj koji napravi prevaru, treba da je prizna, definiše kao grešku, izvini se i obeća da to neće uraditi opet. Ako se odnos popravi nabolje, taj brak može biti uspešan i da napreduje.

[JESSY]

DECA

Odlaganje roditeljstva
Roditeljstvo se odlaže jer ljudi nisu spremni da odrastu, jer imaju loše uzore, recimo majke žrtve. To je cela konstrukcija. Kad je bila mlada, majka je gledala holivudske filmove. Upoznala je tipa koji se predstavljao kao Hemfri Bogart, zaljubila se, pa se razočarala jer je shvatila da to nije to. Dete je već bilo na putu i odlučila je da ipak ostane sa njim. U njihovom odnosu odlučila je da pobegne iz uloge žene u ulogu majke. Ćerka je gleda i trebalo bi da joj bude uzor, međutim, ona vidi ženu koja trči na posao, radi za male pare, loše živi, svađa se sa mužem, žrtvuje se za decu, ne smeje se, ne zabavlja se, ne ide nigde... Ćerka voli svoju majku, ali je negde prezire i ne želi da bude kao ona. Majka joj je model odrasle žene, a ćerka neće to da bude i neće da odraste.
Dobar roditelj
Dobar roditelj znači znati šta je cilj, a to je pripremiti dete na samostalan život u društvu i od početka biti posvećen tom cilju. Teško je danas biti roditelj zbog opasnosti i izazova. Roditelji imaju problem jer se društvo menja. Pre pedeset godina roditelji su znali kako će da izgleda društvo i za to su pripremali dete. Danas roditelj ne zna kako će izgledati društvo u kojem će živeti njegovo dete, zbog ubrzanja istorije. Dobar roditelj u različitim razvojnim fazama treba da zadovoljava detetove potrebe i usmerava ga ka samostalnosti. Problem kod nas je što deci dajemo ljubav i mislimo da će, samim tim, sve ostalo biti u redu. Zaboravljamo drugi deo uloge, gde se roditelj pojavljuje kao trener, a trener mora da bude strog, da razvija radne navike i da kazni dete.
Razmaženost
Ljubav ne može da pokvari i razmazi dete, a ono što kvari dete je nedostatak kazne. Formula uspeha je puno ljubavi, ali vrlo jasne granice i po potrebi vrlo jasne kazne.
Kazna
Ne možete vaspitati dete bez kazne. Kazna je kada roditelj koristi svoju moć da bi kod deteta izazvao neprijatnost. Dete će kaznu uvek doživeti kao nedostatak ljubavi. Ali to je dečji način razmišljanja, koji dete mora da prevaziđe. Kazna ima raznih, ali je dužnost roditelja da kažnjava dete kako bi ono nešto naučilo.
Batine
Telesna kazna je nešto što je u redu kao krajnje sredstvo. Pravim razliku između fizičkog zlostavljanja i fizičke kazne. Smatram da roditelji nerado tuku decu i da to moraju da primene kao krajnju konsekvencu, ali i da je povremeno nužno. Protiv sam inicijative za zabranu telesne kazne i smatram da je vrlo opasno snaženje dece kod već zbunjenih roditelja. U našem društvu najveći je problem roditeljska nemoć. Zdravije je udariti dete nekoliko puta po guzi nego ga ignorisati tri dana, što je efikasnije, ali dete mnogo više boli. Ako se zabrani telesna kazna, sve će da se preseli na psihološki nivo, a to je mnogo gore i za dete, a postaje manje vidljivo za ljude sa strane.
Odlaganje razvoda zbog dece
Zavisi koliko je brak loš. Često je to baš izgovor. Neke analize pokazuju da ta žrtva u braku i nije samo žrtva, već i da aktivno učestvuje u u činjenici da je brak loš. Nisam za to da treba spasavati brak po svaku cenu.
Dete i razvod
Dete će razvod najlakše podneti sa svoje tri-četiri godine, kada ne razume šta se dešava. Razvod ne mora biti nešto što oštećuje dete i moguće ga je pripremiti za to. Decu treba sprečiti da donose pogrešne zaključke o sebi, kao recimo: „Tata ne voli mamu, ali da mene voli više, ostao bi sa mamom samo zbog mene, a pošto nije ostao, to je zato što ja nisam dovoljno dobar". Treba im objasniti da razvod nema veze sa njima i da oni nisu za to odgovorni.
 

[JESSY]

EGZISTENCIJA

Otkaz
Prva greška je da ljudi to doživljavaju lično. Treba da shvate da živimo u kapitalizmu i da moraju da razumeju kako on funkcioniše. Preporučujem da povećaju svoju tržišnu vrednosti i da se edukuju jer kapitalistu zanima koliko neko može da doprinese njegovom preduzeću da zaradi. Preporučio bih i da posete neki kurs za male privrednike jer se sa vrlo malim kapitalom može krenuti svojim putem. Ljudi u kapitalizmu treba da nauče da upravljaju ličnim finansijama, a to mnogi ne znaju. Država nije zainteresovana za pojedinca, pa on mora da preuzme odgovornost i sam se bori za svoju budućnost i tu nije dovoljno biti dobar radnik, već treba i misliti, a za to je potrebno znanje.
Nagomilani problemi i depresija
Problemi se dele na rešive i nerešive. Rešive rešavamo sami i uz pomoć drugih. Nerešivi se dele na izbežne i neizbežne. Ako je izbežno, treba se skloniti, a ako je neizbežno, to treba prihvatiti. Mnogo problema ne znači nužno zlo, ljudi se prilagode i plivaju kroz to. Mi smo šampioni za snalaženje u problemima.
Teška bolest
Dijagnoza bolesti ne mora nužno značiti osudu na smrt, to je početak borbe i ljudi treba da vide kojim sredstvima mogu da povećaju šanse da prežive.
Kriza vrednosti i vaspitanje dece
Životne vrednosti nisu samo ono što blešti. Roditelj treba u svakom slučaju da brani svoje vrednosti i objašnjava njihove prednosti. Problem je srednja klasa formirana u socijalizmu. Ljudi koji su bili pobednici u socijalizmu ne moraju biti u kapitalizmu. Oni sada treba da se prestroje i preispitaju svoje vrednosti. Vaspitavamo decu polazeći od pretpostavke da će svet biti isti kao kad smo mi bili deca, ali neće. Svet se promenio i zato predlažem roditeljima da studiraju kapitalizam.

 

 

http://www.pressonline.rs/zabava/life-style/103950/ekskluzivno-srbija-na-kaucu-kod-zorana-milivojevica.html

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Ганутост

 

 

 

Неки људи заплачу док гледају одређену сцену у неком филму. Сузе су знак да доживљавају снажну емоцију, да је дата сцена у њима нешто покренула. Ти исти људи често имају тешкоћу да дефинишу и именују шта тачно осећају. Збуњује их што су сузе и плакање повезани са тугом, а дате сцене нису жалосне. Право име за ово осећање је ганутост. Појава осећања ганутости је знак да смо проценили да се догађа нешто што је веома лепо, племенито и праведно. Сликовито речено, ганути смо када нешто „додирне” нашу душу или наше „срце”.

Особа која је способна да осети ганутост показује да је способна да у свету око себе препозна доброту, лепоту и племенитост. Што особа чешће доживљава спољашњи свет као такав, то ће и чешће да доживљава осећање ганутости.

Зато на основу тога колико често се доживљава ово осећање можемо да закључимо како савремени човек доживљава свет око себе.

Да би човек реаговао и на оне позитивне догађаје у свету око себе, а на које не гледа само у смислу остварења његових егоистичних циљева, потребно је да има известан степен емотивне осетљивости. Проблем са овом осетљивошћу је што је она општа, тако да не можемо да постигнемо да смо мање осетљиви на негативне ствари, а да задржимо осетљивост на позитивне. Када се смањује осетљивост на негативно, смањује се осетљивост и на позитивно.
Општи је закључак да је савремени човек постао релативно неосетљив на оне догађаје који га се не тичу непосредно.

Разлог за смањење осетљивости тражимо управо у његовој изложености негативним догађајима и одбрамбеном повећавању прага за дражи које код њега изазивају нелагодност. Није толико реч о негативним догађајима у стварном животу, већ о негативној слици света коју нам свакодневно сервирају медији у борби за нашу пажњу.

Уносећи ТВ апарате у своје домове, унели смо свакодневне слике о разним врстама трагедија широм планете. Телевизија је првооптужена за пораст равнодушности и својеврсну „идејоафективну дисоцијацију” савременог човека – појаву да нас страшне слике више не узбуђују. Тај тренд се данас наставља, тако да док вечерамо можемо на ТВ да гледамо како патолог сече људски мозак и завирује у рашчеречено тело.

Те слике код многих не изазивају реакцију гађења која би омела уношење хране, тако да и не протестују код емитера, већ се мире са ситуацијом.

Савремени чувари сензибилитета „словенске душе” су категорије осетљивих: деца и жене. У потрази за племенитим, осећање ганутости можемо да доживимо у литератури и појединим италијанским филмовима. Недостатак овог осећања у савременом животу указује да смо се сувише затворили, да због одбрамбене равнодушности губимо квалитет живљења.

[JESSY]

Живот и стил

Зграбити срећу

 

 

Иако у нашим свакодневним животима срећу не доживљавамо често, појам среће нам је толико важан тако да прожима нашу индивидуалну и колективну психу. Савремени човек се понаша као да му је обећана срећа. Ово обећање среће је дато још у детињству, кроз напор родитеља да детињство властите деце учине што срећнијим. Оно што су код деце започеле бајке, код одраслијих настављају литература, филмови и медији. То су корени очекивања савременог човека да током свог животног пута оствари своје право на срећу.

У нашем језику реч срећа има више значења од догађаја до осећања. Основно значење се односи на сусрет жеље и прилике за њено остварење. Из глагола срести су настали придеви срећан и сретан, односно именица срећа. Зато реч срећа ствара менталну представу сусрета особе и повољне прилике. Док путујемо кроз живот онај део нас који зовемо унутрашње дете често очекује да се сусретнемо са властитом срећом. По правилу један сусрет није довољан. Зато је срећковић неко ко има честе „сусрете” са срећом. Фантазија о срећковићу је изражена у изреци: Роди ме мајко срећног, па ме баци на ђубре.

Стари Грци су учили своју децу да не треба да буду пасивни и да чекају да им се догоди срећа, већ да треба да буду активни и да своју срећу зграбе сами. Они су срећу представљали кроз лик бога Каироса – младића који је наг веома брзо трчао наоколо, појављујући се сасвим неочекивано. Његово тело је било намазано маслиновим уљем, тако да би исклизнуо сваком ко би покушао да га ухвати за неки део тела. Једини начин да неко ухвати Каироса био је да га зграби за кратки перчин на његовој глави. Проблем је био што је тај неко могао самог једног трена да чврсто зграби перчин, јер ако би мало пожурио или оклевао, Каирос би му измакао.

Данас је пуно људи који уместо да активно траже своју срећу, само чекају да им живот испуни обећање и да их некако учини срећним. Неко то захтева од живота и других људи, а неко то само тихо ишчекује.

Осећање среће је резултат жељења. Познато је да људи осећају срећу када им се оствари нека од најважнијих жеља. Ако жеља није веома важна, људи осећају само веће или мање задовољство. Али на једном нивоу жеље и срећа се искључују јер када се неке жеље остваре, оне се гасе, а само осећање среће полако бледи.

Срећу не треба пасивно чекати, не треба очекивати да ће она доћи споља кроз неки срећни догађај или да ће нас други људи усрећити кроз велику љубав. Када је особа здрава, а живот пристојан, онда је животна срећа највише повезана са тим како неко види себи, друге и свет. Тада живљење постаје уживање.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Однос према себи

 

 

Бројне су ситуације у којима се људи, било у мислима било кроз стварни говор, обраћају сами себи. Ако нас занима како се људи односе према себи, можемо да их упитамо шта кажу себи када направе неку грешку или када остваре неки успех. Често нам њихов унутрашњи говор веома јасно показује какав је њихов став према самима себи.

Као што заузимамо став или однос према неким другим људима, исто тако га имамо према себи, било да смо га свесни или не. Тако, на пример, неко има пријатељски став, неко непријатељски, а неко је у неким ситуацијама себи пријатељ, а у другима непријатељ. Свакако да себи треба бити најбољи пријатељ, а то често значи да према себи треба имати позитиван, али и повремено критичан став. Позитиван став према себи не искључује негативан однос према неким својим понашањима, жељама и поривима. Одбацујући од себе негативне активности, постајемо бољи као особе.

Мало дете себе доживљава целовито и нема изграђен став према себи. Став према себи подразумева извесну подељеност особе. Ако је неко, на пример, љут на себе, то значи да у њему постоји онај део њега који се љути и онај део који трпи љутњу.

Ова подвојеност настаје тако што дечја психа упија родитеље и усваја њихов став према детету. Ако нам родитељи говоре да смо добри, ми и сами почињемо да верујемо да смо добри, а ако нам говоре да нисмо добри, ми почињемо да у то верујемо. Тиме што меморишемо стварне родитеље и њихове поруке које уграђујемо у нашу психу они као „спољашњи родитељи” постају наши интрапсихички „унутрашњи родитељи”.

Из тога следи да смо као родитељи у великој мери одговорни за то какав ће став према себи имати наше дете. Најбоље је када му нудимо и љубав и дисциплину. Зато што му показујемо љубав, дете ће изградити способност да се прихвата, воли и поштује, као и да верује у своје способности. Зато што га дисциплинујемо, дете ће развити способност самодисциплине. Моћи ће да се стрпи, да одустане од неке жеље или да одложи њено задовољење, имаће радне навике и способност да управља собом. Имаће развијену самољубав и самодисциплину.

Шта да раде они који нису имали среће да им родитељи и други помогну да изграде квалитетан однос према себи? Прво је да препознају да се ружно односе према себи, а затим да престану да то чине. То ће најбоље урадити ако уместо да себе третирају негативно, почну да себе третирају на позитиван начин. За некога ће то значити да треба да тренира прихватање себе и љубав према себи, а за некога да треба да тренира самодисциплину. Најважније је да је могућа промена начина на који третирамо себе.

[JESSY]

Живот и стил

Осећање лепог

 

Људи се разликују по томе колико им је важна она лепота која се у разним облицима појављује у свету око њих. Чини се да лепота није толико важна онима који се свакодневно боре са недаћама да би преживели.

Од естетике њима је важнија функционалност. Лепота постаје важна у оним заједницама у којима већина има задовољене основне људске потребе и која се не бори за преживљавање.

Доживљај лепог је повезан са структуром нашег мозга. Он доживљава као лепо све оно у чему постоји одређени ред и склад. Као да се склад спољашњих стимулуса претвара у склад можданих таласа, а овај у осећање лепога. 

Осећање лепога се јавља као реакција на целину, на структуру коју чини више елемената. Кључ је у складу, уређености и хармонији између елемената, тако да на тај начин организоване целине опажамо као „леп облик” или гешталт.

Када оцењујемо лепоту нечијег тела несвесно процењујемо колико су његова лева и десна страна симетричне, какве су његове пропорције, то јест колико је између елемената заступљен однос који је од антике познат као „златни пресек”.

Осећање лепог које се јавља као реакција на слушање музике повезано је с јасноћом тонова, њиховом хармонијом и правилношћу ритма у којем се јављају.

Критеријуми који су одговорни за настанак осећања лепог само су једним делом биолошки (неуролошки) програмирани, а другим делом индивидуалним искуством и културним нормама које је особа усвојила.

Управо због различитих комбинација ова три фактора, људи налазе да је лепо оно што се неком другом не свиђа. Зато је могуће да нека супкултура младих, на згражавање својих родитеља одређену дисхармоничну музику доживљава као веома лепу. Зато сматрамо да је „лепота у оку посматрача”, да је она увек субјективна категорија.

Осећање лепог је емоција која нас мотивише да приђемо ономе што је изазива и да успоставимо трајнији однос са оним што је лепо. Окруживање лепим објектима један је од природних начина на који људи покушавају да код себе изазову пријатно осећање.

Лепо уређен стан је нечији покушај да се у свом интимном простору трајније осећа лепо. Поседовање лепих предмета је у основи различитих облика колекционарства. Учинити неки производ или његову амбалажу лепим и допадљивим је маркетиншка стратегија којом се код људи развија позитиван однос према датом предмету и буди жеља да се он поседује, купи.

Лепота предмета којима се особа окружује повезује се с квалитетом живота и вишим друштвеним статусом.

Зато је наш колективни задатак да нам лепота постане важна. Од тога да примећујемо и уживамо у ономе што већ јесте лепо до тога да уређујемо и улепшамо оно што можемо. Тако ће нам и животи постати лепши.

[Снежана]

Ко је одговоран за (не)успех детета у школи?

 

 

 

Како да усмеримо дете на прави начин? Шта родитељ, а шта васпитачи и наставници могу да учине да створе позитиван однос детета према школи?

 

 

 

• У којој мери родитељи могу да утичу на то какав ће дете бити ученик?

У великој, рекао бих пресудној мери. Шта је потребно да родитељи „изграде” доброг ученика? На првом месту они морају јасно да комуницирају детету које још не полази у школу да је школовање висока животна вредност. Морају код детета да побуде жељу за сазнавањем и радозналост.

Веома је важно и да дете које полази у школу већ има неке развијене радне навике, у смислу одржавања личне хигијене, уређења простора (на пример, затезање кревета након устајања), али и да има уграђене „кочнице” односно да му родитељи постављају границе и обуздавају га у активностима које нису добре.

Сваки родитељ има неку своју филозофију васпитања из које проистиче његов васпитни стил. Ова филозофија настаје на основу његовог искуства као детета и на основу тога шта мисли о својим родитељима и њиховом начину васпитања. Они који су задовољни васпитним стилом својих родитеља, то понављају уз мале промене са својом децом. Међутим, они који су незадовољни, они траже нове начине. Оно што примећујемо у пракси јесте да ови незадовољни често из једне грешке прелазе у ону другу, супротну грешку. Ако су родитељи били строги и нису показивали љубав, већ су инсистирали само на дисциплиновању, њихово дете када постане родитељ може постати попустљиви родитељ који нуди само љубав, који не жели да дисциплиновањем „трауматизује” дете. У оба случаја је погрешан приступ јер родитељи деци треба да дају оно што је деци неопходно, а то су и љубав и дисциплина.

• Када дете већ крене у школу, у којој мери наставник може да поправи евентуалне грешке родитеља у васпитању?

Ма колико се учитељи трудили да не буде тако, у школи јесте мало досадно, бар на моменте. Зато, дете је спремно за школу онда када је способно да поднесе, да толерише непријатност досаде. Деца која не подносе досаду најчешће постају немирна на часу, зачикавају друге или напусте учионицу, па добију дијагнозу да су хиперактивности.

Следећа ствар која јесте веома важна је развијање навике учења. Детету је често непријатно да седи и учи, јер жели да се креће, да се игра. Зато и кажемо да се „учи дупетом”. Што је дете дуже у стању да седи и да се концентрише на градиво, то ће боље учити. У почетку је родитељ тај који седи са дететом као спољашња контрола, али он мора полако, кроз неколико фаза, довести до тога да дете самостално учи. Када се то постигне, дете ће бити добар ђак. Дакле, највише зависи од родитеља и детета, и они родитељи који очекују да ће школа самостално да научи њихову децу да седе и уче, они јако греше. Родитељи су незамењиви у овом подухвату и добро је да то схвате.

• Како да дете створи позитиван однос према школи и ко у томе игра кључну улогу?

На то утиче више чинилаца. То најбоље видимо када посматрамо како настаје негативан однос детета према школи: родитељи плаше дете школом; причају негативно пред дететом о учитељици; дете има лоша искуства у школи било са учитељем било са децом; дете не учи довољно па је у школи неуспешно итд. Дакле, дете је у једном комуникацијском пољу у којем различити фактори на њега утичу. Најважнији су родитељи и њихов став према школи и учитељима, важно је да дете види да родитељи сарађују са учитељима, али важно је и да се дете добро осећа у школи. Ту постоје два момента: како доживљава учитеља и како мисли да га доживљавају деца у разреду. Родитељи су ти који треба да разговарају са дететом, да примете ако дете промени понашање и да сазнају шта га мучи. У тим разговорима родитељ треба да подучи дете како шта да схвати, колико је нешто важно и како треба да се постави и понаша у разним ситуацијама.

• Шта мислите о данашњем школству? Да ли је срушен ауторитет наставника и ако јесте, ко је за то крив?

Срушен је ауторитет родитеља. Све је више родитеља који сматрају да су они и дете равноправни партнери па одбијају да буду ауторитети, желе да се друже са детом, да их дете не зове мама или тата, већ по имену. Таква деца нису научила шта је ауторитет и то се преноси на школу. А школа је прва велика лабораторија у којој деца треба да се довољно социјализују како би се уклопила у друштво, како би могла да се друже са другима, да једног дана раде у колективу. А онда таква деца која су необуздана и насилна дођу у разред и наметну своју динамику, тако да учитељи морају да се само њима баве. Школа је у оваквим ситуацијама немоћна. Родитељи су на страни деце проблематичног понашања јер верују да је критиковање начина на који се дете понаша у школи заправо критиковање њих као родитеља и њиховог начина васпитања.
Ту су и наставници који раде нимало лак посао, који су финансијски демотивисани, али којима највише смета то што их деца не доживљавају као ауторитета и што себе доживљавају немоћнима. Они откривају истину да не можете поучити некога ко не жели да буде поучен. Дакле, проблем је комплексан, почиње пре школе и наставља се након школе. Школа је само један део.

• Родитељима је веома тешко да препознају да ли је њихово дете једноставно размажено или је рођено темпераментно и има предиспозиције да постане будући вођа ако се усмери на прави начин. Како да науче да то разликују?

Готово ниједно мало дете не прави разлику између себе и својих жеља. Ако му нешто не дате, то доживи као одбацивање, као доказ да га родитељи не воле. Поједина деца се тога уплаше, буду жалосна и повучена, а друга протестују и постану агресивна. Новија истраживања показују да је дететов мозак полупроизвод и да ће се развијати у оној мери у којој га родитељи стимулишу. Дакле, родитељски утицај се претвара у мождане структуре. То се зове неуропластичност. То у великој мери одузима значај досадашњим уверењима да је генетика пресудна, да постоје урођени таленти, итд. Гледајући животиње људи су увидели да је генетика веома важна, али детету је потребно двадесетак година да одрасте, и у свом том периоду оно формира мозак. Дакле, било да је дете размажено, било да је темпераментно, оно мора да научи да регулише своје емоције. Ако не научи остаће импулсивно и као такво неће бити никакав вођа – од њега ће други бежати. А да би дете научило да регулше емоције, да изгради такве психичке и мождане структуре, морају га родитељи томе упорно учити.

• Шта бисте посаветовали наставнике а шта родитеље у циљу успостављања боље међусобне сарадње, а ради добробити детета и искоришћења свих његових потенцијала?

Родитељи треба да схвате да се деца на један начин понашају код куће, у ситуацији када су прихваћена, дакле онда када су родитељи ту, а на сасвим други начин у разреду, на одмору, итд. Зато аргумент „ја најбоље познајем своје дете” не важи увек. Треба да прихвате да су учитељи ти који виде дете, који могу неке ствари код детета боље да оцене и да треба да заједнички да раде како би дете било успешно и у знању и у социјализацији. Некада је постојао јасан, али прећутан друштвени уговор између родитеља и наставника о заједничкој сарадњи, али данас он више не постоји. Зато је добро да учитељи на почетку сваке године поразговарају са сваким родитељем и да направе јасан „педагошки уговор” о циљевима које дете треба да постигне, при чему су и родитељи и учитељи у некој врсти заједничког, партнерског подухвата. Дакле, сарадња и међусобно уважавање је формула успеха.

др Зоран Миливојевић, психотерапеут

http://zelenaucionica.com/ko-je-odgovoran-za-neuspeh-deteta-u-skoli/

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Послепразнична „депресија”

 

 

 

Да ли је добро да људи осећају срећу иако за то немају никакав разлог или, чак, ако имају разлог за несрећу? Одговор на ово питање зависи од тога колико имају година. Ако су деца, онда је то добро, јер децу желимо да заштитимо од оних негативних догађаја који би могли да их трауматизују. Ако су одрасли, онда такво осећање именујемо еуфорија – „безразложно осећање среће”. Али ако прихватимо да свака одрасла особа у себи носи своје „дечје Ја”, онда ствари нису тако једноставне. И одрасли људи желе да повремено забораве на стварност и да се провеселе.

У последње време све је више натписа у новинама који децембар и јануар стављају у модел биполарног поремећаја: након еуфорије и маније у децембру наступа депресија у јануару. Предпразнична еуфорија је евидентна, али колико заиста може да се говори о послепразничној депресији?

Сасвим је нормално да неки људи у јануару нису баш нешто нарочито расположени. Главни разлог за то јесте то што је слављење било напорно, тако да се осећају исцрпљено. Добро је да периоду хиперактивности следи период пасивности, јер се на тај начин особа регенерише. Поготово код нас где тај период слављења обухвата неколико породичних слава, две Нове године и два Божића. Колективна диктатура весеља и среће уме и да засити, да исцрпи не само енергетски већ и финансијски. Људи се тада окрећу себи и траже мир унутар најуже породице.

„Синдром понедељка” може да буде један од разлога запослепразнично нерасположење. Резултати више истраживања су показали да је понедељак најомраженији дан, док су субота и петак најомиљенији. Разлог за такву оцену јесте то што оно „дете у нама” гледа на понедељак као почетак низа мучних радних дана, а на петак гледа као на почетак викенда. Оно што је за дане у седмици понедељак, то је за месеце друга половина јануара: почетак новог „мучног” радног циклуса. А оно што су за дане петак и субота, то је за месеце „весели децембар” – како су га именовале маркетиншке агенције.

Када су људи исцрпљени и засићени слављењем сасвим је нормално да након једног периода претеривања успостављају унутрашњу равнотежу. Зашто се уопште чудимо што у другој половини јануара нисмо исто тако расположени као и у децембру, када је то сасвим нормално?

Зато што смо прочитали у новинама да су људи тада „депресивни”. Оно што повезује празнике и депресију није послепразнична, већ празнична депресија код оних који су током празника усамљени, а немају могућност да кроз рад структурирају време, остварују друштвене контакте и доживљавају себе као вредно људско биће. Они који су заиста депресивни у јануару су управо они трговци који су били тако срећни над резултатима продаје у децембру.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Ниво личне среће

 

 

 

Многи нису задовољни својим животима. Мисле да би били задовољни и срећни када би могли да живе онако како желе. Доживљај незадовољства указује да постоји релативно велика разлика између тога како би желели да живе и како заиста живе. Верују да би промена околности у којима живе аутоматски довела да живе много срећније животе. Очекују да срећа долази споља, кроз спољашње догађаје. А очекивати значи у ствари чекати.

Одговор на питање: да ли заиста вреди чекати да нам се догоди срећан живот – могу да пруже истраживања која се баве одређивањем индекса личне среће.

Људи верују да је потребно да се деси нешто веома позитивно што ће им променити живот и учинити га срећним. Из тог разлога људи масовно играју лутрију када је на њој могуће остварити неки заиста велики новчани добитак. Међутим, судбине оних који су у томе заиста успели показују да трећина таквих „срећника” већ после неколико година остаје без добијеног новца. Разлог је у томе што брзо потроше новац, јер нису научили да њиме управљају. Али колико су срећни они други који новац нису потрошили: Колико су задовољни својим животима када мине првобитна велика радост?

Истраживања су показала да се и они после неколико година навикну на новонастале околности и да се врате на онај исти степен доживљавања личне среће који су имали и пре добитка. Иако то изгледа чудно, ни велики новчани добитак им није помогао да постану дугорочно гледано срећнији него што су раније били. Код мање срећних догађаја, као што је куповина дугожељеног модела аутомобила, задовољство које је последица поседовања и уживања у њему, већ се после нешто више од три месеца потпуно губи.

Као што видимо, уместо да срећни догађај трајно повећа нечији индекс среће, он то чини само краткорочно, након чега се индекс „враћа” на уобичајени ниво.

Друга истраживања су се бавила тиме колико неки несрећни догађај утиче на индекс личне среће. Тако су, на пример, истраживања међу људима који су доживели несрећу са тешким последицама и доживели парализу од струка надоле (параплегија), показала да се према оцени испитаника њихов индекс среће након веома непријатног периода прилагођавања, вратио на онај ниво који је постојао пре несреће.

Из свега можемо да закључимо да је ниво задовољства властитим животом много мање повезан са срећним догађајима у животу. Уместо да чекамо да нам неки значајан позитиван догађај позитивно промени живот, индекс среће можемо да променимо тако што ћемо тражити лепоту и добре ствари у оном животу који већ имамо, тако што ћемо сваки дан радити нешто чиме ћемо бити задовољни. Једино тако ћемо повећати задовољство властитим животом.