Предлог проширења Символа вере

[Milan Nikolic]

  Нико не мења нити је променио Символ вере - осим Римокатолика, самостално и неканонски.

  А постоји могућност да једном у будућности васељенски Сабор прошири Символ вере ради јаснијег разумевања.

  То проширење треба да покаже да римокатолички Филиокве нема места у Символу вере. Није у питању само прости израз у Символу који су увели Римокатолици, већ је прави проблем у теолошком тумачењу. Проширење Символа вере на одређени начин може решити тај проблем.

[Zayron]

као и да су на западу читали углавном свете оце који су њима ближи,дакле углавном не толико Источне оце.Иста прича важи и за Исток.

Koliko ja znam mnoge spise istočnih Otaca imamo mi svi danas sačuvane upravo zahvaljujući Zapadu tj. katoličkoj Crkvi. Istočni sveti Oci su se oduvijek obilato čitali, prepisivali i proučavali i kod nas. Svetootački nauk bio je oduvijekom glavnom riznicom teoloških znanja i spoznaja i na zapadu pa i u doba "visoke skolastike" njegovim temeljnim i neodvojivim sastavnim dijelom. Djela Svetih Otaca imamo prevedena na latinskom i kao takva su pod tim latinskjim titulima, naslovima kod nas oduvijek bila poznata. Na primjer sveti Jovan Zlatousti i naprosta većina svih ostalih najznačajnijih:

Dogmatske i polemičke homilije [uredi]

   De incomprehensibili Dei natura (O nespoznatljivosti Božje naravi). Dvanaest homilija, od kojih je pet prvih izgovoreno u Antiohiji (386.-387.), a drugih sedam u Carigradu 397. Na liniji sv. Bazilija i sv. Grgura Nisenskog, Krizostom zastupa (protiv Eunomija) da čovjek, iako prosvijetljen milošću, nije u stanju spoznati savršenu bit Božju. Ivan ovaj stav Kapadočana pojašnjava kršćanskom puku jednostavnim jezikom.

   Krsne kateheze. Za vrijeme propovijedanja u Antiohiji (386.-397.) Krizostom je obavljao službu pripravljanja katekumena za sakramente inicijacije. Od osam kateheza, prve tri su predkrsne a drugih pet pokrsne, izgovorene novokrštenicima u tjednu poslije Uskrsa. Za razliku, recimo, od kateheza Teodora Mopsuestijskog, ove Ivanove kateheze ne tumače sakramente niti vjerovanje, već govore o kršćanskom moralu i životu po milosti prema poslanicama sv. Pavla.

   Adversus Iudaeos orationes. Osam homilija (etičkog i asketičkog sadržaja) protiv židova, održanih u Antiohiji od 386. do 387. Bile su usmjerene iznad svega kršćanskim slušateljima Krizostoma, a samo usput židovima. Ovdje shvaćamo da su njegovi kršćani odlazili u sinagoge, privučeni čarima i zapisima kojima su se židovi nižih staleža često koristili. Prva homilija upozorava slušateljstvo protiv slavljenja blagdana Trublji (tj. Nove Godine), Sjenica i Postova. Treća napada one koji slave Pashu s židovima 14. nisana, Protopashite. Sve ove propovijedi se proučavaju da bi pokazale da su židovi odbacili Mesiju, kako su već proroci bili prorokovali, i bili su kažnjeni s pravdom i trajno zbog načina na koji su postupali s njim. Ove homilije nam govore da su židovi i dalje imali veliku društvenu i nadasve religioznu moć u Antiohiji.

   De Sancto Babyla (O sv. Babili). Apologetska rasprava protiv Julijana Apostate i pogana koji su iz šume u Dafni kod Antiohije odstranili relikvije mučenika Babile i na to mjesto uveli kult Apolonu. Požar koji je uništio hram Apolonu i iznenadnu skoru smrt Apostate, Ivan smatra vidljivim dokazima snage mučenika.

Moralni govori [uredi]

   In Kalendas (Za Novu godinu). Govor održan u Antiohiji prigodom slavljenja Nove godine protiv pretjeranosti praznovjerja.

   Contra ludos et theatra (Protiv cirkuskih i kazališnih igara). Govor održan u Carigradu 3. srpnja 399. protiv cirkuskih i kazališnih igara. Krizostom naročito ustaje protiv tih igara zato jer su kršćani radi njih izostajali iz crkve čak na Veliki Petak i na Uskrs.

   De diabolo tentatore. (O đavlu napasniku). Govor je u uskoj svezi s prijašnjim. Krizostom prikazuje đavla kao prvi uzrok koji kršćane privlači igrama.

   De paenitentia (O pokori). Riječ je o 9 homilija o pokori.

   De elemosyna (O milostinji). Malo je govora u povijesti koji su s toliko osjećaja dotaknuli ekonomsko stanje koje razdvaja siromašne od bogatih. Milostinja otvara oči pred najgorim društvenim nepravdama.

Prigodni govori i panegirici [uredi]

   De Statuis, ad populum antiochenum (O spomenicima antiohijskom pučanstvu). O ovom djelu, uz ono što je već rečeno, kažimo da je remek-djelo govorništva toga doba.

   In Eutropium (U obranu Eutropija). Ovaj je ministar na dvoru cara Arkadija, a podržao je dolazak Krizostoma u Carigrad, upao u nemilost carice Eudoksije. Bio je svrgnut i osuđen na smrt, pa se sklonio u crkvu sv. Sofije. U njegovu obranu Krizostom je izrekao dva govora.

   Sermo antequam iret in exilium i Sermo cum iret in exilium. To su govori vezani uz Ivanov prvi progon, gdje on poziva na mir naglašujući da Crkva ne može biti progonjena. Drugi govor izražava zahvalnost vjernicmima za vjernost kojom su ga podržavali u gorkim trenucima.

   De laudibus sancti Pauli apostoli. Od panegirika posebnu pažnju zaslužuje sedam homilija na čast sv. Pavla.

Rasprave [uredi]

   De sacerdotio (O svećeništvu). To je jedan od bisera otačke književnosti. Djelo je napisano oko 382. Autor izlaže svoja gledišta o ulozi biskupstva, koje on smatra puninom svećeništva, i o zadaćama koje ono sa sobom povlači. Naročito podvlači ulogu propovijedanja. Najznačajnije za svećenika jest privoditi duše k Bogu, što iziskuje neumornu apostolsku ljubav.

   Ad Theodorum lapsum (Teodoru nakon njegova posrtaja). To je poticajni govor prijatelju (Teodoru Mopsuestijskom?) koji je napustio monastički život. Na istoj je liniji djelce Ad Stagyrium monachum.

   De compunctione (O skrušenosti). Kratki traktat u dvije knjige. Govori o skrušenosti općenito, s posebnim naglaskom na monastički život.

   Adversus opugnatores vitae monasticae (Protiv klevetnika monastičkog života). U Antiohiji je bilo mnogo mladih koji su izabrali monastički život. Očevi obitelji su bili radi toga zabrinuti. Krizostom ustaje u obranu monaha nastojeći dokazati da su oni osobno odabrali živjeti radikalnim kršćanskim životom.

   De virginitate (O djevičanstvu). Autor veliča dostojanstvo posvećenog djevičanstva, ukazujući mladima koji su odabrali takav život da se ne povode za pokvarenim okruženjem.

   Contra eos qui subintroductas habent virgines (Protiv onih koji žive pod istim krovom s djevicama).

   Quod regulares feminae viris cohabitare non debeant (Redovnice ne smiju živjeti zajedno s muškim osobama). Ivan u ova dva spisa ustaje protiv raširenog običaja da djevice i asketi žive zajedno pod istim krovom.

   Ad viduam iuniorem (Mladoj udovici). To je utješno slovo upravljeno mladoj udovici čiji je suprug imao pred sobom odličnu karijeru, ali je naglo umro. Biografski naglasci u spisu ne isključuju da su ovi supružnici bili u prijateljskoj vezi s Krizostomom.

   De non iterando coniugo (Ne valja se drugi put ženiti). Nadahnjujući se na učenju sv. Pavla, autor savjetuje udovicama da se ponovno ne udaju.

   Ad eos qui scandalizati sunt (Protiv onih koji su se sablaznili). Ovo djelo, napisano oko 407., govori o Providnosti; čini se da je napisano uoči Krizostomove smrti. U prvom dijelu raspravlja o Bogu i stvaranju i upravljanju svijetom. Do spoznanja te prisutnosti Božje čovjek dolazi razumom i vjerom. U drugom dijelu autor govori da je trpljenje uvijek bilo prisutno u čovječanstvu. Ono je prilika da dademo Bogu hvalu i da priznamo da je on vjeran, kako bismo stekli život vječni. Donosi mnoge primjere: Noa, Job, Ivan Krstitelj, apostoli, a ponad svega i iznad svih, križ Kristov.

   Quod nemo laeditur, nisi a semetipso (Nitko ne smije štetiti drugome, može sam sebi). Govori o problemu patnje, nastojeći uvjeriti carigradske kršćane, koji su nakon izgnanstva svoga biskupa upali u beznađe, da te patnje moraju biti prilika kako bi učvrstili svoju vjeru. Jedna je stvar činiti zlo, a druga podnositi ga, savjetuje im Krizostom.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Sveti_Ivan_Zlatousti

[Никола Ђоловић]

  Прошло је много векова нагомилавања нових проблема и изазова за Цркву. Постоји потреба да се Символ вере прошири ради утврђивања већ утемељених исповедања. Нови изазови су толико јаки да једино Символ вере може да их одагна.

  Понављам, то проширење је већ искусила Црква у потребном времену. Не постоји оправдање којем би се Символ затворио за даље развијање, поготово што је то неопходно за Цркву, која увек бива принуђена да реагује услед великих проблема.

  Ако неко каже да раскол са Римом није проблем, и још неки одређени теолошки спорови који су присутни и у Православљу - да је непотребно решавати те проблеме проширењем Символа вере, онда се поставља питање да ли ће ти проблеми икада моћи бити решени.

1.јединствени Символ вере постоји тачно већ 1630 година.У њему је све дато,тачно је дефинисан од стране много паметнијих од нас и његово тумачење зна свако ко живи у Цркви.Појављивале су се у историји Цркве јереси и јереси,и то са царском силом и оружјем као позадином и потпором,које су временом нестајале и без промене,додавања,проширивања Символа вере,а Црква је и даље ту и биће...ово ваљда нешто говори?

2.Символ вере је био формиран много векова пре почетка удаљавања римске епархије од Тела Цркве,служио је и служи као кохезивна сила,између осталог,у Телу Цркве,па опет није могао,као такав, да спречи и одагна раскол,нити је могао могао да спречи Рим на самовољно додавање једног малог делића у тај исти Символ ...ово ваљда нешто говори? Увек заборављамо на људски фактор и слободу избора.

3.Интересантна је жеља појединих да пошто - пото дође до повратка римске епархије у окриље Цркве. Таква жеља је за похвалу,са једне стране,јер је инхерентна самом црквеном етосу,али са друге стране,имајући у виду све оно што се у историји дешавло са њихове стране,може бити више него штетна,гледајући њен претерани интезитет код појединаца,скоро опседнутост њом, опседнутост која као таква увек природно превиђа питање да ли та друга страна жели уопште да се врати Цркви? Да ли Цркву уопште сматра Црквом или жели и чини све да искључиво они буду посматрани и дожиљавани као Црква а да сви остали морају схватити да Ipso facto припадају Риму.Историја нам је небројено пута недвосмислено и непорециво показала неутаживу жеђ и глад Рима као правило.Рима који никада није био,нити је сада по мом мишљењу,спреман на pars pro toto,јер себе не доживљава као део већ као целину,али појединци и даље живе у страсном убеђењу да је њихова промена могућа и да неће доћи до некаквог Deus ex machina јединства,већ ће оно бити природно и утемељено на Истини...иако бих то волео,тешко ми је да поверујем у реализацију истог.

Наравно,притом се јавља питање да ли би неки садашњи и будући љубитељи и фанови Рима,понесени заносом "вечног града",учинили све,ако би им се пружила прилика, да по сваку цену дође до горе описаног јединства са Римом...а та могућност,која је присутна код појединаца у Цркви,хтели ми то да признамо или не,искрено речено,плаши ме малчице..можда је мој страх безразложан,увек остављам ту могућност,али је увек једним малим делом и присутан...барем док се не уверим да "memoria minuitur nisi eam exerceas" није нешто што је и даље непознаница код нас.

:cheesy:

[Milan Nikolic]

као и да су на западу читали углавном свете оце који су њима ближи,дакле углавном не толико Источне оце.Иста прича важи и за Исток.

Koliko ja znam mnoge spise istočnih Otaca imamo mi svi danas sačuvane upravo zahvaljujući

Zapadu tj. katoličkoj Crkvi. Istočni sveti Oci su se oduvijek obilato čitali, prepisivali i proučavali i kod nas.

  Историчари говоре да постоји могућност да блажени Августин није никада био упознат са учењем кападокијских Отаца. Ту можда лежи главни проблем наших спорова.

[Родољуб Лазић]

Није ми јасно - ко сматра да је потребно проширење Символа вере? Неки православни епископ, теолог, неко православно тело (комисија, међуправославна конференција...). Ја нисам чуо за ту иницијативу.

[Milan Nikolic]

Није ми јасно - ко сматра да је потребно проширење Символа вере? Неки православни епископ, теолог, неко православно тело (комисија, међуправославна конференција...). Ја нисам чуо за ту иницијативу.

  Проширење Символа вере само је предлог код појединаца - предлог који би могао бити актуелан у будућности.

  Овај предлог није још заживео у толикој мери и интересовање о томе се ни не испољава.

[C.A._R.I.A.]

као и да су на западу читали углавном свете оце који су њима ближи,дакле углавном не толико Источне оце.Иста прича важи и за Исток.

Koliko ja znam mnoge spise istočnih Otaca imamo mi svi danas sačuvane upravo zahvaljujući Zapadu tj. katoličkoj Crkvi.

Говорио сам о периоду првих 1000 година,дакле о периоду заједништва,а не знам то о чувању текстова,хвала на информацији.

[Zayron]

као и да су на западу читали углавном свете оце који су њима ближи,дакле углавном не толико Источне оце.Иста прича важи и за Исток.

Koliko ja znam mnoge spise istočnih Otaca imamo mi svi danas sačuvane upravo zahvaljujući

Zapadu tj. katoličkoj Crkvi. Istočni sveti Oci su se oduvijek obilato čitali, prepisivali i proučavali i kod nas.

  Историчари говоре да постоји могућност да блажени Августин није никада био упознат са учењем кападокијских Отаца. Ту можда лежи главни проблем наших спорова.

No, on je bio vrlo erudovani ali nije morao biti i sveznajući, tj. znati nešto o nečem a da o tom prije nikada ništa nije čuo. Znači nije isključeno da je tako moglo biti. Ovdje sam našao vrlo zanimljiviju kristološku raspravu na češkom dominikanskom teološkom portalu, kad stignem prevedem jer i mnogima laicima može vrlo lijepo prikazati kako su se razvijala temeljna hrišćanske dogmatska učenja.

Kristologická reflexe   http://www.op.cz/?id=105

[Zayron]

као и да су на западу читали углавном свете оце који су њима ближи,дакле углавном не толико Источне оце.Иста прича важи и за Исток.

Koliko ja znam mnoge spise istočnih Otaca imamo mi svi danas sačuvane upravo zahvaljujući Zapadu tj. katoličkoj Crkvi.

Говорио сам о периоду првих 1000 година,дакле о периоду заједништва,а не знам то о чувању текстова,хвала на информацији.

I s njima se desila slična ta stvar kao i sa grčim filozofima, s Istoka su "putovala" njihova djela na Zapad potom tamo bila prevedena na latinski i dalje prepisivana i čuvana najčešće benediktinskim monasima i ponovo se vratila na Istok odakle su došla. Mnoga su slijedom istorijskih okolnosti, ratova itd. na istoku bila izgubljena ili zaboravljena. Neka su pronađena čak i u arapskim prepisima u Španiji za seviljskog kalifata i vladavine Maura zajedno sa ostalim djelim, naučnim i filozofskim. Ti Arapi tamo znači bili strašni skribomani, prevodili i prepisivali sve što im palo pod ruku, hahahaha! Sad se ne mogu tačno sjetiti gdje sam to pročitao i o kojim tačno djelima i autorima, svetim Ocima se radilo, mislim da su tamo spomenuta čak i neka ključna djela iz oblasti patrologije što je i mene vrlo iznenadilo. Pogledam ponovo na internetu.

[suza]

Ma jok, vidi se da ništa ne razumiješ o šta ide, kad mi to uradimo onda smo

jeretici ali kad vi to uradite onda to bude baš kako treba i ortodoksno. šta bi drugo.

 

Evo, ovo je pravi "vojnik". Odmah stit u ruke i na borbenu liniju.

Steta brate sto nisi srbin.

1000000001010

Nije bitno šta se pjeva već ko to pjeva!

ili ko i sta vec kako se pjeva  hahhahhaa u kisnom danu  i veseli stvorenja ima

[Milan Nikolic]

  Да појасним само нешто. На будућем васељенском Сабору биће свакако присутни Римокатолици. Свака одлука која буде донешена биће резултат правог васељенског Сабора.

  Позване стране које су у расколу већ је искусила Црква на предходним Саборима. И сада је циљ да усагласимо нашу веру и да остваримо јединство. Ако не буде било сагласности, а Сабор донесе правила која допуњују веру и решавају неспоразуме, онда они који нису сагласни могу бити само одвојени од Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве.

[Zayron]

  Да појасним само нешто. На будућем васељенском Сабору биће свакако присутни Римокатолици. Свака одлука која буде донешена биће резултат правог васељенског Сабора.

  Позване стране које су у расколу већ је искусила Црква на предходним Саборима. И сада је циљ да усагласимо нашу веру и да остваримо јединство. Ако не буде било сагласности, а Сабор донесе правила која допуњују веру и решавају неспоразуме, онда они који нису сагласни могу бити само одвојени од Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве.

Jedino tako onda to neće biti po onom: Kad dvoje čine isto, ne urade to isto. Ili nije bitno šta se pjeva već ko pjeva.(kao u onom filmu "Ko to tamo peva", hahahaha!) Tako nešto treba izbjeći pa onda neće biti ni nikakvih bespotrebnih nerazumjevanja. Bitno je da to učinimo zajedno kao jedna Crkva i dogovorimo se hoćemo li na tom vjerovanju uopšte nešto dalje mjenjati i šta to tačno ako se eventualno odlučimo da mjenjamo ili proširujemo.

[obi-wan]

  Да појасним само нешто. На будућем васељенском Сабору биће свакако присутни Римокатолици. Свака одлука која буде донешена биће резултат правог васељенског Сабора.

  Позване стране које су у расколу већ је искусила Црква на предходним Саборима. И сада је циљ да усагласимо нашу веру и да остваримо јединство. Ако не буде било сагласности, а Сабор донесе правила која допуњују веру и решавају неспоразуме, онда они који нису сагласни могу бити само одвојени од Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве.

Brate Milane, ovo sto kazes je najblaze receno bzvz... da ne sirim opis...

Pre svega, ne znam odakle ti ovakva lakomislenost da tvrdis izricito da ce i oni da budu prisutni - niti se ti pitas, niti odlucujes o tome...

Izuzetno je velik i komplikovan splet okolnosti koji direktno brani njihovo ucesce na ovakvom saboru, pocev od same cinjenice da su u raskolu, pa radom dalje...

Ono sto bi oni mogli je da budu prisutni kao eventualni gosti na takvom opste-pravoslavnom saboru, ali svakako ne kao odlucujuca i izvrsna instanca, jer nisu pravoslavni...

I malo razmisli pre nego sto napises nesto ovako, jer decidirano tvrditi nesto ovako je - kako bi rekao mitropolit Amfilohije - ne mala drskost...

[Milan Nikolic]

  Истина је то да уколико Римокатолици нису били направили толико проблема Источној Цркви, ова не би имала могућности да напредује у теологији са васељенским карактером. Римокатолици су покренули питања и промене на погрешан начин, а то не значи да та питања и промене нису суштински неопходне.

  Све то што је у оптицају код Римокатолика потребно да буде васељенски испитано. На тај начин доћи ћемо до егзистенцијалних одговора.

  Римокатолици су имали потребу за тиме али су пожурили на самосталан начин, који је довео до извесних грешака. Сада је потребно да заједнички испитамо све то, и да све поставимо на право место и на прави начин.

[И.стојковић]

1.јединствени Символ вере постоји тачно већ 1630 година.У њему је све дато,тачно је дефинисан од стране много паметнијих од нас и његово тумачење зна свако ко живи у Цркви.Појављивале су се у историји Цркве јереси и јереси,и то са царском силом и оружјем као позадином и потпором,које су временом нестајале и без промене,додавања,проширивања Символа вере,а Црква је и даље ту и биће...ово ваљда нешто говори?

2.Символ вере је био формиран много векова пре почетка удаљавања римске епархије од Тела Цркве,служио је и служи као кохезивна сила,између осталог,у Телу Цркве,па опет није могао,као такав, да спречи и одагна раскол,нити је могао могао да спречи Рим на самовољно додавање једног малог делића у тај исти Символ ...ово ваљда нешто говори? Увек заборављамо на људски фактор и слободу избора.

3.Интересантна је жеља појединих да пошто - пото дође до повратка римске епархије у окриље Цркве. Таква жеља је за похвалу,са једне стране,јер је инхерентна самом црквеном етосу,али са друге стране,имајући у виду све оно што се у историји дешавло са њихове стране,може бити више него штетна,гледајући њен претерани интезитет код појединаца,скоро опседнутост њом, опседнутост која као таква увек природно превиђа питање да ли та друга страна жели уопште да се врати Цркви? Да ли Цркву уопште сматра Црквом или жели и чини све да искључиво они буду посматрани и дожиљавани као Црква а да сви остали морају схватити да Ipso facto припадају Риму.Историја нам је небројено пута недвосмислено и непорециво показала неутаживу жеђ и глад Рима као правило.Рима који никада није био,нити је сада по мом мишљењу,спреман на pars pro toto,јер себе не доживљава као део већ као целину,али појединци и даље живе у страсном убеђењу да је њихова промена могућа и да неће доћи до некаквог Deus ex machina јединства,већ ће оно бити природно и утемељено на Истини...иако бих то волео,тешко ми је да поверујем у реализацију истог.

Наравно,притом се јавља питање да ли би неки садашњи и будући љубитељи и фанови Рима,понесени заносом "вечног града",учинили све,ако би им се пружила прилика, да по сваку цену дође до горе описаног јединства са Римом...а та могућност,која је присутна код појединаца у Цркви,хтели ми то да признамо или не,искрено речено,плаши ме малчице..можда је мој страх безразложан,увек остављам ту могућност,али је увек једним малим делом и присутан...барем док се не уверим да "memoria minuitur nisi eam exerceas" није нешто што је и даље непознаница код нас.

1000000001010

Не мислећи ни на ког лично, већ свеукупан осећај који ми се ствара, јесте да удависмо гњурца више, дискусијама око питања које ама баш ништа не значе за свеопште Спасење, али невероватно добар резултат показују у уништавању најбитнијег, Љубави међу људима.

Ово је православни форум на који су сви позвани, па се обраћам само православним. Па да ли је могуће, да толико неки од нас утупише о доказивању овог или оног, у самоубеђењу да се тад баве Боготражењем, никако не увиђајући да се баве самодоказивањем? Кад сагледам да су писања најчешће у време Литургије, или дневних Богослужења, постајем још снажније убеђен у претходни опис промашаја.

Ето, ја сам глуп и необразован верник, појма немам и баш ме брига било шта о еволуционизму, креационизму, национализму, патриотизму и фашизму и свему осталом на "зму", јер сам се потпуно задовољио истим као и Св.Серафим Саровски

Христос Воскресе, Радости моја!

Мени сасвим довољно, и ко хоће исто као и ја, али и ко неће, да пуним срцем сведочи Христово Васкрсење, волим га, јер знам да у сваком од нас Јесте Бог. Да проширимо Символ Вере и на 100 страна, са свим аргументацијама, онај који не верује сад, неће поверовати ни тад.

У Блаженствима све је речено, па кад томе додамо и Истину Да Је Христос Васкрсао, можемо бити и неписмени, само да смо на Литургији да то спознамо, и да се Светим Причешћем оснажимо...довољно је...