Поезија

[Grizzly Adams]

Федерико Гарсија Лорка: РОМАНСА МЕСЕЧАРКА

Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено, волим те, зелено!
Под луном Циганком
ствари пиље у њу
а она их не види.

Зелено, волим те, зелено!
Велике звезде од иња
долазе са рибом сенке
што отвара пут зори.
Смоква трља ветар
кором својих грана,
а брег, мачак лупеж,
јежи своје љуте агаве.
Али ко ће доћи? О одакле?
Она чека на балкону,
зелене пути, косе зелене,
сањајући горко море.

- Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
ноћ за њен огртач.
Куме, долазим крварећи
из Кабриних кланаца.

- Кад бих могао, младићу
лако би се нагодили.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Куме, хоћу да умрем
пристојно у својој постељи
од челика и, ако је могуће,
са холандским чаршавима.
Зар не видиш моју рану
од груди до грла?

- Триста црвених ружа
покривају твој бели грудњак.
Крв ти вири и мирише
око појаса.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Пустите ме бар
на високе веранде;
пустите ме да се попнем!
Пустите ме на зелене веранде.
Верандице месечеве,
где капље вода.

Већ се пењу два кума
на високе веранде
остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.

Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
два кума су се попела.
Широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола и босиљка.

- Куме, где је, реци ми,
где је твоје горко девојче?
- Колико пута те је чекала
свежа лица, црне косе,
на тој зеленој веранди.

Над огледалом бунара
Циганка се њиха.
Зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
месечев сталактит од леда
држи је над водом.
Ноћ је постала интимна
као мали трг.

Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.

[JESSY]

Федерико Гарсија Лорка: РОМАНСА МЕСЕЧАРКА Зелено, волим те, зелено.

:good2: upravo sam mislila da je stavim....

[JESSY]

kapiram da niste citali poeziju kada ste bili mladi.....?    

[JESSY]

Prijatelju moj


U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.

U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !

U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?

 

Rabindrant Tagore

[JESSY]

ШТО САМ? КО САМ?

Што сам? Ко сам? Ја сам само сањар,
чији поглед гасне у магли и мемли,
живео сам успут, ко да сањам,
као многи други људи на тој земљи.

И тебе сад љубим по навици, дете,
зато што сам многе љубио, болећив,
зато успут, ко што палим цигарете,
говорим и шапћем заљубљене речи.

"Увек" и "љубљена" и "упамтит ћу",
а у души вазда иста пустош зрачи;
ако дирнеш страст у човекову бићу,
истину, без сумње, никад нећеш наћи.

Зато моја душа не зна што је језа
одбијених жеља, несхваћене туге.
Ти си, моја гипка, лаконога бреза,
створена и за ме и за многе друге.

Али, ако тражећ неку сродну душу.
везан против жеље, утонем у сети,
никад нећу да те љубомором гушим,
никад нећу тебе грдити ни клети.

Што сам? Ко сам? Ја сам само сањар,
чији поглед гасне у магли и мемли,
и волим те успут, ко да сањам,
као многе друге на тој земљи.

 

Сергеј Јесењин

[JESSY]

[Натан]

МАЈКО!

 

О, кад би жеље постале цвеће,

И вреле сузе бисери драги,

Уздаси тихи у тужно вече

Постали песме, акорди благи,

Тада би, мајко, од дома мога

Водила стаза посута цвећем

Далеко тамо до прага твога,

Куд срцем својим сваки дан крећем.

Бисер би тада газила, мила,

Најлепши бисер што срце даде,

А нежне песме, мајко премила,

Донеле би ти све моје наде

Да ти твој тешки живот засладе.

 

Веселинка Голубић

[Дуња]

[НиколајСвесрпски]

БРАНИСЛАВ НУШИЋ: ДВА РАБА

Затутњаше са четири звона
Поврвеше ките и мундири 

Поврвеше перјанице бојне, 
Поврвеше безбројни шешири. 
Сви мајори дебели и суви 
Официри цела кита сјајна 
Пуковници, с орлом и без орла 
И још неко, али то је тајна. 
Потмуло су ударала звона, 
Ударала звона из буџака, 
А и што би да се чини џева 
Кад је пратња српскога јунака. 
Српска децо што множити знате 
Из овога поуку имате: 
У Србији прилике су таке 
Бабе славе, презиру јунаке 
Зато и ви не мучите се џабе 
Српска децо постаните бабе.

 

[ines]

Nemoj opisivati poljubac ... poljubi me ...
Nemoj opisivati zagrljaj ...
zagrli me ...
Ne opisuju pogled ...
pogledaj me ...
Ne opisuj ljubav ... živi me♥ ...

[Радосна]

Даринка Јеврић

 

 

Дечанска звона или светковина срца

 

 

ћутим 
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу 
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом 
и ни молитве не разумијем 
кад падам у бездан за твојим челом 
због тебе кћери јерусалимске 
све чедне а удове јесу 
и утве златокриле рањавају паучину 
снивају 
како ти из образа кљују вино 
и круне од руку дукате од чиста злата 
невјестинске 
чемерне кад у невакат дођу 
руке ми под најдоњи камен дечански гњију 
ти светац и помор библијски 
ти седми светогорски монах 
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице 
љепота 
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице 
походе ли те кћери јерусалимске
љубави 
руку само преко бока да ми пребациш 
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа 
грло само да ми дахом опалиш 
могла бих ја дојити и девет Обилића 
(леле ако залелечу дечанска звона 
па ти се лик са фрескама помути) 
а понека птица заборави лет 
остави гору и олтар сања 
везиље му украду очи 
на превару га преко ријеке преведу жедна 
а крв би његова укротила све водопаде свијета 
а клијале су под бедемима неке очи 
и завидјела му Гојковица 
за осјеку што дугујем крви 
грешна се дому враћам 
са клетвом дечанских звона у ушима 
прашћај љубави

[Данче*]

МАЈСКА ЧЕЖЊА

 

Невесто ноћи – месечино

Што мисли ми у нетраг водиш

И испијаш их као вино

А души само немир доносиш.

Под прозором зрикавац зриче

Баш га брига што ноћас желим

Један осмех из давне приче –

Самоћу с неким да поделим.

У сребру звони лавеж паса

И славуј песмом росу пије

Уморном срцу нигде спаса

Јер тајну чежњу дуго крије.

 

 

~ Анђелко Заблаћански

[JESSY]

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..
Miroslav Antic

[JESSY]

Pesma zeni

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u sumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka-
Jer je san o sreći visi nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo sto dusa prosneva
Poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti ci cela tkana,
Tvoj je plast suncani od mog sna ispreden
Ti bese misao moja ocarana;
Simbol svih tastina porazan i leden.

A ti ne postojis nit' si postojala;
Rođena u mojoj tisini i cami;
Na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.
J. Ducic

   

[Данче*]

Јован Дучић - Тренуци

 

Та љубав без циља и без сутрадана,

Зла сестра вечности, у бесу свог хитног

Носи знак највеће коби што је знана:

Сав ужас пролазног и бол неумитног.

 

Тај свемир насликан на валу што бега,

Сав покрет просторâ у трептању листа –

Љубав је без сутра вечнија од свега:

Јер и после смрти још је увек иста.

 

Та љубав што умре у напону врелу,

Мач скрхан на самим врховима тврђа,

Има победничку гордост на свом челу:

Јер умре у сјају пре него зарђа,

 

Она прође душом као издалека

Залутале птице у светлости маја;

У песми су њиној гласи других река,

И на крилима им сунце другог краја.

 

И она нестаје пре веселе жетве,

Увек неувела у свему што вене,

Без свога завета и без своје клетве –

У лепоти речи једном изречене.