Поезија

[Снежана]

[ИС ХС НИ КА]

Милош Црњански: ЖИВОТ

Све то не зависи од мене.

 

Сетим се како беше леп,

над водама дубоким неким,

као Месец бео,

са луком танким и меким,

један мост.

И, видиш, то утеши ме.

 

Не зависи од мене.

 

Доста је да тог дана,

земља око мене замирише преорана,

или да облаци пролете,

мало ниже,

па да ме то протресе.

 

Не, не од мене.

 

Доста ће бити тако, једне зиме,

из врта једног завејаног

истрчи неко озебло, туђе, дете

и загрли ме.

 

[JESSY]

USPORIM ŽIVOT... 

 

 

 

 

 

U zadnje vrijeme vapi mi duša

Da srce želja mine,

Htjelo bi ono što prije da kuša

Ljepotu i mir planine.

Prelijepe zgrade velikog grada

Meni su sumorne slike,

Gledam ih kao mrtvilo jada,

U groblju spomenike.

Počeh da sanjam, uz cvrkut lasta,

Livade, rijeke i njive,

Stado ovaca u hladu hrasta

I ljude što mirno žive.

Bauljam tako tuđinom, jadan,

Neki me đavo tjera,

Ne mogu više, eto sam gladan

Kod punog frižidera.

Umjetnom hranom nudiš nam svašta,

Pohlepom obuzet svijete,

S povrćem hoću mirise bašta

Na majku da me sjete.

Sve mi je tako, kako da kažem,

Bljutavo, brate mio,

Sretniji bijah, neću da lažem,

Bez evra kad sam bio.

Tada sam jeo povrće, brale,

Iz moga plastenika,

Usporim život i zbijam šale

Sa dragom lijepom k'o slika.

Ne padam više na tvoje laži,

Bogati, gramzivi svijete,

Srećan je onaj ko malo traži,

Bezbrižan kao dijete!

Milan Kostadinović

[Anika]

Феноменална Вишња , имала сам прилику и уживо да је чујем, штета што нема још снимака.

 

[Снежана]

Немири увек имају исте хладне очи

и руке од бетона када вапију загрљајем,

неке пустиње не дозвољавају одлазак

јер здравице таштини јуре на поклич,

и небеса изгледају сивонемилосрдно ових дана

нудећи шанк од брига да мами замишљајем,

све је празно где нема нормалног човека

све пакао и црв где нема безусловности,

али, највеће зло је промет безбројних лица

тих армада који се куну у присности и однос,

а заправо испод меса стари лицемер провејава

иста смрт што на скандирање чека…

 

Никола Ђоловић

[Anika]

Једна од мојих омиљених песама икада...

 

 

Ničija


Žene se dele na ničije,
nečije i svačije.

Ti si naišao na ničiju,
a bolje bi bilo da si naišao
na nečiju..
Jer,nečija je nečija,
navikla je da pripada.
Pa kad je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.

A ova
što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla..
..nije ni morala da se navikava.
A ti misliš
-dobro je,
ničija je slobodna!
Pa,ničija je baš i ničija
zato što toliko voli slobodu
i što nikada,
zarad nje,
ne bi postala nečija.

Svačija je
isto tako nečija,
samo što je previše nečija.
Ali,uz dobre razloge,
može postati umereno nečija,
pa opet postati
samo tvoja.

Pa čemu onda osmeh
što sam ja ničija...?
Kad je to,zapravo,najgore
što je moglo
da ti se desi...

 

Jelena Marković

[Караконџула]

Људи

Шта су људи него свиње? 
И ми и свиње једемо дуд, бре. 
Само што свиње једу дуд доле, 
А ми на гранама горе, бре. 

Шта су људи него свиње? 
Кад поједемо свиње, бре, 
Душа им бар свињска иде горе, 
А ми без душе остајемо доле, бре. 

Па шта смо ми, бре?

 

Мома Димић 

[Arsenija]

Ah , to je ta poezija sustine ...  

[Arsenija]

Шарл Бодлер: ЧИТАОЦУ

Заблуда, грех и глупост и тврдичење плове по духовима нашим и тела киње,  крмимо милу грижу савести као свиње,  ко просјаци што своје буве и ваши тове. Тврдоглава у греху, душа нам млако жали; наплаћујемо скупо кад било шта признамо,  и опет блатним путем весело корачамо ко да смо сваку мрљу јевтином сузом спрали.  Захваљујући оном вичном алхемичару,  Сатани Трисмегисту, што дух нам опчињени на јастуку зла дуго уљуљкује и плени,  чврст метал наше воље плине у прах и пару.  Конце који нас крећу Ђаво спушта и диже! Проналазимо дражи у свему што је гадно; без грозе силазимо низ мрачно гротло смрадно и свакога смо дана за корак Паклу ближе. Као развратник који гризе у бедном жару груди прецвалој дрољи, од мука разривене,  крадемо пролазећи сласти недопуштене,  па их цедимо снажно као нарандзу стару.  Попут густога роја црва што гробом мили,  јато демона наших мозгом банчећи гамиже,  и док дишемо ваздух, Смрт нам у плућа силази ко невидљива река која потмуло цвили.  Насиље, отров, кама и пожар још сплели њишу украсе преко нацрта баналнога наших судбина бедних, ал' то је само стога што у дну душе, авај! нисмо довољно смели.  Ал' ту где су скакали, керуше и пантери,  мајмуни и крагуји и шкорпије и гује,  чудовишта што кевћу, урлају, грокћу, зује,  ту где нам пузе гнусни пороци као звери,  има један још већма ружан, прљав и зао! И мада нити ропће нити галами дрско,  целу би земљу радо у парампарчад смрско и зевнувши наједном сав свет би прогутао: зове се Цама! - Док је невоље сузе прате,  наргиле она пуши и снева губилиште - ти знаш, о читаоче, то нежно цудовиште - дволични читаоче - налик на мене, - брате!

[Rainmaker]

Da okupaš zebru,

da joj spereš šare,

šta bi bila zebra?

Obično magare.

A da nešto staviš

magarcu na rebra

iste one šare

– bi li posto zebra?

Ja mislim da ne bi

(I sigurno ne bi!)

jer on ne da da se

tek tako pozebri,

ko što neki lako

svoje ruho svlače

i oblače tuđe

pa se – pomagarče.

Vito Nikolić

FOTOGRAFIJA SA OSMRTNICE

Kada li se nasmijao

covjek sto se jutros smije

sa posmrtnog svog plakata

ko da nikad umro nije.

Je li znao dobri covjek,

je li mog'o i da sluti,

da ce jednom s tim smijehom

tako crno osvanuti.

Kakva je to davna sreca

ozarila njemu lice-

da bi mu se narugala

jutros s crne osmrtnice. V.N

[JESSY]

SVE JE KAO...

Dan je kao sunčan
Ti si, kao veseo
Prolaziš, kao, ne vide te

Svima je jako lijepo
Svima je, kao dobro
Svima je, kao ludo..

I ti si, kao sretan!

Živi se, kao u moru
Ptice su, kao slobodne
Budućnost, kao na dlanu

Savjest je, kao čista
I sunce je, kao jasno
O srce, kao pjevaj

Svi, kao brinu o svima
Svako je prijatelj, kao
Svima je kao stalo do tebe
I do svijeta...

I dan, kao ode
I ti se, kao smiješiš
I ništa te, kao ne boli.... 

 

Enes Kisevic

[JESSY]

PLAČI VOLJENA ZEMLJO*



Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč - rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!

 

                                                                                                                                  Dobrica Erić

[Чунга Лунга]

Esencija emocije...

Dusko Trifunovic

[АлександраВ]

Конструкција сећања на тебе – Zbignjev Bjenjkovski

Још се моје сећање на тебе није охладило
и није се формирало у успомену.
Стално си незавршена у машти;
тако далеко да не знам – а ипак те знам напамет
твоје очи, уста, а некад чак ни идеју оваплоћења чије си ти остварење.

Док гледаш, као да неки ветар из свемира, или можда његова сенка,
потпуно уништава дрвеће, боје, архитектуру и целе призоре,
тако да чак ни страну према којој дува твој поглед не могу да замислим.
Изгледаш ми постојећа ван погледа, у још незамишљеним пределима.

Као да си још неоктривена будућност
или да тек постајеш зрно још неизниклог виђења у мојим очима.
Кад говориш, речи су тако нове
и обнаваљају се при сваком покрету твојих усана
као да предсказују будуће или још позније и чак непредосећане појмове.

Никакав говор, који би постојао ма у прећутавању било када,
неће изразити ниједно значење које би ти помислила.
Именујеш ме за непојмљива стања и стварности.
Из твојих усана рађају се не звуци или њихова оповргања,
него механизми с непознатом применом.

Чак и ћутање којим се изражаваш не ослабљује снагу њиховог деловања.
Самим својим постојањем појачавају откуцаје срца,
изгарање кисеоника и температуру звезда.
Кад си ту, догађа се
као да се Земља брже вртоглавом брзином окреће око своје осовине
и поспешује све постојеће облике да прекораче границе свог изгледа.
По линијама твојих руку дебели стубови мрава вуку Велика Кола,
а у простору између прстију улазе ветром разасута сазвежђа.

Појављујеш се и нестајеш.Таква си као да те нема.
Када те нема, јасност осећања мојих чула делује тако
да ми се чини да постојиш.
Ти живиш тамо куда писма не долазе.
Далеко, даље и од надаљег значења људске речи
што их има даљина.
Тако далеко да само увек и никад, могу помоћи мисли
да приближе твоју удаљеност.
Тако далеко да кад кажем живиш – да мислим постојиш,
онда су те речи метафора мога а не твога постојања.
Ти, тебе, теби – то су писани знаци моје егзистенције
сувише бледе да бих јој давао назив ради ње саме.

Град у коме живиш знам из узбуђења
сигурно има свој географски положај, уметничка дела, администрацију
и по свему је сличан многим другим градовима: има тебе
и то га изједначава са мојом чежњом и сновима у којима такође живиш.
Он је чвор линија среће и судбине, до кога неће доспети беспутни живот
мога длана.

Толико си далеко да никаква пошта не прима моја писма: за тебе
толико далеко, да простор што нас дели нестаје исцрпљен властитом неизмерношћу.
Толико далеко да се рат који почне у мојој земљи
заврши а да до твоје не стигне.
Толико далеко, да се земља у којој живиш смањује до фикције.
Толико си, много, далеко.
Да не знам више да ли је довољно
слагати мислима на земаљски начин
да би их ти могла прозрети.

Живиш тамо где неће стићи нико други сем тебе: у сузи мојој.

Близу, ближе но најближе речи које не умем да одгонетнем.
Тако си близу мене, као што бих ја желео да будем близу тебе.
Тако си близу мене да се споразумевамо откуцајима срца.
Тако близу да би, ради опстанка,
морао престати да постоји мој живот у којем живиш,
морала би да се угаси моја мисао у којој мислиш,
морао бих да се пробудим из сна у коме сањаш.

Тако си ми блиска, да си ближа него дан ноћи и сенка светлу.
Тако блиска да речи које за тебе слажем знаш пре него што их помислим.
Тако блиска да не знам где престајеш ти, а почињем ја.
Тако си близу да ако хоћу да те видим
не треба ни да отварам ни да затварам капке.
Тако близу да те чујем као што глувонеми чују узбуђење.
Тако близу да твоју косу јасно осећам руком
као што богаљ осећа присутност одсечене руке.

Неухватљива је граница између
безграничности твоје присустности и осећања твог недостајања.
У тренутку кад та граница постане позната,
постаћеш у познатом ми степену
(или доступном мом домишљају)
далека или блиска.
Бићеш таква, другачија и
још другачија,
а ипак одредђена,
ма и разнолико одређена успомена.

Тада –
Кад моје сећања на тебе остари, кад те машта изгуби,
имам ону сигурност, конкретност особине која је компликује.
Без колебања сећаћу се тих твојих очију, тих руку и те појаве.
Хтео бих, јер то не зависи од мене, да си млада,
да имаш облик једне од оних звезда што су тако дуго изучавале твоје лице.

У име твоје.

[Снежана]

NE ZNAM KOLIKO DUŠA IMAM

 

 

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.
Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem: ”Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

Fernando Pesoa

 

 

Waldemar J. Marszałek