Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[ines]

Često sam se molila i u prirodi. Pronalazila sam skrovite kutke na obali. Male zaravni skrivene stenjem. Ili sam odlazila u šumu iza Vlaherne. Mislila sam na Boga sa čelom na kamenu. Sa licem na zemlji. Sa dlanovima na korenu drveta. Zagledana u nebo. U more. U ptice. U bubice. U cveće. U tragove zečeva i srna. U mrave. U školjke. Videla sam ih kao odraze Božje sile, mudrosti i ljubavi. Zahvaljivala sam Stvoritelju što me je svim tim čudima svojim okružio. Obasuo kao darovima. I učila sam od njih. Jer bili smo isto. I jedno. Deo promisli Božje...Živela sam u mnogometežnom svetu kao monahinja...- Sveta Petka (Petkana, Ljiljana Habjanović Đurović)

[ines]

Toliko je lepo pripadati nekoj ženi, sav joj se predati! Nemoj mi se smejati ako ono što ću reći zazvuči budalasto. Ali pazi: voleti neku ženu, predati joj se, sasvim obujmiti sobom i osećati da si obujmljen njome, to nije istovetno sa onim što ti nazivaš zaljubljenošću i čemu se pomalo podruguješ. To nije za podrugivanje. To je za mene put ka životu i put ka smislu života.

Hese

[JESSY]

Tako poče jedna velika ljubav. A od velikih ljubavi brzo se stari. Od velikih ljubavi stari se brže nego od dugog, teškog i nesrećnog života. Jerisena je daleko jahala kroz nepoznate predele na svom konjaniku i vraćala se umorna, radosna i zadihana od dugoga puta. A njena utroba otada se odazivala na udare zvona. Od ljubavi nije imala kada da jede. Ponekad je prostirala večernji doručak na prsa svog ljubavnika i jela, hraneći ga istovremeno ljubavlju i papulom. Bili su srećni usred opšte nesreće, bili su uspešni usred opšteg poraza i to im nikada neće biti oprošteno.

 

M. Pavić, Poslednja ljubav u Carigradu

[JESSY]

Nije lepo, al' je o ljubavi.
Bože, da li je iko na ovome svetu voleo baš onoga koga želi i treba da voli? Ono istinsko, da l’ se dogodi nekom? Ili svi zbog nečega slepi polazimo tuđim putem, zagubimo se u prilikama i prihvatimo ih kao jedino moguće. Poneko kao ona poveruje i da je srećan, a onda, odjednom, slučajem ili nesrećom, udarimo u sebe, u one koje volimo, pa shvatimo da nas ne vole onako kako želimo. Onako kako možemo da budemo voljeni. Ni mi njih koliko žele i koliko mogu. Tada uvidimo da smo dva suprotstavljena i daleka sveta. Ne vidimo se, ne čujemo, ne osećamo, a u jednoj smo postelji i za istom trpezom. Onda svim sredstvima i obmanama skrivamo tu istinu. Pristanemo na to. Zbog nečega moramo da pristanemo. Nemamo kud, ne možemo ništa da izmenimo. Ne možemo da se preskočimo. Vrtimo se u tome što zovemo svojim, pravdamo i obmanjujemo se dužnostima. Uveravamo sebe da nam je to sudbina. A tako možda i jeste. Jeste. To je ono jedino važno, a ne preljube koje nas zabole. Zbog kojih potežemo nož i otrov. Sve su te nesreće posledice one pogreške koja je nesvesno učinjena. Ako je to i bila pogreška. Preljube su samo objavljivanje poraza. Ali to se dockan shvati, mnogo dockan shvati, ako se ikad i shvati. Bogorodice, što je kratak ljudski vek!
 

D. Ćosić, Vreme smrti

[JESSY]

Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke.
Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost.
Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta.
Ne odlučujemo, već se zatičemo.
Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja.
Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš.
Pa plivaš, ili potoneš.

*Meša Selimović*

[JESSY]

...Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno...

(Matija Bećković)

[Данче*]

"Да ли љубав уопште постоји? Или је оно што се љубављу зове тек сан о њој?
Краткотрајна илузија? Да ли је љубав силовито, жудно стапање два тела и пропадање кроз бездан безумног ужитка, или време између: помама, грчевита нада да ће се све поновити. Непрестано дрхтаво исчекивање. Да ли је љубав одбацити свој сан и заволети све што је његово: мрачне ћошкове навика и ружну пустош душе? Одбацити своју слику о њему и волети га онаквог какав је? Да ли волети значи наћи оправдање за све? Ничега се не стидети,чак ни пред собом? Све је то љубав..."

"Женски родослов" - Љиљана Хабјановић-Ђуровић

[ines]

U Carigradu su kurtizane i plemkinje izgledale isto. Trudile su se da liče jedna na druge. Obučene u somot i svilu. Okićene bleštavim nakitom. Našminkane. Uronjene u teške i opojne mirise koji varaju čula i omamljuju. Gledale su kao da obećavaju. Kretale su se kao da se nude.

  Ona je mirisala na bosiok. Tanana u telu i bleda u licu, imala je pogled deteta i prste svetice, prozirne i krhke. Nosila je jednostavne tamne haljine i bila u njima istovremeno  otmena i ljupka. Držanje joj je bilo ozbiljno, ali lišeno gordosti. Često je izgledala zamišljena, kao zagledana u neki samo njoj vidljiv svet i obuzeta njime, nosila svoju različitost i lepotu kao da ih nije svesna, i kao da joj nije važno kakvom je drugi vide. I to je činilo još lepšom....- Petkana, Ljiljana Habjanović Đurović

[JESSY]

Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog.

 

Haruki Murakami – Juzno od granice, zapadno od sunca

[ines]

Na ulici jedan čovek ugledao golišavo detence.

Htelo je da jede i drhtalo od hladnoće.

Čovek se naljutio i obratio Bogu:

Zašto Ti dozvoljavaš ovo? Zašto Ti ništa ne preduzimaš?

Kao odgovor čuo je:

Ja sam nešto preduzeo: poslao sam tebe!

 

Prevela s ruskog: Jadranka Milenković

[JESSY]

Dani prolaze, a ja za kompjuterom. Zelene mi se oči od sjaja zelenocrnog ekrana. Od Ane ne mogu pobeći. Ne želim. Činčovao sam se na mrežu. Ponovo sam otkucao Anino ime: Ana. Tako mi je slatko kada otkucam njeno ime – slađe nego praline “La shokola” koje sam jeo vraćajući se iz Pariza avionom Er frens, pravac Alpi, Rim, Stokholm, Moskva, Kan, Beograd – Begiš. Čekovao sam mrežu i usledio je intro u

 net – k’o što kažu mladi. Saznao sam dosta o dijalogu mladih prošlog leta u Budvi, dok sam ispijao espreso u “Bonđornu” u starom gradu.

- Pa gde si ti, hakeru?- reče mi Ana
- A zašto hakeru?
- Ne znam, lud si.
- “Its a mad mad world”…
- Ne, ne nisi lud, ti si nekako luckasto predivan, kao dobar banner na mreži.
- Hvala ti, curice- ništa je ne shvatam, ali je osećam. Takvi smo vam mi bili. Kad se ljubav budi, jedan uvek više zna.

- Znaš … glas mi je drhtao, za mene na svetu postoje dve vrste žena: jedne, sa kojima mogu da pričam, simpatične i neobične i druge, one predivne i mistične sa kojima kad zborim osećam kao da mi se ceo svet vrti pod nogama i da gubim vazduh u rukama, boju u obrazima, sjaj u očima i čitavu sreću i nesreću. Bez tebe nema ni sreće, ni nesreće, ni života, ni ljubavi, ni zatvora, ni slobode, ni časti.

- Raspričao si se, frajeru. Pući će nam činč od tol’ke priče.
- Stvarno, jel od ljubavi?
- Šalila sam se. To je nemoguće- još nismo napunili gigabajt.
Osetio sam se kao budala. Mala me je prevarila u nekontrolisanom neznanju.

(“Digitalna Ana”)

Momo Kapor

[JESSY]

Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan covek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.
Borislav Pekić

[JESSY]

Sasvim je svejedno da li žmurite ili ne žmurite, jer - čuda se već događaju. 
-M. Antić

[JESSY]

 Kada bi na zemlji sve bilo razumno, ništa se ne bi dogodilo.  
-Dostojevski

[JESSY]

KOLIBA – VILIJEM POL JANG

- “Znate taj unutrašnji svet? To je onaj u kome ste samo Vi – i možda Bog, ako verujete u njega. Naravno, Bog je možda tamo i ako ne verujete u njega. To baš i liči na njega.”

- “Nešto u korenu ljudskih bića prosto ne trpi da se bol nanosi nedužnima, naročito deci.”

- “Dragi Bože, molim te, molim te, molim te, pazi na moju Misi, jer ja sada ne mogu…”