Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

"Sve su mi oduzeli, a ti si mi sve namirila. Da nisam upoznao tebe, bio bih ljut na život, pa ne bih imao ništa, kao ni sada, ali ne bih znao šta je sreća. Zbog tebe se ne osjećam poražen, niti mislim na osvetu. Mislim samo na tebe. Nikada te više neću ostaviti samu, sve što se desi, desiće nam se zajedno."

"Tvrđava" Mehmed Meša Selimović

[JESSY]

"Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. - Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju."

Jovan Dučić

[JESSY]

Gledaj na to ovako

Gledaj na to ovako: Ja sam najbolja stvar koja ti se nikada nije dogodila, a ti si najbolja stvar koju sam ikada imao. Znam da izgleda loše, a tako i zvuči. Ali, ne mari. Ovo je poslednji put da smo poželeli najbolje za sebe. Sada barem znamo da je pogrešno pokušati samoubistvo u samoodbrani.

Gledaj na to ovako: Nikada nećeš saznati šta si propustila, i to je najbolje u celoj priči. Jer, istina je precenjena. Svako jednom, u trenutku nesmotrenosti, pomisli da ce sve ovo večito trajati; da će njegova ljubav ostati ista: jednostavna i čista. Zato budi pažljiva kada sledeći put nešto poželiš.

Gledaj na to ovako: Nema sećanjá osim onih koja smo sami izmislili, naknadno. Tek kada smo bili sigurni da se završilo ono za šta nikada nećemo priznati da je gotovo. I nema sile koja će učiniti da tvoje suze budu krupne kao rano sazrele trešnje, nema slike u kojoj nešto takvo kaplje po mojim položenim dlanovima. Bila si dete, pa si se tako i ponašala. Rukovanje maramicama prepusti meni, rekao sam ti, i svakako da pamtim kako si me pogledala – očima zakolutanim iznutra, a ipak izvan sebe od nekontrolisanog sjaja.

Gledaj na to ovako: Možeš pobeći sa mnom, ali ne možeš pobeći od onoga što drugi zovu “sudbina”. Gledaj na to ovako: Izašao sam iz sna i ušao u ubalavljeni jastuk, zario ruku negde ispod i izvukao bočicu za podizanje ravnoteže. Odbrojao sam uobičajeni broj pilula i nije mi trebalo mnogo da zgnječim mozgove dostavljača i onih koji prijavljuju pacove za deratizaciju. A onda sam ugledao kišu. Padala je kao da hoće da nas opere od amfetaminskih spustova. Možda sam se osećao bolje, ali ne želim da znam kako sam izgledao dok sam te tražio na zajedničkoj polovini kreveta. Ne, ne želim da znam šta sam učinio jer više nisam mlad.

Gledaj na to ovako: Imaš očev nos, imaš majčinu kosu; jagodice, vrat, obrve, usne, brada – takođe su od sorte nalik njihovoj. Ali, imaš moju dušu. Tužna je kao vojnička truba koja nema za koga da odsvira poslednje ura. Možda bi pomoglo da dobro provetriš spavaću sobu na spratu, kada ispratiš goste sa svećom i šampanjcem u rukama. Pala si na mom testu jer sam odmah shvatio da si najbolja.

Zoran Ćirić

[Margareta]

Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema ...

 

Najlepša rečenica u ovoj knjizi!

 

Elem, da dam doprinos temi

 

Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? — kažem. Zar me ne čujete? — kažem... Ja sam živ, ja hodam, ja znam šta tražim, ne pristajem da me nema. Mogli su me pretući, mogli su me zatvoriti, mogli su me ubiti, zar su malo ljudi ubili bez razloga? Ali zašto su napravili avet od mene, zašto mi oduzimaju mogućnost da se borim?

 

Tijana, izgovarao sam poluglasno, začuđen. Tijana. Niz cijelo kameno stepenište, sve do čaršije. Tijana. I ništa više, samo to neobično ime. Kao da sam udaren. Šta je meni ta djevojka? Šta to ime, što odzvanja u meni kao zaljuljano zvono? Ali sam se tješio da nisam bio pametniji ni kad sam se penjao prema bivšoj kući. Svijeće pred sultanovim slikama su pogašene, ne vide se zvijezde od šarene hartije u prozorima, zaboravio sam seljake iz Župče koji spavaju na nekoj pijaci, pod kolima, čekajuci jutro i svoje leševe, nisam znao zašto idem gore.

Tijana je simbol ljubavi i mogucnost vere medju ljudima, da covjek ne ostane sam, jer je usamljenost najteza covjekova situacija.

 

Meša Selimović

[Филозоф]

• "A ono što se u meni događa u rijetkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svijet voli i traži možda jedino u pjesničkim djelima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svijet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu su, onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svijet koja više ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu."

• "I najnesretniji život ima svojih sunčanih časova i, pod pjeskom i kamenjem, svoje sitne cvjetiće sreće."

• "Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred svijeta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!"

• "Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti... Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.."

• "Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada zbog slasti."

• "Stepski vuk je, dakle, imao dvije prirode, čovječju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni rijetko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osjećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovjek i lisica ili čovjek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su dotjerali daleko i kojima zavide prije su postigli uspjeh lisica i majmun negoli sam čovjek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovjek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živio samo da bi onom drugom nanio bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak."

• "Svaki čovjek neminovno postiže ono što je prema svom pravom nagonu prinuđen da traži..."

• "Većina ljudi ne želi plivati prije nego to i umije. Zar to nije duhovito? Naravno da ne žele plivati! Ta rođeni su za tlo, ne za vodu. I naravno da ne žele misliti; ta oni su stvoreni za život, ne za mišljenje! Tako, a ko misli, ko od mišljenja pravi glavnu stvar, taj u tome može doduše daleko dospjeti, ali takav je pak tlo zamijenio vodom, a u njoj će se jednom utopiti!"

• "Moj život je bio tegoban, bio je pun lutanja i nesreća, vodio je u odricanje i poricanje, bio je zagorčan žuči čitavog čovječanstva."

• "Svako rođenje znači rastanak sa Svemirom, znači ograničavanje, odvajanje od boga, znači bolno ponovno postajanje. Vratiti se u Svemir, poništiti patničko postojanje, postati bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo da obuhvati Svemir"

• "Tjelesno svaki čovjek sačinjava cjelinu, duhovno nikada"

 

Stepski vuk. H. Hese, autor moje mladosti 

[JESSY]

''Opijen zaljubljenošću, zaboravio je na bolove, povrede, čak i na sebe. Poljubac je bio dovoljan da zaleči svaki ožiljak, nastao tokom života. Svaka reč se činila suvišnom. Tokom noći, prepušteni dražesnim osećanjima, nesvesno su prkosili mržnji, sukobu dveju nacija, ratu, smrti. Uživali su u trenucima ljubavi, koji sami po sebi, po snazi osećanja, prevazilaze probleme, neutrališu sve negativne pojave, utiskujući tu regenerativnu nit u svaku poru organizma, onu poru koja i najvećeg pesimistu pretvara u neprevaziđenog optimistu, opčinjenog lepotama života.

Izgleda da mladost pobeđuje sve, pa tako svojim nevinim duhom uspešno neutrališe neprijatan osećaj zarobljeništva. Mladost je oslobođena navike, ili pak, ako postoji, brzo se otresa, poput mlade presađene biljke, koja nastavlja svoj razvoj, puštajući korenje sve dublje, učvršćujući se na novom, nepoznatom tlu.

Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.''

Slaviša Pavlović – Zavet

[JESSY]

Elem, da dam doprinos temi

ево , можеш и овде Мешу да постављаш....

https://www.pouke.org/forum/topic/25357-%D0%BC%D0%B5%D1%88%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BF%D0%BE-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE/

[JESSY]

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

[JESSY]

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobjegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lijepa maska se promijenila, ali, kao i uvijek, jedinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje riječi koje je koristio oštri sjever da opjeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke sjeni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mjera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovjek ustaje na cvrkut ptice, potamnjeli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donijela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sjećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
Ova soba je nestvarna; ona je nije vidjela.
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po tijelu.

Horhe Luis Borhes

[JESSY]

Sad mi je jasno da sam se već dugo kretao prema Tebi i Ti prema meni. Premda ni jedno od nas nije bilo svesno postojanja drugoga pre nego smo se upoznali. Za sve vreme u našoj je nesvesnosti radosno lutala neka slepa izvesnost koja je garantovala da ćemo se sresti. Poput dveju usamljenih ptica što svoj put preko golemih prerija pronalaze pomoću nebeskih znakova, tako smo se i mi sav svoj život kretali jedno prema drugom.

R.J.Walker - Mostovi okruga Madison

[JESSY]

"Između sopstvenog bića i drugih ljudi, između vizionara i psihopate, između ljubavnika i ljubavi, između podzemnog sveta i podzemnog sveta, pada Senka.
 
    Prolazi vreme, U svojim snovima Ormus i dalje plovi na Gajomartovom tragu kroz Las Vegas podzemnog sveta, ali isto tako često, a možda još češće, stoji naspram sopstevnog bića na ulici nikad viđenog ali poznatog grada, slušajući šta mu govori sopstveni lik iz sna. Još je mlad.
     
   Svet nije ni cikličan, ni večan, ni stalan, već neprestano prelazi iz jednog oblika u drugi u nepovratnoj promeni, kojo možemo dati svoj dooprinos.

    Nastavi da živiš, izdrži, jer zemlja rađa čuda. I kad ti proguta srce, čuda se i dalje događaju. Skineš kapu i sve ti je oprošteno, Od tebe se očekuje samo da pomno pratiš događaje oko sebe.

    Tvoje pesme su planete. Boravi na njima, ali se ne zadržavaj. Gubiš ono o čemu pišeš. Pevanje te drži na krilima pesme.

    Pevaj protiv smrti. Zauzdaj gradsku divljinu.

    Jedina sloboda jeste sloboda nepristajanja. Sloboda održavanja je opasna.

    Život je negde drugde. Preskoči granice. Odleti."

Salman Rušdi - Tlo pod njenim nogama

[JESSY]

"Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka…"

Mihajlo Pantić "Žena u muškim cipelama"

[JESSY]

Na primer, ta vrsta bolnog prezivljavanja: ja postojim, ja ga podrzavam. Ja. Telo, ono samo po sebi zivi, jednom kada je to pocelo. Ali misao, nju ja nastavljam, odmotavam. Ja postojim. Ja mislim da postojim. Oh, dugi serpentin, to osecanje da se postoji – i ja ga odmotavam, polagano … Ako bih sebe mogao spreciti da mislim! Pokusavam, uspevam: cini mi se da mi se glava puni dimom … i eto opet pocinje: „Dim … ne misliti … Necu da mislim … Ja mislim da necu da mislim. Ne treba da mislim da necu da mislim. Jer to je opet misao.“ Znaci nikada nece biti kraja?
Moja misao, to sam ja: eto zasto ne mogu da se zaustavim. Ja postojim zato sto mislim … i ne mogu sebe spreciti da mislim. U ovom istom trenutku – to je grozno – ako postojim, to je zato sto se grozim postojanja. To ja, to ja izvlacim sebe iz nistavila kome stremim: mrznja, gadjenje da se postoji, to je toliko nacina da cinim da postojim, to se uvaljujem u postojanje. Misli se radjaju iza mene, kao neka vrtoglavica, osecam ih kako se radjaju iza moje glave … ako popustim, one ce doci tu, napred, medju mojim ocima – a ja uvek popustim, misao se uvelicava, uvelicava i eto je, ogromna, kako me celoga ispunjava i obnavlja moje postojanje …

Jean-Paul Sartre

[JESSY]

— Kad je to bilo?
— Davno.
— Bila si mlada.
— Nije zato. Već što sam u nešto vjerovala. U život, u tebe, u djecu, u nešto nepoznato što će biti
lijepo, u neku nadu, svejedno u što. Starost je ružna najviše zato što nam oduzme sposobnost da u nešto vjerujemo.
— U varku!
— Svejedno. Svejedno! Važno je da duša nije prazna.


"Ostrvo" - M. Selimovic

[JESSY]

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic