Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Nikada se ne suocavaj sa nevoljom polovicno.Nervoza je rdja zivota;kada dodas sutrasnji teret na danasnji,njihova tezina postaje nepodnosljiva.Izbegavaj klupu za oplakivanje i zahvaljuj se,umesto toga,za svoje poraze.Ne bi ih dobio da ti nisu bili potrebni.Uvek uci od drugih.Onaj koji uci od sebe ima budalu za nastavnika.Budi oprezan.Ne preopterecuj svoju savest.Upravljaj svojim zivotom kao da ga provodis u areni punoj glodara.

Izbegavaj preterivanje.Ako primetis nesto u sebi sto te ispunjava ponosom,pogledaj bolje i naci ces vise nego sto je potrebno da se postidis.Budi mudar.Shvati da nisu svi ljudi stvoreni jednaki,jer nema jednakosti u prirodi,pa ipak,nijedan covek nije rodjen sa kojim nije rodjeno i njegovo stvaralastvo.Radi svakog dana kao da ti je prvi,ali ipak nezno postupaj sa zivotima koje dodirujes,kao da ce se svi zavrsiti u ponoc.

Voli svakog,cak i one koji te odbijaju,jer mrznja je luksuz koji ne mozes sebi da priustis.

Potrazi one kojima je potrebna pomoc.Nauci da onaj koji pruza iz jedne ruke,uvek dobija u obe.

Budi dobrog raspolozenja.Iznad svega,zapamti da je vrlo malo potrebno da bi se stvorio srecan zivot.Pogledaj gore.Pruzi ruke.Prosto ostani veran Bogu i putuj tiho svojim putem ka vecnosti sa milosrdjem i osmehom.Kada odes,svi ce reci da si u nasledstvo ostavio bolji svet od onog koji si zatekao.

"Akabarov dar", Og Mondino.

[JESSY]

Hvala svima koji su me lagali - pokazali su mi vrednost istine.

Hvala svima koji nisu verovali u mene - dali su mi snagu kojom mogu i planine da pomerim.

Hvala svima koji su me izneverili i moja osećanja zloupotrebili - učinili su da se probudim.

Hvala svima koji su me povredili - naučili su me da pobedim bol.

Hvala svima koji su me iskoristili i prevarili - naučili su me da ostanem hladna.

Hvala svima koji su me zaboravili - naučili su me da u samoći nađem snagu.

Hvala svima koji su me povredili - pokazali su mi moje jake strane, moju izdržljivost.

Hvala svima koji su ismevali moje ciljeve - učinili su me još ambicioznijom.

Hvala svima koji su izneverili moje poverenje - učinili su me opreznijom.

Hvala svima koji su sebe nazivali prijateljima i koji to nisu bili - pokazali su mi šta jedan prijatelj nikada ne bi trebao učiniti.

Džek Kenfild

[JESSY]

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. – Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. – Ćutalica izgleda i čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.

Jovan Dučić ~ Blago Cara Radovana

[JESSY]

"Boze, podaj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da izmenim one koje mogu, i mudrosti-da uvek umem da ih razlikujem."-"Happy end",Mirjana Bobic-Mojsilovic

[JESSY]

Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici, iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola... I, pazi... Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu... I onda si gotov... Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih musterija... I nikad te vise nece zaobici...

- Djordje Balasevic "Jedan od onih zivota"

[JESSY]

Zar je mogućno da je greh tako silovito neodoljiv?... Vaspitavaju me da se užasavam greha, a ja sam opčinjen njime. Pomislim kako upravo zabrana pali moju maštu. Stoga zaključim da, kako bih izbegao iskušenje, treba da se iščupam iz kandži tog čednog vaspitanja: i jedno i drugo su đavolje rabote i međusobno se podupiru.

Umberto Eco

[JESSY]

"Sve će proći. Ali kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?"

Meša Selimović - Derviš i smrt

[JESSY]

TREBA LI BITI ISKREN.

Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.

Ljudsko nesvesno ume da iznenadi, pogotovu onda kada režira naše snove. Recimo da ste imali toliko živopisan erotski san da ste doživeli orgazam. Ali u tom snu ste, sasvim neočekivano, sa osobom koja se nedavno doselila u vašu zgradu. Verovatno ćete se zamisliti nad ovim snom, ali nas sada interesuje da li ćete ga, uz jutarnju kaficu, ispričati svom bračnom drugu, odnosno partneru. U kojoj meri ćete biti iskreni prema voljenoj osobi? Ako ovaj san skrijete od nje, da li je ne volite? Da li skrivate san upravo zato što je volite? A šta je ona sanjala i šta je ona prikrila od vas?

Iskrenost jeste jedan od veoma važnih principa ljubavi, ali i svih bliskih odnosa. Ljudi nisu iskreni tek tako, već u onom odnosu u kojem znaju da ih drugi prihvata, da ih drugi neće odbaciti, da je dobronameran, da to što sazna od osobe neće ispričati nekom drugom. I upravo zbog toga je odnos ljubavi okvir međusobne otvorenosti i iskrenosti. U takvom odnosu možemo biti onakvi kakvi jesmo, možemo skinuti masku koju nosimo u javnosti, bez straha da će nas voljena osoba odbaciti ili pogrešno razumeti.

Ali u odnosima ljubavi postoji još jedan princip, a to je princip saosećajnosti. Saosećajnost ili simpatija jednostavno znači da su nam važna osećanja druge osobe. Što nam je druga osoba važnija, to nam je važnije kako se ona oseća. Kada volimo mi želimo da se voljena osoba oseća prijatno, ne želimo da se oseća neprijatno, da pati. Kada je ona zadovoljna zbog nekog svog uspeha nama je prijatno, a kada se ona zbog nečega oseća neprijatno, i nama je neprijatno. Saosećanje u neprijatnom zovemo sažaljenje ili samilost.

Ne samo da na ovaj način reagujemo na osećanja voljene osobe, već se trudimo da ih izazovemo. U ljubavi činimo ono što će kod voljene osobe izazvati prijatnost, što će joj goditi ili što će joj ugoditi, a izbegavamo da činimo ono što kod nje izaziva neprijatnost, patnju, bol. Naravno, sve to do određene mere, nikako ne po svaku cenu.

Postoje situacije kada su iskrenost i saosećajnost, dva principa ljubavi, u sukobu. Ako pretpostavimo da će se voljena osoba osetiti veoma neprijatno dok sluša prepričavanje erotskog sna u kojem ona nije akter, onda je onaj koji priča san iskren, ali ne i saosećajan. I obrnuto. U opisanoj situaciji je verovatno da će većina dati prednost saosećajnosti, ne želeći da bezvezni san izazove patnju voljene osobe.

A kada treba reći? Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.

Dr Zoran Milivojević

[JESSY]

"Vi ste svakako bili zaljubljeni,zar ne? I to vise puta,jesam li u pravu?

Ali jos uvek ne znate sta je to ljubav.Ne znate,tvrdim vam!

Desilo vam se da placete celu noc?I da lose spavate ceo mesec?

Mozda ste pisali pesme i pomalo se igrali idejom o samoubistvu?

Naravno,znam kako je to.

Ali to nije ljubav,ljubav je nesto drugo..."

Herman Hesse

[JESSY]

„Да ли верујеш да љубав живи у срцима?

Не.Срце је сувише мало да је сву прими.Она ти испуњава и прожима цело тело, као каква страшна грозница. Гориш у њој и распадаш се на делиће и у теби се ослобађа све што носиш под кожом.

Нож којим је један твој прадед убио човека.

Рука која се у тајности пружа да узме туђе.

Гомилу животињских мисли што ти се крију у месу и излећу из тебе само у сну, као рoј слепих мишева из мрачног торња.

Видиш ли, љубав, необуздана, дивља, смртна љубав појури ти телом и душом и истерује из тебе све као што пламен тера из запаљене куће људе, животиње, птице и бубе. . .

Али, немој да мислиш да у нама има само гамади. Поред кобаца излећу из тебе и бели голубови. Човек никада не може не може да буде ни толики светац ни толики нитков какав може да буде у љубави.

Под свим осталим околностима он може да се пренемаже. Али, у љубави не.

Ту из тебе избија све оно што лежи у најскривенијем куту људског бића.“

Посмртно пролеће, Лајош Зилахи

[JESSY]

Bože, da li je iko na ovome svetu voleo baš onoga koga želi i treba da voli? Ono istinsko, da l’ se dogodi nekom? Ili svi zbog nečega slepi polazimo tuđim putem, zagubimo se u prilikama i prihvatimo ih kao jedino moguće. Poneko kao ona poveruje i da je srećan, a onda, odjednom, slučajem ili nesrećom, udarimo u sebe, u one koje volimo, pa shvatimo da nas ne vole onako kako želimo. Onako kako možemo da budemo voljeni. Ni mi njih koliko žele i koliko mogu. Tada uvidimo da smo dva suprotstavljena i daleka sveta. Ne vidimo se, ne čujemo, ne osećamo, a u jednoj smo postelji i za istom trpezom. Onda svim sredstvima i obmanama skrivamo tu istinu. Pristanemo na to. Zbog nečega moramo da pristanemo. Nemamo kud, ne možemo ništa da izmenimo. Ne možemo da se preskočimo. Vrtimo se u tome što zovemo svojim, pravdamo i obmanjujemo se dužnostima. Uveravamo sebe da nam je to sudbina. A tako možda i jeste. Jeste. To je ono jedino važno, a ne preljube koje nas zabole. Zbog kojih potežemo nož i otrov. Sve su te nesreće posledice one pogreške koja je nesvesno učinjena. Ako je to i bila pogreška. Preljube su samo objavljivanje poraza. Ali to se dockan shvati, mnogo dockan shvati, ako se ikad i shvati. Bogorodice, što je kratak ljudski vek!

D. Ćosić, Vreme smrti

[Мара]

"Не схватај ништа озбиљно, јер живот ставља превише тешке терете на оне који га озбиљно схватају."

Мухамед Семс-ед-Дин Хазиф

[JESSY]

Vecernji sutoni govorice ti o Smrti, a tisine o Zaboravu.-A ti ces odgovoriti sutonima i tisinama: "Ima nesto sto ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmasna vera u nerealno i nemogucno. I ima nesto sto stoji iznad sudbine coveka, a to je Ljubav koja je, kao i Smrt, uvek slepa moc prirode, a ne cilj covecje srece ili nesrece."

Jovan Ducic, Stari zapis

[JESSY]

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.

Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

...

''Umetnost dokolice'' (Besane noći) - Herman Hese

[JESSY]

Čovjek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo, smireni, utješljivo prevareni.

«Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?»

Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.

Meša Selimović

Derviš i Smrt