Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[PowerCat]

"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."

(Lorens Darel - Aleksandrijski kvartet)

[Лазар]

“Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti”

Ivo Andric

[Лазар]

Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu mjeru, svoju i tuđu? Gibitak je što je ta mjera sitna, a dobitak što ne tražimo više.

Meša Selimvić - Tvrđava

[Лазар]

... život je zanimljivo rvalište u kojem jedni padaju, drugi pobjeđuju, a ne zato što su gluplji ili pametniji, već zato što su jedni nespretni, drugi lukavi. Nespretne ne treba žaliti, bili bi surovi kao i oni drugi, samo kad bi ih slučaj ili sreća bacili nekome na leđa. Ne treba se uzbuđivati ni zbog čega, i najbolje se svemu smijati, i paziti da ne dođes pod žrvanj. Ako nećes da budeš odozgo, pričuvaj se da ne budeš odozdo, i živi kako ti je volja.

Meša Selimović - Tvrđava

[JESSY]

Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju.

Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli,

mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

I.Andric, Deca

[JESSY]

Za sreću ima pravila, jer za pametnog nije sve slučaj. Napor može da pomogne sreći.

Neki se zadovoljavaju time da dobroćudno stanu pred vrata boginje sreće i čekaju,

dok im se ne otvore. Drugi, već bolji, streme napred i služe se svojom pametnom odvažnošću,

da na krilima njene vrednosti i hrabrosti dostignu boginju i dobiju njenu milost. Ali, pravo misleći,

nema drugog puta osim puta vrline i opreznosti, jer svako ima upravo toliko sreće i nesreće, koliko uma i bezumlja

Vidosav Stevanovic ,Testament

[JESSY]

Nema ljudi koji ne poznaju ljubav .. postoje samo oni koji ne mogu osetiti moć ljubavi. Budući da je nevidljiva i stalno prisutna,

ljubav je više od emocije ili osećanja.. više je od uživanja, pa čak i od ekstaze.Čarobnjaci smatraju da je ona vazduh koji udišemo,

da kruži svakom našom celijom. Iz svog univerzalnog izvora, ljubav prožima sve. Ona je konačna moć, jer bez prisile privlači sve i svakog.

Čak i u prisutvu patnje, ljubav nastavlja svoj posao daleko od pogleda ega i uma. U poredjenju s ljubavlju sve su druge sile slabašne…

Deepak Chopra.. Put Čarobnjaka

[JESSY]

"...Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.

Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."

Čarls Bukovski "Dnevnik"

[JESSY]

"Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni, jeste da izadju napolje, negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled jednostavne lepote prirode. Sve dok to postoji -a to će sigurno uvek tako biti - znam da će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti. I čvrsto verujem da priroda donosi utehu svim nedaćama."

*********

"Ponovo i ponovo se pitam, nije li možda bilo bolje za nas da se uopšte nismo skrivali i da smo sada mrtvi, a da ne preživljavamo svu ovu bedu, naročito zato što više ne bismo smeli dovoditi svoje zaštitnike u opasnost. Ali svi mi bežimo i od ovih misli, jer još uvek volimo život. Nismo još zaboravili glas prirode, još se nadamo, uzdamo u sve. Sve se nadam da će se sad nešto desiti, streljanje - ako to mora biti, ali ništa nije gore od ove neizvesnosti! Neka dodje kraj svemu ovome, pa ma kako težak, onda ćemo barem znati da li ćemo se izvući ili propasti."

*********

" Draga Keti,

Sunce sija, nebo je tamnoplavo, pirka divan vetrić i ja čeznem - toliko ćeznem - za svim i svačim. Za razgovorom, slobodom, prijateljima, da budem sama. I toliko čeznem... da plačem! Osećam se kao da ću prepuknuti i znam da bi bilo bolje ako bih se isplakala; ali ne mogu, uznemirena sam, idem iz sobe u sobu, dišem kroz pukotinu zatvorenog prozora, osećam srce kako mi lupa kao da mi govori: "Pa zar ne možeš zadovoljiti moje čežnje?"

Verujem da je to proleće kod mene, osećam da se proleće budi, osećam ga čitavim svojim telom i dušom. Naporno mi je da se ponašam prirodno. Osećam se zbunjenom, ne znam šta bih čitala, šta da pišem, samo znam da čeznem...! "

Dnevnik Ane Frank

[JESSY]

“Чему би уопште живот требало да води? Кад већ хоћеш да чујеш шта мислим о томе, рећи ћу ти: само без аплауза, молим! Нећу да утуцам овај свој животић у неком нреперстаном чекању. Шта радиш целог боговетног дана, само нешто чекаш? Плату, вечеру, пролеће, летовање, зиму, да проври ручак, да се угреје пећ, матуру, па факултет, па мужа, па децу, па унуке, па кишу, па сунце, па да престане ветар, па да отплатиш кредит, па да ти се очисте досадни гости из куће, па да поче представа, да почне нека телевизијска масажа – и шта си радио? Ништа! Непрестано си неког ђавола чекао и он је стварно стигао једног дана, тај ђаво, мислим, али sorry, било је већ касно. Хоћу да ми се све дешава одмах. Ево сада! Хоћу да ћутим и слушам музику која ми се допада и да нипта не чекам, већ само да постојим, тако некако – да осећам руке, ноге, зубе, непце, косу; једном речју оћу да баш сад живим, ако си разумео шта оћу да кажем?”

Момо Капор, Белешке једне Ане

[JESSY]

Do pepela se i stize jedino preko vatre. Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice, ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena. Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce.

I onda ce znati. Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.

Uzdahnuce, predosecam?

Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi... Bice sama, nadam se? Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina.

Da

I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se... Uceci se kako cu najbolje voleti nju... Kada je konacno nadjem

Tamnom stranom srca..Djordje Balaševic

[JESSY]

"Igra Ogledala"

"NIsmo uvek u stanju da do dna zagledamo u sebe, sopstveni okviri su tesni, a i perspektiva je nedovoljna.

Ali je zato uvek moguće projektovati sebe negde i z v a n, i odande se zabaviti sobom kao bićem koje, ipak,

od svih najbolje poznajemo. Tada, gledajući u svoje realne oči onim imaginarnim, zapitajmo se, sa odsustvom

rezervi i zaustavljeni u jednom času, u ovom: šta je u nama stvarno, a šta izmišljeno? Koliko istina i koliko iluzija

čini naš svet, od koliko smo laži i istina sastavljeni?"

"Biti pošten prema sebi znači biti pošten i prema drugima. To takodje izlazi na to da

želeći sebi spokojstvo i radost često znači izgubiti mnoge koristi, previše skupe, preplaćene.

To znači uveriti se da istinski mir ne leži u složenosti života već u njegovoj jednostsvnosti, u punom prisustvu života.

Odvajanje od svoje prirode uvek komplikuje, zamara, čini nas odsutnim i odbačenim, a venost njoj, saglasje s njom

čini život spokojnim i nas u njemu veoma prisutnim."

Nada Marinkovic

[Мара]

"Кад сам је други пут видео рекао сам:

"Ено Моје Поезије како прелази улицу."

Обећала је да ће доћи ако буде лепо време.

Бринуо сам о времену, писао свим метеоролошким станицама.

Свим поштарима, свим песницима, а нарочито себи.

Да се кише задрже у забаченим крајевима.

Бојао сам се да преко ноћи не избије рат,

Јер на свашта су спремни они који хоће да омету наш састанак.

Састанак на који већ касни читаву моју младост.

Те ноћи сам неколико векова стрепео за ту жену,

Ту жену са две сенке,

Од којих је једна мрачнија и носи моје име.

Сад се читав град окреће за Мојом Поезијом

Коју сам давно срео на улици и питао:

"Госпођице осећам се као ствар коју сте изгубили

Да нисам можда испао из ваше ташне?"

Ја сам њен лични песник као што она има и личне љубавнике.

Волим је више но што могу да издржим,

Више од мојих раширених руку,

Мојих љубавних руку пуних жара пуних магнета и лудила.

Мој сну, као асфалт избушен њеним штиклама,

Ноћи, за мене све дужа бачена између нас,

Она ми целу крв несрећном љубављу замењује.

Моје су уши пуне њеног кармина,

Те провидне те хладне уши то слатко у њима

Кад се као прозори замагле од њеног даха.

Како је она путовала померао се и центар света.

Померала се њена соба која не излази из моје главе

Сумо времена, сумо ничега, љубавна сумо,

Још не престаје да ме боли уво

Које ми је пре рођења откинуо Ван Гог

То уво што крвари путујући у љубавним ковертама.

У стаклену зору палу у прашину,

Пливао сам што даље ка пустим местима да бих слободно јаукао.

Птицо наталожена у грудима што ти понестаје ваздуха,

Раднице поподне на туђем балкону,

Већ двадесет година мој покојни отац не поправља телефон,

Већ двадесет година он је мртав без икаквих исправа.

О колико ћемо ужасно бити раздвојени и паралелни,

О колико ћемо бити сами у својим гробовима.

Још око ње облећем као ноћни лептир око свеће

И високе прозоре спуштам пред њене ноге.

Моје срце ме држи у затвору и води пред њену кућу

Где су спуштене завесе над мојом љубављу.

Та жена пуна малих часовника са очима у мојој глави,

Тај анђео, испрљан сунцем лист воде, лист ваздуха,

Љубоморне звери ору земљу и саме се закопавају.

О сунце нађено међу отпацима...

Зује упоредници као телеграфске жице,

Преврћу се голубови као бели плакати у ваздуху,

И мртве их крила годинама задржавају у висинама

Као што мене њена обећања одржавају у животу.

О сироче у срцу што ти бришем сузе

Моја несрећна љубави размено ђубрета

Стидим се док је љубим као да сам све то измислио.

Кућа, ништавило на свим прозорима,

Све је дигнуто у ваздух.

Само се још несрећни песници баве надом."

Матија Бећковић "Кад сам је други пут видео"

[JESSY]

... da je život, svaki život bez iznimke, povezan s patnjom, da se bolesti ne mogu izbjeći, da starimo i ne možemo pobijeći smrti. To su zakoni ljudske egzistencije. Zakoni koji vrijede za sve ljude na cijelome svijetu, svejedno koliko se vremena mjenjala. Ne postoji moć koja bi čovjeka spasila od boli ili tuge zbog tog uvida, osim njega samoga. A usprkos svemu, život je dar koji čovjek mora poštovati. Dar pun zagonetki u kojima su patnja i sreća nerazdvojno povezane, a svaki pokušaj da se dobije jedno bez drugoga sigurno će propasti.

Otkucaji srca - Jan - Philipp Sendker

[JESSY]

Najgore je kada ljudi nisu ni dobri ni zli, već podnošljivi,

nemaš nikakve mogućnosti da se spaseš od njih.

Kraj dobrih ostaješ svesno, više ili manje zadovoljan,

a oni zli, mogu da odigraju odlučujuću ulogu u našem životu.

Zato što se teško daju odstraniti, kao krlje su, paraziti.

Nada Marinkovic...Naslednici