Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

D. Cosic - Vernik

Milena,

Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da cine i dobro delo. Dobrotom najgorih evo ti nekoliko recenica,

bez kojih bih umro mnogo tuzniji nego sto jesam.Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju.

Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe,

cinio sam sve sto sam mogao za Tvoju i nasu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim.

Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu. Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom.

Moleci Te da mi poverujes, ne molim za oprostaj. Hvala ti i za patnju koja je moju srecu ucinila visom od srece.

Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dusu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja. Mi smo bili srecni ljudi.

Osmehni se, duso!

Petar

[JESSY]

"Izmicala mi je. – to sam osecao – u neku oblast koja vise ne zna za ime, nego samo za tamu, i mozda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali vise nije pripadala meni, a mozda nikad nije ni pripadala meni... Ko uopste kome pripada i sta znaci pripadati jedno drugom – te gradjanske reci beznadne iluzije?... Znam da za to postoje druga imena, jeftina, povrsna i nipodastavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Bozijim. Usamljenost trazi saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam... "

Remark - Noc u Lisabonu

[JESSY]

Smrt nije ništa doli prelazak s jednog sveta na drugi, kao što prijatelji prelaze s kontinenta na kontinent;

i dalje jedan u drugom žive. Jer oni koji vole i žive u onome što je sveprisutno, uvek ostaju s nama.

U ovom božanskom ogledalu suočeni su; a njihov razgovor je slobodan, iskren. To je uteha prijatelja -

da, iako mogu umreti, njihovo prijateljstvo i društvo su, u najboljem smislu, zauvek prisutni jer su besmrtni.

Vilijam Pen, Još plodova samoće

[JESSY]

Večernji sutoni govoriće ti o Smrti, a tišine o Zaboravu.-A ti ćeš odgovoriti sutonima

i tišinama: "Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna

vera u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine čoveka, a to je Ljubav

koja je, kao i Smrt, uvek slepa moć prirode, a ne cilj čovečje sreće ili nesreće."

Jovan Dućić- Stari zapis

[Дуња]

*Кад једно одређено стање почне д вас мучи, да постаје неиздрживо, немојте стајати у месту, јер боље неће бити, још мање помишљајте на бежање натраг, јер се од тога побећи не може. Да бисте се спасли, идите напред, терајте до врхунца, до апсурда. Идите до краја док не дотакнете дно, док вам се не огади. У томе је лек. Претерати, значи испливати на површину, ослободити се.

То важи за све - за рад, за нерад, за порочне навике којих се стидите а којима робујете, за живот чула, за муку духа.

*Преварити се у једној великој нади није срамота. Сама чињеница да је таква нада могла да постоји вреди толико да није сувише скупо плаћена једним разочарањем, па ма како тешко оно било.

*То је био један од оних људи који не заузимају много места у свету. Био је добар. Једино што је код те његове доброте могло да смета, то је његова стална тежња да буде и изгледа бољи него што је. То је кварило.

*Рано легање и рано устајање имали су за мене одувек нечег болног, ближе животињском него људском животу. Човек који мора да легне са мраком а устане са свитањем изгледа ми увек као уназађен и несрећан створ. И кад год сам, ма с ког разлога, и сам морао тако да живим, осећао сам се као болесник, осуђеник, несрећник.

*Не знам да ли сам спавао, али знам да сам сањао.

Андрић, Знакови поред пута

[Мара]

"Живот нуди бескрајну гозбу могућности.

Мудрост лежи у сазнању која су јела укусна, а која отровна."

Аманда Квик "Зла удовица"

[JESSY]

"Da li ljubav uopste postoji? Ili je ono sto se ljubavlju zove tek san o njoj?

Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, zudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog uzitka, ili vreme izmedju: pomama, grcevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iscekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve sto je njegovo: mracne coskove navika i ruznu pustos duse? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znaci naci opravdanje za sve? Nicega se ne stideti, cak ni pred sobom? Sve je to ljubav..."

"Zenski rodoslov" - Ljiljana Habjanovic-Djurovic

[JESSY]

" Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.

Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi..."

srecan je ko ume da voli,Herman Hese

[JESSY]

Onoga dana kada si me rastužio šutnjom, rekao si mi najvažnije.

Naučiti ne znači saznati iz knjiga. To znanje je tuđe iskustvo, mudrost

koju je neko drugi stekao. Ono može da uputi čovjeka, da mu objasni

ponešto, da mu bude od duhovnu koristi. Ali, čovjekovo ostaje samo

ono što osjeti u srcu, što doživi svakom svojom mišlju i damarom.

Samo ono što mu oblikuje dušu.

Ljiljana Habjanović Đurović - "Igra anđela"

[JESSY]

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.

Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Herman Hese - Umetnost dokolice

[JESSY]

"Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Cudo zivota mozemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nesto neocekivano.

Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje, otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra otkljucavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i omoguci nam da cinimo cuda.

Sreca je ponekad blagoslov, ali najcesce osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Paticemo, prezivljavacemo teske casove, suocicemo se s mnogim razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag."

Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

Paulo Koeljo

[PowerCat]

„Istraga o njihovom slučaju trajala je još veoma dugo. Jer, uistinu, taj slučaj bio je čudovišan! Da se i ne govori o četiri spaljene zgrade i o stotini ljudi koji su poludeli – bilo je i ubijenih. Za dvojicu se to moglo tačno reći: za Berlioza, i za onoga zlosrećnog službenika Biroa za upoznavanje stranaca sa znamenitostima Moskve, za nekadašnjeg barona Majgela. Jer, oni su bili ubijeni. Nagorele kosti ovog drugog pronađene su u stanu broj 50 u Sadovoj ulici, pošto je ugašen požar. Da, postojale su žrtve, i te žrtve su zahtevale istragu.

Ali, bilo je i drugih žrtava, i to nakon Volandovog odlaska iz prestonice i, ma kako to bilo tužno, ove žrtve bile su – crne mačke.

Oko stotinak ovih mirnih, čoveku odanih i korisnih životinja bilo je poubijano iz pištolja ili potamanjeno na drugi način, u raznim mestima zemlje. Petnaestak mačaka, ponekad jako unakaženih, bilo je dostavljeno odeljenjima milicije u raznim gradovima. Na primer, u Armaviru jednu takvu sasvim nedužnu životinju doveo je neki građanin u miliciju sa uvezanim prednjim nogama.

Ovog mačka građanin je ukebao u trenutku kada je životinja s lopovskim izgledom (šta da se radi kad mačke imaju takav izgled? To nije zbog njihovog poroka, već s toga što se plaše da im neko od stvorenja jačih no što su one same – psi ili ljudi – ne nanese nekakvu štetu i uvredu. I jedno i drugo nije teško učiniti, ali nije nimalo pošteno. Uvervavam vas, nimalo!), da, dakle sa lopovskim izgledom, mačak se spremao da iz nekih razloga skoči u čičak.

Pričvrljivši mačka i skidajući sa vrata kravatu da bi ga svezao, građanin je otrovno i preteći mrmljao: „A-ha! Izgleda da ste sada kod nas u Armavir pristigli, gospodine hipnotizeru! Znamo mi već kakava ste vi zverka!“

Građanin je u miliciju vodio mačka vukući sirotu životinju za prednje šape, čvrsto uvezane zelenom kravatom, i lakim potezima postižući da mačak obavezno ide na zadnjim šapama.

„Man’te se“ vikao je građanin u pratnji dečaka koji su zviždali. „Manite, manite da izigravate budalu! Neće vam to upaliti! Izvolite, hodajte kao što se hoda!“

Crni mačak je samo mučenički prevrtao očima. Budući da mu je priroda uskratila dar govora, ničim nije mogao da se opravda. Za svoje spasenje jadna životinja duguje pre svega miliciji, a, osim toga, svojoj gazdarici, čestitoj udovici, starici. Čim je mačak bio dostavljen u stanicu, tamo su videli da građanin uveliko zaudara na alkohol, usled čega su u njegove izjave posumnjali. A u međuvremenu je starica, saznavši od suseda da su joj ugrabili mačka, pojurila u stanicu i stigla na vreme. Ona je iznela najlepše preporuke za mačka, objašnjavala da ga poznaje pet godina, još od vremena kad je bio mače, garantovala za njega kao za sebe samu, dokazala da nije uhvaćen ni u čemu lošem i nikada nije putovao u Moskvu. Kako je donet na svet u Armaviru, tako je u njemu i odrastao, i učio se da lovi miševe.

Mačak je bio razvezan i vraćen vlasnici, doduše, tek pošto je okusio nevolju: saznao u praksi šta je to greška i kleveta.“

(Mihail Bulgakov – Majstor i Margarita)

[JESSY]

Prepričavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad želimo da u sećanju obnovimo neki doživljaj, tačno-onako-kako-je-bilo, upadamo u zamku najgore vrste spletkarenja sa sopstvenom dušom.Zahtev za potpunom iskrenošću završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom, ulizički oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, i laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo.

Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj, ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost.

Zato priču o prošlom, dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj iskrenosti, sve stopljeno u plitku caffe-creme, u koju, umesto šećera, sipamo gomilu spletki.„

Jovanovic..Spletkarenje sa sopstvenom dusom

[JESSY]

Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U lepoti se susreću dve obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovekova nejaka pleća. Rešavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnošljiva mi je pomisao da čovek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za lepotom, kao u doba mladalačke naivnosti. Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuđa, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori…

Dostojevski – „Braća Karamazovi“

[JESSY]

Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugog, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi, davanje je izvanredna radost. Ali dajući, ona ne može a da nešto ne oživi u drugoj osobi, a to što je oživljeno povratno se u njoj odražava; u istinskom davanju ne može a da ne primi ono što joj se uzvraća. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nešto zaživelo.

Erih From,Umece ljubavi