Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[Rassoban]

Dostojevski o podeli ljudi (odlomak iz dela Zločin i kazna):

„Što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona donekle proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.

Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.

Po mom mišljenju, njima je i u obavezi da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu.

Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.“

[Rassoban]

 

 

 

 

Vladika Nikolaj Velimirović

Svako može biti prorok… Onome što zlo radi reci da će zlo proći, a onome koji dobro čini da će biti nagrađen, pa nećeš nikada pogrešiti, jer je to večni zakon prirode. Jer nikada u istoriji zlo nije ostalo nekažnjeno, niti dobro nenagrađeno.

Ne možeš biti veliki čovek dokle god sebe smatraš umrlim. Ne možeš biti veliki čovek ni na jednom mestu na svetu i ni u jednom položaju u društvu; prvo, dokle god imaš strah ma od čega manjeg od Boga; drugo, dokle god imaš ljubav prema čemu manjem od Boga, i treće, dokle se god ne privikneš smatrati svoju smrt nečim bivšim, a ne nečim budućim.
Ne poželi išta što pripada bližnjem tvom. Jer, čim si poželeo, već si posejao seme zla u srcu i seme će pasti i rasti, širiti se, i granati se, i gurati ruke tvoje na greh i tvoje noge, tvoje oči i tvoj jezik i celo telo tvoje. Jer, telo je izvršni organ duše. Ono što duša hoće, telo mora i ono što duša neće, telo ne mora.

Kada bi ti ponudili zlatan pehar sa najboljim vinom i rekli: Pij, no znaj, na dnu je škorpija, da li bi pio?
U svakom peharu zemaljske stlasti nalazi se škorpija. Uz to, nažalost, ti pehari su toliko plitki da su škorpije jako blizu usana.

Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštenje Bogu da uđe!

 

Neka ti svi ljudi koje sretneš, budu žive slike onoga dobra i zla, koje je u tebi.Zadržavaj se mislima i ljubavlju stalno na dobrim slikama, da bi i ti postao slikom dobra zabraću svoju.

Bogatstvo je dobro kad se može u dobro delo obratiti. Bogatstvo je zlo kad, mesto da da slobodu čoveku stavi svoga sopstvenika u službu.

Koje su dve zle stvari o kojima ljudi najradije razgovaraju? Tuđi greh i svoja pobeda.

Ako si bogat samo onim, što lopovi mogu ukrasti i moljci pojesti, sa čim ćeš ostati akolopovi zbilja ukradu, i moljci pojedu?

Što uži vidik, to veći nemir. Što širi vidik, to manji nemir. Najširi vidik, božanski mir. Što uži vidik, to veća cena sebi. Što širi vidik, to manja cena sebi. Najširi vidik, najmanja cena sebi. Kad bi ohola žaba iz bunara stala pokraj okeana, izgubila bi svoju oholost.

Ne prljaj onoga koji se počeo prati nego mu pomozi da se opere.

Najveće istine lakše ćeš dokazati ljudima životom no rečima. Zato i ne počinji govoriti o njima prvo jezikom, jer ćeš ih dovesti u sumnju.

Zavidi li ko gubavome? Ne zavidi. Zašto onda poneko zavidi zlome, kad je zlo veća bolest od gube? Guba je bolest tela a zlo je bolest duše.

Zalud je bure od najskupljeg drveta, ako se u njemu drži uskislo vino.

Zalud usta puna molitve ako je srce prazno…

Šta god da tkaš, vezuj konce za nebo…

Što više slasti, to je manje slatko; što više gorčine, to je manje gorko.

Ako danju tkaš, a noću osipaš, nikada nećeš satkati. Ako danju zidaš, a noću rušiš, nikadanećeš sazidati. Ako se, dakle, moliš Bogu, a činiš ono što je zlo pred Bogom, nikada nećeš moćisvoju dušu ni satkati ni sazidati.

Cela priroda liči na jedan klavir, na kome su stvorenja u stvari dirke. Koje se god dirke čovekdotakne, čuje eho svoje duše.

U bogatstvu misli, kako ćeš s dostojanstvom snositi siromaštinu. U sreći misli, kako ćeš sdostojanstvom snositi nesreću. Kada te ljudi hvale misli, kako ćeš s dostojanstvom snositi njihoveporuge.A celoga života misli, kako ćeš s dostojanstvom umreti.

Kada svi govore, crkva ne može da dođe do reči. Kada se namršti sudba i zaveže sve jezike, ondacrkva dolazi do reči; onda jedina crkva sme i može da govori.

Ljudi, koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.
Ljudi koji ne mogu zavesti mir u srcu svom, još manje mogu zavesti mir u državi.
Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.
Ljudi koji ne mogu učestvovati u tuđem bolu, još manje mogu učestvovati u tuđoj radosti.

O tri predmeta ne žuri da govoriš: o Bogu – dok ne utvrdiš veru u Njega, o tuđem grehu – dok se ne setiš svoga, i o sutrašnjem danu – dok ne svane!

Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu, a ne kao deo. Nek se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni.

Obrazovan je onaj koji ima obraza.

Školovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli. Ko nije ovo uspeo tome školovanje pomaže samo da jednom naučenom veštinom zarađuje sebi za hleb kao što školovan (na svoj način) medved zarađuje svojom veštinom igranja.

Lako je naučiti životinju, lako je naučiti prostaka, ali teško je naučiti onoga ko je nenaučen postao učitelj drugima.

Reći za jednu veru ili jednu filozofiju da sadrži svu istinu isto je što i reći da sve druge vere i filozofije sadrže sve zablude. Od ove brutalnosti retko je kad slobodna velika masa ljudi. A zadobiti ovu slobodu znači učiniti jedan divovski korak ka veličini, ka božanstvu.

Mrzi na zlo, no ne mrzi na čoveka koji čini zlo, jer je bolesnik. Ako možeš leči bolesnika, no ne ubijaj ga mržnjom svojom.

Istina je šira, viša i dublja od vasione. Zato se istina ne može znati – ona se može otkriti duhovnom čoveku, kao što se dan ne može znati, no može se otkriti otvorenom oku.

[Rassoban]

Lirski razgovor - Konstantin Galcinjski

- Reci kako me volis.
- Hocu.
- Reci.
- Volim te na suncu. I volim te u senci.Volim te u sesiru.I volim te u zaketu.Kad vetar duva napolju.I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena.I kada spavas .I kad radis povijena. Volim te kad jaje lepo mutis. Volim te cak i kad kasiku ispustis.I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice .I od pocetka. I kad kosu svoju cesljem lepo delis.

I u opasnosti. I kad se veselis. Na moru. U gorama.U kaljacama. Bosu. Danas. Juce. I sutra.I danju i nocu.I u prolece kad dolaze nam laste.

- A leti kako me volis?
- Kao srz leta , zna se.

- A da li me volis u jesenje dane.
- Cak i onda kad gubis kisobrane.

- A kada se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.

[JESSY]

Nekada davno živeo je veliki čovek koji se oženio ženom svojih snova.Iz njihove ljubavi rođena je jedna mala devojčica.Bila je bistra i vesela,i veliki čovek mnogo je voleo svoju devojčicu.

Dok je bila sasvim mala, on bi je uzeo u naručje, pevušio neku melodiju i igrao s njom po sobi govoreći joj"Volim te mala djevojčice".
Devojčica je rasla, a veliki čovek bi je grlio i govorio joj:"Volim te mala devojčice".Mala devojčica bi de durila i govorila"Više nisam mala devojčica".Čovek bi se tada nasmejao i rekao"Ali, za mene ćeš zauvek ostati moja mala djevojčica".
Mala devojčica, koja to više nije bila, napustila je kuću i otišla u svet.Kada je upoznala sebe, tada je bolje shvatila čoveka.Uvidjela je da je on bio velik i jak, tek sad otkrila je njegove snage.Jedna od njih bila je njegova sposobnost da iskaže ljubav prema porodici.Ma gde se nalazila u svetu, taj čovek bi je dozivao govoreći joj"Volim te,mala devojčice".
Došao je dan kad je ta mala devojčica, koja to više nije bila,primila jedan telefonski poziv.Veliki čovek se razboleo.Doživeo je moždani udar.Devojci su objasnili da je izgubio govor.Nije mogao da govori,ali nisu baš bili sasvim sigurni da li čuje reči koje mu se upućuju.Više nije mogao da se smeška,smejee,hoda,grli,igra,niti da maloj devojčici,koja to više nije bila,kaže da je voli.
Želela je da mu pomogne.Kada je ušla u sobu,videla je da je sitan i potpuno slab.Gledao je u nju i pokušavao da progovori,ali nije uspevao."Mala devojčica" učinila je jedinu stvar koju je umela.Popela se na krevet i legla pored velikog čoveka.Dok su joj se slivale suze,svojim rukama obgrlila je opuštena očeva ramena.
Držeći glavu na njegovim grudima, razmišljala je o mnogim stvarima.Sećala se predivnih trenutaka koje su zajedno proveli.Oduvek je osećala da je taj veliki čovek štiti i pazi.Bilo joj je teško zbog gubitka koji će morati da pretrpi.Žalila je što više neće čuti reči ljubavi koje su joj toliko prijale.
A onda je čula otkucaje srca velikog čoveka.njegovo srce bilo je muzika i reči koje je uvek slušala.Srce kuca ravnomerno kao da se ne obazire na to što je ostali deo tela oštećen.I dok je tako smireno držala glavu na njegovim grudima,dogodilo se čudo.Čula je ono što joj je bilo potrebno.
Njegovo srce otkucavalo je reči koje usta više nisu mogla da izgovore...

Volim te
Volim te
Volim te
Mala devojčice
Mala devojčice
Mala devojčice

I našla je utehu.

Melem za dušu - Kenfild Hansen

[Adelaida]

Nije bitno kakva je vasa istina, bitno je da je pronesete kroz zivot uzdignute glave i  ne izneverite dusu svoju nikad.

 

Ivo Andric

[JESSY]

Milena Jesenska-"Put do jednostavnosti"

"Postoje ljudi koji su kao od kamena. To su samo oni koji imaju čvrsto mišljenje o životu i radu i koji žele da stvaraju i rade, čak i nevažne stvari. Uspeva im da očvrsnu nevidljive mišiće srca, baš kao što im uspeva i da očvrsnu mišiće svojih ruku. A kada im se nešto desi, to nekako prežive, bog zna kako, i žive dalje, bez ikakvih posledica.
Kada je čovek dobre volje duševno povredjen, pretrpi svoje bolove i otera ih.
Ali mislim, da to ne može da uspe nekome ko je rastao u ubedjenju da je najvažniji na svetu!
Čim se takvom čoveku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga neguje...on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspe da poverujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam verovatno uspeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da neguje samožaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.
Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, leči sama - tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prodje neko vreme i još nekoliko uspelih pobeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne beži od njega u magareću klupu!"

[JESSY]

Душа, широк појам! Мала синтакса, а велика поезија! Она је најдубља реалност једног човека. Не уме да говори, а казује много о нама. Сви имамо душу! Јер поседујемо прошлост, садашњост и чека нас будућност. Најискреније честице човека, његове жеље, његови идеали, мрачне или ведре мисли чине да душа живи. Сваки грех из прошлости је најдубље зароњен у великим дубинама, не мрда са дна. Ту је увек, ту да нас подсети да постојимо са тим, да смо свесни нечега чега се кајемо, нешто што нас боли и тишти. Кад нам је лепо да осетимо и горчину лошег, границу, тај грех је увек ту – то душа крије и чува.
Бол! Бол! Није фигуративно! Верујте, душа боли директно, а индиректно бол је најјача – он те слама! Ослушните мало крик свог плача... то душа јеца. Човек визуелно испушта сузе, али душа јеца, сву ту бол човек интерпретира погледом.
Очи су најискренији сјај огледало душе, то је тачно, али и очи могу да навуку привремену маску одсјаја огледала човека. Да се смеју и кад им до тога није, гледају у тебе, а поглед им лута... Е, то је привремен, лажан одсјај среће.
Док душа не уме двосмислено да се понаша, њу нико не види, нико не чује, душа је наш највећи пријатељ и непријатељ. Она те и хвали и куди! Не можеш од ње да евакуишеш тугу и бол и прекријеш их осмехом.То не... јер душу чине све те појаве хране са твојим животом и твојим поступцима. Душа је идеологија живота. Она је тиха и одише спокојем, свака честица нашег поступака је гради. Душу треба неговати племенитим поступцима. Свако добро дело даје јој нови сјај и оплемењује его човека. Свака узвраћена љубав испуњена пажњом диже позитиван адреналин душе у неописиве висине.
Душу треба хранити квалитетним поступцима, заобилазити квантитет и копије, јер једно је сигурно – ниједна копија није оригинал, а ниједан квантитет близу квалитета.
Уживајте у својим поступцима, храните се истином, дишите дубоко, мирно спавајте, темељите свој карактер чињеницама - тиме живите лепше и летите слободно.
Не робујте својим поступцима, већ се њима прилагодите. Не тражите много од себе, тј. не будите превише самокритични, јер то повређује душу и его, поспешује раст незадовољства собом.
Уживајте у лепоти, храните се квалитетом, говорите истину и живите своју бајку, јер Ви сте главни и једини јунак свог живота који може увек мењати свој сценарио. Ви поседујете своју душу!

Милица Докнић-Одабране приче/Душа/

[JESSY]

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da začeprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestaće koji tren pre mene. Makar trunčić vremena.
A onda ću i nju da pokopam i da okončam započeto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeić -Nada

[JESSY]

Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive.
Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobiješ svoju malodušnost,
otvore se pred tobom neslućeni putevi, i
svijet više nije skučen ni pun prijetnji.

Meša Selimović(Derviš i smrt")

[Снежана]

JEVANDJELJE PO MARKU

Stvar se dogodila na stočarskom imanju LaColorada, u južnijem delu okruga Junin, u poslednjim danima marta
1928. Nosilac radnje bio je student medicine, Baltasar Espinosa. Za sada ga možemo odrediti kao jednog od tolikih buenosaireskih momaka, bez drugih obeležja dostojnih spomena osim govorničke sposobnosti koja mu je zasluženo omogućila više od jedne nagrade u engleskoj školi u Ramosu Mejiji i osim gotovo neograničene dobrote. Nije voleo prepirke; više mu se sviđalo da sagovornik bude u pravu, nego on sam. Premda su ga zanimale igre na sreću, bio je loš igrač, jer mu je bilo neprijatno pobeđivati. Njegova je otvorena inteligencija bila nemarna; da bi diplomirao s trideset i tri godine nedostajalo mu je da da još jedan ispit iz predmeta koji ga je najviše privlačio.
Njegov otac, koji je bio slobodni mislilac, kao sva gospoda njegovog doba, podučio ga je doktrini Herberta Spencera, ali njegova je majka, pre nekog puta u Montevideo, tražila od njega da svake noći moli Očenaš i da se prekrsti. Sve godine nikad nije prekršio to obećanje. Nije mu nedostajalo odvažnosti; jednog jutra izmenio je, s više ravnodušnosti nego besa, dva ili tri šakačka udarca sa grupom kolega koji su ga želeli prisiliti da učestvuje u univerzitetskom štrajku. Zbog popustljivosti bio je pretrpan sumnjivim mišljenjima ili navikama: domovina mu je bila manje važna od opasnosti da u stranom svetu poveruju da rabimo perje; obožavao je Francusku, ali podcenjivao

Francuze; omalovažavao je Amerikance, ali odobravao činjenicu da u Buenos Airesu postoje neboderi; verovao je da su nizijski gaučosi bolji jahači nego oni planinski ili brdski. Kad mu je njegov bratanac Danijel predložio da letuje u La Coloradi, odmah je odgovorio potvrdno, ne zbog toga što bi mu se sviđalo na selu nego zbog prirodne uslužnosti i zbog toga što nije tražio valjane razloge da kaže ne.
Središte imanja bilo je veliko i pomalo zapušteno; zgrade u kojima je živeo poslovođa imenom Gutre nalazile su se vrlo blizu. Gutreovih je bilo troje: otac, sin, koji je bio posebno neotesan, i neka devojka neodređenog očinstva. Bili
su visoki, snažni, koščati, s vlasima koje su vukle na crveno i s poindijančenim licima. Gotovo nisu govorili. Poslovođina žena bila je već godinama mrtva.

Espinoza je na imanju učio stvari za koje nije znao ni da postoje. Na primer, da ne treba galopirati kad se čovek
približava kućama i da niko ne jaše konja osim da bi obavio neki zadatak. S vremenom je razlikovao ptice po kliktanju. Nakon samo nekoliko dana Danijel je morao otići u glavni grad da bi zaključio neki posao sa stokom. Posao će mu uzeti najviše nedelju dana. Espinosa, koji je već bio pomalo sit bonnes fortunes svoga bratanca i njegova neumorna zanimanja za krojačke varijacije, radije je ostao na imanju sa svojim priručnicima.
Vrućina je toliko pritiskala da ni noć nije donosila olakšanje. U zoru ga je probudila grmljavina. Vetar je derao lišće kasuarina. Espinosa je čuo prve kapi i zahvalio Bogu. Odjednom je stigao hladan vazduh. Uveče je Salado prelio korito. Sledećega je dana Baltasar Espinosa, gledajući s galerije poplavljena polja, razmišljao da metafora koja upoređuje pampu s morem nije, barem toga jutra, u potpunosti pogrešna, premda je Hudson zapisao da nam se more čini većim, jer ga gledamo s brodske palube, a ne s konja ili naše visine. Kiša nije prestajala;
Gutreovi su, pomognuti ili ometani seljacima, spasili dobar deo blaga, premda je bilo mnogo utopljene stoke. Postojala su četiri puta da se stigne na La Coloradu: sve ih je prekrila voda. Trećeg dana vode su ugrozile poslovođinu kuću; Espinosa im je dao sobu u dnu, uz nadstrešnicu za oruđe. Premeštanje ih je zbližilo; jeli su zajedno u velikoj trepezariji. Razgovarati se pokazalo teškim; Gutreovi su znali toliko stvari o seoskom životu, ali ih nisu znali objasniti. Jedne večeri Espinosa ih je pitao čuvaju li ljudi kakvo sećanje na indijanske prepade, kad se glavni štab nalazio u Juninu. Odgovorili su mu potvrdno, ali bi isto tako bili odgovorili i na pitanje o smaknuću
Karla Prvog. Espinosa se prisetio da je njegov otac imao obočaj reći da su gotovo sve trajnije dogodovštine koje se dogode na selu slabo upamćeni događaji ili s maglovitim konceptom dnevnika. Gaučosi često ne znaju ne samo godinu u kojoj su rođeni nego ni ime onoga koji ih je začeo. U celoj kući nije bilo drugih knjiga osim serije časopisa La Chacra,veterinarski priručnik, luksuzni primerak izdavača Tabare, Istorija Shorthorna u Argentini, nekoliko erotskih ili policijskih priča i roman koji se nedavno pojavio: Don Segundo Sombra.

Da bi na neki način ispunio neizbežno sedenje za stolom nakon jela, Espinosa je pročitao nekoliko poglavlja Gutreovima, koji su bili nepismeni. Na nesreću, poslovođa je bio odviše priprost da bi ga mogla zanimati tuđa sudbina. Rekao je da je ono bio lagan posao, da su uvek vodili tegleću marvu sa svime što je nužno i, da
kojim slučajem nije bio prostačina, nikad ne bi bio stigao do Gomezove lagune, do Bragada i do Nunezovih polja u Chacabuku.

U kuhinji se nalazila gitara; pre događaja o kojima pričam nadničari bi posedali u krug; neko bi je štimovao i
nikad ne bi stigao zasvirati. To se zvalo gitarijada.

Espinosa, koji je pustio da mu raste brada, znao je zastati pred ogledalom da pogleda svoje promenjeno lice i smešio se misleći da bi u Buenos Airesu dosađivao momcima pričom o poplavi Salada. Začudo, nedostajala su mu mesta na koja nikada nije išao i neće ići: ugao ulice Cabrera na kojem se nalazi poštanski sandučić, cementni lavovi u vreži ulice Jujuy, na nekoliko blokova od trga Once, dućan sa spratom od pločica pečene gline za koji nije znao gde se tačno nalazi. Što se tiče njegove braće i njegovog oca, već će preko Danijela saznati da se nalazi izolovan — reč je, etimološki, bila ispravna — poplavom. Pretražujući kuću okruženu vodom sa svih

strana naišao je na Bibliju na engleskom. Na poslednjim sustranicama Guthriejevi — to im je bilo pravo ime — ostavili zapisanu svoju istoriju. Bili su rodom iz Invernessa, stigli su na

ovaj kontinent početkom devetnaestog veka,nesumnjivo kao nadničari, i izmešali se s Indijancima. Hronika je završavala oko hiljadu osam stotina sedamdeset i neke; više nisu znali pisati. Nakon nekoliko naraštaja zaboravili su engleski; kastilijanski im je, kad ih je Espinosa upoznao, zadavao muke. Bili su nevernici, ali u njihovoj su
krvi trajali tvrdi kalvinski fanatizam i pampska praznovjerja. 

Espinosa im je govorio o svom nalazu i jedva da su ga slušali. Prelistavao je knjigu i njegovi prsti su je otvorili na početku Jevanđelja po Marku. Da bi uvežbavao prevođenje i možda da bi video razumeju li nešto, odlučio im je
pročitati taj tekst nakon večere. Iznenadilo ga je da su ga slušali s pažnjom i posle sa ćutljivim zanimanjem. Možda su mu zlatna slova na korici davala veći autoritet. To nose u krvi, razmišljao je. Takođe mu se javila misao da su ljudi, u svim vremenima, uvek ponavljali dve priče: onu izgubljenoga broda koji po sredozemnim morima traži voljeno ostrvo, i onu jednoga Boga koji se daje razapeti na Golgoti. Sećao se predmeta govorničke veštine u Ramosu Mejiji i ustajao da bi propovedao parabole. 

Gutreovi su žurno gutali pečeno meso i sardine da ne bi otezali s Jevanđeljem. Janje koje je devojka mazila i ukrašavala plavom vrpcom ozledilo se o ogradu od bodljikave žice. Da bi zaustavili krvarenje, želeli su omotati paučinu; Espinosa ga je izlečio s nekoliko tableta. Zahvalnost koju je izazvalo to ozdravljenje nije ga prestajala začuđavati.

U početku nije imao poverenja u Gutreove i bio je u jednu od svojih knjiga sakrio dvesta četrdeset pezosa koje je imao uza se sada, u odsutnosti vlasnika, on je zauzeo njegovo mesto i davao bojažljive zapovesti, koje su se smesta izvršavale. Gutreovi su ga sledili prostorijama i hodnikom kao da tumaraju izgubljeni. Dok bi čitao, zapazio bi da kupe mrvice koje bi on ostavio na stolu.

Jedne večeri iznenadio ih je dok su govorili o njemu s poštovanjem i s malo reči. Završivši Jevanđelje po Marku, želeo je pročitati neko drugo od tri preostala; otac ga je zamolio da ponovi ono koje je već pročitao, da bi ga dobro razumeli. Espinosa je osetio da su poput dece, kojoj se više sviđa ponavljanje nego promena ili novost.

Jedne noći sanjao je Potop, što ne treba čuditi; probudio se od čekićanja kao da se gradi arka I pomislio

da su to možda gromovi. Uistinu, kiša se bila smirila, ali se ponovno pogoršala. Bilo je jako hladno. Rekli su mu da je oluja razbila krov nadstrešnice i da će mu ga pokazati kad urede grede. Više nije bio stranac i svi su se odnosili prema njemu s pažnjom i samo što ga nisu mazili. Nikome od njih nije se sviđala kafa, ali za njega se uvek našla šolja ,s obiljem šećera.

Oluja se dogodila u utorak. U četvrtak noću probudilo ga je meko kucanje na vratima koja je, zbog sumnje, uvek

zaključavao. Ustao je i otvorio ih: bila je devojka. U mraku je nije video, ali je po koracima zapazio da je bosa i posle, u krevetu, da je s dna kuće stigla gola. Nije ga zagrlila, nije izustila ni jednu jedinu reč; ispružila se uz njega i podrhtavala. Bilo je prvi put da je upoznala muškarca. Kad je otišla, nije mu dala poljubac; Espinosa je pomislio da čak ne zna ni kako se zove.

Podstaknut nekim unutrašnjim razlogom koji nije pokušavao proveriti, zakleo se da u Buenos Airesu o tome neće reći nikome ništa.

Sledeći dan započeo je kao prethodni, osim što je otac razgovarao s Espinosom i pitao ga je li Hristos pustio da ga
ubiju da bi spasao sve ljude. Espinosa, koji je bio slobodni mislilac,
ali se smatrao dužnim da opravda ono što im je čitao, odgovorio mu je:

— Da. Da sve spasi od pakla.

Onda mu je Gutre rekao:

— Šta je pakao?

— Mesto pod zemljom gde će duše goreti i goreti.

— I spasili su se takođe oni koji su mu zabili klinove? 

— Da — odgovorio je Espinosa, čija je teologija bila nesigurna. Bojao se da će poslovođa tražiti da položi račun za ono što se dogodilo noću s njegovom kćeri.

Nakon jela zamolili su ga da ponovno pročita posednja poglavlja. Espinosa je odspavao dugačku sijestu, lagani

san prekidan upornim čekićanjem i neodređenim predosećajima. 

Predveče je ustao i izašao na hodnik. Rekao je kao da glasno razmišlja:

— Voda se spustila. Treba još malo.

— Treba još malo — ponovio je Gutre, kao jeka.

Sve troje sledilo ga je. Klečeći na kamenom podu tražili su njegov blagoslov. Posle su ga proklinjali, pljuvali na njega i odgurali ga prema dnu. Devojka je plakala. Espinosa je shvatio što ga čeka s druge strane vrata. Kad su ih otvorili, video je nebeski svod. Kliknula je neka ptica; pomislio je: češljugar. Nadstrešnica
je bila bez krova; rastavili su grede da bi napravili Krst.

 

Horhe Luis Borhes




 

[Данче*]

Možeš lagati sebe povodom mnogih stvari. Ruka možda dobro paše nečijoj ruci... Možda se savršeno uklapaš i zaključavaš iz prve u neki zagrljaj... Možda se odlično šapuće poljupcima poruka krvotoka jednog vulkana u tebi, ali jednu stvar ne možeš slagati. Možda to čak i nije osoba koju bi hteo, niti s kojom bi hteo taj osećaj, ali to je onaj osećaj pripadanja. Ili ga ima ili ne. Nago telo uz telo. Mikroskopski ples kože. Ćutanje. Smiraj plime. Lenjo popodne. Sve je mirno, ali nije obamrlo. Srastanje. Sati srastanja. Plodno tlo za tvoje korene. Ono što te hrani, što ne mogu zameniti stotine butina, niti grudi koje ne mogu da utole tu glad. Osećaj pripadanja nekome. Povratak kući.

 

Ratko Petrovic

[Снежана]

У вријеме када сам ја био тинејџер, млади су на главним трговима Њујорка, Лондона и Париза

чекали у редовима нове плоче Битлса, Спрингстина, Дилана. Умјесто ауторских дјела, данас

тинејџери чекају I-phone number 4. Ту je, опет, заборав од велике помоћи. Затуриш Дилана у заборав и лакше живиш са истином да је предмет у средишту пажње, а не омиљени јунаци који пјевају о љубави

и слободи и боре се против неправде. Заборав игра одлучујућу улогу у прихватању основних

закона научне културе која се спрема да архетипску културу архивира у подруме музеја. Ови што

патентирају I-phone нису, наравно, створили своју играчку због људске склоности ка забораву,

али им је помогла истина да човјек заборавља и да у чекаоницама, гдје царује заборав, има

увијек празног простора да се у њега населе јунаци које је прегазило вријеме.

Иако сам од оних који вјерују да је заборав спасоносна формула опстанка, желим да се

одмакнем од савремених стремљења ка заборављању. Данас руља прати кокошији модел ипамти само између два храњења. Највише због тога што се заборав ставља у функцију теорије

"краја историје", која је завладала свијетом деведесетих година прошлог вијека. Добошари

либералног капитализма су нам тако сугерисали да се са вјере у културу и идентитет,

препустимо стихији технолошке револуције која би требало да каналише све токове наше

судбине и да нам тржиште постане регулатор најважнијих животних процеса. Ова дрскост је код

мене побудила идеју поравнавања рачуна са памћењем, али и подстакла обрачун са заборавом...

 

Емир Кустурица  "Смрт је непровјерена гласина"

[Данче*]

Огроман је проблем када је човек већи изнутра него споља. Јер, људи имају границе у очима, са олако подмитљивим стражарима... Научи да ствари гледаш по томе како дишу и не слушај шта говоре, већ тражи шта су нам прећутале. Научи да ствари љубиш тамо где им је срце, а не где су им спојеви усана и тек тада ће те се дотаћи скроз. Научи да грлиш раменима, а не шакама. Раменима се више обухвата. Заборави своје име и презиме. Ти се зовеш онако како те зову људи који те воле.

 

Ратко Петровић

[JESSY]

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hesse, „Demijan“

[JESSY]

Svaki je čovek kao svi ljudi,kao neki ljudi, i kao nijedan čovek.Svi smo
mi vrlo različiti, a opet tako slični i svi imamo potrebu da nekome ili
nečemu pripadamo... Pošto smo svesni svoga bića, bića koje ima razum,
koje može da misli, govori i oseća, ostaje nam samo da se sa
bezgraničnom verom prepustimo svojoj psihi i duševnom životu da upravlja
nama, našim postupcima i ponašanjem i tako najiskrenije overimo lični
kvalitet prihvatanja u okruženju... Vazda valja govoriti šta misliš i
kako misliš i svagda misliti srcem i iz duše, biti samo ono što jesi,
voditi se osećanjima i saosećati....prave se vrednosti same izbore
,dokažu i nametnu... to što smo, u očima ponekih ,drugačiji,čini nas
naročitim. Sreća ne živi na određenoj adresi-ona je sazdana našim
htenjima, željama, nadanjima i vizijom, ona nas čini duhovno lepima, a
lepota se isključivo uočava pogledom kroz oči posmatrača... Ja sam lep
samo ako me ti lepim doživiš...

Iz prepiske A.B. Marijengofu