Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

"Život svakog čoveka je put ka samom sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovjek nije nikad bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog. "Herman Hese

[Данче*]

Ако те пакост људска збуни до негодовања и несавладиве жалости, тако, да зажелиш и да се светиш пакоснима - највише се бој тога осећања! одмах иди и сам потражи себи мука - тако као да си ти крив за ону пакост људску. Прими муке и отрпи их, умириће се срце твоје, и појмићеш да си и сам крив; јер си могао сијати пакосницима макар као једини безгрешан, а ниси им сијао. Да си сијао, ти би светлошћу својом и другима обасјао пут, те онај, што је извршио пакост, можда је не би извршио при твојој светлости. Па чак ако ти и сијаш, но видиш да се људи не спасавају ни поред твоје светлости, остани сталан и немој да посумњаш у снагу све-тлости небеске; веруј, ако се сад нису спасли, они ће се после спасти. А ако се не спасу ни после, онда ће се синови њихови спасти; јер неће умрети светлост твоја, макар ти умро. Праведник одлази, а светлост његова остаје. Обично се људи спасавају тек после смрти праведникове. Род људски не прима пророке своје и обично их тера и бије; али људи воле мученике своје, и штују оне које су муком уморили. За целину радиш, за будућност радиш.

 

Достојевски

[Данче*]

Svaki put kada pomislim da je neko ružan, shvatim da sam jedino ja tu ružan. I to na gori način. Iznutra. Genetika je lutrija, te ti ljudi nisu krivi za svoj izgled. Bezvredan sam kada nekog na osnovu toga ocenim. Pomislim recimo - "Šta se gura ova teleća glava?" ili "Kud si pošla rastočena harpijo?" - onda se u sebi izvinim čoveku, ženi. Nije on kriv što je takav. Kriv sam ja zbog toga šta sam postao. Da je bezobrazan i zao, bilo bi opravdano i pored razumevanja prokomentarisati u sebi, ovako... neću to sebi da dozvolim. Ne želim da budem takva osoba - teleća duša. Dovoljno je stoke i bez mene u ovom krdu. Daj da budem nekad i čovek.

 

Ratko Petrović

[JESSY]

“Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leda, da ne mora da beži u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskladenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana secanja, koja više ne prave razliku izmedu sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do prica koja govori o svemu što smo propustili.”

Kristijan Grendal

[JESSY]

"Sa stvarima se može postupati bez ljubavi, obarati drveće, praviti cigla, kovati gvoždje; ali sa ljudima se ne sme postupati bez ljubavi, kao što se sa pčelama ne sme postupati bez opreznosti. Takvo je svojstvo pčela. Ako se sa njima ne postupa bez opreznosti, naškodićeš i njima i sebi. Isto je i sa ljudima. I to ne može da bude drugačije, jer je uzajamna ljubav medju ljudima osnovni zakon ljudskog života!"
Tolstoj, "Vaskresenje"

[JESSY]

Mоје отпадништво од вере догодило се у мени тако како се догађало и догађа и сада човеку мог образовања. Како ми се чини, оно се у највећем броју случајева догађа овако: људи живе онако како сви живе, а сви живе по начелима која не само што немају ништа заједничко с веронауком него су јој најчешће опречна ; вера не учествује у животу, и у односима с другим људима никад не доводи до сукоба, нити се у личном животу ико управља по њој; вера се исповеда негде тамо далеко од живота и независно од њега. Ако се с њом и сукобиш, сукобиш се само као с неком спољном појавом, неповезаном са животом.
По човековом животу, по његовим делима, ни раније као ни сад, није се могло знати да ли тај човек верује или не верује. Ако и има разлика између оних који јавно исповедају православље и оних који га се одричу, та разлика није у корист првих. Као и сада тако и раније, јавно прихватање и исповедање православља најчешће се сретало међу глупим, грубим и поквареним људима, и међу онима који су себе сматрали веома значајним. Памет, поштење, искреност, доброта и морал најчешће се срећу међу људима који су признавали да не верују

 

Толстој, Трагање за Богом

[gothic88nika]

Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje. Ivan Gundulic

[JESSY]

More će ti govoriti o beskrajnosti, nebo o čistoti, a mračni čempresi o tuzi. A ti ćeš reći moru i nebu i čempresima: ,, Moja ljubav ima u sebi vašu beskrajnost, i vašu čistotu, i vašu tugu. Jer, zato što vas je moja duša obožavala, ona se sazdala od onog što je obožavala.''
Zvezde će ti govoriti o večnosti, a zore o svetlosti. A ti ćeš odgovoriti i zvezdama i zorama: ,, Iz moje ljubavi se rađaju mlečni putevi i nebeska kola, i mirna svitanja na planini. Jer vaša večnost i vaša svetlost nisu drugo nego atributi ljubavi.''
Večernji sutoni govoriće ti o smrti, a tišine o zaboravu, a ti ćeš odgovoriti i sutonima i tišinama: ,, Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna vera u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine čoveka, a to je ljubav koja je, kao i smrt, uvek slepa moć prirode, a ne cilj čovekove sreće ili nesreće''.
Dučić

[Данче*]

-Davno je receno da je istinska ljubav snazna kao molitva. Ona cisti srca. Okrepljuje duh. Pobedjuje tastinu. Ona doziva. Mami. I mora biti uslisena.

-Covek ne moze od sebe pobeci.

-Jer jedina nedostizna daljina je daljina posvadjanih srca.

-Ucili su me da je strah odsustvo vere. Da se plasi covek koji nema cvrsto pouzdanje u Boga. Ja sam verovala da Bog zna sta je za mene najbolje. I da ce mi bas to dati. Verovala sam I da me nece opteretiti vise nego sto mogu da podnesem. “Ali sta ako je to sto je najbolje za moju dusu neko strasno iskusenje? Neka tezina od koje necu pasti, ali cu posrtati savijena do tla? Neka muka koja me nece ubiti, al ice me bolno ranjavati?” pitala sam se. Bojala sam se buducnosti. Bojala sam se zivota, koji mi vise nije izgledao kao niz mogucnosti, vec kao mracna suma puna zamki, I zveri koje vrebaju sa svih strana. Svaki dan cinio mi se kao nova pretnja. Dusa mi je treperila, a srce neprestano drhtalo I tugovalo zbog onoga, nepoznatog, sto bi se moglo zbiti.

-Uvek sam verovala u Boga. Imala sam poverenja da je sve sto se desava deo Njegove neuhvatljive I neshvatljive volje. Njegove savrsene promisli,nedokucive nasem malom znanju I slabasnom umu. U toj veri,u tom poverenju,bilo je I sigurnosti u neki jednostavan red I poredak. Dobro se dobrim vraca. Zlo cini, zlu se nadaj.Gospod dopusta samo ona iskusenja koja covek moze da podnese. Koja sum u na duhovnu korist. Srce se cisti suzama,a dusa jaca bolom.Sva covekova nastojenja vivi Svevideci I stoga nijedan nas trud nije uzaludan.Covek zivi na zemlji da bi stvorio sebi mesto u Carstvu nebeskom.Ali postoje nesrece pred kojima se svaka misao smuti, um zanemi. A srce pisti I jauce I rida, I njegova pitanja su sve brojnija.

-…ne placi,jer ne vredi.To je zenska sudbina.Da ode na ko zna koji dvor.Da zivi u tudjem svetu, medju tudjim ljudima,prepustena na milost I nemilost svome muzu I gospodaru. Ida se neprestano moli,najpre da joj Bog podari,a potom I sacuva sinove.Jer sinovi su majcina krila.Snaga I oslonac.Ponos u mladosti.Garant opstanka u zrelom dobu.Sigurnost u starosti.A kceri su, kceri moja mila,tek odrazi nas samih.Radjamo ih da ponove nase patnje I nemoci. Nase bolove I stradanja. Da I one radjaju kceri.Da ih vole kao sam svoj zivot.Ali da se nadaju I raduju sinovima.

-Sreca cesto postane nestrpljiva. Nece da ceka!

-Sta vredi coveku da zadobije sva blaga ako dusu svoju izgubi.

-Neznost ostavlja najdublje tragove.Poverenje obavezuje vise nego pretnja.Ljubav se najduze pamti.

 

Ljiljana Habjanovic Djurovic-Zapis duse

[JESSY]

...A jedna zena koja je privijala svoje cedo na prsa rece:
Pricaj nam o Deci.
A on rece:
Vasa deca nisu vasa.
Ona su sinovi i kceri zudnje Zivota za samim sobom.
Oni nastaju preko vas, ali ne od vas,
I, iako su sa vama, ona vam ne pripadaju.
Mozete im darovati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
Jer ona imaju misli sopstvene.
Mozete im skuciti tela, ali ne i duse,
Jer duse njihove obitavaju u kuci sutrasnjice,
koju vi ne mozete pohoditi, cak ni u snovima svojim.
Mozete teziti da budete kao oni,
ali ne pokusavajte da ih terate da oni budu kao vi.
Jer, zivot ne ide unazad, niti se zadrzava u proslosti.
Vi ste lukovi iz kojih se deca vasa poput zivih strela odapinju napred.
Strelac vidi metu na stazi beskraja i On vas savija snagom svojom,
kako bi strele Njegove letele hitro i daleko.
Neka vas ispuni sreca sto vas
Strelac savija u ruci svojoj;
Jer, bas kao sto voli strelu sto leti,
On voli i postojani luk.

 

Prorok, H.Dz.

[JESSY]

 Вид и слух. Неко види слике, неко чује звуке, док исто гледају и слушају, и мисле да на исти начин гледају и слушају. Вид је важнији од слуха, кажу једни, ако их питањем неким изазовете да нешто кажу. Слух је далеко важнији од вида, кажу други.
Француски песник Сипервиел има стихове:
Ако хоћеш да знаш где ти је пут, Затвори очи, и слушај . . .
Од самога почетка редак је случај да би оба чула била једнако снажна или развијена, једнако наклоњена да се вежбају и утанчавају. Међу људима, једни су од рођења гледаоци, други слушаоци.

Исидора Секулић...

[JESSY]

Међу свим тајнама људског живота, има једна коју сам проникао: наше велике муке за живота потичу отуда што смо увек сами, и сви наши напори, сви наши поступци своде се на то да избегнемо усамљеност.
Од пре неког времена подносим грдне муке зато што сам схватио, што сам открио страховиту усамљеност у којој живим, а знам да је ничим, ничим не могу уклонити, разумеш?

Ти мислиш да сам мало шенуо, је ли?

Чуј ме! Откад сам осетио да сам тако усамљен, чини ми се да све дубље упадам у неко мрачно подземље, чије ивице не могу наћи, коме не видим краја, а можда оно и нема краја! Упадам у њ без икога уза се, без икога живог који би ишао тим истим мрачним путем. То подземље је живот.
Понекад чујем шумове, гласове, узвике...и пипајући полазим ка том нејасном жагору. Али никада не знам тачно откуд он долази; никад се не сретам ни са ким, не наилазим на другу руку у том мраку кoји ме окружује.

Разумеш ли ме?

Нема ничег страшнијег од сталног додира са бићима које не можеш прозрети!
Волимо једни друге као да смо оковани у ланце, сасвим смо близу и тражимо руке, а не можемо се дотаћи. Мори нас и раздире потреба да се здружимо, али су сви наши напори узалудни, наше су оданости сувишне, наша поверења јалова, наши су загрљаји без снаге, а наши пољупци без икакава значаја. Кад зажелимо да се здружимо, ми се сударамо у своме стремљењу једнога ка другоме.
Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив.
Тај човек је ту; ја видим његове бистре очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих.
Он ме слуша. Шта ли мисли? Јесте, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња. Можда ме мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, осуђује ме, налази да сам глуп или просечан.
Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим?

А ја узалуд желим да се сав предам, да отворим сва врата своје душе, а никако да се предам!
Разумеш ли ме бар ти у овом часу? Не, ти мислиш да сам луд! Добро ме загледаш и чуваш се од мене! Али ако успеш да ме схватиш једнога дана, да заиста наслутиш моју страшну и подмуклу патњу, дођи и реци ми само:“Разумео сам те!“ , па ћеш ме усрећити, за тренутак.
Када човек сазна шта је Љубав, чини му се да је добио крила. Обузме га надљудско блаженство! А знаш ли заиста? Знаш ли откуда потиче то осећање неизмерне среће? Оно се јавља само зато што човек уображава да више није сам. Усамљеност, напуштеност људског бића као да је престала. Каква заблуда!
Што се мене тиче, ја сам сада затворио своје срце. Не казујем више никоме у шта верујем, шта мислим и кога волим. Пошто знам да сам осуђен на усамљеност, ја посматрам ствари не говорећи шта о њима мислим. Шта се мене тичу туђе свађе, задовољства, веровања!
Пошто не могу ништа ни са ким да поделим, не хајем ни за шта.

Разумеш ли ме?

Само упамти: кад нестане твоје младости и твоја лепота ће нестати с њом, и изненада ћеш схватити да великих победа за тебе више нема. Мораћеш се задовољити ситним победама које ће сећање на твоју прошлост учинити горчим од пораза.

Разумеш ли ме?



Ги де Мопасан

[Данче*]

Није у мојим рукама некакав кантар, па да одлучујем ко је у праву, а ко не. Нико ме за то није одредио. Неспособан сам да одредим и за себе самог, кад сам то исправан, а када не. Било би лакше погледати у некакву књигу па донети одлуку по некаквом закону. Ја сам преширок да бих стао на иједну страну. Превише сам окоштао за даље калупе. Мале ме борбе чини слабим, водим само ратове огромних (с)размера, убијајући домаће издајнике у самом себи. Побеђујући самог себе и избегавајући сачекуше несвесног дела, који ми се прикрада с леђа у данима кад сам слаб на обично и простоту. Не питај ме, таман сам се укопао.
 

Ratko Petrović

[Данче*]

Пријатељ је ваша трпеза и ваше огњиште. Јер долазите к њему гладни и тражите од њега спокоја. И кад он ћути, ваше срце не престаје ослушкивати његово срце. И нека ваше најбоље буде за пријатеља. И ако мора упознати вашу осеку, нека упозна и вашу плиму. Потражите га увек да оживите време.И нека у слаткоћи пријатељства буде смеха, и буде радости. Јер у ситницама срце налази своје јутро и окрепљује се.

 

Х. Гибран

[JESSY]

 Знао сам једино то, што сам добро научио,
да љубав сеже много даље од физичког живота.
Љубав налази најдубљи смисао у духовном бићу,
у унутрашњости личности.

ВИКТОР ФРАНКЛ