Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Tajna-Moravia

..kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe...

[JESSY]

DuškoDomanović - "Kad tebe ne bi bilo"


Ponekad se probudim umorna. I tužna.Ni do čega mi nije. Mrzi me oči da otvorim, mrzi me kroz prozor da pogledam. Onda stavim ruku na srce, oslušnem kako kuca i pomislim: i on sada probudio....i mozda misli na mene! I odjednom, sve mi nekako dođe lepše: svet oko mene se prepuni bojama, vazduh zamiriše na narandžu ili na neka daleka mora i ja osetim kako mi kosom struji neka neobjašnjiva čarolija zvana život.

Jedan veliki mislilac je napisao:˝Zamisli samo koliko je onih koji se nikada nisu rodili!˝
I stvarno, kakav bi to svet, bez tebe, bio? Ja mislim, čak sam sigurna, da bez mene svet ne bi ni postojao. Ni bez tebe, takođe. Ni bez bilo koga ko je ikada rođen.

Da nije tvojih očiju, koje i nevidjene toliko volim, sve bi bilo jedan beskrajni mrak. Sunce uopšte ne bi imalo potrebu da izlazi i zalazi, zvezdama bi dosadilo da sijaju. Da nije tvojih ušiju, sve bi se pretvorilo u gluvu, dosadnu, jezivu tišinu. Ne bi bilo ni muzike, ni automobilskih sirena, ni ljudskih glasova ni školskog zvona. Da nije tebe, ptice ne bi imale kome da pevaju, trava ne bi imala za koga da miriše. Da nema tebe, sneg ne bi škripao pod nogama, niti bi kiša udarala o prozore. Mačke se ne bi verale po krovovima, jesen ne bi bila onako sarena. Odžačari ne bi donosili sreću, strine i tetke ne bi imale kome da dolaze u posetu i vreme bi, bez tebe, zauvek stalo, a to je, valjda, nešto najruznije što se može dogoditi.

Kome bi neki tamo prodavac ponudio sveze jabuke, da nema tebe? Ko bi sa interesovanjem gledao fudbalske utakmice, ko bi sa slascu popio casu crvenog vina, ko bi uzdahnuo gledajuci zvezdano nebo, ko bi sanjao najsladje snove o ljubavi, ko bi pozeleo da leti, ko bi i najludju nadu smatrao mogucom, ko bi tugovao i ko bi se smejao, ko bi bio vitez i zivotna sreca, da tebe nema? Ne bi bilo ni suza, ni usamljenosti, ni bezbrojnih knjiga, ni tuznih melodija, ni sviranja klavira, ni Pitagorine teoreme, ni podzemnih železnica, ni svemirskih brodova, ni prekookeanskih putovanja, ni ringišpila, ni omiljenog jela, ni priča sa srećnim krajem, ni budjenja sa osmehom, ni molitve u tami, ni novogodišnje jelke, ni tvog rođendana, ni bilo čijeg rođendana, i ničeg pod plavom kapom nebeskom ne bi, bez tebe, bilo...

Zato, ako ti se nekada dogodi, a to se obično dogodi svakome od nas, da se, onako kao ja, probudiš s nekom umornom tugom na jastuku, dovoljno je da samo staviš ruku na srce, oslušneš kako kuca, i već ćeš i sam znati koliko mi trebaš i kako je život velika i neobjašnjiva stvar. Imati nadu – to je, valjda, nešto najlepše što se čoveku može desiti. Ko to ne zna, taj još ništa nije naučio!

[JESSY]

Ana Karanović - Nije mi ništa, a svašta mi je

"Nikada nećeš razumjeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti.
Nikada nećeš znati razumjeti tu maglu u mom pogledu.
Kad odlutam, kad zastanem u pola riječi, u pola koraka. Uvijek ću ti ostati daleka.
Uvijek ću ti odgovoriti : "Nije mi ništa." A svašta mi je.
Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj.
Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji.
Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko.
Ma, nije mi ništa...A svašta mi je.
Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Sijenke mi igraju po zidovima. Sjećanja me ophode čitavog dana.
A srce ludo čuva te dragocijene suze duboko u džepu, suviše dragocijene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocijene da bi se poklanjale svakom."

[JESSY]

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

 

Jovan Dučić

[JESSY]

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.
-Slaviša Pavlović

[JESSY]

IZ DNEVNIKA ANE FRANK

Uveče kad ležim u krevetu i završavam molitvu rečima: "Hvala ti za sve dobro, drago i lepo", ispunjena sam radošću.

Tada pomislim na "dobro" - na skrivanje, zdravlje i celo svoje biće; "drago" - na Petera, na ono što je još malo i osetljivo i čemu se još ne usuđujemo da damo ime, na ljubav, na budućnost, sreću; "lepo" - na svet, prirodu i neizmernu lepotu svih stvari, svega što je lepo.

Tada ne razmišljam o bedi, nego o onom lepom što nam je još ostalo. U tome leži veliki deo razlike između majke i mene. Kada je neko potišten, njen savet je: "Pomisli na sve nedaće u svetu i budi srećan što ih ne proživljavaš." Moj savet je: "Izađi napolje, na polja, u prirodu i na sunce. Izađi napolje i pokušaj da ponovo pronađeš sreću; misli na sve ono lepo što se nalazi u tebi i oko tebe i budi srećan."

Po mom mišljenju, majčina rečenica nije dobra, jer šta ćeš učiniti ako ipak doživiš nedaće? Tada si izgubljen. Ja, naprotiv, smatram da u svakoj patnji ima nešto lepo. Ako to potražiš, pronalazićeš sve više radosti i postaćeš smiren. A ko je srećan, usrećiće i druge; ko ima hrabrosti i vere, nikada neće potonuti u bedu!

[JESSY]

Halil Dzubran-Prorok...(“To sto ja danas dovrsavan u samoci, u dusama mnogih ce sutra odjekivati.”)

Kada vas ljubav prizove, podjite za njom, premda su staze njene tegobne I strme. A kada vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mac , skriven medju perima njenim, moze povrediti. A kad vam progovori, verujte joj. Premda vas glas njen moze unistiti snove, ko sto severac opustosi vrat. Jer bas kao sto vas krunise, ljubav ce vas I razapeti. Isto kao sto vas podstice da rastete, tako ce vas I okresati. Kao sto se uspinje do visina vasih I miluje vam grancice najtananije sto trepere na suncu. Tako ce se spustiti I do vaseg korenja I protresti ga u prijanjanju njegovom za zemlju. Poput snoplja psenicnog sakupice vas u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas,dok ne postanete gipki; a onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu.
Sve ce vam to ljubav uciniti,ne bi li spoznali tajne svoga srca I u spoznaji toj postali deo srca Zivota. Budete li, pak, u strahu svome trazili samo ljubavni mir I zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju I odete sa gumna ljubavi u svet koji ne poznaje godisnja doba gde ce te se smejati, al’ ne punocom smeha svog I plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje nista, osim sebe I nista ne zima, osim od sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju, jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
I nemojte misliti da mozete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vase puteve. Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate jos I da zelite, neka vam ovo budu zelje:
da se istopite I budete razigrani kao potok sto peva svoj milozvuk noci…
da spoznate bol prevelike neznosti…
da vas rani sopstveno poimanje ljubavi…
I da krvarite drage volje I radosno…
da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim I uputite zahvalnicu za jos jedan dan ljubavi…
da otpocinete u podnevnom casu I razmisljate o ljubavnom zanosu…
da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu, a potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu I pesmom slavljenickom na usnama.

[Melhisedek88]

"Veliki covek luduje za onim za cim se  vise niko ne otima;za mudroscu i za slavom posle smrti" - Jovan Ducic

[JESSY]

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)

[Дијана.]

ANDRIC

  Božija pravda se retko javlja. I to je sreća za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i posvudašnje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži. Ovako, javljajući se retko, mestimično i na mahove, ona je isto što i orkan, kataklizma i tragedija.

   Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj, pošto od Tvoje volje sve zavisi, da uvek želimo i da se nadamo i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja. I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje milosti jer to svake sekunde na svakom mestu, svakim delićem bića trebamo.

   Osjećam veliku ljubav za ljude, za njihova djela, za sreću, nesreću, za grijeh i strast i sav jad što iz njih izlazi, za borbe i posrtanja, za zablude i patnje i žrtve, za sve što je čovjekovo na ovoj planeti. Osjećam časovitu, ali neizmjernu sreću da i ja pijem kap iz nepresušnog izvora radosti ljudske, da i ja načas ponesem djelić velikoga tereta, što ga nosi čovječanstvo.

   Vi me pitate za ljude? Oduvijek je bilo da su iskušenja silazila na svijet i da je čovjek zlo činio, da je cvijeće venulo i da su nevini stradali, da su pjesnici govorili jezikom tajnovitim u polujasnim slikama, pa kad vam govorim o cvijeću, zašto me pitate za ljude?Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još polovica tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima.

  Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako se ne može živjeti bez opraštanja…..

Živite i borite se kako najbolje umijete, molite se Bogu i volite svu prirodu, a najviše ljubavi, pažnje i saučešća ostavite za ljude, ubogu braću svoju, čiji je život nestalni plamen svijetla.
Volite ljude, često im pomozite i uvijek ih požalite, jer su nam svi ljudi potrebni.

  Pošto sam se naradio cio dan, namučili me ljudi, zabrinuo život, nagazio sam se blata, nagledao nevolje i srama, naslušao jada i laži, sad sam sam sa teretom svog života i teškim zloslutnim bolom u grudima.

Slava ti, Bože, za muku dana i mir noći, za kratki život i veliku zagonetnu smrt, neka su blagoslovene odluke Tvoje po kojima dolazimo na svijet i odlazimo s njega pošto smo se naradovali i namučili. Ogromni su i neshvatljivi planovi Tvoji i jasno je da im mi ne možemo dogledati ni smjera ni svrhe i da ih moramo smireno primati; ali teško je biti čovjek, Gospode!

  Ja ne mogu da se načudim i nadivim šta sve čovek može značiti čoveku; od kakve pomoći i utehe može biti jedan drugom, koliko radosti pružiti i primiti.

Čim jedna vlada osjeti potrebu da svojim građanima obećava putem plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od toga.

  Svuda u svetu, a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama možete na dva načina da se odbranite i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i -poštede. Prvi je da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne sme i ne može ništa. Drugi je da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu, vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu da vam opet- ne može niko ništa

  Dvaput bivamo, izgleda, kažnjavani za naše lude i grešne želje. Prvi put kad patimo što ne možemo da ih ostvarimo; i drugi put kad, videći svoje želje ostvarene, sa stidom i očajanjem uzalud bežimo od svoje sreće. 

  Velika, prava ljubav pokazat će svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanaka, ni bolesti, ni života, ni smrti.

   U ljubavi ima mnogo bola, nereda i nepravde. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Snaga i veličina ljubavi, koju nikad dovoljno ne poznajemo, možda je tolika da se i to što nama izgleda kao bol, nered i nepravda ispravlja i poravnava negde, na nekom višem planu koji mi ne vidimo.

   Vi to nazivate životom! Možete ga nazivati svakojakim zvučnim imenima, uvijati ga u sve moguće šarene laži, ali život to nije, niti ste vi ljudi. Jer, ko ne živi svojim najboljim mogućim životom - nije čovek, niti stvarno živi. Zivot bez radosti, pokreta i novine i nije zivot nego golo postojanje, robovanje zivotu.

   Ima jedna, sama po sebi strašna misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja svega. A to je: možda se ono od čega strepimo i što sa strahom, stegnuta grla, očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz - već odavno desilo. Mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo.

   Žaliti se na život? Zašto? Žaliti se sada kad nije više ni lep ni lak, a doskora, dok je to još bio, žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao. To ne bi bilo pravo ni pristojno. To bi značilo ogrešiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. Sve što se od nas sada traži, to je da sa strpljenjem, hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo drugi, teži i tamniji deo te igre, pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi, svetli i laki njen deo.

  Životna snaga jednog čovjeka mjeri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.

   Postoje ljudi koji oko sebe šire radost. Jednostavno, spontano. Gde se pojave – svane sunce. I kad odu našim bićem odjekuju zvona njihovog smeha i njihova radost traži svoj dom u našoj duši. Takvi su da niko pored njih ne može biti nedotaknut. Kao da su sazdani od nekakvih opeka smeha i igre, dovedeni iz nekog boljeg sveta i nastanjeni kao dobri gosti među nama. Ozbiljni su kao odrasli i istovremeno jednostavni poput dece. U svojoj radosti pronalaze i snagu. I za sebe i za druge. 

   U onom što mi o sebi mislimo ima vrlo malo onoga što stvarno jesmo a mnogo svega drugog, naročito onog što bismo želeli da budemo ili što se bojimo da ne budemo. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tačna, često se menja, a ponekad je potpuno neverna. I čovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naročito ponosan ni preterano postiđen.

  Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu.

  Ponosni ljudi, prirodno, često stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponižavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao ćudljiva žena iz rđavog drustva, odjednom okreće i prebacuje im što su zbog nje učinili.

    Pravo očajanje može da obuzme čoveka kad kod onih koje smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoći naiđe na hladne, oštroumne analize svojih shvatanja i postupaka.

   Čim vidiš da neko, u razgovoru, bez potrebe tumači tuđe postupke, ili reči, ili čak samo namere, i izvodi samovoljne zaključke i donosi stroge sudove, koji su u stvari presude - znaj da nije dobar čovek, ni na dobrom putu. I kloni ga se kad god možeš.

   Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi, da bi se on sam izdigao, ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao.

  Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat, jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije - tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita čoveka, jer će se uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju, tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare.

   Ono što smo jednom ispričali i kazali nije više u našoj vlasti i mi ne možemo ni predvideti šta će od toga načiniti tuđa volja i pamet, ili ćud slučaja, a pod našim imenom.

   Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvijek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila ljepša i čovjek na njoj živio lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa svijeta. To ne može biti.

   Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo.

   Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra, a u stvari je đavolski ozbiljna stvar; i utoliko ozbiljnija ukoliko više liči na igru.

  Samo ljudi bogate, stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo i duboko zainteresuju i za stvari za koje nemaju nikakva ličnog interesa, i koje čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju. Po tome ćete najlakše poznati pravog čoveka koji zaslužuje vašu pažnju i vaše poverenje.

[JESSY]

"...Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni.
Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.
- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka.
Vrlina je biti potpuno živ..."

M.Pavic

[JESSY]

U potrazi za smislom cinimo,
nazalost,mnogo besmislenog.
Mi smo obmanuti vaspitanjem
zbog kog stvari samo prolaze
kroz nase zivote,stvari koje
ne mozemo dodirivati ili osetiti.
Za trenutke koje volimo i
kojih se rado secamo,
zahvalimo sebi i onima
koji su tu zbog nas.
Cuvajmo one koji imaju smisla
za paznju,smeh i ljubav

Turgenjev

[JESSY]

„…Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole.
Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc.
Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede
i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.
Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.
Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".
Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine...
Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
D.Maksimovic

[Нифада]

"Ne volim te zbog onoga što jesi, već zbog onoga što sam ja kad sam pored tebe."

G.G.Markes

[Jovana0910]

f