Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

ROMAN O PRELJUBI – ISIDORA BJELICA

- “Uvek misliš da se preljuba, kao i smrt, dešava nekom drugom. A onda jednog jutra shvatiš da je došao red i na tebe.”

- “Kao da je važan kraj. Svaki kraj je loš samim tim što je kraj. Važno je samo ono pre kraja.”

- “Da li smo mi žene uopšte normalne, i za šta smo sve spremne da poverujemo da je prijatno i uzbudljivo zbog muškarca kojeg volimo.”

- “Nikom nisu bile potrebne lepe i pametne devojke. To je spoj kakav su muškarci izbegavali, a druge žene mrzele.”

- “Postoji samo jedna prava tragedija u životu žene – činjenica da je njena najveća ljubav njena prošlost, a njen muž neumitno njena budućnost.”

- “Ja sam mu verovala. Ja sam mu uvek verovala. To je bila moja glupost, ali i snaga. Kada veruješ, ti si jak.”

- “Bilo bi prijatno ugušiti ga jastukom, staviti mu jastuk na glavu i sesti na njega. Kako je malo bilo potrebno da od zaljubljene zene postanem ubica.”

- “Verovala sam da smo dve pronađene polovine, sa njim sam mogla da trpim sve, i besparicu, i bedu, i bolest, i policijsko proganjanje… Prvi put sam shvatila šta znači kada nekog voliš potpuno, do kraja, bez zadrške, predumišljaja…”

- “Ali sa njim je sve bilo uzbudljivo, i kada bismo vodili ljubav i kada bismo pričali i kada bismo plakali… Sve je imalo smisla.”

- “Kada čovek mora da se suoči sa lošim stvarima, onda neka to uradi u najboljoj odeći i na visokim štiklama.”

- “Nama ženama potrebna je lepota da bi nas muškarci voleli, a glupost da bismo mi njih volele.”

- “Lud je samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine.”

- “Sine, moraš bar jednom da se udaš. Nema veze koliko će trajati, ali nemoj da se nikad ne udaš. Nemoj da se razvodiš kada si besna i ljuta i nemaš drugog,”

- “Ako ćete ga i ostaviti, nemojte to da uradite da bi ga uzela druga žena. Pobedite, pa ga onda odbacite. Budite pobednice.”

- “Ali, kao što reče moja baka, sve je u veri. Ako veruješ da si dobra riba, onda si dobra riba. Ako veruješ da si srećna, onda si srećna. Ako si uverena da si pobednica, onda i pobeđuješ.”

[JESSY]

AKABAROV DAR – OG MANDINO I BADI KEJ

- “Ništa na svetu nije tako vredno kao čovek koji ume da sa hrabroću podnese nesreću.”

- “Ljudska bića ne znaju kako da žive. Jedino što umeju dobro da rade je da umiru… po malo svakog dana”

- “Ne postoji tako moćan tužilac kao savest koja živi u nama.”

- “Uvek je lakše prekinuti, nego nastaviti truditi se.”

- “Najveća laž koja je ikad kružila ovom planetom je da te novac može učiniti srećnim. Druga najveća laž je da su novac i slava vredni svake žrtve.”

- “Onaj koji uči od sebe, ima budalu za nastavnika.”

- “Bogati smo samo onoliko koliko dajemo i siromašni samo onoliko koliko zadržavamo za sebe.”

[JESSY]

“Veliki Getsbi”, Skot Ficdžerald

- “Kada sam bio mali, otac mi je dao jedan savet o kome od tada često razmišljam: Kad god osetiš potrebu da o nekom sudiš, pomisli samo na to da svi ljudi na ovom svetu nisu u životu imali ona preimućstva koja si imao ti.”

- “Ljudima se smisao za osnovnu pristojnost još prilikom rođenja ne dodeljuje ravnomerno.”

- “Drago mi je što je devojčica. I nadam se da će biti glupa. To je ono najbolje što jedna devojka može da bude na ovome svetu: lepa, mala glupača.”

-”Getsbi je verovao u zelenu svetlost, u omamljujuću budućnost, koja iz godine u godinu izmiče pred nama. Umakla nam je onomad- nije važno. Sutra ćemo trčati brže, ruke ćemo ispružiti dalje. A jednog lepog jutra…”

- “I tako, probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost.”

[ines]

KO SAM JA?

"Ko sam ja?" – upita mladić starca.

"Ti si ono što ti misliš." – odgovori starac. – "Objasniću ti jednom pričom."

Jednog dana, pored gradskih zidina, u sumrak su se mogle videti dve osobe koje se grle.

"To su tata i mama." – misli nevino dete.

"To su ljubavnici." – misli čovek pokvarene mašte.

"To su dvoje prijatelja koji se nisu videli dugi niz godina." – misli čovek koji živi sam.

"To su dva trgovca koji su sklopili dobar posao." – misli čovek pohlepan za novcem.

"To je otac koji grli sina koji se vratio iz rata." – misli žena nežne duše.

"To je kći koja grli svoga oca koji se vratio s puta." – misli čovek ožalošćen zbog smrti svoje kćeri.

"To su zaljubljeni." – misli devojka koja sanja o ljubavi.

"To su dvojica koji se bore na smrt." – misli ubica.

"Ko zna zašto se grle?" – misli uskogrudi čovek.

"Kako je lepo videti dve osobe koje se grle." – misli plemenit čovek.

"Svako misli", – zaključi starac – "zavisno od toga ko je on."

Pronikni u svoje misli: one ti najviše mogu reći o tome ko si ti.

[JESSY]

"Vec odavno nisam bio ovako sam i slobodan;prazna je soba u kojoj sam zatvoren;dva lezaja za dva putnika koji bdi i nema ni ljubav da uljuljkuje ni snove da sniva…A medjutim koliko zivota osjecam u dubini svoje duse?Nikada,ni onda kad mi je najvatrenija krv strujala iz srca u zile,nisam govorio jezikom strasti sa onom snagom sa kojom bih to sad mogao da ucinim…
Dolazis li mi opet,u posjetu,carobno prividjenje moje mladosti?Da ti nije zao mene?Vidis li,izmenilo mi se samo lice;uvjek himerican,i sada me sazize vatra kojoj nema uzroka niti je ista podhranjuje…"

“Memoari sa one strane groba”

[JESSY]

… Osjećam kako me usamljenost okružuje kao ledeno jezero, osjećam sramotu i ludost ovog života, osjećam kako u meni plamti okrutni bol zbog izgubljene mladosti. Boli, naravno, ali bar osjećam bol, osjećam stid, osjećam muku, bar živim, mislim, svjestan sam…
A umjesto odgovora koje, uostalom, i ne očekujem, nalazim nova pitanja. Na primjer: Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?
Razmišljam i sleđeno sjećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otkriva svoje sanjive oči i otkriva slike koje nisu bile izgubljene, samo su spavale, dubokim, mrtvim snom.
U početku mi se čini da su slike stare, najmanje deset godina. Otupjeli osjećaj za vrijeme čini nas sve opreznijim, ima ulogu zaboravljenog metra, utvrđuje istinu i mjeri. Shvatam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što sam vjerovao, da i uspavana svijest o sebi otvara sa ponosom svoje oči i potvrđuje, bezobzirno potvrđuje, i najnevjerovatnije stvari. Ide od slike do slike i kaže: “Da, to sam bio ja”, i tako jedna po jedna slika napušta svoje stanje hladne i konteplativne ljepote i postaje dio života, dio mog života. Svijest o sebi je čudesan osjećaj, ispunjava nas istovremeno zadovoljstvom i nemirom. Čovjek je ima, ali može da živi i bez nje i tako često biva, ali ne i uvijek. Ona je veličanstvena jer uništava vrijeme; ona je i opaka, jer negira razvoj.
Probuđena čula funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj mladosti i da se to dogodilo prije samo godinu dana... Ovo je pravo vrijeme. Redovi knjiga na polici, moja soba, peć, kiša, spavaća soba, usamljenost, sve se rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo...
Hermann Hesse

[JESSY]

"Nikad nemoj željeti da previše znaš, što čovjek manje zna, život je jednostavniji. Znanje čini čovjeka slobodnim, ali ne i sretnim.
Dođi, pij sa mnom, u ime bezazlenosti, gluposti, vjere u budućnost, snova o sreći.......
SAmo glupak pobjeđuje u životu. Drugi vidi i odviše prepreka i postaje nesiguran prije nego li i krene.
U takvim trenucima, glupost je najveće blago, čarobni plašt koji prekriva opasnost, u koju pametnjaković ulijeće kao hipnotisan."

E.M.Remark

[JESSY]

»Stvari koje nisi nikada ucinio«

Secaš li se onog dana kad sam te molila
da mi posudiš svoj novi auto, koji sam zatim slupala?
Mislila sam da ceš me ubiti,
ali ti to nisi ucinio...
A secaš li se kad sam te nagovorila
da podemo na plažu iako si ti govorio da ce padati kiša,
i kiša je zatim i padala?
Mislila sam da ceš viknuti: »Jesam li ti rekao?!«
Ali ti si ostao miran...
Secaš li se kad sam ocijukala sa svima
da kod tebe izazovem ljubomoru,
i ti si bio ljubomoran.
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Secaš li se kad sam prevrnula tortu od jagoda na tepih tvoga auta?
Mislila sam da ceš me istuci,
ali ti to nisi ucinio...
A seticeš se sigurno i one veceri
kad sam ti zaboravila reci da na slavlje treba doci u vecernjem odelu,
pa si došao u farmerkama?!
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Istina, mnogo toga nisi ucinio.
Ali uvek si bio sa mnom strpljiv,
voleo si me i štitio.
Za mnoge stvari bih te molila za oproštenje da si se vratio iz Vijetnama...
Ali, ti se nisi vratio...

Zlatno pravilo:
Samo jednom živimo na ovom svetu.
Sve ono dobro što ga jedni drugima možemo uciniti, ljubaznost koju možemo iskazati, ucinimo odmah.
Ne odgadajmo to i ne zanemarujmo jer ovim svetom necemo proci drugi put.

(B.Ferrero)

[ines]

Mnogo sam mislila o njemu. Ali drugačije nego pre. Zagledala sam se u protekle godine. U naše susrete. Sagledala bezbroj pojedinsoti i uočila im važnosti. Postala svesna onog što do tad nisam primetila.

Bio je nevidljiv svima osim meni. Dolazio je niotkuda. Odlazio kao da iščezava.  I uvek je bio isti. Likom. Rastom. Kretnjama. Kroz vreme koje je ostalo za namaja sam se menjala. Svi su se menjali. On nije. Po svakom vremenu u svako godišnje doba...

Dali si ti moj Anđeo Čuvar? - pitala sam ga.

Osmehnuo se. Oh, Jovane, tako je još samo moj sin umeo da se osmehuje. Tim osmehom anđela.

Da- rekao je.

Kako se zoveš?- htela sam da znam.

Gavrilo.

Gavilo! Zar nije pisano: Ja sam Gavrilo što stoji najbliže Bogu!

Ja sam taj!

Zašto si ti tako veliki baš moj Anđeo Čuvar?

Ne znam, Marija. Otkiće nam Svevišnji kad bude vreme....- Svih žalosnih radost, Ljiljana Habjanović Đurović

 

[JESSY]

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.

Čarls Bukovski

[JESSY]

 Strašno je vidjeti čovjeka koji vjeruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvijek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se mijenja zavisno od uloge koju treba da odigramo u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nježnog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakva nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas niko, baš niko na svijetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahtijeva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovjek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savješću. Možda niko neće oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu.

Ernesto Sabato

 

[JESSY]

I, uopšte, pitam se, zašto i po kojoj nedokučivoj zakonitosti pamtimo? Po čemu neka sasvim sitna, tričava stvar u nama probudi neobjašnjiv interes, zašto nam se neizbrisivo ureže u pamćenje? Vreme zbriše i takve stvari koje su bile izuzetno važne, pa i presudne u našem životu. Ili ih se setimo u velikim razmacima, bledo i bez naročitog odjeka u nama, a i to najčešće tek na kakav spoljašnji uticaj. Setimo ih se bezbolno, nezainteresovano, kao da su se desile drugome, a ne nama; često sa prekorom zbog tog zaborava i s grižom savesti zbog te bezbolnosti. Nasuprot tome, neotkupivo pamtimo kakvu beznačajnu tricu – šare tepiha u gluvoj najamnoj sobi po kome smo, neke daleke jeseni zamišljeno gazili, u jednoj od onih “bezizlaznih” situacija što gotovo periodično nastupaju; ili belkasti čuperak dlačica u trepavici noćnog portira zabačenog hotela u kome smo nekad prenoćili samo jednu noć.
Blagodat zaborava i okrutnost pamćenja leže van naše vlasti. Bez naše zasluge i bez naše krivice mi smo njihovi robovi ili njihovi usrećenici. Negde duboko u nama čuči okovan i slep neko, ali na jedan dublji način mudar, mudriji od nas, i on kao da po nekakvim svojim nama neznanim merilima bolje zna šta je značajno a šta beznačajno, te predaje stvari našem pamćenju ili našem zaboravu. Tek, po nekoj neobičnoj čistoti obrisa, po nekoj svirepoj oštrini doživljavanja, mi možemo da naslutimo da li će ono što se u takav čas odigrava po nahođenju onog slepca u nama biti značajno ili nevažno. Takve časove gotovo uvek osetim. Sam sebi reknem: Pazi! Po svemu se čini da će ovo odnekud biti značajno! Ovo ćeš dugo nositi u sebi!

Vladan Desnica

[Oglo]

     “Is the soul solid, like iron?
Or is it tender and breakable, like
the wings of a moth in the beak of the owl? Who has it, and who doesn’t?
I keep looking around me.
The face of the moose is as sad as the face of Jesus.
The swan opens her white wings slowly.
In the fall, the black bear carries leaves into the darkness. One question leads to another.
Does it have a shape? Like an iceberg? Like the eye of a hummingbird?
Does it have one lung, like the snake and the scallop? Why should I have it, and not the anteater
who loves her children?
Why should I have it, and not the camel?
Come to think of it, what about the maple trees? What about the blue iris?
What about all the little stones, sitting alone in the moonlight? What about roses, and lemons, and their shining leaves?
What about the grass?”

— 

Mary Oliver

 

[JESSY]

 ГИ ДЕ МОПАСАН

"Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив. Тај човек је ту; ја видим његове јасне очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих. Он ме слуша. Шта ли мисли? Јест, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња! Можда ме он мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, подсмева ми се, осуђује ме, налази да сам просечан или глуп човек. Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим? и шта ли се кува у тој малој округлој глави? Велика је тајна незнана мисао неког бића – мисао скривена и слободна, коју ми не можемо сазнати, ни управљати њоме, ни потчинити је, ни победити је!

А ја узалуд желим да се предам, да отворим сва врата своје душе, и никако да се предам! На дну душе, на самоме дну, чувам своје ЈА у скривеном куту, а до њега нико не допире. Нико га не може пронаћи, ни ући у њ, зато што ми нико није сличан, зато што нико никога не разуме."

(Усамљеност, Изабране новеле)

[JESSY]

U ovim mračnim sobama gde provodim
teške dane, vrtim se tamo-amo
da pronađem prozore. - Kad bi se jedan prozor
otvorio - bila bi to uteha. -
Ali prozora nema, ili ja ne mogu
da ih nađem. Možda je i bolje da ih ne nađem.
Možda bi svetlost bila novo nasilje.
Ko zna kakve bi sve nove stvari obelodanila.

Kavafi