СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

[JESSY]

Вера и трпљење

Неправде никад не долазе од Бога, већ их Бог попушта на добро ономе на кога се попуштају. Заиста - на добро! Ово није проста фраза, већ сушта истина. Онај на кога наиђу треба да их истрпи. Баш та потреба да трпимо и код нас се појавила. И изволите да с миром у души трпите ма шта да вам се деси. То Бог жели од нас ради нашег добра. Сад се бринете о себи, и желите да сваку ситуацију преокренете тако да све буде онако како ви желите да буде. А пошто то не иде, мучите се и питате зашто ово није овако, а оно онако. Но када све препустите Господу и кад будете све прихватали као нешто што од Њега долази и што је добро за вас, нећете имати никакавих немира, већ ћете само посматрати унаоколо како бисте видели шта вам Господ шаље. Трудите се да угодите Богу, а не упињите да удовољите својим жељама. Добро проникните у ово што говорим, и потрудите се да постигнете овакво расположење. Обуците се у веру и трпљење.

[JESSY]

Свети Теофан: Уђимо дакле у себе и почнимо да прегледамо чега све ту има

 

Свети Теофан Затворник

Рекли сте да ћете да постите, онда постите! Нека Господ благослови! Изволите, поразмислите о томе како да се припремите. Старе хаљине треба да замените новим. Ако се нешто од старог учини погодним, онда га треба опрати, изглачати и показати га у оном облику као да је сасвим ново. Тиме хоћу да кажем како треба да преиспитате себе: лоше да одбаците а добро да задржите, поправите и усавршите.

Уђимо дакле у себе и почнимо да прегледамо чега све ту има.

Да се у то меша неко лице са стране неумесно је и сасвим немогуће. Нико не може да уђе у Вас и да разабере дела Ваше савести, осим Вас самих. Изволите дакле то сами да учините. Ја ћу Вам тим поводом дати само неколико упутстава. И у оним књигама које сам Вам одредио за читање наћи ћете многе савете о томе. Али рећи ћу још нешто. Да би себе добро прегледали треба да обратите пажњу на три стране нашег делатног живота: на дела - појединачна, обављена у одређено време и на одређеном месту, у одређеним околностима; на расположења срца и карактеристичне склоности, које се крију иза дела; и на општи дух живота.

 

 

Читав наш живот састоји се из непрекидног делања: мисли, речи и дела која се непрекидно смењују и једни друге изазивају. Претрести сва та дела, свако посебно, и одредити њихову моралну вредност - то је потпуно немогуће. Чак и када бисте хтели да се присетите и просудите дела која сте обавили током једног дана, ни то нећете моћи да учините. 

 

Човек је биће које је свагда у покрету. Шта он све помисли и уради од јутра до вечери! Колико ствари уради од исповести до исповести! Нема потребе да се све потанко истражује и посебно просуђује. Јер имамо стално будног стражара - савест. Оно лоше што је учињено, она неће превидети; и колико год јој ви објашњавали да то није ништа, она неће престати да говори своје: лоше је, лоше је. Ето вам првог дела: да слушате савест и да сва она дела која савест разоткрије признате за грешна и спремите се да их исповедите. То се може назвати првим и последњим делом: да схватите да сте криви за оно за шта Вас савест оптужује, да одлучите да то убудуће избегавате. Понекад се догоди да она нешто не примети, или због некакве збуњености, или због тога што је било давно, а нешто можда и због тога што не сматра за грех због непознавања или непотпуног познавања онога што је за нас обавезно. Ту се, као помоћ савести, треба обратити заповестима Божијим, изложеним у речи Божијој, прегледати их и запитати се нисмо ли учинили нешто против ове или оне заповести. При томе ћемо се сетити много чега што смо заборавили, док ће нам се много шта представити у другом светлу, а не онако како смо дотле видели.

 

 

 

Реч Божија је налик на огледало. Као што свако гледајући у огледало види где је која флека или зрно прашине на лицу или на одећи, тако и душа, читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли према тим заповестима исправна или неисправна: савест, просвећена при томе речју живог Бога, истога часа ће јој то нелицемерно рећи. Ево Вам и другог дела. Испитајте заповести и погледајте да ли их испуњавате или не. На пример: заповест да дајете милостињу сваки пут када Вам неко затражи - погледајте да ли сте увек тако чинили или не. Понекад сте одбијали да то учините без неког оправданог разлога, једноставно сте презрели сиромага. Ако се покаже да је то - у питању је грех. Заповест каже да свакоме све треба да се опрости, чак и оно непријатно и увредљиво. Погледајте да ли сте увек били попустљиви, да није било спорова, тешких разговора, па чак и свађа. Ако приметите да је било, онда констатујте да је то грех, мада савест обично не примећује такве ствари. Још нешто: сву своју наду човек треба да полаже на Бога. Да ли је код Вас увек било тако? У обичном току ствари то нећеш ни приметити, али када се појави нека велика потреба, истога часа се показује да ли се душа ослања на Бога или на нешто друго, а да на Бога заборавља. Несумњиво је да и све сопствене снаге човек треба да употреби како би се извукао из неугодних околности, јер и оне су од Бога, али коначан успех може се очекивати само од Бога, због чега му се треба обраћати са молитвом за помоћ, а када се дело оконча, благодарити Њему као једином избавитељу, не помињући сопствене снаге. А сада погледајте да ли сте поступали тако. Ако нисте, констатујте опет: грех. Поступите овако са сваком заповешћу и откривајте којим сте делима преступили коју заповест. На тај начин детаљније ћете испитати своја дела. 

 

-- See more at: http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.rs/2016/04/blog-post_21.html#sthash.llRoKTd6.dpuf

[JESSY]

Ко су они „који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2.Тим.3:5). И ко су они „који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2.Тим.3:7)?

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу.

Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема.

Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје.

(107, 34-36)

*****

Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге.

По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота.

Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва.

 

[ГрешниСлуга]

23. Obeležja istinske duhovne revnosti za razliku od duševne revnosti. 

Prošli put sam se prihvatio svođenja računa i to nisam doveo do kraja, što je svakako bilo potrebno. Zaključak je sledeći: znajte da revnost o kojoj je bilo reči - stvarna, živa, plamena, neugasiva - i jeste obeležje da je naš duh obnovljen u svojoj sili i dostojanstvu kroz sjedinjenje sa Bogom, blagodaću i delovanjem Duga Svetoga. Iskre revnosti pojavljuju se i kod nas, ali samo se pojave i - ugase se. Revnost je uvek plamena, ali postojana i neugasiva biva samo usled oblagodaćenja našeg duga Duhom Svetim. Dakle, kada kod Vas postoji takva revnost, znači da je i Vaš duh obnovljen i da će - samo ga ne gušite - preuzeti u svoje ruke i dušu, i telo, i sve prirodne potrebe, i sve svoje životne i građanske odnose, i da će ih sve usmeriti ka jednom cilju: bogougađanju i spasenju. Odgovorite je li tako ili nije. Smatram da Vam je veoma teško da na to odgovorite, ne samo zbog Vaše skromnosti. Dolazim Vam u pomoć. Ne mešajte različite vrste revnosti. Duhovna revnost se sva iscrpljuje na ugađanje Bogu i spasenje duše; ona je ispunjena strahom Božijim i njena pažnja je neprestano usmerena ka Bogu; ona se svojski trudi da ni u mislima, ni u osećanjima, ni u rečima, ni u delima ne dopusti ništa što ne bi bilo ugodno Bogu, kako joj ukazuje savest koju čuva čistom kao ogledalo; ona čuva svoje srce da mu se ne bi prilepilo nešto drugo osim Boga i božanskih stvari, i svojim nadanjima seli se u drugi svet, odsecajući sve zemaljske nade. Njoj nije strano ni ono što je potrebno u prolaznom životu, ali sve što se odnosi na taj život za nju je sporedno, a glavno je jedno - bogougađanje i spasenje. Vidite li? Izvolite dobro promislite o tome i proverite sebe. Obratite pažnju još i na to da postoji i duševna revnost. Ali ona je sva okrenuta uređivanju privremenog života. Ko revnuje u nauci, taj ne spava; ko revnuje u umetnosti, taj se kloni celog sveta; ko revnuje u trgovini taj ne žali truda; tako je i za sve drugo. I sve to ne bi bilo tako strašno, ali nesreća je što kada neka od ovih revnosti u potpunosti zaokupi čovekovu pažnju i njegove sile, ona gasi duhovnu revnost. Duševna revnost u najboljim svojim projavama, koje su pomenute, hladna je prema duhovnom i nema nikakvu želju da se bavi onim što zadovoljava duhovnu revnost. A o drugim vidovima revnosti da i ne govorimo, jer oni su protivni duhovnoj revnosti. Jer postoji još sujetna revnost (ulepšavanje i slično) i zla revnost, poročna i grešna, okrenuta ka zadovoljavanju strasti. Ove poslednje ne hlade toliko duhovnu revnost, ali prema njoj stoje u potpuno neprijateljskom odnosu i nekako same po sebi je guše ako se ona nekako pojavi u savesti, a i drugde je teraju i progone. Eto koliko različitih revnosti ima! Izvolite, pogledajte, da nema kod Vas neke od njih? Duhovna revnost ne progoni duševnu (naučnu, umetničku, poslovnu, građansku), nego je samo čini umerenom i dovodi je u red, usmeravajući je prema svojim pogledima i ne dozvoljavajući joj da revnuje u nečem takvom što je protivno njoj samoj. Ona progoni 
samo sujetnu i strasnu revnost, ne dozvoljavajući im ni da se pojave u krugu čovekovog života u kome je sama zavladala. Samo u jednom slučaju ona ne pušta dalje ni duševnu revnost, a to je kada vidi da dela kojima se zadovoljava ova revnost - nauka, umetnost, porodični život, građanske službe - ne daju prostora njoj samoj, da je stešnjuju, hlade i gase. Tad ona čoveka kojim je ovladala potpuno istrgne iz takvog poretka života u kome dominira duševna revnost i vodi ga onamo gde će se zanimati samo time da zadovolji nju - duhovnu revnost. Pogađate o čemu je ovde reč?! Pravu duhovnu revnost odvajam od svega ostalog da biste jasno videli šta je ona zapravo i da biste se potrudili oko nje. Ona je taj oganj koji je Gospod došao da zapali na zemlji i koji kada padne na zemlju naše prirode pojede sve što je tamo nepotrebno, a sve potrebno pretapa i prečišćava. Na nju je mislio apostol kada je pisao Solunjanima: Duga ne gasite (1. Sol. 5,19). Jer iako je ovaj Duh - Duh blagodatni, njegovo prisustvo u nama svedoči se ognjem duhovne revnosti; kada se ta revnost gasi, gasi se i On; na nju je mislio kada je poučavao Rimljane: u revnosti ne budite lenji; budite duhom vatreni; Gospodu služite (Rim.12,11). Brižljivost i nelenstvovanje jesu sama revnost; gorenje duhom je svedočanstvo njenog prisustva i delovanja; služenje Gospodu je smer i duh ove revnosti. Usmeravajući takvu revnost isti apostol zapoveda Filipljanima: što god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo šta pohvale dostojno, to mislite... i Bog mira biće sa vama (Filip.4,89). Eto u čemu revnuje oživeli i sa Bogom sjedinjeni duh, i zbog takve revnosti čuva jedinstvo sa Bogom. Zato će Bog mira prebivati sa njim - a to je blago od koga nema većeg. Takođe određujući kako revnost treba da bude usmerena, on piše Rimljanima: Molim vas dakle braćo, radi milosti Božije, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno bogosluženje. I ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim. 12,12). Obnovljenje uma je obnovljenje našeg duga blagodaću. Oživevši on se odvezuje od dela ovog veka i revnuje samo u bogougađanju, celoga sebe prinoseći Bogu na žrtvu živu i svetu, te stoga i blagougodnu Bogu. Dakle eto šta je revnost, kakva je njena sila i na šta je usmerena! Eto koliko je revnost značajna. I sami priznajte da je teško odrediti ima li je kod mene i kod Vas. Potrudite se nad tim. Bliži se praznik Roždestva Hristovog. Čestitam Vam i šaljem pozdrav i najlepše želje! Ujedno, srećna Vam Nova godina. Možda neću biti u prilici da Vam pišem dotle. 

 

Tekst preuzet iz knjige ,,Šta je duhovni život,, od Svetog Teofana Zatvornika

[Bokisha]

Очему да расуђујемо у дан посвећен Арханђелу Михаилу и осталим бестелесним силама, ако не о Анђелима? Где ћу заправо усмерити беседу? Укоревајмо себе, браћо! Због чега? Због грехова, заблуда, грешака, жалости и несрећа који су у нама, јер свега тога не би требало да буде када нас окружује мноштво бестелесних и када свако има свог Анђела чувара. Да ли Анђели Божји допуштају да нешто тако постоји међу нама? Свакако да не, а ако и допуштају, онда је то сигурно због наше кривице, или зато што бивамо недостојни Анђелског руковођења и помоћи или стога што својим противљењем и противним расположењем презиремо и одбацујемо све напоре Анђела да нам буду сатрудници у добру. Шта чинити? Треба се поставити тако да не одбијамо, већ да привлачимо Анђеоско сатрудништво. А како? Ево како!

Треба се сећати да имамо Анђела чувара и да му се умно и срдачно обраћамо и у свакодневним животним ситуацијама, а тим пре када нас нешто смућује. Уколико се не понашамо на овај начин, Анђео нема начина да нас уразуми. Уколико неко иде према блату, или провалији, или реци, запушивши уши и затворивши очи, шта да му радиш и како да му помогнеш? Да вичеш – али уши су му запушене; да му знацима предочиш опасност – очи су му затворене. Тако и када се ми умом и срцем не окрећемо ка Анђелу, то је исто као да, окренувши му леђа, идемо у опасност. Он нас упозорава, али ум то не види и срце не осећа. Тако упадамо у невољу или грех и заблуду.

Рећи ћеш: Нека ме узме за руку и изведе на прави пут. Заиста, он је спреман да тако учини и тражи од тебе руку да би те ухватио за њу и водио те. Али да ли ти имаш ову руку? Јер он не узима за ову, телесну руку, мада се и то дешавало у нарочитим случајевима, већ за душевну руку. Не за телесну, јер је и сам бестелесан. Душевна, пак, рука јесте делатна сила, усмерена ка спасењу и која ревнује за њега. Када у души постоји ревност за спасење, свакако да ће те Анђео Божји узети за њу и путеводити, а уколико је нема, за шта да те узме? Нема у теби места за додир са њим. Јер он сам је од оних духова који се шаљу онима који желе да се спасу. Када ова жеља или ревност за спасење не постоји, како ће ти Анђео прићи? Како ће утицати на тебе када немаш ништа што одговара ономе зашта је назначен да би био крај тебе нити ишта што одговара ономе зашта треба да се потруди око тебе?

Опет ћеш рећи: Нека пробуди у мени и саму жељу за спасењем. Он и ово чини, и то чини пре свега и усрдније од свега, јер је то корен духовног живота. Код оних који имају ову жељу за спасењем, он је подржава и укрепљује, а код оних који немају, на сваки начин покушава да је пробуди. Али у томе ретко успева због великог хаоса који влада у лењивој души. У таквој је души све у сметењу: и мисли и осећања и намере – хаотична бука, као на тргу. У зависности од тога колико је у нама недостатка унутрашњег мира и сабраности, толико је (овај немир) непријатељ деловању Анђела на нас. Како ће Анђео да сугерише ма шта добро, када нема пажње? Како ће душа да чује ове предлоге, када је у њој бука и метеж? Ето зашто труд Господњег Анђела остаје за нас бесплодан!

Дакле, да ли желиш да имаш користи од Анђелског руковођења и садејства? Укроти свој унутрашњи беспоредак, сабери своју пажњу и уђи у своје срце. Анђео Господњи ће приметити ово, прићи ће и предлагати помисли које побуђују жељу за спасењем. Приклони се овим предлозима и почни да ревнујеш за спасење. Тада, не само да ће те Анђео Божји узети за руку, већ подићи на својим сопственим рукама, и не само повести, већ понети путем спасења. Ти само имај, сада већ непрекидно, умно и срдачно усмерење, не слаби у ревности и чувај пажњу. Он ће те учити свему, шта, када и у којој мери треба да чиниш, а шта не, а када буде потребно придодаће и спољашње, видљиво, знамење овом руководству. И сви који су се спасили, овако су се спасавали. Прочитај или послушај Житија Светих! Уколико не уочавамо на себи овакво осетно Анђеоско садејство, немамо кога да кривимо – криви смо сами. Сами не желимо у руке Анђела и чинимо узалудним све њихове бриге. Потући ће се са нама Анђео Божји. Потући ће се и отступити. Поново ће приступити и поново отступити. И тако све одк не умремо. А када умремо Анђео ће Господу показати књигу нашег живота и рећи: све сам учинио да бих га уразумио, али ова душа није пазила ни на шта. И на књигу живота биће постављен натпис наше осуде, која ће се безусловно извршити на страшном Суду.

Док год смо живи, Анђели Божји су наши чувари, заштитници и путовође, а након наше смрти, на страшном Суду биће неумољиви извршиоци праведне одлуке Божје о нама. Чули сте шта смо читали у данашњем Јеванђељу: Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 13: 41 – 42). И крај свега! Печат правде Божје је постављен, ко ће га скинути?

Истина, биће тамо и друга страна, о којој се говори: Тада ће се праведници засијати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13: 43). Али да ли ћемо ми ући у број блажених?! Обећање је дато свима, али треба испунити услове. Онај који их испуњава јесте неуспављиви ревнитељ. Уколико будемо више личили на оне о којима се говори у данашњој причи: А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13: 25), чему добром да се надамо? Када спавамо, то јест не радимо на свом спасењу и губимо се у сваковрсној сујети, онда Анђео нема приступ до нас а ђаволу све иде под руку. Он тада прилази смело и убацује свакаве лоше мисли и жеље и учи свакоме злу. Љењива душа прихвата ове наговоре, саглашава се са њима и у погодно време доводи их до дела. Што више то горе. А тамо се налази и читав човек, као плева међу пшеницом, чији је крај сажежење.

Ето вам кратких упутстава како се понашати у односу на Анђеле.

Немојте се жалостити што у овај светли празник светих Анђела исказујем овакве мрачне мисли. Ово чиним да бих вас одвратио од мрака греха и окренуо ка светлости Анђелског живота, да би овде поживевши у заједници са Анђелима сви ви удостојили заједничког живота и заједничког блаженства са њима и на небу у царству Оца нашег Небеског. Амин.

http://manastirpodmaine.org/sveti-teofan-zatvornik-beseda-na-bdenju-uoci-sabora-svetog-arhistratiga-mihaila-i-svih-sila-bestelesnih/

View full Странице

[JESSY]

Сада ћу ти указати укратко све што је неопходно ради спасења сваког човека. Ово се може изразити овако: веруј и примај благодатне силе преко светих тајни, живи по заповестима Божијим и под руководством Богом постављених пастира, одржавајући живу везу са Светом Црквом. Да би ти било још јасније како је ово неопходно, упореди идење путем спасења са обичним путовањем. Да би путник негде удобно и безбедно путовао, потребно је да буде добра видљивост, тј. да има светлости, затим да је изграђен пут и да сам буде здрав и крепак, а да у случајевима нужде, на пример на раскршћима буде неко ко ће му указати којим путем да настави. Слично овоме и на путу спасења неопходна је светлост-то је вера, неопходан је изграђен пут-то су заповести, неопходни су здравље и снага-то су благодатне силе, које се дају преко светих тајни; неопходни су путеводитељи и руководитељи-то су пастири Цркве. Све ово ти видиш делујућим у Светој Божијој Цркви са којом зато одржава живу везу сваки који на правилан начин гради своје спасење. Сви који су се спасавали, ишли су овим путем и сви који се спашавају њиме иду...другог пута спасења нема.

ПИСМА ВЕЧНОГ СПАСЕЊА

[JESSY]

Додир благодати Господње слађи је од меда и шећера и више крепи од свих укрепљујућих духовних средстава. Али, ваља имати на уму да је он у потпуности дар Божији, и да од Самог Господа зависи када ће га, коме и како подарити.
Хришћанин треба да га прихвата са страхом Божијим и радошћу, веселећи се ако га се удостоји; али не треба се напрезати да до тога дође, не измишљати могућне начине за постизање тога, не испитивати да ли је до тога дошло и да ли је оно што се осећа заиста дотицај Господњи. Ово препоручујемо да би се избегло преузношење и да би се предупредила прелест.
Постоје помисли, жеље и страсти које нас силовито нападају на махове, изазивајући краткотрајно смућење, али и оне сталне, које трају данима, месецима и годинама. Ове прве су лакше, али ни према њима се не сме односити са презиром, него их треба пажљиво посматрати и уочавати којим се редом јављају. Непријатељ се држи правила да не от-почне напад изненада од страсти, него од помисли, и да ту помисао често понавља. Помисао коју са мржњом одгонимо први пут може се други или трећи пут снисходљиво прихватити; затим се рађа жеља и страст, а одатле је само један корак до њеног прихватања и спровођења у дело.
Дуготрајне помисли тешке су и убиствене; управо се те помисли обично називају искушавајућим помислима. У вези са њима ваља знати да оне нису од наше природе, премда су јој сродне, већ су увек од непријатеља. Господ их допушта са особитом намером, ради нашег очишћења, да би искушао и утврдио нашу верност, веру, постојаност и наше умеће да у себи изградимо унутарњег човека. Зато смо дужни да их благодушно подносимо, па макар оне сувише озлеђивале наше ново, благодаћу испу-њено срце, као што бива са хулом, очајањем, неверовањем. Најважније је ни у једном трену не пристајати на такве помисли, не држати их за своје и чувати срце слободним од њих, одвајајући их од свога бића и од своје слободне воље мислено и са вером.
Помисли са којима нам се ваља борити нису увек рђаве; неретко су наизглед и добре, а често су неутралне. На рђаве се односи једно правило - одагнати их истог трена, док о другима ваља расуђивати и испитивати их. Овде спада и од свих хваљено умеће разликовања помисли, односно одлучивања које ћемо одбацити, а које прихватити. За ово не можемо дати неко одређено правило: нека свако учи на свом властитом искуству, јер људи нису исти, и нешто што је добро за другога не мора бити при-мерено и нама.
Најбоље је поступати овако: када прихватиш одређени поредак, држи се њега, а све што се јавља као ново, ма колико се чинило благовидним [наизглед добрим], одагнај од себе. Ако нека помисао не предочава ништа рђаво ни по себи, нити по својим последицама, опет је боље не сагласити се одмах са њом, већ извесно време трпети, али не бити брзоплет. Неки су и по пет година чекали, испитујући помисао. Основни је закон - не веруј своме разуму и срцу, и сваку помисао поверавај своме духовнику. Кршење овог правила увек је представљало и данас представља узрок великих падова и прелешћивања.
Рђава помисао искушава, док благовидна [наизглед добра] прелешћује. Онога ко се заноси рђавим помислима сматрамо за палог, говоримо да је сагрешио, док је човек под влашћу благовидних помисли прелешћен. А да ли је могуће представити све прелести са њиховим одликама и својствима? Њихово основно својство је да човек са сигурношћу и убеђењем држи себе за другачијег него што заправо јесте, рецимо, сматра се призваним да уразумљује друге, способним за необично живљење, и слично. Њихов извор јесте једна фина, танана мисао: ја нешто значим, ја сам неко и нешто, и то не макар ко.
Ништаван човек замишља да је неко и нешто. Ту скривену гордост користи непријатељ његовог спасења и хвата га у замку. Поред тога, и свака танана рђава помисао коју не примећујемо држи нас у прелести, када мислимо да смо вођени добрим и благочастивим помислима. Због тога можемо да тврдимо да ни минут не живимо без прелести; живот нам протиче у илузијама, оне нас поробљавају час у једном, час у другом облику. Разлог томе је чињеница да се зло још увек крије у нашем бићу, да није из њега испарило, док је добро на површини: пред очима нам је стога нешто попут магле од испарења.

Свети Теофан Затворник