Mamama koje viču na decu posle posla, pa ih grize savest

[JESSY]

Ponedeljak je ujutru. Ustali ste 10 minuta kasnije, budite decu koja se rastežu i kasniće bar 20 minuta u odnosu na optimalno vreme za polazak u školu. Znate da je dan već počeo da se otima kontroli. Ulećete u kupatilo i shvatate da su vaši ukućani sinoć zaboravili da uključe bojler posle tuširanja i tuširate se hladnom vodom. Pišti vam telefon, šef vam poručuje da je očekivao da ćete danas stići ranije na posao, zbog važnog sastanka u podne. Izlećete iz sobe i nasred predsoblja saplićete se na ranac vašeg školarca. Gotovo. Klapna pada.

Padobrodoklećujadasklanjamsvepokući!?

Imaliuovojkućinekokonemislisamonasebe!?

Danimatelefonnećešvidetijelmečuješ!!!

Ili neka slična roditeljska dreka.

Da stvar bude još bolja, vaš školarac vas pogleda onako blagoteleći, gotovo prezirno, u fazonu – ova žena je stvarno luda i vi osećate, lepo osećate, dve suprotne plime u svom rođenom telu – plimu čistog besa zbog kojeg biste ga pojeli sa sve patikama i plimu krivice jer znate, znate, znate da ne vičete zbog ranca, ili bar ne samo zbog ranca. Bilo da se detetu izvinite zbog preterane reakcije, bilo da istrajavate u ljutnji, osećate se baš loše.

[JESSY]

Pao mi mrak na oči… Kap koja je prelila čašu… Pale mi roletne… Nisam mogla da se iskontrolišem… Pravdamo se sebi. I lažemo. Jer, realno, odlučili smo da se ne kontrolišemo. Nemojte sad da se naljutite, ovo zaista liči na oksimoron, kao, da, baš sam odlučila… Vidite, kao što ste odlučili da se ne izderete na muža što nije uključio bojler (jer bi zbog toga mogao danima da se duri na vas) ili na pasivno-agresivnog šefa što vas cima ranom zorom (jer bi vas to koštalo pozicije, plate, pa čak i radnog mesta), tako ste u sekundi odlučili da pohisterišete zbog dečijeg ranca nasred predsoblja.

Jeste li primetili – kad znamo da će izliv besa puno da nas košta, mi skoro uvek nekako uspemo da ga zauzdamo?

Kod naše dece mislimo da ćemo proći prilično jeftino, jer – oni su naša deca, mi smo ih rodili, očekujemo da nas slušaju, znaju oni da ih volimo i mi znamo da nas oni vole. Izderemo se, izvinimo se, izgrlimo se i čiča-miča-gotova-priča, idemo dalje. Da li je baš tako?

Ovakvi izlivi mlađu decu plaše i čine ih nesigurnim, posebno kada se danas izderemo zbog nečeg što juče nismo ni konstatovali. Kod starije dece ovakvi izlivi koštaće nas i poslednjeg grama roditeljskog autoriteta. Znate valjda i sami da pas koji mnogo laje uglavnom ne ujeda.

[JESSY]

Šta možemo da preduzmemo?

Iako nemamo uticaja na to da li će neko ili nešto da izazove određenu emociju kod nas, mi odlučujemo šta ćemo da uradimo sa tom emocijom. Možda je pod stresom teško uključiti racio i logiku, ali nije nemoguće.

Prepoznajte svoju ljutnju i prateću “bori se ili beži” reakciju, onda kada se javi. Koje misli vam tada prolaze kroz glavu? Ja ih zovem “misli-podgrevalice”, na primer: “Jao, jadna ja, kakva sam glupača, zašto je ovo moralo da se desi, nije fer, zar uvek ja o svemu moram da vodim računa, ovo će biti pakao od dana…” Ovakve misli podgrevaju našu ljutnju na maksimum, a izazivaju i druga neprijatna osećanja.

Ljudi kažu, izbroj do deset. Nije loš predlog, ali ova jednostavna mentalna operacija neće zaustaviti “podgrevalice”. Probajte da sednete-čučnete-pogledate se u ogledalo ili u prednju kameru telefona (u zavisnosti od toga šta vam okolnosti dozvoljavaju) bar na deset sekundi i da zaista registrujete automatske misli koje vam podgrevaju ljutnju. Dok god razgovarate sami sa sobom kao sa žrtvom groznih okolnosti, odvratnog šefa, zaboravnog muža ili nepažljivog deteta, nećete se osećati bolje, naprotiv, podgrevaćete neprijatna osećanja i biće vam još gore.

[JESSY]

“Podgrevalice” ne dozvoljavaju vašoj ljutnji da splasne. Dakle, vašu neprijatnu emociju izazvalo je nešto izvan vas, ali vi je održavate! Dok god ste povređeni/razočarani/ljuti na neku osobu, ta osoba ima kontrolu nad vašim raspoloženjem, nad vašim danom, nad vašim životom. Ja ne volim da me neko kontroliše, a vi? Dajte vremena odrasloj osobi u vama da konstatuje sledeću stvar: “Čoveče, besna sam kao ris! Šta bi za mene bilo korisno sada da uradim?”

Znam da zvuči bajkovito, ali verujte mi – radi! Kao i svaka veština, učvršćuje se vežbom. Kada bar tri puta zaredom uspete, shvatićete koliko ste sebi energije i živaca uštedeli i posle će ići mnogo lakše. Osetićete ono što kad “puknete” nemate – osetićete moć. Da ne bude zabune, nije poenta da sopstveni bes “progutamo”, pa da nam se pretvori u čir na želucu, hipertenziju ili poremećaj rada štitne žlezde…

Poenta je da od njega napravimo saveznika: “Deco, danas su me iznervirali na poslu i mnogo sam ljuta na ceo svet. Sada me nije pametno čačkati. Odoh da se potopim u kadu, neću da me prekidate. Imate vremena dok ja ne izađem da rasklonite sav krš koji ste napravili.” Izgovorite ovu (ili sličnu) rečenicu mirnim glasom, čisto vežbe radi. Je l’ osećate njenu moć?

Svojevremeno smo gledali Snupija na televiziji. Ima jedna epizoda u kojoj Sara, sestra Čarlija Brauna, posle mnogo svađa sa decom na igralištu, na kraju povede Snupija koji reži na klince, a ona izgovara čuvenu rečenicu – govori tiho i vodi psa sa sobom.

Vi odlučujete kakav će vam biti dan. Pa makar bio i ponedeljak ujutru.

 

https://zadovoljna.nova.rs/beba-i-porodica/mamama-koje-vicu-na-decu-posle-posla-pa-ih-grize-savest/