Претражи Живе Речи Утехе

– Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере? – Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати... Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог. - Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге? – Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог. – Ваша жеља свим православним хришћанима ...? - Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама... Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).

Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут? Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку. - Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих? – Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. – У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу? - Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? – Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију? - Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. – Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу? – Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. https://hristianstvo.bg/о-павел-пападопулос-животът-ни-тряб/

На ликовном и литерарном конкурсу „Наш патријарх Павле“, који су расписали Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, пристигао је велики број радова, и за литерарну и за ликовну категорију, саопштено је из Матице. Осим за Црну Гору, конкурс је био посебно расписан и за основне школе у Ораховцу и Великој Хочи. Стручни жири ОШ Светозар Марковић из Велике Хоче и ОШ Доситеј Обрадовић одабрао је пет најуспелих литерарно-ликовних радова. Њих су урадили: Мицић Јован, пети разред, ОШ Светозар Марковић, Стопић Данијел, шести разред, ОШ Светозар Марковић, Ђуричић Љубомир, седми разред ОШ Светозар Марковић, Шарић Лука, шести разред, ОШ у Ораховцу, Зечевић Милутин, седми разред, ОШ у Ораховцу. Као награду Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори они су добили бесплатно учешће на летњој школи на Тари од 24. јуна до 5. јула. Када су у питању ликовни и литерарни радови приспели са територије Црне Горе организатори изражавају велико задовољство како бројношћу тако и квалитетом ових радова. Стручни жири за оцену ликовних радова, у саставу проф. Академије ликовних уметности у Требињу Вељо Станишић и проф. ликовног Марија Зековић, наградио је следеће радове: Пет најбољих ликовних радова ученика основних школа: Маша Миловић, 9 година, Анђелка Перовић, 13 година, Миа Каровић, 14 година, Тијана Марковић, 15 година и Јована Миловић, 15 година. Добитници се награђују 12-дневним бораваком на љетњој школи у Србији. Три најбоља писана рада ученика средњих школа: Радован Сукновић, 18 година, из Никшића, Катарина Вишић, 16 година, из Тивта, Поповић Нина, 16 година, из Подгорице. Награђени средњошколци у категорији ликовних радова награђују се дводневним обиласком манастира у Србији. Стручни жири за оцену ликовних радова специјалним наградама наградио је учеснике ликовног дела конкурса старосног узраста од 5 до 7 година. Награђени су: Марко Мотика, 5,5 година, Дарија Милачић, 6 година, Милан Богдановић, 6 година, Ленка Ћетковић, 7 година, Матија Мотика, 7 година (сви из Баошића), Јована Перовић, 6 година, Катарина Васиљевић, 7 година, Хелена Јововић, 7 година, Јана Требјешанин, 7 година и Анастасија Вучковић, (сви из Никшића). Кад је у питању литерарни део конкурса жири у саставу проф. српског језика Бојана Пејовић и проф. српског језика Марија Јелић је одлучио да 12-дневни боравак на летњој школи у Србији добију основци: Маша Бојовић, ученик четвртог разреда из Пљеваља, аша Радуловић, ученик седмог разреда из Никшића, Андријана Зорић, ученик седмог разреда из Никшића, Матија Балтић, ученик седмог разреда из Мојковца, и Стефан Живковић, ученик седмог разреда из Подгорице. Исти жири је одлучио да дводневни обилазак манастира у Србији добију следећи средњошколци: Милена Кљајевић, ученик трећег разреда из Никшића, Драгана Благојевић, ученик другог разреда из Никшића, и Милица Бундало, ученик другог разреда из Подгорице. Плакете награђеним ученицима биће уручене на манифестацији Дани патријарха Павла која ће се одржати у Никшићу у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког са почетком у 20 часова, у суботу 13. априла 2019. године, саопштила је Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори. Извор: Епархија будимљанско-никшићка