Претражи Живе Речи Утехе

– Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере? – Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати... Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог. - Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге? – Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог. – Ваша жеља свим православним хришћанима ...? - Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама... Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).

Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут? Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку. - Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих? – Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. – У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу? - Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? – Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију? - Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. – Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу? – Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. https://hristianstvo.bg/о-павел-пападопулос-животът-ни-тряб/

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Исаије од Оногошта у Горњем манастиру Острогу. Казао је у архипастирком слову, након читања Јеванђеља, да су од апостолских времена многи прихватили Господњу ријеч и Њиме се хранили као хљебом живота и задобијали царство небеско. “Ево једнога мјеста које је живо свједочанство управо храњења тим хљебом, тог сусрета са живим Господом Христом. И овдје су се сретали кроз вјекове, ево триста педесет година најмање они који су се хранили тим хљебом живота. А међу њима посебно мјесто заузима преподобни отац Исаија од Оногошта кога ми данас прослављамо”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је преподобни старац Исаија свој духовни живот започео у манастиру Попе код данашњег Никшића. “Боравио је овдје, у овој пећини острошкој. Благодарећи његовом боравку, овдје је касније дошао и Свети Василије Острошки из истога тога манастира”, подсјетио је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да је Свети Исаија пострадао и након смрти, јер су његове свете мошти спаљене на Планиници. “По древном црквено-народном предању то је било око 1611. године, када је босански паша овдје извршио страховито насиље. Попалио је цијеле Бјелопавлиће и све ове светиње, разорио и спалио домове. Тада су мошти преподобног Исаије одавде пренијете и спаљене. То је било скоро у исто оно вријеме када су спаљене и мошти Светога Саве на Врачару 1594. године”, рекао је он. Рекао је да ми данас живимо у времену новог гоњења и распињања Христовог. “И многи који се одричу Њега као хљеба живота сматрају да је то тврда ријеч коју је Христос рекао, сматрајући да је једини хљеб којим човјек треба да се храни земаљски, заборављајући да је Бог призвао преко Сина свог јединородног да се земаљски хљеб, а преко њега и човјек, људска душа и људско биће преображава у небеског човјека, човјека царства небескога, а истовремено хљеб земаљски у тијело и крв Христову, да би човјек од смртнога постао бесмртно биће”, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да ништа не умире чега се Христос Господ дотакне. “Зато и ова пећина вјечно живи и живјеће до краја свијета и вијека. И сво они који се поклањају овој светињи и који се причешћују тијела и крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, који се хране хљебом живота”, казао јер он. Нагласио је да је Свети Василије Острошки, иако многи који му сваке године долазе на поклоњење вечерас и сјутра неће доћи због ограничења кретања узрокованог корона вирусом, са свима који га у срцу носе и који му се моле, ма гдје били. “Са њима је и у њима силом Духа Светога и хљебом живота којим се и он хранио и којим се и ми хранимо, и којим се сједињујемо и обесмрћујемо”, нагласио је Митрополит Амфилохије. У јутрошњем литургијском сабрању у Острогу молитвено је учествовао и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас хоћу с вама да поразговарам о једној ризници коју поседује свако од нас и коју не бисмо мењали ни за каква блага света. Шта је та ризница? То је свакодневно богослужење. То је исконски драгоцени бисер монашког живота. Свакодневни круг богослужења – то је, можемо рећи, свакодневно рајско блаженство! Нека нам приђу најбогатији цареви и покажу нам сва своја богатства – ми смо богатији од њих. Нека се окупе најуспешнији људи у свету и испричају о својим победама – ми смо срећнији од њих. Нека приђу најмудрији од мудраца – код нас је у рукама ризница која пружа најузвишенију мудрост. Човек који сваки дан бива на богослужењу сличан је царском сину. Он сваког дана улази у Царски Шатор Господњи као у своју рођену кућу. Треба да будемо безмерно захвални Богу за овај дар. Сетите се како говори пророк: „По мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се светом Твоме храму у страдању Твоме”. По мноштву милости Божије и ми сваког дана улазимо у дом Господњи! За нас је тако природно да волимо богослужење и имамо велику и пламену ревност према њему. Нека би у нашем срцу увек била незасита тежња према богослужењу, да бисмо ми, тек што удари звоно, трчали у храм веселим ногама! Као што говори старац Емилијан, добар је онај монах који „први трчи у цркву како би, када свештеник возгласи: Благословен Бог наш… и сам, одбацујући сваку помисао, благосиљао Бога”. Ако монах с великом ревношћу и радошћу стреми богослужењу, тада можемо бити уверени да стиче и Бога, и спасење, и светост. Ви сте, вероватно, приметили да чак и ако просто залазимо у храм када се тамо не врши служба, тада осећамо страхопоштовање и мир. Срцем осећамо да је храм нешто надсветско, свето. Поборавивши макар неколико минута у храму, не можемо да се не изменимо. Хоћу да вам прочитам један догађај који ми је испричао митрополит Антоније Сурошки: „Једанпут је у наш храм дошао човек с пошиљком за једног од парохијана. Он је био неверујући, веома нетрпељив. Израчунао је време тако да дође на крај службе, зато што је намеравао да преда пошиљку, али није хтео да има ничег заједничког с оним што се дешавало унутар ових зидова. Међутим, Провиђење се побринуло другачије: стигао је пре него што се окончала вечерња служба. У нестрпљењу сместио се са својом пошиљком на клупицу код улаза. И овде се с њим нешто десило, пошто сам га обилазећи цркву после тога, када је предао пошиљку и када су сви већ били отишли, приметио како још увек седи код улаза. Опрезно сам приметио: Време је да се иде кући. Он рече: Не, најпре треба да ми објасните шта се овде дешава? Шта ме је снашло? Ја сам неверујући, уверен сам да Бога нема, али, ипак, овде се нешто десило. Шта је то било: светлуцање свећа? Сетно певање вашег хора? Спокој каквог не срећеш на улици? Слегао сам раменима и одговорио му: Ја бих рекао да је то Божије присуство, али ако сте ви уверени да Бога нема, предстоји вам да потражите другачије објашњење. Рече: Да, али ја хоћу да дођем овде када у цркви нема никога и када на мене не може деловати колективна хистерија ваших парохијана. Сложио сам се: Добро, дођите. Долазио је неколико пута, подуже седео и једанпут ми рече: Знате, када овде никог нема, у овој цркви свеједно остаје нешто с чим се нисам сусретао. Претпоставимо да је то Бог, Који овде живи, и у Његовом присуству људима је добро, спокојно, пријатно, они међусобно имају добра осећања. Али шта даље? Одговорио сам: Не знам, долазите још и разјашњавајте. Наставио је да долази и једном рече: Знате, ево какву сам ствар приметио: када људи долазе у цркву, у њиховом понашању има узнемирености, али одлазе успокојени. Осећа се: они су у свету са самим собом и једни с другима. И постоји још једна ствар коју просто не могу да схватим. Људи који долазе на јутарње службе ка степеницама – ено тамо испред – и примају ншто кашичицом из чаше, приступају с једним изразом, а када иду назад, њихова лица се у потпуности мењају, на њима се појављује светлост. Зато је ваш Бог, мора бити, не само Домаћин овог здања, Он је активни Бог; Он нешто чини с људима. Мене такође треба променити. Могу ли да се крстим?” Тако се овај човек, неверујући, чак настројен против вере, потпуно променио од једног боравка у храму. Зато што у храму присуствује и делује живи Господ! Храм никада не бива празан! О преподобном Јустину (Поповићу) причају да је често изговарао проповеди у храму чак и онда када у храму није било људи. Сестре су му говориле: „Аво, зашто проповедате у празном храму?” А он је одговарао: „Храм никада не бива празан! Он је увек пун Анђела!” И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама – и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму – чији нас зидови ограђују – јесу Анђели и свети. Код преподобног Јустина постоје овакве речи: „Сваки свети храм – то је честица неба на земљи. Када си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево – ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм – стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Ко тада може бити силнији од нас? Нико, нико!” Храм – то је наше главно прибежиште. Ако примамо духовну корист, чак када просто накратко свратимо у храм, онда се, тим пре, освећујемо када присуствујемо богослужењу. Јер у тим моментима небо силази на земљу, отварају се рајска врата, време измењује свој ток! Нека смо чак маловерни, немоћни душом, немарни – богослужење потреса нашу природу. На богослужењу све садејствује како бисмо се просветили и изменили. Прво, у овоме садејствује лепота богослужења. Сама архитектура храма, иконе, свечаност обреда – све нас усхићује, радује, надахњује! У обичном, свакидашњем животу понекад због сујете можемо престати да осећамо присуство духовног света. Али, када долазимо у храм, на богослужење, ми као да се будимо. Наслађујемо се лепотом духовног света, и већ само због тога – мењамо се. Игуман Никон (Воробјов) причао је о себи: када је у данима своје младости изгубио веру у Бога, заједно с њом изгубио је и смисао живота. И једно и друго поново је стекао управо за време богослужења у храму. Ево како он о томе пише: „У храму сам се као прве ствари сетио предања о изасланицима кнеза Владимира, који, када су ушли у грчку цркву, више нису знали где се налазе: на небу или на земљи. Ево првог осећања у цркви: човек није на земљи. Црква није земља – то је комад неба. Каква је радост била слушати: Господи помилуј! То је просто неизмерно деловало на срце: цело богослужење, непрестано спомињање имена Божијег у разним формама, песмопевање, читање. То је изазивало некакво усхићење, радост, насићење”. Најслађе име Господа, које непрестано чујемо у храму, већ нам дарује велико надахнуће! Ако пажљиво слушамо целу службу, тада ће обавезно макар неколико речи дотаћи наше срце, и оно ће узаврети и осетити близину Божију. Погледајте како смело о томе говори старац Емилијан: „Већина песмопевања наше Цркве потреса човека. Када их певамо или слушамо, тада оне изазивају такво усхићење да се код нас појављује вртоглаво осећање! Ми се осећамо тако као да хоћемо да певамо, светкујемо. У манастиру, где се богослужење савршава сваког дана, свакодневно видимо оно што говори псалмопојац Давид и оци Цркве: радујте се, праведни, запљескајте рукама, ускликни Богу сва земљо”. Заиста, како тачно ове речи из псалама преносе оно што се дешава на богослужењу! „Радујте се, праведни”, „запљескајте рукама”! У храму се радујемо заједно са светима! Замислите, ми стојимо упоредо са светима и скупа с њима, можемо рећи, пљескамо рукама од радости. Близина светих, њихова радост и светковање нас надахњују! Ми се, такође, поред њих освећујемо и мењамо. У општењу са светима усвајамо њихове свете, божанствене мисли и осећања. Сваког дана заједно са мученицима славимо победу над смрћу, заједно са преподобнима распламсавамо се ревношћу према подвижничком животу, заједно с апостолима славословимо Бога. И свети нам помажу. Они не примају од нас просто славословље, већ делатно учествују, скупа с нама, у богослужењу: слушају наше молитве и приносе их Богу, скупа с нама клече, помажу нам да боље схватимо службу. Дешава се, на пример, да слушамо стихиру, посвећену ма ком светитељу, и да осећамо особито умиљење или да добијамо одговор на било које духовно питање. То значи да је то свети рекао нашој души, научио нас. Као што каже један старац, Господ је ради тога и утемељио богослужење како бисмо могли да општимо са светима и од њих се учимо светости: „Када би човек хтео да се научи светим осећањима, зар би га Бог лишио овога и не би се одазвао на његову жељу? Управо ради овога Господ изграђује црквена сабрања, богослужења. Зато шаље Анђеле, и Арханђеле, и свете овамо – нама, грешнима – да бисмо општили једни с другима, да би свети своју светост даровали грешнима, а грешни светима саопштавали о свом стремљењу да стекну исту ову светост и у њој им се уподобе”. Замислите, ако човек расте у царској палати, тада он постаје царски, стиче унутрашњу племенитост. Тим пре, када човек сваког дана борави у друштву светих, он постаје племенит, освећен. То можемо уочити у монашком животу. Монах који воли богослужење и сваког дана се налази у храму, стиче особиту племенитост, духовну аристократију. Као што се о Мајци Божијој пева да је Она „у храму васпитана”, тако се и сви ми васпитавамо у храму, у заједници светих. Знате ли у чему је још посебна снага богослужења? Због чега оно тако утиче на нас? У храму смо заједно не само са свима светима, него и једни с другима. Доживљавајући јединство Цркве, ми с особитим интензитетом осећамо и наше међусобно јединство. И то мења сваку од нас. У храму, можемо рећи, стичемо саборну свест. Звучи узвишено, али то у ствари осећа свака од нас, чак и најпростија сестра! Шта значи саборна свест? То значи да ја нисам усамљена, ја идем Богу заједно с другима. Све ми помажу, и све заједно стичемо спасење. Нарочито велику силу има наша саборна молитва. На богослужењима обједињујемо своје духовне снаге. Човеку је веома тешко да се моли сам. А када се моли заједно с другима, тада његова молитва добија крила. И он се освећује већ због тога што се око њега сви моле. Као што је говорио старац Софроније (Сахаров): „Какви су то чудни сати – када се налазиш у просторији где неко призива име Господње! И када око вас призивају Христа и ви живите у тој атмосфери, тада то с годинама препорађа целу вашу природу”. Ако нам се чак учинило да се на служби због своје душевне немоћи или због посусталости уопште нисмо молили, свеједно из храма излазимо измењени. Ма какве код нас биле немоћи и недостаци, у храму се допуњавају врлинама других! Владика Атанасије Лимасолски у једној својој беседи говори: „Црква и богослужење налик су на авион. Ти улазиш у авион и хтео – не хтео, схватио – не схватио да си у авиону, летиш заједно с другима. Авион узлеће са свима који се налазе унутра. На то личи богослужење. Ето, ти си дошао на богослужење и стојиш као пањ. Нека је тако, нека чак ништа не схваташ, нека чак твој ум лебди, лута и преноси се негде тамо, али ти само дођи и буду макар пањ, суво брвно – јер се и дрво у Цркви освећује, и камење, и прашина. Када сређујемо храм, не просипамо прашину у канту за помије: код нас постоји специјално место где је одбацујемо, зато што је у храму чак и прашина освећена”. Ако се у храму чак и прашина освећује, онда како да се не освећује човек за кога је храм и саздан? Човек на богослужењу не постаје просто освећен, већ божански предиван, царски! Присуство светих и анђела, јединство Цркве, јединство сестринства тако делује на нашу душу да се ми узвисујемо над самим собом. И још можемо рећи да у храму свака од нас постаје мудра, много мудрија од оних који завршавају универзитете или академије. Зато што на богослужењу примамо најважнија знања. Код старца Емилијана постоје овакве речи: „Царство Небеско је основно знање”. Заиста: шта је за нас најважније од свега да знамо? Оно што се односи на наше спасење, на живот вечни. То бесцено знање стичемо управо на богослужењу. То знање, које нас мења, чини нас потпуно другачијим људима, зато што је то живо искуство Царства Небеског. Богослужење никада не може да додија. То је нека неисцрпна дубина! Ма колико ми црпили из тог извора, никада не кажемо да смо узели све, да више немамо шта узети. Проборавивши на богослужењу, потом готово током целог дана спомињемо Царство Небеско, Бога. Хранимо се сећањем Божијим, оно руководи свим нашим поступцима, нашим општењем с ближњима, надахњује нас на непрестану молитву. Дакле, богослужење је заиста највећа ризница у нашем животу. Оно нас освећује, даје нам најузвишенију мудрост, искуствено знање Царства Небеског, води нас ка спасењу. Хајде да високо ценимо ову ризницу, хајде да настојимо да стекнемо на богослужењу све што нам оно може дати! А у каквим условима можемо да примимо особиту корист од богослужења? Веома много зависи од тога како се спремамо за богослужење. Како ви мислите, у чему се састоји најглавнија припрема за службу? Шта нам више од свега помаже да правилно схватимо службу, да се нахранимо њоме? Наравно, келијно правило пред службу. Памтите ли Спаситељеву причу о Великој вечери? Ми смо такође позвани на Велику вечеру, на гозбу, где Сам Господ чека на нас. И на ову вечеру треба да дођемо у брачној одећи. А где се облачимо у брачну одећу? На правилу. Тамо се облачимо у светле ризе – чист ум, слободу од сујете и брига. После правила сви долазимо у храм одевени на царски начин! Ако смо чак преко дана били обремењени некаквим проблемима, гресима, сујетом, тада нас правило може од свега овога ослободити! Код једног атонског старца, оца Антима, послушаник једном упита: „Оче, како да се избавим од бремена грехова мојих?” Старац Антим одговори: „А да ли увек испуњаваш свој келејни канон, чедо? Када човек у тишини келије стоји пред Христом, тада Христос невидљиво свлачи једно по једно бреме греховно, и на крају наступа дан када се човек осећа лаким као птица”. „Оче, када ће то бити?”, поново упита послушаник. „То се даје од Бога по мери свачијег усрђа. Што ревноснији и приљежнији будеш према свом келијном делању, тим пре се примичеш загљају Очевом”. Заиста, за време правила добијамо олакшање од бремена наших грехова, као да одбацујемо са себе стару одећу. Када долазимо у храм, наш ум је просветљен и ми много боље схватамо све што чујемо на служби. Сада бих хтела да кажем о другом начину како да се спремамо за богослужење. Припремом се показује наше угађање Богу током дана. Од тога како смо провели дан, како смо општили с ближњима, како смо испуњавали своје послушање, зависи како ћемо се молити на служби, како ћемо је усвојити. Заправо, сав наш свакодневни монашки живот показује нам се као предивна припрема за богослужење. Зато што је монашки живот непрестани подвиг – подвиг самоодрицања, послушања, пожртвовања, љубави. Сви ови подвизи имају велики циљ. Благодарећи њима, човек постаје способан, по речима старца Емилијана, да „врши своју литургију с великом силом, непосредношћу, интензитетом – да небо и земља грме док ми савршујемо литургију”. Зато заволимо подвиг! Немојмо тражити потпуни комфор или то да се испуне све наше жеље, или да се ближњи увек према нама односе са уважавањем. Напротив, са жудњом иштимо да послушамо, сложимо се, поштујмо ближњег, сагнимо пред њим своју главу! Све то не само да чини наш свакидашњи живот потпунијим, дубљим, него нас и спрема за највише радости – сусрет с Богом на богослужењу. Такву силу има нарочито подвиг послушања. Тако, на пример, и сав наш труд постаје нам припрема за богослужење када га испуњавамо у правилном духу, то јест са усрђем и одсецањем наше воље. Сетите се прелепих, надахнутих речи светог Јована Лествичника, које је рекао о братији која се труди у општежићу: „Видео сам оне који блистају од послушања, и, по могућности, нису немарни спрам сећања на Бога, која су вршили умом, и који су, ставши на молитву, убрзо овладавали умом и проливали потоке суза зато што су били припремљени светим послушањем”. Ове се речи могу односити на сваког од нас. Свако наше дело, сваки труд који вршимо уз одсецање воље отвара наше срце за благодати Божије. Хтела бих да прочитам једну причу из успомена монахиње Евстолије, која је живела у XIX веку: „У нашој обитељи био је заведен такав поредак да су они који су пролазили послушничка искушења током три године били дужни да изуче сва монашка послушања – у повртњаку, и рад у пољу, када је предстојало и косити, и жњети, и снопове везивати. Ја, као она која се васпитавала у задовољству и нези, на ово нисам била навикла. Служила сам и у трпезарији. И приликом изградње храма заједно с другим почетницама приносила сам градитељима креч и цигле. Једанпут ми се десило да три суботе заредом не бивам на свеноћном бденију. Када сам са жалошћу о томе рекла благајници, строго ми је приговорила због лењости према манастирском труду и због својевоље. Каква је бура била у души мојој! Какво сам роптање имала да победим у своме срцу, јер ми се претња ова учинила окрутном и неправедном! Милосрдни Господ, по молитви мојој, не само да је омекшао и смирио моје срце, јер сам положила завет да отад никада не противречим и не тражим своје, него је и даровао велики дар Свој. Јер, када смо следећег јутра поново дошли на своје послушање, показало се да радници тога дана нису стигли, и матушка је свима заповедила да идемо на јутрење и рану литургију. Каква је сладост била за мене у свакој речи службе! Осећам као да нисам на земљи, већ се у рају налазим и од свег срца појем Господа и Пречисту Мајку Његову са свима светима! Када су запевали Честњејшују, тада се чинило да моје срце од умиљења пред Пресветом Богородицом престаје да бије и да нестаје! Нисам знала како стојим и где се налазим. Када сам о свему потом рекла матушки, она каже: То ти је Господ подао зато што смирујеш себе. Чини тако, и ова сладост постаће вечно наслеђе твоје”. Тако и ми, када претрпимо нешто током дана, када с ревношћу одсечемо вољу своју, тада пред Господом постајемо мученици и Он нас с љубављу приближава Себи. Тада с нарочитом смелошћу стојимо на служби, као што стоје пред царем његови верни војници. Постоји још један важан услов да бисмо дубоко осећали богослужење, да би оно ушло у наша срца. То је учествовање у свим службама дневног круга: вечерње, повечерја, полуноћнице, јутрења, часова. Какво нам је дато богатство – пуни дневни круг! Ко бива на свим овим службама, код тога се појављује осећање да живи у рају, и да је у његовом срцу рај. Код таквог човека нема помисли, нема проблема. Њему је лакше да чува непрестану молитву, лакше да се труди, да општи с ближњима у духу љубави. Нарочито велики значај има вечерња. Иако је ова служба кратка, у њој се садржи велика благодат! Владика Атанасије Лимасолски прича овакав догађај: „Памтим у Солуну једног возача аутобуса, који је заједно са кондуктером за време вожње вршио вечерњу, часове, параклис. Једном сам се са њима нашалио: Ваш аутобус ради као манастир на точковима. Уђеш у њега и видиш кондуктера с великим часословом у рукама. У овом аутобусу била је благодат, зато што су се ови људи молили”. Видите како су слатке све службе дневног круга! Оне надахњују све који љубе Бога, који хоће да воде озбиљан духовни живот. Тим више оне треба да надахњују нас! Кад бисмо знали како Господ и Божија Мајка желе да нас виде на вечерњи, тада бисмо трчали тамо из све снаге, бојећи се да ни минут не закаснимо! Памтите ли случај о којем је причао оптински старац, преподобни Никон (Бељајев)? Желим да прочитам белешку из његовог дневника: „Ево шта ми је данас рекао Баћушка: – Ја сам вам и раније говорио да треба долазити на службу пре звона, како би вас звоњава већ затекла у храму. Због чега је тако? Зато што у то време Мајка Божија улази у храм. То сам раније негде прочитао. Потом сам читао о кијевском оцу Пајсију… То је био подвижник, јуродиви монах. Једанпут је дошао на вечерњу, одзвонили су. У храму нема никог. Црквењак, опосливши све, изиђе из храма. Остаде он сам. Изненада чује шуштање, као да неко иде. Погледа и виде Величанствену Жену висока раста у пратњи светог апостола Петра и још неког. Она се осврну у храму и изговори овакве речи: За вечерњу су одзвонили, а монаха нема. Затим, окренувши се оцу Пајсију, благослови га, осенивши га широким крсним знамењем, и пође из храма, подижући се у исто време од земље. Отац Пајсије изиђе за Њом из храма, пратећи Је погледом. Она се подизала све више и више, док није сасвим ишчезла пред очима оца Пајсија”. Ево оваквог случаја. У ствари, по томе долазе ли монаси на вечерњу можемо судити о читавом животу манастира. Управо љубав према службама дневног круга показује да у манастиру стварно постоји ревност према духовном животу. Господ пружа све неопходно за живот оном манастиру у којем се братство моли на вечерњи. И главно, у таквом манастиру изобилно делује благодат Светог Духа. Када бивамо на вечерњи и свим другим службама, тада дубље схватамо литургију. Код старца Емилијана постоје овакве речи: „Ко у наше време иде на вечерњу, на јутрење? Колико људи савршава повечерје? Ко зна наш поредак? Ко слуша црквене каноне? Богатство поретка остављају, премештају негде у ћошак. Сматра се да је довољна само Божанствена литургија. Међутим на тај начин литургија нас не храни, не мења, не узводи ка божанственим доживљајима”. Наравно, литургија у сваком случају делује на нас. Али када на њу долазимо припремљени, савршивши вечерњу, повечерје, полуноћницу, јутрење – тада нас литургија узводи на небеса! Уопште, веома много у нашем животу зависи од тога бивамо ли ми на часовима вечерње. На пример, код нас многе сестре примећују да се њихово расположење после вечерње разликује од оног у ком су дошле на вечерњу. Бива тако да се данима смућују и брину их неке помисли, а после вечерње све то нестаје, у душу се усељава мир и тишина. Ми осећамо да се дан са свим његовим бригама завршио, да је наступило време да се спремамо за следећи дан, нове сусрете с Богом, за причешће Светим Христовим Тајнама. И ја бих веома желела да сви имамо ватрену ревност према службама дневног круга. Из овога бива јасно да код нас постоји чврста вера, да смо слободни од пристрашћа земаљском, од сувишних брига и устремљени ка једином што је потребно. Најглавније је да наша љубав према богослужењу сведочи о нашој љубави према Богу. У самој ствари, ми долазимо у храм не само ради тога да бисмо нешто примили од Бога. Ми долазимо тамо зато што волимо Бога, зато што просто не можемо другачије! Сигурно сте приметили како у Цркви постоји много песмопевања, у којима се не садрже никаква мољења, већ којима просто хвале, благодаре и славослове Христа. „Слава Теби, Господе, слава Теби!” „Благословен си, Господе!” „Алилуја!” „Осана!” И као што пише митрополит Венијамин (Федченков), „Црква од љубави своје тако поје Њему, Женику свом Небеском. Све службе Цркве, ове чисте невесте Христове, јесу химне њене љубави према Богу. И све свете душе пламтеле су овом љубављу. Најслађи Исусе – ове речи нису сликовит израз, оне одговарају изгарању срца”. Сва богослужења Цркве су, пре свега, надахнуте песме љубави према Најслађем Исусу! Нарочито је за нас, монахе, тако природно непрестано стремити у храм, како бисмо скупа с целом Црквом Христу запевали песму љубави! Зашто се у манастирима храм увек гради у центру? Зато што се, као што говори архимандрит Василије Иверски, „сав наш живот врти око Бога. Наше главно бављење – то је Он”. Текст је објављен као предговор књизи Белешке о Литургији и Цркви, Сергеј Јосифович Фудељ, Бернар, Београд 2019. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ако би нас питали гдје би највише вољели да прославимо празник Покрова Пресвете Богородице и Михољдан, већина вјеника би одговорила- Покров у Пећаршији а Михољдан у Великој Хочи. Звучни запис емисије Група поклоника из Херцег Новог предвођена Игуманом Савинским јеромонахом Макаријем имала је благослов да ове празнике прослави управо у овим Светињама. О својим утисима које носи са поклоничког путовања Светињама Косова и Метохије говорио нам је отац Макарије Савински. Извор: Радио Светигора

Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни. И без обзира на године формирања недељних школа, дечијих кампова и сличног дошло се до тога да у Цркви није било људи, није било свештеника, јер људи, посебно млади, нису имали везе са Црквом. Цркву су представљали са једне стране као идеологију, а са друге као земну установу. Црквена јерархија је имала светски карактер, бавећи се више социјалним него духовним питањима. За обичне људе се све свело на просту обредност: крштење, венчања, сахране. За Кипар су посебно тешке биле две деценије: 60-те и 70-те. То су биле године распада. Све се распадало и било је невероватно да се млади виде у храму. Сећам се када сам 1976. године кренуо на студије у Грчку, био сам изузетно изненађен када сам дошавши у храм прве недеље, тамо видео младе људе. У Лимасолу су организовали различите црквене манифестације ради деце, али од 200-300 душа у Цркви је остало пет људи, ако су уопште и остали. Када сам дошао на Свету Гору и видео младе монахе, то је било веома необично за мене. Први пут сам видео младе људе у раси и могао са њима да разговарам. То је било немогуће на Кипру! На срећу, та криза није дуго трајала. Црква није нестала, преживела је искушење и наставила да иде напред. Данас видимо повратак људи у Цркву, али и нешто чудно: млади људи који се враћају су пре свега студенти, а не шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци – ретко ћеш видети њих. Човек достигавши одређени узраст, из једних или других разлога враћа се и налази Цркву. Најбоље је што млади траже Цркву и налазе је у њеном правом изгледу. Управо у томе је и обавеза Цркве – јављати и показивати Себе у свом правом издању. Јер ако бисмо направили грешку, покушали да будемо „савремена“ Црква то би било исто као и бакица у фармеркама и са лакираним ноктима. Када Црква покушава да се модернизује, да би постала савремена, постаје смешно. Постајемо веома смешни када покушавамо да будемо савремени. Јер млади човек не тражи код нас савременост, већ да може да чује речи, неодевене у неку логику, или рационализам чије је раздобље прошло. Епоха рационализма је родила атеизам. Шездесете и седамдесете су биле епоха атеизма на Кипру. Атеисти су били у школама. Била су и деца која нису веровала у Бога. Данас тога нема и они који говоре да су атеисти, нису. У то време су постојали идеолошки атеисти. Тада се водила борба против атеизма, против материјализма, писала су се апологетска дела и још много тога. Дошло се чак до тога да је хиљаду научника на некој конференцији доказало да Бог постоји. А противници су одговорили тако да је две хиљаде научника на другој конференцији доказало да Бога нема. На срећу, такве трагикомичне ствари су остале иза нас. Данас млади човек не тражи логичке доказе, већ ЖИВО ИСКУСТВО. Да ли постоји такво искуство у Цркви? Ако постоји, онда човек живећи њиме, зна како да живи са Богом. Доказ је да млади људи врло радо учествују у Тајнама, навикавају се да се исповедају, често се причешћују, моле се, иду на службе, поштују иконе, светињу, читају Житија Светих и светоотачка дела. Све то се врши на све лепши и правилнији начин. Они су нашли оно што су тражили. Веома је утицало на мене када сам видео – и сада видим – да млади људи, нашавши се ван храма, узимају светоотачке књиге, читају их и разумеју. У исто време срце ми се кида када видим „религиозне“ људе који читају књиге Светих Отаца и ништа не разумеју. Када почињу да говоре о ономе што су читали код Отаца, хватам се за главу. Нема веће злоупотребе речи Божије од тога. Доказ за то је трагедија тих година, која се одразила у свим сферама црквеног живота. Погледајте шта се догодило. Они нису волели наше храмове и зато су дизали савремене храмове, од којих су неки налик на свемирске бродове. Улазиш у њих и питаш се: шта је ово – биоскоп? Да нема икона, човек би се заиста питао где је доспео? За шта су потребни сви ти храмови? Низ столица, као у позоришту. Свештенослужитељ је буквално глумац. Њега гледају, седећи у фотељама. Ето такве су последице обрасца мисли те епохе. Византијске иконе, иконе строго аскетске, нестале су из храмова. Појавиле су се неке иконице које се деле у недељној школи. Исус беба, као детенце са маштарским изразом лица, руменим образима и плавом косом. Пресвета Богородица као симпатична Немица. Христос као познати глумац, са неким уморним погледом. Питаш се, шта је то? А сви ти немачки, западни, туђи обрасци који су доспели у Цркву, „служили“ су људима као духовна храна. Нећу заборавити како су ме, док сам још био у манастиру Махера, позвали да говорим у некој сали. И одлучио сам да кренем да не испадне да се односим немарно према позивима. Позвали су ме да говорим о старцу Пајсију. Званични повод је био завршетак школске године у недељној школи, а тема су били примери за подражавање. И одједном нама који иступамо говоре да свако има по шест минута. Шта се може рећи за шест минута? Добро, мислим, хајде да видимо шта могу. И почела су иступања: национални, религиозни, социјални примери. Признајем да сам се осетио као да се налазим на скупу пентакосталаца. У реалности се ништа није разликовало од њихових скупова. Када бих знао да то неће изазвати скандал, устао бих и отишао. Такав сам стид осетио! Добро је што је већина деце била на улици, јела и пила сок. Нису гледали на нас. Нико од њих нас није слушао: у сали су углавном били њихови вероучитељи. Осетио сам се буквално као на гробљу. Говорили су о неком мртвом богу. Све што сам чуо изазвало је у мени, као свештенослужитељу, негодовање. Једва сам се суздржао. Чак сам се чврсто ухватио за сто, јер сам био веома изнервиран. Како су ово трпели ти људи? Говорим не да бих укорио некога, већ да бих једноставно описао оно што се догодило. Шта рећи? Не знам. Нека нас Бог сачува од тога. Говорили су такве бесмислице… А за кога? За младе? И где су они? Колико је деце било у сали? Они су били напољу, јели и пили! Мањи део је био у сали, 15 до 20 малишана, који су се бојали да изађу. Сви остали су били одрасли. О чему ту говорити! Заиста, као Црква смо прошли кроз период духовног самоубиства духовне обмане. Било је много разлога – историјских, богословских, пастирских. Тиме не укоревам било кога и не кривим конкретна лица, ни неке групе. Једноставно покушавам да покажем да ако се Црква не покаже у истинском облику, цена ће бити да неће моћи да опстане. Ако Црква направи грешку и покуша да се ослања на туђе за себе темеље, све то ће се завршити крахом. То је сто посто тако. Пашће, као кула од карата. Све слично не може да стоји. Опстаће само оно што исходи од истинског живота Цркве, Њеног искуства. Само искуство може да постане чврсти темељ. Ништа друго. Наша епоха је доказала то. Како? Када видимо људе који се предају световном животу и „не схватају ни речи“, а затим се одједном, дотакавши се Цркве, потпуно мењају. А имали су такав начин мишљења и дела да се чинило да су далеко од доласка у Цркву. Видео сам бесконачно мноштво таквих обраћања како на Кипру, тако и на Светој Гори. И питаш се: како је човек који је раније имао такав начин мишљења и живота, успео тако да се измени – сада чита, моли се, подвизава се, пости, осећа се пријатно? Предивно је што Православна Црква пружа младом човеку то осећање. Говорим о уравнотеженим, не о искомплексираним људима који се боје других људи. Ето, празнујемо пренос моштију светог великомученика Георгија. То значи да су отворили његов гроб, узели мошти и поставили их у храм ради поклоњења и освећења верних. Зашто Црква обележава овај догађај? Он је веома важан, јер само Православна Црква говори и учи о слави људског тела. О томе да се човек не спасава само душом и да се Црква не бави само људским духом, већ спасава и обухвата целог човека. Свети апостол Павле говори да је тело храм Духа Светога. Црква указује дужну пажњу телима Светих, њиховим моштима, јер су и њихове душе и тела причасне божанским енергијама Светога Духа. Дакле, целокупна људска природа је освећена. Чак и након смрти та благодат пребива у њиховим моштима и чини чудеса. Црква је одувек исповедала то учење. У 14. веку су били велики богословски спорови у Цркви. Свети Григорије Палама је подржавао то учење и тврдио да Црква нема никакве везе са философијом, јер је у том раздобљу почело убацивање западне теорије која је тврдила да се човек спасава не по благодати Светога Духа, већ кроз интелектуални процес мишљења и прихватања речи Божије. Оно што и данас слушамо. И данас међу црквеним људима неки сматрају да су разговори о чудима знак нездраве религиозности. Питаш се: а шта је дакле, Христос, Који је чинио чуда – и Он је био религиозно болестан човек? Ако читамо Јеванђеље видећемо да је препуно чуда, Божијих дела, Бога, Који је изгонио демоне, исцељивао слепе, васкрсавао мртве. И говорио да ће и Његови ученици творити то исто: изгонити демоне, васкрсавати мртве и да им нико неће наудити. Све то до сада пребива у Цркви. Све је доказ да је Црква жива, иако и благодат Божија не делује кроз чуда. Међутим, чуда су оно што изражава живо дејство Цркве и сведочи да Црква није учење, па нека је и најбоље на свету. Христа често доживљавају као великог учитеља, мистика, како Га називају масони. Треба ли и ми да кажемо да је Он био такав? Црква не учи тако. За нас је Христос савршена Личност, савршени Спаситељ света. Ми не можемо прихватити да је могуће спасити се другом личношћу, идејом или учењем – најважније је схватити да у Цркви развијамо личне односе са Самим Христом. Када човек постане свестан тога и прими то, стаје на пут исцељења који предлаже Црква и осетиће то у свом срцу. Јер ако не осети значи да Црква лаже. Црква не говори ствари које не може да докаже. Она доказује, али не разумом, већ искуством. Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Превод са руског Станоје Станковић Извор: Митрополија црногорско-приморска