Отац Павел Пападопулос: „Наш живот мора бити живо сведочанство да вреди бити Христов“ (2.део)

– Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере?

– Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом.

Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води.

Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати...

Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду.

Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је  себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог.

- Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге?

– Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог.

– Ваша жеља свим православним хришћанима ...?

- Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење.

Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити.

Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама...

Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).