Претражи Живе Речи Утехе

Уобичајено човјек има циљеве, велике или мале, далеке или блиске, оне који могу бити достигнути у најближој будућности, или сасвим безначајне. Али, постоје и људи који у животу немају циљеве. Свакако, сматра се да је човјек створен како би имао циљ. Због чега је тако? Због тога што вјерујемо и читамо у Светом Писму, да је човјека Бог створио; а ми знамо да Бог не чини нешто случајно, те ни човјека није створио случајно и човјек се није тек тако појавио на овом свијету. Оно што Бог чини је савршено, и у замисли и у отјелотворењу, савршено је у своме циљу. Сва дјела Божија су савршена. И човјек, који је најсавршеније створење Божије, има циљ и разлог због којег је створен. Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“. Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца. Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко. Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе. Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине. Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено. Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије. Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено. Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара. Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти. Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање. Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг регуларно говори: «Увјек ћемо тежити за мир, безбедност и стабилност широм евроатлантског региона; ћемо бранити слободу појединца, демократије и владавине права. Уједињени смо у нашој преданости начелима и циљевима УН». Такви циљеви се изражавају и на састанцима сталних представника, и на састанцима са учешћем министара спољних послова и шефова одбране чланова овог савеза. Међутим, ако обратимо пажњу на стварну активност Северноатлантског савеза, постоји неслагање између наведених циљева и њихове реализације у пракси. Шефови бројних држава и представници међународних организација редовно оптужи НАТО за илегално кориштење силе. Само током седмице дана савез и његови чланови били су оптужени за следеће злочине: - Сиријска агенција САНА саопштија је да борбени авиони коалиције са Америком на челу уништили мирно становништво у близини са градом Абу-кемал на истоку Сирије; - Комитет за атомску енергију Либије оптужио је НАТО да користи бомбе и ракете са осиромашеним уранијумом; - Министар спољних послова Ирана рекао је да Америчке трупе су у Сирии илегално од самог почетка; - Председник републике Никарагве изјавио је да САД током неколике године интервенисао у политички живот републике, присилно уклонивајући легитимну владу, и да ти покушаји заустављају и данас; - Председник Боливије Ево Моралес оптужио САД у припреми војне инвазије на Венезуелу, тражећи подржку од земаља Латинске Америке; - Кинско Министарство спољних послова оптужио САД за одржавање тензије на Корејском полуотоку. Треба схватити да то су нови подаци, можете такође додати најгласнији злочине Северноатлантског савеза: - Инвазија на територију Југославије 1991. године, масовно бомбардовање градова уз коришћење забрањених касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијумом; - Примена мучења, пониженја и насиља осим ратних заробљеника након инвазије у Авганистан; - Примена белог фосфора као кемијско оружје у Ираку 2003. године; Све то оповргава главну поруку НАТО-а о кориштењу само демократских метода и само у правном оквиру.

-Говор одржан приликом првог засједања Свјетског савјета цркава у Амстердаму, 1948.- Екуменски проблем је проблем схизме и њеног исцјељења. Хришћанство је у потпуности подијељено и поларизовано. Нема једномислија у хришћанском свијету. Први екуменски задатак је створити га. Не постоји јединствен глас који би говорио са ауторитетом и убједљивошћу за све хришћане или у име свих хришћана. Сва екуменска састајања су само изложбе хришћанског нејединства. Овдје смо се сакупили најприје да поново упознамо једни друге. У ствари, да упознамо једни друге као ближње и браћу у Христу. Јер годинама смо били изоловани и удаљени једни од других. Морамо поново успоставити и открити заједнички језик. Овде смо сада као званични претставници сопствених „цркава“; тј. својих многоструких и разноврсних предања. То значи да претстављамо подијељено хришћанство, показујући првенствено међусобну различитост и удаљеност. И ма колико обећавајуће и важно наше окупљање може бити (и надајмо се биће), никакав екуменски састанак не може сам по себи анулирати, па чак ни сакрити наше стање подијељености. Морамо забиљежити наше размирице прије него што дођемо до било какве сагласности. Али никаква „сагласност“ сада није могућа. Имајмо на уму да нама није дата нити моћ, нити ауторитет да „доносимо законе за цркве“, тј. да задиремо изнад зидова подијела. Морамо бити самоувјерени и довољно храбри да би се суочили и прихватили ову чињеницу, ма колико тужна и непријатна она била. Само отворено препознавање ове тешке ситуације може нас поставити на прави пут, ако заиста намјеравамо направити напредак ка истинском рјешењу екуменске напетости. Јер заиста постоји напетост. Екуменска ситуација је антиномична и, штавише, двосмислена и екуменски проблем је трагичан. За хришћане трагедија није ништа друго него гријех. Зато не постоји „мирољубиво“ ријешење. Трагедија може само да кулминира у страхоти или кризи. Људска трагедија је већ кулминирала у страхоти крста. Људски одговор овој божанској кризи историје мора бити покајање и вјера. Мир и слава долазе само преко крста. То не значи да треба да игноришемо скорашња екуменска постигнућа, растућу хришћанску кохезију или заједничку тежњу хришћана једних ка другима, пораст међусобног разумијевања и пријатељства и спремности на разговор. Но, парадокс је у томе што на сваком кораку екуменског напретка откривамо нове и дубље потешкоће, нове разлике, нове и горуће тачке неслагања. Опет и опет морамо да преиспитујемо и исправљамо не само сопствену политику или тактику, него и саме наше циљеве и намјере. Проблем хришћанског помирења је бачен пред нас – мислим, пред нашу генерацију – прије свега из практичних разлога. Или да кажем, због нашег разочарења и очајања? Морамо признати да смо дирнути и збуњени првенствено тренутним „метежом човјечанства“, његовим тренутним хаосом и ћорсокацима, кризом и распадом наше цивилизације, пријетњом атомским оружијем и свеопштим ратом, крајем једне епохе. Налазимо се у алармантној ситуацији када се захтјева хитно и тренутачно дјеловање. „Наше несретне подијеле“ пројављују се све више и више као једна огромна сметња било каквој дјелотворној хришћанској акцији на било ком пољу, било да се ради о дјелотворном хришћанском отпору или било каквој борбеној иницијативи. Очигледно, само заједничка и споразумна акција има неку шансу за успјех. Некаква хришћанска кооперација, коалиција хришћанских снага нам је неопходна ако смо на путу да се сусретнемо са изазовом „непријатељских јеванђеља“ и потребом да као хришћани мијењамо свијет. Изгледа да хришћани морају доћи до споразума међу њима самима, са циљем да не компромитују сопствене циљеве међусобним препиркама и оспоравањима. Домет и обим ове очекиване сагласности је, у сваком случају, обично остављен магловит и нејасан. Нико неће оспорити тежину и значај свих ових стратешких разматрања. Поновно откриће смисла хришћанске одговорности за овај свијет је, свакако, истинско и драгоцијено екуменско достигнуће. Хришћанство, наравно, није само проглас одређених општих принципа, већ је оно темељни садржај свакодневног живота. Хришћанство мора бити практиковано и стављено у акцију овдје и сада, hic et nunc; мора бити прилагођено било којој и свим ситуацијама, у сваком погледу и у свако вријеме, semper et ubique. Онострани карактер и циљ хришћанске поруке не значи хладну равнодушност према овоземаљским потребама, потребама беспомоћног човијека који страда. Хуманост и милосрђе су обиљежја сваког истинског хришћанског живота. Људско достојанство и друштвена правда су неизбјежна питања унутар најургентнијих забринутости цркве. А Православна црква, посебно, никада не може да заборави енергичну молбу Св. Јована Злтоустог за друштвено милострђе и правду. А ипак, овакво примјењено хришћанство је највеће искушење цјелокупне људске историје, сада и увијек. Основну карактеристику чини ово: ми се суочавамо са искушењима овога свијета умјесто да сами искушавамо свијет. Предајемо се дубиозном задатку повременог одобравања или неодобравања догађаја и настојања овог пролазног свијета. Очајнички се расправљамо и препиремо да ли цркве треба да се приклоне комунизму или капитализму, или нечему другом, и који од постојећих друштвених и политичких програма треба да буде одобрен условном или безусловном хришћанском подршком. Ми једноставно посматрамо правац историје, коментаришући, понекад страствено, њене погрешке или достигнућа, понешто поздрављајући, а понешто осуђујући. Наше питање је: у овом свијету, шта је то што треба бити прихваћено и препознато од стране хришћана, а шта је оно чега се треба одрећи: на којим пољима могу и требају хришћани свесрдно или тактички да се придруже синовима овога свијета у заједничком напору ка преобликовању и управљању људском свакодневицом; и на којим пољима они морају да одбију било какву сарадњу и следе сопствани посебан пут? Оно што овдје заобилазимо је дух истинске хришћанске иницијативе. Начелни сукоб између јеванђеља и „овога свијета“ је управо тиме опасно замрачен и сакривен унутар наших екуменских разматрања. У опасности смо да будемо поробљени својом сопственом стратегијом. Право хришћанско мјерило није стратегија већ истина. Хајде да за тренутак прихватимо да се можемо некако сложити око неких мање или више одређених и карктеристичних ставова с обзиром на алармантне потребе овог нашег времена. Хајде да замислимо да заиста можемо говорити једним гласом о тренутној политичкој, друштвеној и међународној ситуацији. На неки начин, то би био заиста спектакуларан успјех, истинско стратешко достигнуће. Па ипак, да ли би то означило икакав прави напредак ка истинском екуменском рјешењу – мислим на рјешење правог екуменског проблема – исцјељење схизме? Усуђујем се истакнути да би то, по мом личном мишљењу, првенствено био катастрофалан промашај. Могу ли то овако да формулишем: Може ли истинско хришћанско јединство бити поново успостављено договором око секуларних питања? Зар то не би била апсурдна ситуација када би хришћани били јединствени по питању секуларистичких и несуштинских ствари, а у исто вријеме несложни око онога што је суштинско? Неприродно јединство у споредном, а нејединство у неопходном! Не би ли то истакло и показало да никаква доктринарна или вјероисповједна неслагања нису од виталне важности? Јер у том хипотетичком случају, хришћани би могли да се понашају као да су уједињени. Зар би појединац из црквених редова уопште затражио нешто боље? Зар не би, у том хипотетичком случају, површан људски споразум, постао лажна замијена за истинско хришћанско помирење? У сваком случају, опште лице хришћанства још увијек није поново уједињен хришћански свијет, нити је поново уједињена црква, нити Una Sancta. Суд почиње са Домом Господњим. Није довољно кренути ка екуменском помирењу некаквом стратегијом, била она мисионарска, јевангелистичка, друштвена или било каква друга, уколико хришћанска савијест није унапред свијесна да постоји узвишенији изазов, сам божански изазов. Морамо трагати за заједништвом или поновним јединством не због тога што би нас оно учинило ефикаснијим или боље опремљеним за нашу историјску битку (јер у сваком случају нико не би отишао много испред онога што се изричито захтјева због побиједе на бојном пољу), већ због тога што је јединство божански императив, божанска одлука и план, јер оно припада самој суштини хришћанства. Хришћанско нејединство, не значи ништа мање него неуспјех хришћана да буду истински хришћани. У подијељеном хришћанству, нико не може да буде пуни хришћанин, чак иако стоји у пуној истини и сигуран је у своју потпуну преданост и послушност истини „једном преданој светима“, јер никоме није дозвољена слобода од одговорности за друге. За све је – а то је привилегија хришћана, у исто вријеме омаржен и слављен – чувар сопственог братства. Католичност цркве никада није сломљена људским одцијепљењима, али је опасно угрожена „несретним подијелама“. Хришћански провинцијализам – „протестантизам локалне традиције“, да употријебимо Соловљевјеву мисао – није ништа мањи промашај од доктринарне грешке. И ако јерес превлада, зар то није првенствено зато што је свједок православне истине непримјерено или крајње занемарен. Хришћанско нејединство је отворена рана која крвари на величанственом тијелу Христовом. Учињена су настојања да се постојеће разлике и супротности прикажу као комплементарне; тј. као изоловани и преувеличани аспекти једне цијелине који могу бити помирени једноставно закључном и широм синтезом. Чак се тврдило да је историјска диференцијација неопходна припремна фаза на путу ка таквој синтези. Али ипак рашчлањена цијелина не може бити обновљена само помоћу једне аритметичке операције. Хришћанско нејединство није неизбјежно несавршенство прелазног периода црквене историје, док је црква још увијек на свом ходочашћу кроз овај свијет, још увијек in via, и пуна слава божанске отаџбине не може бити откривена, јер још није дошла пуноћа времена. Напротив, то је отворени промашај и безвјерје. Ми сувише добро знамо да је истинско хришћанско јединство заиста разбијено. Цијелина никада не може бити поновно успостављена једноставним здруживањем искривљених дијелова. Такође, многа од „предања“ су чисто негативна или полемичка и само стоје у опозицији. У сваком случају не могу бити сједињене таква каква су. Морају бити преобликована и поново укалупљена да би се уклопила у реинтеграцију. То значи да је једини пут ка екуменској синтези пут на коме се комбинују повратак и обнова, поновно рођење и покајање. Никакво јединство међу хришћанима не може бити постигнуто док год не изумру извесне историјске диференцијације. У „поновно уједињеној цркви будућности“, ако допустимо ову прилично двосмислену фразу, неће бити мјеста за оне који и даље тврде да су од Петра, Павла, Аполоса или било кога другог, ма какво модерно име такви нови Петри или Павли на себе узели. Разлике се морају превазиђи, а не једноставно превидјети. И паралелно постојање различитих традиција и тумачења, тешко да може бити допуштено. Некакав крајњи избор мора бити учињен. Истинска синтеза претпоставља способност разликовања. Указивати на ово не значи нужно залагати се за било какво брзоплето деловање или наметати некакву већ спремну шему поновног уједињења и помирења. Напротив, то значи изазвати или чак одбити такве шеме и упозорити на супротстављање било каквом неразумном или преурањеном деловању. У ствари, то значи позвати себе и све оне којима је благословено име Господа Исуса Христа сама Истина и изнад чијег имена не постоји име на овоме свијету, да позовемо себе и њих на пут крста, туге, патње и покајања. „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје“ (2. Кор. 7, 10). Истинско екуменско братство може бити само општеважеће и свеобухватно. Али то не значи да оно може бити и да треба да буде једна „отворена заједница“. Извјесни врло строги и недвосмислени термини су неизбјежно прописани и претпостављени. Ми смо прихгватили основу конференције и сарадње, вјеру у Христа као Бога и Спаситеља. Но, свакако, неко би се могао запитати да ли је такав исказ довољно јасан и погодан. Могуће је да се у практичној сарадњи покаже да није. Но, опет та практична сарадња ни по чему не би требала да се изједначи са крајњим екуменским задатком и циљем. Морамо направити јасну разлику између крајњег циља тренутног настојања екуменског покрета. Било какава забуна по овом питању могла би бити катсрофалана и одвела би нас или ка утопистичкој обмани или ка хуманитарним тривијалностима. Крајњи циљ – истинско успостављање хришћанског јединства у вјери и љубави –свакако је изнад људских планова и људског домет, и можда чак и с оне стране свих историјских хоризоната. Крајње јединство може доћи једино свише, као безуслован дар свемогућег Бога. Наша тренутна настојања су много ограниченија,: да окончамо своје предрасуде и кратковидост, да се зближимо у разумијевању правог значења постојећих размирица и њихових правих коријена и узрока. Овакав екуменски преглед ћа донијети можда мало утјехе, али ће прије свега донијети трагичан немир. Али, пут спасења је неизбјежно узак пут. Отворено говорећи, Свијетски савјет цркава је у ствари оформљен само за сарадњу, конференције и консултације. Враћам се на Устав (Праграф III, Функције, тачка 4), и вјерујем да је ту суштина: „унаприједити растућу екуменску свијест међу члановима свих цркава“. Но, у овој тачки морамо се запитати најмање два слиједећа питања. Оснивачка скупштина Светског савета цркава, Амстердам 1948. Прво, да ли је довољно поновно открити „најмањи заједнички именилац“ свих деноминација (наравно, унутар оквира који је већ унапријед прихваћен) и прихватити га као доказ и знак јединства. Да будемо искрени, то би се показало као превише, minimum probat, и у исто вријеме не би показало баш ништа, nihil probat. Но, такав именилац постоји, врло реалан, рецимо Символ вјере. Но, да ли нас он узводи изнад нашег тренутног стања нејединства. Само то што га можемо заједно изговарати и сада док смо још увијек подијељени (и немојмо заборавити да неки од наше браће то и чине, али уз противљење и жаљење), показује да је то непримјерена основа за истинско помирење. Јер дозвољено нам је да га тумачимо како желимо. Но, свакако Символ вјере као ни Свето Писмо само по себи, да употребимо израз Св. Иларија, est non in legendo, sed in intelligendo. То јест, оно што је суштинско налази се у смислу, а не у самом слову по себи. Или, опет, није довољно да се сложимо по питању „историјског епископата“ бранећи обједињено доктринарно тумачење. Ријечи и институције не дјелују ex opere operato. Укратко, морамо трагати за дубоким богословким консензусом. То је једини гарант здравог буђења екуменске свијести. Само на том нивоу ће наша сарадња на практичном пољу такође бити права заједничка акција хришћана као хришћана. Није довољно регистровати постојеће споразуме да би утврдили постојеће јединство. Јединство за којим ми трагамо јесте управо оно јединство које не постоји, исторјски или емпиријски говорећи. У сваком случаји, екуменски не би требало да значи нити пан-протестантски, нити не-римски, нити ништа томе слично. Никаква истинска екуменска сарадња, нити истинско хришћанско братство, и очигледно поновно хришћанско уједињење не може бити постигнути уколико се Рим не укључи. Не мислим на садашњи Рим, већ на истину и насљеђе на којима је Рим стајао и још увијек стоји, упркос свему што би се могло рећи против „ромејства“. Крајња интеграција хришћанства мора бити истински потпуна и општа. Све друго је само дјелимично и привремено неизбјежно, начелно непримјерено и непотпуно и чак можда и обмањиво. Никакво сентиментално братимљење никада неће бити од помоћи. Но, не дајмо се збунити. У стању смо напредовати много више него што признајемо. Коријенита богословска потрага омогућиће нам да стекнемо шире погледе и превазиђемо беспотребне историјске страхове. Сувише смо његовали своје локалне традиције. Хајде да поново успоставимо саборни ум. Доктринарна прецизност неће спријечити, али ће помоћи истинско јединство. И друго – што је само други поглед на исту ствар – права снага хришћанске позиције је у „оностраности“. Јер, свакако, хришћанство није „од овога свијета“ и није само један од елемената уткан у платно овога свијета. Оно је свијет за себе. То је управо оно што непрестано губимо из вида и у чему не успијевамо опстати. Спутани смо сопственим страхом да ћемо бити одвојени од текућег живота. Али, у ствари, снага хришћанства је укоријењена у његовој супротстављености свему нехришћанском. Никакви секуларизовани савезници не могу помоћи хришћанску ствар, ма какво име да носе. Као хришћани, ми немамо осим једног небеског савезника, нашег Господа Исуса Христа, коме је дата сва моћ на небу и на земљи, чак и у оваквом компликованом и бунтовном свијету као што је наш. Из тога разлога хришћани не могу и не смију прихватити ни један други ауторитет чак ни у секуларним стварима. Христос је Господар и Владар над историјом, не само над нашим душама. То даје основни приоритет богословским темама. Јер наша неслагања у области праксе нас неизбјежно враћају на мноштво тумачења божанске поруке и божанског рјешења наше људске трагедије и пада. Сјетимо се величанствених Њуманових стихова. The night is dark, and I am far from home, Lead Thou me on. Keep Thou my feet! I do not ask to see The distant scene: one step enough for me. Ноћ је тамна, а ја сам далеко од куће Ти ме води даље. Чувај моје стопе! Не тражим да видим Удаљене призоре: један корак је довољан за мене. Надaјмо се и вјерујмо да ће нам сада и овдје љубављу Божијом, милосрђем Господа нашег Исуса Христа и надахнућем Духа Светога, бити допуштено да учинимо један сигуран корак ка истинском исцјељењу хришћанске схизме. Извор: Теологија.нет View full Странице