Претражи Живе Речи Утехе

„Човек спознаје Бога кроз своје сузе. Није ли тако и са Црквом? Човек мора имати исту веру у Цркву као и у Бога. То значи да свој однос према Цркви морамо усмерити у исту над-рационалну, тајанствену и духовно поуздану област благодати у којој се остварује и наш однос према Богу. Уосталом, вера у Цркву је вера управо у Свету Цркву, у несхватљиво чудо њеног благодатног постојања. Веровати у Цркву значи веровати у њену благодат, веровати, заправо, не у људе који је воде, него у милост Божију, преко ових људи или мимо ових људи, несхватљиво је чувајући." „Дух Цркве је благодат Духа Светога, који делује невидљиво и тајанствено“. Света Црква је јединство и радост у Богу Њиме благословеног народа. То је универзално пријатељство Христових ученика. „Ви сте Моји пријатељи“, речено је оне ноћи када је Црква основана. Црква је основана ноћу, на прагу страдања, а дуга, светла ноћ је њен благословени историјски пут. Нема веће радости за човека у пустињи пута него да види да није сам, да свуда около, као после дванаестојеванђеља на Велики четвртак, иде са свећама. Ово је Црква – Црква је отворила пустињу пута.” „Црква је Христос у човечанству које спасава, не илузорно или алегоријски или само у учењу, већ у потпуној извесности једне несхватљиве и запањујуће чињенице. Зато је пут у Цркву, како је рекао један мислилац, „могућ само онима који имају јаку љубав према личности Исуса Христа. Без такве љубави... пут ка Цркви је немогућ, јер Црква је личност Христова... Суштина припадности Цркви Христовој је љубав према личности Христовој. Видљива Црква је Тело Христово. Дух Цркве је живот Христов у Цркви“ „Црква Христова није само Црква Педесетнице, већ и Црква велике људске невоље у пустињи историје." Сва непокајана грешност је удаљавање од Цркве, и што је непокајани грех тежи, то се више удаљавамо од њега. " „Света Црква је недељива: она је и невидљива и видљива. Њена невидљива светост се открива у њеном учењу, законима, јерархији и тајнама. Али ако се ова невидљива светост изгуби, онда остаје само да се са страхом сећамо речи Јеванђеља: „Ево, остављена вам је кућа празна. Празна кућа може задржати своју археолошку вредност, али више није Тело Христово.” https://psmb.ru

И човек и засебна историјска Црква издају хришћанство уколико се успокојавају на спољашњем, уколико не куцају на двери духовног Царства. Спољашње хришћанство није хришћанство. Оно је посветовљење, то јест најопаснија издаја хришћанства. Одступање наше, то јест свих они што ‘ваљда верују’ од вере је зашло толико далеко да се никаквим благочастиво-умереним разговоима о нарушавању црквених типика ништа неће постићи… Црква је заиста света и непорочна, али је та светост невидљива и недокучива. Видљива је у цркви пре свега мрља зла на златној ризи. Векови напретка у спољашњем хришћанству научили су нас управо томе да себе штедимо од сваког напора, то јест, не тражимо узак пут… Хришћанство је пасхална ноћ човечанства што стоји пред ‘вратима Царства’… Сваки грех улива воду у вино вере, и што је више воде, то је мање вина… Отпавши од смирене светости, вера је пошла пустињама духовних училишта, обликовала се у опекама богословских радова, књига које никога ни у шта нису убеђивале, венула под сунцем обредног благостања. И дође крај вере, крај хришћанског пута… ‘Доказати’ научно, у смислу рационалистичком, постојање Бога је немогуће, и ‘помиривати’ такође ништа не треба. Потребо је управо супротно: потребно је да наука ‘докаже’, докаже саму себе, потребно је нагнати науку да начини још један, одважан корак напред, и пустити је да сама угледа вечне видике што јој се отварају... Треба одбацивати лутернаство, а не лутеране, папство, а не католике. Постоји само једна једина Црква, Православна Црква, али њене тајанствене везе са хришћанима Запада, па и лутеранимма, нама су недокучиве, а оне заиста постоје, и ми знамо да на Западу има хришћана који се далеко више налазе у Цркви него многи од нас… Смисао живота је страшно прост: старати се да се свуда и увек сачува топлина срца, знајући да ће она бити још неком потребна, да смо ми увек потребни још неком… https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/05/06/сергеј-фудељ-смисао-живота-је-прост-ув/

ЖИВОТ ЦРКВЕ је наставак живота Исуса Христа у историји. У том се састоји сво објашњење Цркве. Христос – у Његовој Тајној Вечери, Голготи и Васкрсењу, Христос – у Његовој светости наставља да Духом Светим живи у тијелу Цркве. Ми можемо говорити само о таквој, о заиста светој Цркви, зато што је само таква Црква љубав и нада човјечанства. Она је свјетлост која у тами свијетли и тама је не обузима (Јн. 1:5). И она истински постоји: трагове светих ногу видимо и у нашим данима. Било је довољно таме историје. Цркву су покушавали да помету са лице земље многобожачки императори. Цркву би хтјели да изопаче сви јеретици – од гностика до Толстоја. Али за Цркву је одувијек била страшнија унутрашња тама: нису турски султани који су рубили главе, и нису људи који су јавно или примитивно изопачавали догмате вјере и самим тим себе одвајали од Цркве, него је то она сила зла, која је, никуда се вањски не одвајајући од Цркве, наизглед не негирајући Цркву, изнутра разарала црквено тијело, освајајући пашњаке порока унутар црквене ограде. Ова унутрашња тама је посљедица одвајања вјере од љубави, вјероучења од живота, изградња неке илузорне, „симболичне“ вјере, вјере само на ријечима, вјере која не иде путем подвига љубави, путем испуњавања заповијести. „Вјера ваша вас вуче на висину, а љубав служи као пут који води ка Богу. Због тога сте сви ви сапутници један другом. Богоносци и храмоносци, светоносци, у свему украшени заповијестима Исуса Христа“ (Св. Игњатије Богоносац, 1, с. 311). Подвигом љубави у испуњавању заповијести вјера се успиње ка Богу. Због тога други првохришћански учитељ, апостол Варнава, ријеч „љубав“ замјењује појмом „доброг живота“, тј. испуњавања заповијести: „Догмата Господњих има три: вјера, нада и добар живот“ [1]. „Пут уздржавања води ка усвајању њиховог разумијевања“. „Љубав је само дејство заповијести Господњих!“ (Георгий Задонский, 2, с. 255). Позив ка подвигу јесте позив ка личној Голготи, кроз коју човјек води борбу против таме унутар себе, а тим самим – и унутар Цркве. То и јесте велико дјело Христово у свијету, „Његова велика замисао“, – да се кроз безбројне Голготе људи, кроз њихову жртвену вјеру и љубав разгори над свијетом васељенско Васкрсење. У томе је смисао живота Цркве. Позив на подвиг прожима сво учење – и апостола, и првих хришћана, и свих светих до данашњих дана.