Претражи Живе Речи Утехе

На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос. Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота. Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован. У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство. Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље. Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу. Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве. Подвиг, достојанство и служење монаштва јесу харизматично присутни у Цркви и у свету. Монаштво предстаља образац саборне духовности и установљену вредност за сваког верника. “Ангели су светлост монасима, а светлост, пак, свима људима јесте монашки живот. Због тога нека се монаси подвизавају да у свему пруже добар пример”, кажу Свети Оци. Монах треба да буде узор сваком хришћанину. Јер, ако су мученици следили распетог Христа, монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља. Монаштво није нека историјска установа, него дубоко искуство живота Цркве, које чува и изражава подвиг као лични догађај и савесну борбу за уздизање човека над собом, као достојанство његове царске слободе. Монах је “онај који се држи само Божијих заповести и речи у свако време, на сваком месту и у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима”. Монах је стални тражитељ Царства небеског. И зато је стално везан за Христа, јер у земаљском животу нема ништа друго до Христа као јединствену ризницу срца. Стога Исак Сирин каже: “Мудар монах, без ичега ходи кроз живот, док у сени не нађе бисер – Исуса Христа. Нашавши Га, он ништа више не стиче од ствари”. А Свети Симеон Нови Богослов вели: “Монах јесте онај који се не меша са светом и који се стално обраћа Богу. Гледајући Бога, он је виђен, љубећи Бога бива љубљен, и постаје светлост која светли неизрециво. Када га прослављају он себе види сиромашним, и кад му се приближавају он се удаљује”. Зато манастири на горама личе на сенице пуне божанских хорова који певају, уче, посте, моле се, радују се нади будућих добара и чине милостињу, имајући љубав и сагласије међу собом. Они личе на земљу у којој царује богопоштовање и Правда. Тамо не би смео да постоји нико ко чини или трпи неправду. Тамо не би смео да постоји мотив за осуђивање него постоји мноштво подвижника који сви, сагласно врлини, имају једно мишљење. Отуда монашки живот и заједница називају се “уметношћу над уметностима и науком над наукама”, зато што нам не нуде пролазне уметности, него нам обећавају чудесна и неизрецива добра. Зато монаштво нам открива и наглашава есхатолошки живот у коме се “учи многострука истина, савршена послушност, богоподобна саосећајност, спасоносна милостиња, стална молитва, скрушено покајање, истинито исповедање, непорочна савест и боготворећа љубав и друге врлине. Данашњи захтев за превазилажењем велике претње секуларизације Цркве, и захтев за обновом њеног послања, неопходност часног сведочења јеванђелске поруке и чистоте хришћанског етоса, међусобне спреге духовног и друштвеног, не може да игнорише присуство монаштва, и то монаштва које се не исцрпљује у клерикализму и које се не крије испод одеће трагично изокренутог безбрачништва, које има за циљ скупљање и црквених и управљачких почасти и чинова. Данас је, рекао бих, као никад пре неопходно присуство монаштва које сведочи о постојаном ишчекивању Царства Божијег и о бескрајној дубини личности, чија жеђ за љубављу и вечним животом не може другачије да се испуни осим у Богу. “Крстоносан” и “духоносан” монах, како га одређује источно Предање, јесте “јуродиви” – луд Бога ради, пророк Другог доласка. његов пример међу мирјанима, везаним за “овај свет”, обнавља “унутрашње монаштво” које својим утицајем даје допринос молитви, неопходној за стицање плодова у Царству Божијем. ТРИ СУ ОСНОВНА МОНАШКА ЗАВЕТА – Послушност, сиромаштво и безбрачност јесу три монашка завета или врлине које представљају срж монаштва и чине потпуним динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и свој израз налази монашко искуство и они дају меру и величину његовом утицају на образовање духовности верујућих. Свети монаси, “који жуде за подвижничким животом”, јесу “они који су, ради јеванђелског живота и тајанственим искуством упућени, одбацили стицање новца ( што представља сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост), стигавши тако у меру раста пуноће Христове”. А сва три ова обећања или завета, који чине основу аутентичног живота монаха и које му даје есхатолошки карактер, налазе се у Новом Завету. Оне су одјек одговора Господа на искушења у пустињи. Због тога монашка обећања, управо као одговори и превазилажења демонских искушења, не представљају просто етичка начела и правила, него подвиге и борбе за језгро хришћанског етоса, а “за велике странице човекове слободе” како каже Павле Евдокимов. Монаштво показује сабирни духовни феномен, односно правило живота, Оно је учитељ одрицања и превазилажења без којих не можемо да постигнемо смисао и своје назначење. ПОСЛУШНОСТ није одбацивање личне слободе, будући да се не поистовећује са сервилношћу или понижавањем који лишавају човека слободе и потцењују га. Насупрот томе, послушност је потврда и мера истинске слободе, могућност да монах или верник постигне висок степен слободе који се поистовећује са чистотом разума. Егоизам је главна препрека да они који чувају заповести Христове стигну у савршенство, док самољубље, свеобухватна страст, јесте извор и центар свих страсти, који умртвљује “страст” слободе, једине која се вреднује у Богу. Послушност Богу је пут да савладамо ове луциферске страсти, ово нарочито ропство и заточеништво. СИРОМАШТВО ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује искушење да је хлеб све за човека. Јеванђелски одговор на то искушење је да човек не живи само од хлеба, него пре свега од истине која га ослобађа. Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као себе саме, да бисмо били у истини у љубави и са љубављу. Сиромаштво је подвиг за добијање чисте молитве и уподобљавања Богу. Оно је неугасива жеђ да постанемо слични Христу који “нема где главу да склони”. Сиромаштво је потпуна бестрасност, у којој се ум одваја од земаљског. Ништа толико не умирује ум као добровољно сиромаштво. Са одбацивањем новца и добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, и стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу. Сиромаштво је отвореност за планове Божије, пророчко предосећање које не жели ништа да зна, нити хоће да следи било кога у свету осим Бога, и које не жели ни једно друго власништво осим надахнућа Духа Светога. Монах не обећава толико да ће живети у сиромаштву, колико да ће свој дух ослободити од жеље за “поседовањем”. Он то чини у тој мери да се одриче и свог тела, будући да је само у овом стању могуће водити царствен живот. Онај који се свега лишава није ни под каквом влашћу и целосно је слободан. По речима Јеванђеља: “онај који изгуби душу своју, спашће је”. Монах у свом подвигу нема за циљ изнуравање до смрти, него свођење материјалних захтева на минимум, на онолико колико је потребно да преживи. Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју природу, да зажалимо због њене немоћи , и да још више пожелимо богатство Божије, на име да примимо искуство о коме сведочи Апостол Павле: као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све имају. ДЕВСТВЕНОСТ-БЕЗБРАЧНОСТ јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Предање трезвеноумних Отаца сведочи да је “уздржање заједничко презиме свих врлина. Онај који се бори треба да се увек уздржава. Јер, каква је корист ономе који чува своје тело девственим, а дозвољава да му душа врши прељубу са демоном непослушања? И како ће се овенчати онај који је обуздао стомакоугађању и све телесне жеље, али се не чува од уображености и славољубља. Предање богоносних Отаца оставило нам је једно сликовито одређење девствености: “Жену нисам познао, али нисам девственик … дар девствености не остварује се само телесним уздржањем, већ освештањем и чистотом душе, којој је назначено да се подвизава у страху Божијем. Није могуће задобити савршену врлину чедности, уколико се претходно не задобије истинско смиреноумље у срцу. Чедност “превазилази физиолошки ниво и изражава девствени, целосни и недодирви основ човековог духа”. По речима Светог Григорија Нисијског: “циљ душе, која је почаствована девственошћу, јесте да се приближи Богу и постане невеста Христова”. И поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош пример и карикатуру човека. Монаштво у даноноћном напору се труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава. Зато, монашке заједнице или манастири као носиоци хришћанског живота одувек су у Цркви чиниле ону снагу која је била окренута служењу и назидању осталих служби црквене заједнице. Стога, ма колико манастирска заједница изгледала затвореном и самодовољном, она никад у Цркви није представља један одељен и самосталан организам у односу на Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, већ у заједници са Епископом представљала је ту исту Цркву. Подвижнички или монашки живот је опредељење за Царство Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и свету обезбеди вечни живот. ПОДВИГ И ЉУБАВ Црквени подвиг је уистину наука и нелицемерно послушање, које са енергијом и сарадњом Духа Светог преображава човека и узвисује га до прве његове славе. Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и укидања људске природе, него стреми ка њеном исцељењу, очишћењу, разрешењу од греха и страсти и ослобођењу од сваке ствари која стоји као препрека истинском животу. Подвижништво је непрекидна и стваралачка слобода, трајни напор који тражи да се уништи и пресеку корени зла, да се савлада и победи ђаво и његови утицаји. Циљ подвига јесте славословље Божије, неизрециви брак са љубљеним: “Добар је подвиг, али са правим циљем: не треба да га сматрамо циљем за себе, него средством и припремом за постигнуће коначног циља (спасења), нити плодом (за себе), него земљом из које временом и са муком, Благодаћу Божјом, може да изникне биље, од којег је плод, који је чистота ума и јединство са Богом”, каже Свети Петар Дамаскин. Ово јединство са Богом јесте плод силе љубави коју је сам Бог ставио у срце човеку, јаке и незадрживе жеље коју је сам Бог усадио у његову душу. Љубавно јединство са Богом потврђује се у љубави према ближњем, пошто се љубав према Богу и љубав према човеку узајамно прожимају и истовремено представљају усходећи и силазни покрет. Важно је да знамо да љубав према ближњем не представља неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање или подвиг, него откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије распростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку. Свети Оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност, зато што његово дело није само да помири и уједини човека са Тројичним Богом, него да помири и уједини људе међусобно. “Онај који воли Бога, на земљи живи анђелским животом, пости, бди, поје и моли се и о сваком човеку увек добро мисли”. Циљ подвига јесте да превазиђемо немоћ индивидуализма и границе усамљености, егоистичну жељу и дрскост и да достигнемо степен “на коме човек не ствара теорије него се преображава и постаје дело јеванђелске љубави. Овај трезвени реализам подвижништва сведочи да ни један подвиг без љубави не води у близину Божију. Бићемо осуђени за зло које смо учинили, али пре свега зато што смо занемаривали добро и нисмо волели свог ближњег. Онај који пропусти да помогне човеку у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. И онај монах (монахиња) или лајик, који у свом срцу има чак и траг злобе, јесте недостојан љубави Христове. Сваки, дакле, подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља, јесу сујетни, а крај њихов бескорисан. Јер, сваки подвиг који нема љубави, постаје стран Богу, каже Свети Максим. Текст: Епископ шумадијски Јован Видео: Манастир Градац Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Велики оци, учитељи и светитељи Цркве: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти су и сами прошли кроз велика искушења пре него што су постали пастири Христовог стада. У личном искуству су спознали узвишеност свештеничког служења и меру одговорности. О томе говоре њихове речи упућене савременим пастирима и служитељима Престола Божијег. Не бој се земаљских велможа Труди се, свештениче, да будеш беспрекоран делатник, који правилно управља речју истине. Никад немој доћи на црквену службу ако се налазиш у непријатељским односима с неким да те Дух Свети не би напустио на дан службе. Немој се судити и свађати тога дана, већ се док се налазиш у цркви, моли и читај, док не дође време да обавиш Божанску Тајну, и тада скрушено и чистог срца приступи светом олтару, притом се не осврћи око себе, већ са страхом и трепетом стани пред Небеског Цара. *** Немој журити и не скраћуј молитве како би угодио људима, не обраћај пажњу на њуде, већ свој поглед усмери ка Цару Који је ту присутан и ка небеским силама које се око тебе налазе. Буди достојан извршилац светих правила. *** Немој служити с онима којима је то забрањено. Пази пред Ким стојиш, како служиш и кога причешћујеш. Не заборави заповест Господњу и заповест светих апостола која каже: „не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 7: 6). „Чувајте се паса“ и др. (Флп. 3: 2). Пази да не паднеш бојећи се човека, и немој давати Сина Божијег недостојнима у руке. У том тренутку немој се бојати земаљских велможа, па чак ни онога ко носи дијадему. *** Оне који су достојни Божанског Причешћа, причести на дар, као што си на дар и сам добио; а оне којима је то забрањено божанским правилима, немој причестити, јер су они као незнабошци и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују. Да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине Свештенство је освећење мисли које човека приближава Богу и Бога човеку. *** Прво чега... треба да се плашимо јесте да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине, који су пре свега рђав оригинал за друге сликаре, који можда и нису лоши, али их има много, да не бисмо ушли у пословицу: прихватамо се да лечимо друге, а сами смо покривени чиревима. Као друго, ако би неко од нас сачувао себе да буде колико је год могуће чист од сваког греха, не знамо још да ли је то довољно ономе ко се спрема да друге учи врлини (свештенику). Онај коме је то поверено не само да не сме бити порочан (тога се гнушају и многи од оних који су му потчињени), већ треба да се одликује врлином, по заповести која налаже клони се зла и чини добро (Пс. 36: 27). Он није дужан да само искорењује из своје душе лоше слике, већ и да уреже најлепше, како би друге по врлинама превазилазио онолико више колико је веће његово достојанство. *** Прво треба сам да се очисти, па тек онда да чисти друге; да постане мудар да би поучавао друге; да постане светлост, па онда да просвећује; да се приближи Богу, па затим да приводи Њему друге; да прими светлост да би је другима давао. Руководиоцу су потребне руке, а саветнику је потребан здрав разум. *** Не угледа се (Атанасије Велики) на обичај да ступи на престо, па да се одмах преда самовољи од презасићености као они који изненада освоје неку власт или добију наследство. Ово је својствено свештеницима туђим, незаконитим и недостојним чина, који приступајући свештенству ништа не доносе, нимало се не потрудивши зарад врлине, и за које се испоставља да су уједно и ученици и учитељи побожности и кад се сами још нису очистили, почињу да чисте друге. Јуче су били крадљивци светиње, а сада су свештеници, јуче нису смели да приступе светињи, а данас су путовође ка тајнама, окорели у пороцима и новојављени у побожности, дело људске милости, а не дело благодати Духа – они су цео свој пут обележили насиљем и напокон тлаче саму побожност; не даје им нарав звање, већ звање – нарав (толико се пореметио поредак!); више треба да приносе жртве за себе неголи за грехове незнања народа (Јевр. 9: 7); они сигурно греше у једном од два: или су имајући потребу за снисхођењем прекомерно снисходљиви тако да не искорењују порок, већ уче пороку, или строгошћу власти прикривају сопствена дела. *** Било ме је срамота због других који се, премда ни по чему нису бољи од осталих (ако нису и гори), што се каже, неопраних руку, нечисте душе, прихватају најсветијег дела и пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају око Свете Трпеза не поштујући ово звање као узор врлине, већ средство да се прехране, не служењем које подлеже одговорности, већ руковођењем које не подноси извештај за своје поступке. И овакви људи, оскудни у побожости, јадни су у самом свом блеску, али скоро да их има више него оних којима руководе, тако да како време буде одмицало ни оваквог зла више неће остати, мислим да неће имати киме да руководе. Имати душу чистију од сунчевих зрака Свештеник треба да има душу чистију од самих сунчевих зрака, како га Дух Свети никад не би оставио без Себе и како би могао да каже: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Ако се они који живе у пустињи, који су се удаљили од града, тржнице и тамошње буке и који као да се налазе у уточишту и наслађују тишином, не одлучују да се уздају у безбедност свог живота, већ предузимају мноштво других мера предострожности штитећи се са свих страна трудећи се да све говоре и чине с великим опрезом како би могли са смелошћу и истинском чистотом да приступају Богу, колико то дозвољавају људске снаге, шта мислиш, колику снагу и чврстину треба да има свештеник како би могао да чува своју душу од сваке нечистоте и да духовну лепоту сачува неоштећеном? Потребна му је много већа чистота него онима, а коме је потребна велика чистота, предстоји му више случајева у којима се може оцрнити, ако сталном будношћу и улагањем великог напора не учини своју душу неприступачном за то. *** Свештеници су за нас они људи којима је поверено духовно рађање и препород крштењем; кроз њих се облачимо у Христа и сахрањујемо се заједно са Сином Божијим и постајемо удови ове блажене Главе. Зато је тачно да не само да треба да се више плашимо својих отаца неголи владара и царева, него да их више и поштујемо: ови су нас родили „од крви и од жеље телесне“, а ови су узрочници нашег рођења од Бога, блаженог „вечног живота“, истинске слободе и благодатног усиновљења. *** Свешеник треба да буде будан и обазрив и да има мноштво очију са свих страна, јер не живи само за себе, него за мноштво људи (1 Тим. 3: 2). *** Зато душа свештеника треба са свих страна да блиста од лепоте како би могла и да радује и да просвећује људе који га гледају. Грехови безначајних људи који као да се дешавају у мраку, упропаштавају само оне који греше; а грехови угледног човека којег многи познају свима причињавају штету чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а оне који су пажљиви према себи наводећи на гордост. Осим тога, погрешке обичних људи, чак и ако се открију, никоме не доносе велику несрећу, а (погрешке) оних који стоје на висини свештеничког достојанства, као прво, сви виде; затим, чак и ако они учине малу грешку, другима она изгледа као велика, зато што сви не мере грех по важности самог дела, већ по достојанству онога ко греши. *** Зато свештеник треба да се заштити са свих страна, као неким чврстим оружјем, брижљивом будношћу и сталним стражењем над својим животом, свуда гледајући да неко не нађе отворено и незаштићено место и да му не зада смртоносни ударац, јер су сви из околине спремни да га рањавају и гађају – не само непријатељи и душмани, већ и многи од оних који се претварају да су пријатељи. Извор: Православие.ру